Tribina „Komunistička zlodela u Srbiji“, koju su fašisti planirali da 2. novembra održe na Filozofskom fakultetu mimo volje zbora, na kraju je otkazana. Ovogodišnji studentski protesti svakako su specifični po visokom stepenu infiltriranosti fašističkih organizacija u studentski pokret. Blokada Filozofskog fakulteta dobar je pokazatelj da su bezopasni kompromisi sa fašizmom nemogući, te da fašisti nikada ne postupaju ideološki neutralno ili bezinteresno, a kada pokušaj dijaloga ne rezultira u skladu sa njihovim direktivama, reaguju onako kako najbolje umeju – ucenama, pretnjama, nasiljem.
Uvreženo je mišljenje da u savremenom društvu ne postoji realna opasnost od ponovnog uspona fašizma, jer se veruje da je čovečanstvo naučilo lekciju, a sećanje na antifašističku borbu u Drugom svetskom ratu još uvek je relativno živo. Ipak, odbacivanje fašizma kao fiktivne pretnje, latentno divljenje prema nacističkoj „čvrstini“ ili pak humorističan prikaz nacista, koji se neretko javljaju u današnjoj kinematografiji i TV produkciji, implicitno, ali nedvosmisleno pokazuju da do istinske denacifikacije društva nikada nije ni došlo. Guranje fašističke prošlosti pod tepih kolektivnog pamćenja posledica je nemogućnosti da se u javnom diskursu otvoreno govori o nezaobilaznom uzroku fašizma – kapitalizmu.
U međuvremenu, normalizaciji fašističkih ideja se otvaraju vrata. U oktobru je održan protest protiv useljavanja azilanata u kasarnu u Mladenovcu. Nakon utakmice sa Albanijom, razbijani su izlozi ugostiteljskih objekata čiji su vlasnici albanske ili goranske nacionalnosti. Vojne vežbe koje su podrazumevale paradiranje tenkova i nadletanje migova bile su dobar podsetnik za sve one koji su tih dana želeli da zaborave na sramotnu paradu revizionističkog kiča, na kojoj su zaštitnici tajkuna, Vučić i Putin, razmenjivali uzajamne nacionalističke fantazije, dok su uspomene na antifašističku borbu i oslobođenje Beograda pale u drugi plan. Očigledna je bila tendencija da se rusko-srpsko vojno prijateljstvo simbolički predstavi kao trajnije u odnosu na antifašističku borbu, budući da vlast nema šta drugo da ponudi narodu, kog svakodnevno baca u sve veću bedu zarad prilaska Evropi, osim bajki i mitova o slovenskom bratstvu. U ovakvim okolnostima, posebno imajući u vidu rastući broj nacifašističkih organizacija koje se okreću Rusiji kao alternativi Evropi, prodor najstrašnijih i najautoritarnijih ideologija ne samo da je objektivno moguć već je i očekivan.
Fašisti i studentski protest
Iskustvo koje ovakvu prognozu potvrđuje u svakodnevnoj borbi socijalno ugroženih slojeva jeste blokada Filozofskog fakulteta. Fašisti su pokušali da se infiltriraju u studentski pokret tvrdnjom da žele da pomognu u održavanju blokade i da će nastupati kao ideološki neutralni studenti. Aplauz kojim su izjave poput ove ispraćene na zboru uštedeo im je trud i ukinuo sve prepreke ka ulasku u studentski pokret. No, uprkos proklamovanoj apolitičnosti na kojoj zbor Filozofskog fakulteta toliko insistira, članovi nacifašističkih organizacija odlučili su da se ogreše o dogmu apolitičnosti. Stoga su samoinicijativno, bez pristanka zbora, organizovali tribinu „Komunistička zlodela u Srbiji“, što je demonstrativno bacanje rukavice u lice levičarskim i antifašističkim organizacijama.
Kada je reč o „komunističkim zločinima“, imamo posla sa jednim sve prisutnijim propagandnim mehanizmom neofašističkih i neonacističkih organizacija. S obzirom na restriktivne mere štednje i kontinuirano snižavanje životnog standarda, prirodno je da veliki broj ljudi alternativu traži na levici. Imajući u vidu da se batinjanje, pretnje, zastrašivanja i ostale fašističke metode teško mogu ubrojati u reprezentativna postignuća, te da u većini razumnih ljudi izazivaju odbojnost, jeftin trik kojim fašističke organizacije pokušavaju da legitimišu svoje prisusutvo jeste negativno određenje u odnosu na levicu, kao i dezavuisanje komunista, jer u tome već dvadesetak godina imaju podršku vladajućih krugova.
Neuspeh fašista da održe tribinu – i povlačenje pred levicom
Međutim, pomenutu tribinu u organizaciji Studentske akcije (studentska organizacija neonacističke Srbske akcije) i Borbe 14 (takođe neonacistička organizacija ljotićevske provenijencije) studentski zbor (plenum) ipak nije odobrio. Štaviše, zbor je izglasao otkazivanje, zbog čega je tribina skinuta sa programa. To se dogodilo samo par dana nakon što su fašisti na internetu počeli da likuju da će uspeti da ozvaniče svoje prisustvo na fakultetu. U toj atmosferi pojavila se i mogućnost desnih pritisaka na studente.
