fblogo   twlogo   ytlogo


četvrtak, 08 oktobar 2009 09:06

Kako fašisti dolaze na vlast?

  Kris Bamberi
Kako fašisti dolaze na vlast?
Većina ljudi je revoltirana fašizmom. Doduše, često je nejasno šta se pod fašizmom podrazumeva. Da li je Milošević bio fašista? Da li je Džordž Buš bio fašista? Da li JE Berluskoni fašista? Danas se širom kontinenta rađaju pokreti ekstremne desnice čiji članovi bivaju birani u evropski parlament i čiji marševi unose strah u srca radnica i radnika, Jevreja, Roma, imigranata, gej populacije i suseda. Da li su te organizacije marionete vladajućeg poretka koji je „fašiziran“ ili su „nepoželjna deca“ kapitalističkog poretka? Da li ćemo ih zaustaviti uličnim gerilskim akcijama ili državnim zabranama? Članak Krisa Bamberija, urednika sestrinskog lista Socialist Worker u Britaniji, je za Solidarnost prvi korak u cilju rasvetljavanja pitanja šta je fašizam i kako ga zaustaviti. Ovom pitanju ćemo posvetiti više pažnje na našim stranama i u našoj delatnosti u narednim mesecima i godinama. Interesuje nas vaše mišljenje.

Fašizam se nikada nije skrivao unutar vlasti, niti je ikad bio izabran u vlast. Nikada nije ni direktno osvojio vlast – uprkos tome što fašisti gaje mitologiju „nacionalne revolucije“.

U dve ključne zemlje gde je fašizam došao na vlast – u Italiji 1922. sa Benitom Musolinijem i Nemačkoj 1933. sa Adolfom Hitlerom – glavešina države je fašistima vlast predavao, uz blagoslov krupnih biznismena i vojnih starešina.

Ni u jednom od ova dva slučaja okretanje fašistima nije bio prvi izbor vladajuće klase. To je, zapravo, bilo nešto na šta su iz očaja bili primorani.

Vladajuća klasa je bila suočena sa ogromnom polarizacijom društva i kolapsom tradicionalnih partija. One su propale zbog neizvesnosti da će država biti sposobna da obuzda situaciju i usled paralizovanosti strahom od revolucije radničke klase.

U to vreme, jedan od najbritkoumnijih analitičara fašizma bio je izgnani ruski revolucionar Lav Trocki. Pišući o Hitlerovom usponu u Nemačkoj, Trocki je zapisao:

„Usidrena buržoazija ne voli fašistički način rešavanja problema, jer šokovi i trvenja, iako su u interesima buržoaskog društva, uključuju i opasnosti i za njega.“

„Krupna buržoazija ne voli ovaj metod, kao što ni čovek sa otečenom vilicom ne voli da mu se vade zubi.“

Opcija koju je nemačka vladajuća klasa 1930-tih preferirala bila je da pokuša sa stvaranjem „čvrstih“ vlada, zasnovanih na utemeljenim desničarskim političarima. Desnici je masovna baza bila očajnički potrebna, kako bi joj obezbedila podršku u parlamentu i mišiće na ulicama. Hitlerova Nacistička partija je to mogla da joj obezbedi – usled čega mu se vladajuća klasa konačno i okrenula.

Nemačka vladajuća klasa gajila je gorke uspomene na revoluciju iz 1918. godine, kojom je okončan Prvi svetski rat, a car primoran da abdicira. To poniženje je u narednih pet godina bilo praćeno periodičnim revolucionarnim krizama.


Najjači
Nemačka je imala najjaču radničku klasu u Evropi, najveću socijaldemokratsku partiju i najveću Komunističku partiju van Rusije. Ogromna ekonomska kriza koja je pratila krah Vol strita 1929, oživela je strahove od revolucije.

Vladajuća klasa je tokom post-ratnih godina shvatila da vojska i policija nisu dovoljno snažne da bi obuzdale pobunjenu radničku klasu. Umesto toga ona se za represiju nad revolucionarima oslonila na paravojne milicije.

Hitler je sada mogao da ih opskrbi desetinama hiljada ideološki predanih „stormtrupera“ koji su već okrvavili ruke tokom uličnih sukoba sa komunistima.

Poslodavci su 20-tih godina pristali na stvaranje socijalne države, ne bi li otklonili pretnju revolucije. Međutim, u osvit Velike depresije želeli su da je unište. Hitler je želeo isto.

Nakon 1929. dominantna težnja vladajuće klase prebacila se na uspostavljanje nemačke kontrole nad Centralnom i Istočnom Evropom i, s tim u vezi, masovno naoružavanje. Hitler se i sa time slagao.

Ovaj narastajući imperijalistički program išao je ruku pod ruku sa uverenjem da bi promovisanje nemačkog nacionalnog identiteta moglo da potkopa klasnu solidarnost između radnika i tako nemačke radnike prikuje za njihove eksploatatore. Hitleru ni ovde ništa nije smetalo.

