fblogo   twlogo   ytlogo


subota, 16 jun 2012 13:42

Olivera Milosavljević: Rehabilitacija

  Olivera Milosavljević
Olivera Milosavljević: Rehabilitacija

Prenosimo izlaganje Olivere Milosavljević, istoričarke i profesorke na Filozofskom fakultetu u Beogradu, održano 10. maja u Kulturnom centru Novog Sada na tribini Alternativne kulturne organizacije povodom nastavka procesa rehabilitacije ratnog zločinca Draže Mihailovića

Prekjuče, 9. maja, naše televizijske stanice podsećale su nas u svojim vestima da se obeležava dan pobede. RTS, B92 i Studio B sve su rekli o pobedi, samo su zaboravili da kažu ko je ovde pobedio. Pobednike je pomenuo ruski ambassador u autorskom tekstu, ali nazvavši ih sasvim neodređeno i anonimno „jugoslovenskim saborcima" sovjetske vojske.

Kako je došlo do toga da je postalo zabranjeno pominjane pobednika? Kako se desilo da je danas glavna priča o Drugom svetskom ratu sadržana u priči o Mihailoviću? Kako je nametnuta priča da je kolaboracija ključ razumevana tog vremena, a da antifašistička borba partizana mora biti zaboravljena? Da li je u poslednjih dvadeset godina odbranjena ijedna doktorska teza o borbi partizana? Nije. Da li danas ijedan istoričar piše knjigu o pobedi partizana? Ne piše. Da li postoje naučni skupovi na kojima se razgovara o periodu od 1941-45. Ne postoje. Da li vladajuća ideologija pokušava da od dražinovaca napravi heroje, a od partizana zločince. Pokušava. Da li smo dobili ijednu novu činjenicu o Drugom svetskom Ratu za koju nismo oduvek znali. Nismo, dobili smo samo novu interprataciju odavno poznatog. Nametnuta priča o Mihailoviću i drugom svetskom ratu je isto kao kada bi jednog dana kroz 70 godina, ako bi na vlasti bili ideološki ili stvarni potomci kandidata neke stranke koja je u nedelju osvojila 1,5% glasova, plaćali tadašnje istoričare da pišu kako se 2012. desila velika zavera protiv njih, kako su imali podršku čitavog naroda, ali su sasvim neočekivano, zaverom udruženih neprijatelja, izgubili na izborima. I ništa tu ne bi pomogli savremenici koji bi znali da je priča izmišljena, i ništa ne bi pomogli istoričari koji bi poturali dokumenta o izborima, deca bi ponavljala priču o ukradenoj pobedi koju je narod priželjkivao. I posle sto puta ponovljene laži, neki bi i poverovali.

Farsa od „istorije" koju nam servira „otporaška demokratija" ala Homen i njegovi istoričari, u početku je predstavljala vređanje zdrave pameti, žrtava i znanja, i izgledala je opasno. Pošto se ipak, falsifikovanje istorije pokazalo težim zadatkom nego što je u početku izgledalo, vremenom se, kao što se moglo i očekivati, sve pretvorilo u farsu. Zato, sa zanimanjem treba čekati nastavak procesa za rehabilitaciju Mihailovića jer će, posle pretvaranja najlepšeg šetališta u Beogradu u groblje, posle iskopavanja kostiju i traženja staratelja za čoveka od potencijalnih 120 godina starosti, očigledno biti još dosta zabave. Pre dve godine, posle skupog gubljenja vremena i šopinga po Londonu neke državne komisije, a o trošku poreskih obveznika, obznanili su nam da je pronađen „prvi znanični document" u kome se govori o danu streljanja Mihailovića. Oni odlično znaju, ali veruju da „prostota" koju zasenjuju pričom o „arhivima u Londonu" ne zna, da je još davne 1946. objavljeno u svuda prodavanoj knjizi na strani 541, da je u Beogradu 17. jula izvršena smrta nazna nad Mihailovićem. A koliko sutra ćemo opet naučiti nešto novo. Homen nam je obećao „nova, interesantna svedočenja o uticaju Kominterne na sam sudski postupak". To će biti stvarno bomba koja će nas razneti sa dokazima o „kominternovskoj zaveri". Biće jako zanimljivo čuti ko je napisao ta Kominternina dokumenta, budući da svako, osim Homena i par državnih istoričara zna notornu činjenicu, da u vreme hapšenja Mihailovića i njegovog suđenja, Kominterna već nekoliko godina nije postojala.

