Pokret otpora merama štednje i socijalnoj krizi u Grčkoj ujedinio se oko radničke okupacije državne televizije i radio stanice ERT, nakon što je vlada po prvi put od pada vojne hunte, odnosno diktature u Grčkoj, pokušala da ugasi ovu novinsku kuću. Više od nedelju dana na hiljade ljudi okupljalo se ispred kancelarija ERT-a kako bi odbranili okupaciju od interventne policije.
Okupacija ERT-a i pokret solidarnosti koji je brani predstavljaju do sada najveći izazov vladi premijera Antonisa Samarasa iz Nove demokratije, partije desnog centra. Nova demokratija je na ponovljenim parlamentarnim izborima pre godinu dana osvojila veoma tesnu pobedu, kada je porazila Koaliciju radikalne levice – Sirizu. Nova demokratija predvodi koalicionu vladu koju je oformila sa Pasokom, glavnom partijom levog centra u Grčkoj i Demokratskom levicom (Dimar), manjom partijom levog centra [koja se u međuvremenu povukla iz vlade]. Samaras i njegov režim nastavljaju da guraju mere štednje koje traži „Trojka“ – Evropska unija, Evropska centralna banka i Međunarodni monetarni fond – u zamenu za „spasavanje“ finansijskog sistema u Grčkoj.
Panos Petru, član grčke socijalističke organizacije Internacionalna radnička levica (DEA), jedne od grupa koje su 2004. godine suosnovale Sirizu, objašnjava kako je okupacija ERT-a uticala na političku situaciju u Grčkoj i stvorila nove mogućnosti za levicu.
Ovaj članak prvi put je objavljen na sajtu socialistworker.org u junu 2013. godine – mi ga ovde prenosimo zbog lekcija koje naša javnost može da nauči u toku diskusije o stvaranju nove leve partije u Srbiji.
Generalni štrajk koji je trajao 48 sati i masovne demonstracije koje su prošlog novembra održane ispred parlamenta u Atini nisu uspele da spreče potpisivanje još jedne runde mera štednje. Rukovodstva glavnih sindikalnih saveza su od tada gotovo prekinula sa organizovanjem bilo kakve borbe.
Mnogi aktivisti i aktivistkinje bili su u izvesnoj meri demoralisani. Tokom prethodne tri godine oni su se oslanjali na štrajkove i demonstracije, da bi potom u maju i junu 2012. godine putem glasačke kutije koaliciji radikalne levice, Sirizi, dali više od četvrtine glasova. Nakon toga vratili su se na ulice u novembru – pa ipak, uzastopni talasi politike štednje nastavili su da srozavaju životni standard stanovništva.
Mnogi drugovi i drugarice iz Sirize došli su do zaključka da je narod u očaju i da nema više volje za borbom. Rukovodstvo Sirize usvojilo je taktiku čekanja da vlada padne pod teretom sopstvenih kontradikcija i fokusiralo se na parlamentarni rad, kako bi time sebi omogućilo izbornu pobedu kada za nju vreme dođe. Svi ovi faktori uticali su na relativan pad borbenosti u Grčkoj, barem u odnosu na borbenost kojoj smo prethodnih godina svedočili.
Naravno, bilo je važnih borbi u mesecima nakon novembra prošle godine. Radnici i radnice su u mnogim sektorima pokušali da organizuju militantne i dugotrajne štrajkove – radnici u prevozu, brodski radnici, zaposleni u javnom sektoru, nastavnici – međutim svi su se suočili sa eskalirajućom represijom.
U roku od samo nekoliko meseci, Samaras je dekretom naredio povratak na rad – ovo je krajnja mera kojoj se od pada vojne hunte 1974. godine pribeglo samo tri puta – a u sva četiri slučaja namera je bila da se prekinu štrajkovi. U poslednjem slučaju, kada je sindikat nastavnika i nastavnica objavio svoju odluku da stupi u štrajk tokom nacionalnih ispita, Samaras je učinio autoritaran korak bez presedana: on je preventivno, još pre početka štrajka, naredio sindikalnom članstvu da ostane na poslu, što je dovelo do toga da sindikat opozove štrajk.