Iako je Hitlerova podrška poticala uglavnom iz srednje klase i jednog dela nezaposlenih, on je uvek imao podršku krupnih poslovnih krugova, kao i pristup „cenjenom“ visokom društvu.

Pre 1932. godine, samo je manjina nemačkih lidera bila voljna da prihvati Hitlera. Međutim, kako je vladajućoj klasi ponestajalo opcija u potrazi za „čvrstom“ vladom, u jednom trenutku su shvatili da su se već opredelili za naciste.

Veliki biznismeni i vojne starešine su se tokom čitave serije sastanaka složili da Hitler bude na čelu koalicione vlade u kojoj bi nacisti činili manjinu. Verovali su da mogu da iskontrolišu Hitlera nudeći mu moć.

Međutim, nacisti su tradicionalni vladajuću klasu uspeli da „zaraze“.

Vladajuća klasa je u Trećem Rajhu mahom zadržala svoju ekonomsku moć, dok su političku moć upražnjavali međusobno konkurentni elementi nacističkog pokreta, okupljenog oko lojalnosti Hitleru.

Nemačka vladajuća klasa se našla uvučenom u genocidni rat. Međutim, ona se nije samo povinovala ovakvom stanju stvari, već je u njemu u potpunosti učestvovala.

Tragedija je bila takva da se istorija ponavljala. U Italiji je, nekih 11 godina ranije, na sličan način na vlast došao Musolini. Italijanska fašistička reakcija pokrenula se u trenutku kada je revolucionarni talas „crvenih godina“ isčeznuo krajem 1920-tih.

Musolinijevi fašisti narasli su u ruralnim oblastima, gde su terorisali poljoprivredne sindikate severne i centralne Italije. Fašisti su formirali bande muškaraca – od bivših oficira i univerzitetskih studenata, do sinova seoskih kapitalista i njihovih upravnika.

Ove bande su napadale, prebijale, spaljivale i ubijale svoje protivnike. Fašistički teror se potom proširio na naselja i, konačno, gradove. Vojska i policija su ih odobravali – čak i snabdevali oružjem.
Sve veći broj pripadnika italijanske vladajuće klase počeo je da zastupa politiku sveobuhvatnog obračuna sa radničkim pokretom.

Oni su, takođe, želeli i agresivnu spoljnu politiku koja bi od Italije napravila „veliku silu“ sa sopstvenom imperijom i kolonijama.

Usled toga su okrenuli leđa raznim liberalnim i desničarskim političarima na koje su se ranije oslanjali i okrenuli se fašizmu.

Kada je oktobra 1922. Musolini objavio svoj „marš na Rim“ vojska je bila dovoljno snažna da spreči bilo kakav fašistički puč. Umesto toga, komandant vojske je preporučio kralju da Musolinija proglasi za premijera.

Kralj je to i uradio – i tek tada su fašisti promarširali Rimom, pre nego što će sesti na voz i požuriti da se vrate kućama. Musolini je kontrolu nad ovim pokretom uspeo da preuzme tek nakon što je prebrodio određene poteškoće, dok je Fašistička partija bila proizvod kasnijeg razvoja događaja, stalno prožimana sitnim interesima.

Ipak, njene veze sa vladajućom klasom bile su očigledne. Fašističke grupacije su sačinjavali članovi više klase, finansirali su ih industrijski i ruralni kapitalisti, dok ih je visoka vojna komanda naoružavala.

Kada je naredne godine pokušao da preuzme vlast u Minhenu, Hitler se potrudio da oponaša Musolinija. Ovaj „pivnički puč“ trebalo je da bude prvi korak marša na Berlin. Vladajući poredak je, međutim, stabilizovao svoju moć i nacisti mu još uvek nisu bili potrebni. Hitlerovu uličnu vojsku rasturili su oružanom paljbom.

Hitler se tokom naredne decenije posvetio stvaranju mnogo disciplinovanije partije od Musolinijeve – partije koja će se više fokusirati na izbore nego na uličnu borbu.

Nemačka je bila razvijenija zemlja sa snažnijom radničkom klasom. Stoga je nemački nacizam morao biti jača, koherentnija i opasnija sila nego italijanski fašizam.

Fašizam se usmerava na stvaranje masovnog desničarskog pokreta koji je nezavistan od vladajuće klase i njene države. I Hitler i Musolini su svojim sledbenicima obećavali da će ranije etablirane političare generale i interesne biznis krugove zbrisati. Ipak, čim im se ukazala prilika, i jedan i drugi su pohrlili da dvore industrijalce i bankare.

Ovo je glavna kontradiktornost fašističke politike.

Fašisti nastoje da izgrade masovan pokret spajajući različite grupe čiji su interesi i ciljevi često u konfliktu jedni sa drugima. Konačno, taj pokret se stavlja na raspolaganje vladajućoj klasi – manjini koja ima ekonomsku moć.

Istu ovu dinamiku možemo videti na primeru fašista iz Britanske nacionalne partije (BNP). BNP je trenutno daleko od toga da postane masovna partija. Međutim, prateći Hitlera i Musolinija, njene aspiracije idu u tom pravcu.

