Srbija se nalazi u politički izuzetno turbulentnom periodu gde se, uz svu krizu „postsocijalističke tranzicije“, nakalemila i svetska ekonomska kriza. Uzaludni pokušaji mejnstrim stranaka da razreše dugogodišnji Gordijev čvor socijalnih problema doveli su do diskreditovanja mnogih političkih opcija, što je biračko telo oteralo u apatiju i beznađe.
Takav konkretan primer možemo videti i u Sandžaku, gde su dva najvažnija takmaca – Ugljaninov SDA i Ljajićev SDP – počela da gube bazu i da svoje pozicije ustupaju novoj, trećoj alternativi: Zukorlićevoj Bošnjačkoj kulturnoj zajednici (BKZ).
Ovakvoj situaciji su doprinela tri činioca: (a) nemogućnost ove dve stranke da reše društvene probleme prouzrokovane sve većom i intenzivnijom klasnom diferencijacijom, (b) SDA i SDP su se sve više okretale Beogradu da bi se na kraju potpuno stopile sa državnom aparaturom (Ljajić i Ugljanin su dobili ministarska mesta u Vladi) i (c) izrazito zapaljiva Zukorlićeva retorika podseća na retoriku srpskih političara iz devedesetih godina, u kojoj se posve zamršena društvena problematika zatrpava teškim rečima koje garantuju njeno lako i brzo razrešenje.
Dakle, nepopularna delatnost SDA i SDP stvorila je ideološko-politički vakuum koji je vešto iskoristila nova, mlada politička snaga osvajajući najveći broj glasova na nedavno održanim izborima za Nacionalni savet Bošnjaka u Sandžaku.
Nameće se pitanje toga da li je BKZ spremna da preuzme mesijansku ulogu i razreši nedostatke u regionu. Naravno da nije. Ovo proističe iz same kontradikcije Zukorlićevog pokreta koji je islamistički i nacionalistički, što predstavlja jednu od ideoloških emanacija sitne buržoazije.
Kako bi ostvarila svoje političke ciljeve, sitna buržoazija neminovno povlači radničku klasu, mobilišući je na osnovu vere i krvi. Nakon osvajanja vlasti, ona radničku klasu gura tamo gde je i bila na samom početku, čime se čarobni krug dolaska na vlast ovakvih pokreta zatvara. Muftija može zauzeti jedino neke reformističke stavove kojima će kupiti socijalni mir, ali nikako emancipovati radnice i radnike – zato su ovakve tendencije uglavnom kratkog daha.
Ostaje pitanje stava revolucionarnih socijalista u ovoj situaciji. Nema reči o davanju podrške nekim anahronim islamističkim idejama (antisekularizmu, šerijatu, itd).
Međutim, ni po koju cenu ne smemo stati ni na stranu države koja napada sledbenike ove tendencije, jer bi to bilo slepo davanje podrške antiradničkom režimu u Beogradu.
Stalna hajka na muslimane u medijima nije ništa drugo do najobičnije skretanje pažnje sa relevantnih tema u srpskom društvu (ekonomska kriza) na Zukorlića i BKZ, kako bi se otupela radnička borba, a u cilju očuvanja kapitalističkog poretka i obezbeđivanja čvršće društvene kohezije.
Stav revolucionarnih socijalista je jasan: „Religija je uzdah potlačenog stvorenja, duša sveta bez srca, kao što je i duh bezdušnih prilika. Ona je opijum naroda.“
Upravo zato moramo stajati uz muslimane kada su napadnuti, jer predstavljlaju žrtvu rasizma i tlačenja vladajuće klase čija je politika najpogubnija, dok je Zukorlić izraz beznađa – jedan suviše jednostavan i prazan odgovor na izuzetno veliki korpus zamršenih pitanja.
Prevazići uslove u kojima se rađa potreba za religijom prvenstveno znači podržati svaku borbu odozdo koja ima potencijal da sruši sistem koji religiji daje život – kapitalizam.