Ovako uspešna primena državne represije protiv štrajkova stvorila je sliku o Samarasu kao jakom vođi, sposobnom da radi po svom. U međuvremenu, mediji su nas zatpravali propagandom o navodnim postignućima vlade, što je dodatno doprinelo stvaranju ovakve slike. Premijer i njegovi saveznici tvrde da predsedavaju nad „uspešnom pričom“.
– – – – – – – – – – – – – – – –
Upravo je u ovakvoj atmosferi Samaras odlučio da zatvori ERT, državnu radio-televiziju. Ova odluka, bez presedana (nijedna civilna vlada nikada nije zatvorila državnu TV stanicu), bila je rezultat preteranog samopouzdanja – Samaras je poverovao u sopstveni mit o tome kako može da slomi radnički pokret i primeni kakvu god politiku želi, bez straha od ozbiljnog otpora.
Zatvaranje radio-televizije takođe je rezultat stalnog pritiska Trojke. Vlada je obećala da će u roku od mesec dana otpustiti 2,000 zaposlenih u javnom sektoru, a pošto nije uspela da ispuni ovu obavezu, mislila je da je jednostavnije da zatvori ERT, otpuštajući tako 2,600 radnika i radnica jednim jedinim potezom. Budući da je ERT bila konstantno na meti privatnih medijskih barona kao mesto rasipništva i korupcije, vlada je očigledno mislila da će odluka o obustavi rad ERT-a biti dobro prihvaćena.
Ova mešavina arogancije i spoljnog pritiska dovela je do poteza koji je zatim preokrenuo situaciju u Grčkoj.
U utorak 11. juna, vlada je najavila da će ERT u 11 sati uveče obustaviti emitovanje, što se i desilo – svako ko inače gleda ERT te noći mogao je da svedoči kako se ekran gasi, a svako ko sluša radio stanicu ERT-a odjednom nije mogao da čuje ništa sem tišine.
Iznenadno zatvaranje državne televizije bilo je šok za veliki broj ljudi. Bes protiv autoritarnosti vlasti rastao je već neko vreme, izražen popularnom parolom: „Hleb, obrazovanje, sloboda [što je bila parola ustanka iz 1973. protiv vojne diktature] – hunta nije pala 1973.“
Istovremeno, grčki narod, trpeći budžetsku štednju, već neko vreme čekao je šansu da se pobuni – „iskru“ koja bi mogla da zapali požar. Ta dva faktora spojila su se u snažnom narodnom odgovoru na zatvaranje ERT-a, koji je ubrzo postao simbol otpora.
Radnici i radnice ERT-a odlučili su da zauzmu zgradu u kojoj su radili i da nastave sa emitovanjem sopstvenog programa, zahtevajući istovremeno momentalno povlačenje zakona koji je stanicu ugasio i otpustio hiljade zaposlenih. Organizovali su redarsku službu za odbranu okupacije, kao i grupe za čišćenje, a signal ERT-a koristili su da pošalju poruku otpora celom narodu.
U druge zgrade, gde su se nalazili predajnici, policija za razbijanje demonstracija poslata je da ugasi signal ERT-a. Međutim na desetine sajtova počelo je da emituje program radnica i radnika u štrajku. Sa okupacijom ERT-a i ilegalnim emitovanjem programa, paralela sa ustankom protiv vojne hunte iz 1973. godine (koji je počeo kada su se studenti i studentkinje zabarikadirali u Politehničkoj školi i počeli emitovanje sa piratske radio stanice) bila je upotpunjena.
Negde oko ponoći 11. juna, na hiljade ljudi okupilo se ispred okupirane zgrade u Atini, kako bi sprečili upad interventne policije. Od tada, svakog dana, tokom celog dana i noći, ljudi su se okupljali i protestovali ispred ERT-a.