Zbog toga je njihova skorašnja predizborna literatura pokušala da partiju predstavi kao glas „britanskih radnika“ – uprkos činjenici da su članske liste BNP-a, koje su procurele prošle godine, pokazale da je u pitanju pretežno srednjoklasna partija sa većim članstvom u bogatijim delovima zemlje i gradova.

Iako kriza nije ostavila efekte ni blizu očaja iz perioda međuratnih godina, njeno zaoštravanje prati i porast fašizma. Zbog toga se i moramo zapitati na koji način fašisti osvajaju vlast, kako bismo razumeli na koji način možemo da ih zaustavimo.

Kriza
Prvi deo odgovora je da fašizam dolazi na vlast tokom ekonomske i socijalne krize toliko duboke da se ustaljena ekonomska i politička rešenja pokazuju zastarelim, irelevantnim i nemoćnim.

Ovo je povezano sa masovnim opadanjem podrške tradicionalnim konzervativnim i liberalnim partijama. Strah od revolucije radničke klase primorava deo vladajuće klase na potragu za drastičnim rešenjima krize.

Fašizmu je, takođe, neophodan rasprostranjen osećaj nacionalizma, pretežno među pripadnicima srednje klase. To nacionalističko osećanje kombinuje se sa pronalaženjem žrtvenog jarca u vidu neke grupe koja se optužuje za sve probleme u društvu. U nacističkoj Nemačkoj ta grupa su bili Jevreji. U prošlosti se fašizam takođe oslanjao i na postojanje brutalnih i militantnih slojeva društva – proisteklih iz prethodnog rata.

Sve ovo je bilo ukombinovano sa faktorom „snažnog vođe“ koji je umeo da obuhvati sve kontradiktornosti fašizma – obećavajući svojim sledbenicima da će oni biti ti koji će preuzeti kontrolu nad društvom i istovremeno uveravajući vladajuću klasu da će postojeći kapitalistički sistem opstati.

Poslednji nužni faktor za uspeh fašizma je raskol levice. Ni u Italiji ni u Nemačkoj levica se nije ujedinila kako bi bilo kojim sredstvima unapred zaustavila fašizam.

Iako je BNP trenutno mnogo manja od Nacističke ili Fašističke partije, i iako je kriza za sada manjeg intenziteta nego 30-tih, ne smemo rizikovati i čekati da se stvari pogoršaju pre nego što ćemo se suprotstaviti fašistima.

Iako vladajuća klasa danas može da ponižava ili moralistički odbacuje BNP, ne možemo se uzdati ni u njih niti u njihovu državu da će se sa fašistima izboriti i poraziti ih.

Potreban nam je ujedinjeni antifašistički pokret koji će udariti na BNP – i sprečiti ih da u toj meri narastu, da naše vlasti stave u iskušenje da im predaju moć.

 

Pročitano 5219 puta

Ostavi komentar

Polja obeležena zvezdicom je obavezno popuniti. Po potrebi možete koristiti i bazične HTML kodove. Komentari se moderišu tako da neće biti odmah dostupni. Desničarske komentare ni ne objavljujemo. Ovo je platforma za diskusiju i organizovanje levice, tako da apelujemo na drugarski ton u diskusijama.

Prijavi se na mejling listu

Društvo POLITIKA i ekonomija

Imperijalizam

Teze o ratu na Balkanu (feljton): O Hladnom ratu

Posle nekoliko meseci pauze, vraćamo se objavljivanju feljtona – standardno, četvrtkom. Svake nedelje objavljivaćem...

Imperijalizam

Teze o ratu na Balkanu (feljton): O kapitalizmu i konfliktima

Posle nekoliko meseci pauze, vraćamo se objavljivanju feljtona – standardno, četvrtkom. Svake nedelje objavljivaćem...

Radnička borba u Srbiji

Novi štrajk u Srbiji: solidarno sa poštanskim radnicima i radnicama!

Sinoć smo bili sa radnicima i radnicama Pošte koji već nekoliko dana svakodnevno protestuju, zahtevajući bolje uslove ra...

POKRET Teorija i istorija

Istorija

RUSKA REVOLUCIJA: USPON, PAD I OSVETA

Danas obelažavamo 100 godina od početka Oktobarske revolucije. Tim povodom Pavle Ilić, jedan od najavljenih izlagača na ...

Istorija

Proceniti Če Gevaru

Devetog oktobra navršilo se 50 godina od ubistva Če Gevare, koji je za ljude širom sveta do danas ostao simbol revol...

Istorija

Pod zastavom internacionalizma

Marko Jovanović polemiše sa sociologom Đokicom Jovanovićem o tome šta je – i šta nije – boljševizam 20. veka predsta...

Nauka, kultura i umetnost

Marks21 | Solidarnost 2018. Podstičemo preuzimanje i korišćenje materijala koji se nalazi na sajtu, osim u komercijalne svrhe.