Antifašistkinje i antifašisti među blokaderima odlučili su da osiguraju zgradu protiv fašista, mobilizacijom zakazanom za 2. novembar. Razne levičarske i antifašističke organizacije i kolektivi (Odbrani Filozofski, Antifa u akciji, ASI, SKOJ, Marksistička omladina Crveni, Oktobar, Marks21 i brojne nezavisne aktivistkinje i aktivisti) odlučile da se 2. novembra pojave na Filozofskom fakultetu i onemoguće dalje fašističke akcije. U nekom trenutku na Platou su se pojavila sedmorica fašista, ali ih je policija zaustavila i legitimisala, nakon čega su otišli. Kukavički su se povukli pred masom ljudi, što govori o tome da je levica godinama unazad mogla da se suprotstavi napadima fašista na studente, te da je i ovog puta delovala kolektivno i solidarno.
To je lekcija koju svakako treba izvući iz proteklog događaja. Nacističke organizacije su slabe i još uvek ne poseduju legitimitet u širim društvenim krugovima. Svaki put kada im vladajuća klasa otvori vrata, oni se osile i probaju da izađu na svetlost dana. No, širokom i čvrstom mobilizacijom, levica može da ih vrati u izolaciju. Ovakvim koracima levica može i na širem planu da se ponudi kao alternativa bedi koja rađa fašizam, te i da pruži nadu onima koji se svakodnevno bore za opstanak.
Apolitičnost je i dalje problem – protiv koga se levica mora zajednički boriti
Blokada Filozofskog fakulteta dobar je pokazatelj da su bezopasni kompromisi sa fašizmom nemogući, te da fašisti nikada ne postupaju ideološki neutralno ili bezinteresno, a kada pokušaj dijaloga ne rezultira u skladu sa njihovim direktivama, reaguju onako kako najbolje umeju – ucenama, pretnjama, nasiljem. Od 2. novembra intenzivirana je Fejsbuk-hajka na levičarke i levičare koji učestvuju u blokadi.
Zato se nadamo da će i one studentkinje i studenti koji su prihvatili narativ da studentski protest nije „ni levo ni desno“ shvatiti da je to pogrešan pristup. Prihvatanje najmračnijih ideologija i njihovo nesmetano delovanje unutar studentskog pokreta ne mogu se izjednačiti sa intelektualnim poštenjem.
Jedan od najčešće iznošenih „argumenta“ u prilog saradnje sa fašistima posebno je zapanjujuć. On se tiče izmaštane klasne solidarnosti sa uličnim batinašima, koji se po svom socijalno-ekonomskom statusu mogu posmatrati kao deo radničke klase. Solidarnost sa ljudima koji svesno propagiraju ideologiju koja radnice i radnike tretira kao lenštine koje treba podrediti čvrstom vođi, što je u potpunosti suprotno svim socijalističkim principima, politički i logički je neodrživa teza. Pozivanje na instituciju „kritičkog mišljenja“ u ovakvim okolnostima je, najblaže rečeno, smešno i naivno. Dati fašistima mogućnost da svoj rasizam, homofobiju, seksizam i nasilje pravdaju pod izgovorom razmene argumenata znači otvoriti prostor u kojem bi takva ideologija bila prepoznata kao relevantna za diskusiju. Afirmisati argumente onih koji teže sistematskom ugnjetavanju i istrebljenju različitih društvenih grupa nije „kritičko mišljenje“ već nedostatak elementarne humanosti i političke osvešćenosti.
Ne treba prećutati da na Fakultetu nastaje situacija u kojoj je ulaz moguć jedino nakon pokazivanja indeksa radniku obezbeđenja i procene podobnosti od strane „blokadera“. Simboličko ograđivanje od levice prisutno tokom blokade još bi moglo da poprimi fizičke razmere, kao što se dogodilo tokom protesta 2. novembra, kada su „blokaderi“ unutar zgrade zatvorili vrata onima spolja, kako bi sprečili potencijalne „sukobe“ (sa kim?) i održali svoju „ni levu, ni desnu“ čistotu (uz pomoć Uprave).
Ukoliko se nastavi sa insistiranjem na apolitičnosti i ne dođe do povezivanja sa drugim društvenim grupama ugroženim merama štednje, blokada će postati ništa više od još jednog impotentnog socijalnog protesta koji se svake jeseni održava među raznim društvenim grupama u Srbiji. U tom slučaju bi učesnici/e blokade bili primorani da se pre ili kasnije povinuju diktatu Uprave, koja naizmenično primenjuje metode represije i polovične ponude, a koji god od ta dva načina ucenjivanja da prevagne, svakako bi mnogo više išao u korist njoj nego studentima. Zadatak levice je da se uporno bori protiv takve samoizolacije i da omogući dijalog i međusobnu solidarnost svih onih koji su pod udarom kapitalističke ofanzive.