Parole protiv vlasti bile su istaknute na sve strane. Iz zvučnika na okupiranoj zgradi čule su se popularne levičarske pesme iz 1970-tih, himne anti-nacističkog otpora iz 1940-tih i italijanske partizanske pesme poput Bela ćao. Više desetina bendova i izvođača dobrovoljno se prijavilo da svira na koncertima solidarnosti u dvorištu zgrade ERT-a, zajedno sa orkestrom ERT-a koji je izvodio koncerte za narod okupljen oko zgrade.
Na terenu deluje kao da su gorke lekcije prošlogodišnjeg razbijanja štrajkova usled nedostatka solidarnosti konačno naučene. Vidi se i uticaj iskustava iz „pokreta trgova“ s proleća 2011. godine. Ogroman broj ljudi pojavio se da bi odbranio štrajk i okupirane zgrade od policije, dok se istovremeno održavaju zborovi na otvorenom, masovne diskusije, organizuju kolektivne kuhinje i tako dalje.
Naravno, centar borbe je u Atini, ali identična slika mogla se videti i u Solunu, u okupiranoj zgradi lokalne ET3 koja emituje program o socijalnim borbama, ali i u mnogim drugim gradovima u kojima postoji okupirana ERT radio stanica koja pokušava da nastavi sa emitovanjem programa.
Pitanje ERT-a postalo je žarište borbe. Sindikati su dali na desetine izjava solidarnosti, koje se naglas čitaju ispred okupirane zgrade. Obustava rada bila je toliko provokativna da su čak i mejnstrim međunarodni mediji proglasili svoju solidarnost sa ERT-om – neke francuske novine su, na primer, štampane sa crnom naslovnom stranom. Demonstracije podrške organizovane su u Londonu, Parizu i drugim evropskim gradovima.
Održani su i štrajkovi solidarnosti. Pod ogromnim pritiskom, lideri dva najveća sindikalna saveza bili su prisiljeni da u četvrtak 13. juna proglase 24-časovni generalni štrajk. Umesto već uvreženog puta ka trgu Sintagma i okupljanju ispred parlamenta, štrajk je sazvan ispred ERT-a, tako da se na desetine hiljada ljudi okupilo ispred okupiranih prostorija. Medijski radnici i radnice danima su bili u štrajku do daljnjeg, dozvoljavajući emitovanje isključivo programa ERT-a.
Mnogi medijski baroni organizovali su anti-štrajkačke mere i uspeli da objave sopstvene novine. Kao odgovor, novinari i novinarke u štrajku objavili su sindikalni, štrajkački specijal – što je taktika koja se prvi put koristila za vreme štrajka 1975. godine.
Najspektakularniji aspekt, pored okupacije u Atini, jeste akciono jedinstvo svih levičarskih snaga. U dvorištu se okupilo na hiljade demonstranata i demonstrantkinja, ali srce mobilizacije bili su aktivisti i aktivistkinje levice.
Po prvi put posle mnogo godina mogli ste da vidite zastave Sirize i Antarsije, sindikata povezanih sa Komunističkom partijom, pa i anarho-sindikalista/kinja i antiautoritaraca/kinja, kako se viore jedna pored druge. Članovi i članice Sirize, Antarsije, Komunističke partije i anarhističkog pokreta stajali su rame uz rame kako bi zaštitili okupaciju.
– – – – – – – – – – – – – – – –
Okupacija i protesti izazvali su veliku krizu vlade.
Isprva se Pasok, a zatim i Demokratska levica (Dimar), javno suprotstavio Samarasovim upravljanjem ovom situacijom, a nakon tri sastanka stranačkih lidera, Dimar je odlučio da se povuče iz koalicione vlade.
Dimar je služio samo kao levo pokriće koalicione vlade, bez kog je ona sada ostala. Nova demokratija i Pasok ostaju na vlasti, u raspravi o detaljima dolazeće rekonstrukcije vlade i novom sporazumu o političkom programu. Po pitanju ERT-a, izgleda da su saglasne o ponovnom pokretanju TV stanice, ali u novom „reformisanom“ formatu – što podrazumeva otpuštanje oko 1,500 zaposlenih i novu nacionalnu TV stanicu u kojoj će biti mnogo gore i u smislu radnih uslova i relativne nezavisnosti koju je ERT nekada uživao.
Naime, ministarstvo finansija najavilo je da „novi ERT“ treba da počne sa radom, a da će radnici i radnice uskoro dobiti kompenzacije – što znači da otpuštanja jesu realnost.
Ono što u saopštenju ministarstva zabrinjava je poziv da „radnici i radnice ERT-a evakuišu zgradu kako bi se omogućilo sprovođenje novih naredbi“. Sindikat koji predstavlja radnike i radnice ERT-a odgovorio je da će svi ostati u zgradi i pozvao na demonstracije solidarnosti.
Samaras izgleda kao da će za sada preživeti. Lider Pasoka, Evangelos Venizelos, izjavio je da su politička stabilnost i stabilnost vlade njegovi glavni prioriteti. Članovi i članice Dimara deluju nezadovoljni napuštanjem vlade – zvaničan stav Demokratske levice verovatno će biti kritička podrška parlamentarnoj većini.
Međutim, bez obzira na to šta partijsko rukovodstvo odluči, očigledno je da je vlada u dubokoj krizi, posle samo godinu dana od stupanja na vlast.
Bitka za ERT još nije završena. Ne možemo da predvidimo konačan ishod, ali je ova borba svakako bila poražavajući udarac za Samarasa. Kriza ove vlade, protesti ispred okupirane zgrade i međunarodni bes zbog zatvaranja ERT-a razbili su sliku svemoćnog premijera i njegove „uspešne priče“.
Suočen sa ozbiljnim izazovom odozdo, Samaras je pokazao svoje pravo lice, to šta je on zapravo: vođa desne frakcije tvrdokorne Nove demokratije, nesposoban da bez sukoba kontroliše vladajuću koaliciju, pa čak ni sopstvenu stranku– kolaju glasine o tome kako delovi Nove demokratije preispituju Samarasovu sposbnost da vodi i razmatraju mogućnost njegove smene. Okupacija ERT-a je ono što je bilo neophodno kako bi se pokazalo da je poraz vlade mnogo realnija perspektiva u odnosu na ono u šta je veliki broj ljudi verovao.
Ipak, ono što mora svima da nam bude jasno je da ne bi trebalo polagati nade u parlamentarne manevre partijskih vođstava. Bitka za ERT otvorila je novu priliku za levicu da organizuje socijalni i politički pokret protiv vlade. Sve snage i aktivisti moraju se angažovati za taj cilj.
To podrazumeva organizovanje kampanje na radnim mestima i na lokalu, izgradnju podrške za ERT i agitovanje da se borba generalizuje, organizovanje akcija solidarnosti, pozivanje na masovne zborove, pritiskanje sindikata za nove generalne štrajkove itd. Snage koje pokušavaju da se organizuju u ovom pravcu postoje, ali ovo mora postati norma organizovanja svih levičarskih aktivnosti.
– – – – – – – – – – – – – – – –
Nezavisno od ishoda bitke za ERT iz nje možemo izvući neke zaključke koje bi trebalo imati na umu u narednim nedeljama i mesecima.
Prvo, krhkost vlade ostaje njen problem, čak iako preživi ovu rundu. Jedan od razloga za to je ekonomska realnost. Iza mita o „uspešnoj priči“ krije se surova realnost. Kriza je dublja nego što su sva predviđanja pretpostavila – ekonomija se u prvom kvartalu smanjila za čitavih 5.6 procenata u odnosu na prethodnu godinu, a grčka privreda izgubila je status „razvijene“ i dodeljen joj je status „ekonomije u razvoju“.
Posle svih mera štednje, državni dug u 2014. godini biće isti koliki je bio i… 2009. godine! Pokušaj da se privatizacije proguraju do kraja blokirali su geopolitički antagonizmi između ruskih, američkih, evropskih i grčkih potencijalnih „investitora“ koji jedni druge sabotiraju. Vlada će biti primorana da progura nove, nepodnošljive mere štednje, ne dajući čak ni obećanje o „svetlu na kraju tunela“, jer trenutno i uravnotežen budžet i održiv javni dug izgledaju kao puka maštarija.
Drugo je to da je bitka za ERT postavila primer daljeg rada – svaka škola ili bolnica koja se nađe pred zatvaranjem, bilo koje javno preduzeće pred privatizacijom, bilo koja javna služba suočena sa „reformom“ – sada ima „model“ otpora odozdo koji može da sledi.
Bitka za ERT otkrila je i ograničenja autoritarnih metoda vladavine. To je možda jedini održiv izbor koji je vladi preostao, ali pukne li na jednom frontu to će biti pretnja čitavom sistemu. Savetnici koji Samarasa nagovaraju da se prema krizi nastaloj bitkom za ERT ponese kao turski premijer Redžep Erdogan prema demokratskim protestima, trebalo bi da se prisete da su hiljade aktivista i aktivistkinja u Grčkoj inspirisani upravo demonstracijama na Taksimu.
Samaras je spreman da u cilju sprovođenja dnevnog reda vladajuće klase vlada „gvozdenom pesnicom“, ali i mi moramo pokazati sličnu odlučnost i posvećenost borbenim metodama kako bismo ga srušili, umesto da veru stavljamo u parlamentarna rešenja koja bi se možda u nekom trenutku u budućnosti mogla desiti. Društvene snage za ostvarenje tog cilja i te kako su prisutne.
Bitka za ERT razbila je mit da su „ljudi umorni od borbe“. „Podzemna vatra“ borbe nastavila je da gori, a na sindikalnim aktivistima i aktivistkinjama, kao i na politički organizovanoj levici, je da ovu „vatru“ kanališe u akciju.
U štrajkovima organizovanim od novembra prošle godine naovamo problem nije bio u nedostatku opšte volje za borbom u radničkoj klasi, već u nedostatku organizovanih inicijativa. Levica mora da usredsredi svu svoju energiju i napore na mobilizaciju društva. Štrajkovi, okupacije, demonstracije, solidarnost – u tome leži naša snaga.
Ako želimo uspeh, ove inicijative zahtevaju akciono jedinstvo. Inspirativni jedinstveni front koji smo imali tokom okupacije ERT-a mora postati svesni, sistematski politički izbor rukovodstava svih levih grupa. U borbama protiv privatizacije, a protiv smanjenja plata i penzija, u odbrani javnih škola i bolnica, akciono jedinstvo levice može poslužiti kao „kičma“ dugotrajnih borbi.
Borba rame uz rame u jedinstvenim frontovima oko neposrednih zahteva protiv budžetske štednje omogućava nam da uspostavimo iskrenu i drugarsku diskusiju o širim pitanjima, na primer o našem stavu o evrozoni, javnom dugu i cilju levičarske vlade.
To ne znači da bi trebalo ignorisati ozbiljna politička pitanja. Naprotiv, predlog akcionog jedinstva levice je prvi korak ka rešavanju ovih problema. Mi ne idemo u pravcu parlamentarne kalkulacije kako osvojiti što više mesta, već u pravcu borbenog jedinstvenog fronta najnaprednijih delova radničke klase.
U tom smislu, taj pravac daje konkretnije značenje izrazu „levičarska vlada“. To je vlada koja će nastati iz van-parlamentarnih borbi radničke klase, sa svojim aktivistima i aktivistkinjama ukorenjenim u te borbe.
Vladajuća klasa će dati sve od sebe da prevaziđe sadašnju političku krizu. Ona će to činiti i na parlamentarnom nivou, naporima da preoblikuje stranački sistem, i na van-parlamentarnom nivou, sa kontranapadima koji imaju ideološke, političke i represivne dimenzije.
Naš odgovor mora biti podjednako odlučan. Stranke vladajuće klase neće napustiti scenu same od sebe. Moraćemo da ih nateramo da odu – po svaku cenu.