Sutra će nam po ko zna koji put ponoviti da je 1946. Mihailoviću sudio ideološki sud. A kakav je sud iz 2012. na kome se kao svedoci pojavljuju istoričari opšte prakse, pritom, članovi državne komisije za utvrđivanje nečeg državnog, koji nešto dokazuju tvrdnjama nekog špijuna, onako „od oka", selekcijom dokumenta i prećutkivanjem svega što im ne odgovara. I to isti oni svedoci-istoričari koji, pritisnuti dokazima o kolaboraciji sa Italijanima, izjavljuju, a da ne trepnu, da Mihailović nije bio antifašista, nego antinacista. Genijalno. Mihailović je verovano bio jedini antinacista na svetu koji nije bio antifašista, isto onako kao što je bio i „prvi gerilac u Evropi" posle pogibije hiljada stvarnih internacionalnih gerilaca u borbi protiv fašizma.

Gde su uzroci ovog farsičnog pristupa nacionalnoj istoriji i pristajanju pojedinih istoričara da u farsi učestvuju:

1. u ideologiji nacionalizma koja traži način da uspostavi kontinuitet sa svim onim što u prošlosti ima nacionalnu boju, a da iz njega izbaci sve nenacionalno, čime se rehabilituje i ideologija kojom su vođeni ratovi 90-ih. Problem je samo što je kolaboracija u Drugom svetskom ratu, kao i fašizam uostalom, uvek i svuda bila nacionalna, a antifašizam internacionalan. Poziv na „nacionalno pomirenje" je samo vrh nacionalističkog zahteva za uspostavljanje nacionalne sabornosti dogmatski jednomislećih. U suprotnom, ne bi se zvalo „nacionalno", bilo bi samo „pomirenje".

2. u politici identiteta, koja u odsustvu državne ideje i društvenih programa izdiže kolektivni identitet u vrhovnu vrednost, pokušavajući da preko njega zamagli drastično i kriminalno društveno raslojavanje i elementarnu životnu diskriminaciju sirotinje, u očekivanju da se uz prethodno pomenuto, „nacionalno pomirenje", dostigne stepen sanjane kvazifeudalne odanosti podanika prema sopstvenoj „gospodi", jer oni su „isto", dele isti „identitet".

3. u antikomunizmu koji služi da zamagli prazninu prethodnog, i nacionalizma i politike identiteta, i da kod njihovih potencijalno najvažnijih konzumenata, mladih generacija, proizvede strah od nepoznatog „bauka" koji je jednom već kružio Evropom. Jer je njegova nekadašnja Jugoslavija kriva što nacionalizam na delu izgleda tako ružno, nacionalna država tako beznačajno, nacija tako maleno, a njihova ponuda narodu tako sumorno.

4. u jačanju fašističkih ideja čak i kada se ne prepoznaju kao takve, koje pod parolom demokratije i nacionalizma, prirodnog neprijatelja vide u levičarskom antifašizmu bez kojeg bi nezamislivo bilo i pre 70 godina pobediti fašizam.

5. u strahu kapitala od ponovljene istorije iz 30-ih godina, kada je spas od fašizma, čijem je usponu doprineo, morao da potraži u savezništvu sa komunizmom, pošto mu je propala skrivena čežnja da usmeri fašizam protiv njega.

6. u porodičnim pričama neshvaćenih ujaka i strina, koji su u periodu 1941-45. jedino primetili da su vozovi tačniji nego ikada, a nemački vojnici tako uredni i čisti.

U pobrojanim uzrocima nigde nema samog Mihailovića. To je sasvim prirodno, jer u priči o rehabilitaciji i nije reč o njemu. Zato se ne koriste ni fakta, ni istorijska znanja, ali se koriste i nepostojeće Kominterne, i „londonski arhivi", i anonimni špijuni. Rehabilitacija je samo manipulacija kvazikontinuitetom nacionalne države i njene istorije za jednokratnu upotrebu, a iz ličnih potreba trenutne vladajuće elite.

A šta je sa činjenicama? U čitavoj ovoj priči odsustvuju bilo kakve nove činjenice, sve što slušamo odavno smo znali, umesto činjenica nudi nam se samo nova interpretacija. A ona stvarna istorija barata samo činjenicama u njihovom vremenskom i prostornom kontekstu. I činjenice i kontekst su nepromenljivi, to je konstanta istorije, promenljiva su nove okolnosti novog vremena, novih ljudi koji u odsustvu identiteta, samosvesti ili ideja, ili iz sasvim ličnih i materijalnih razloga, u savremenosti pokušavaju da manipulišu prošlošću njenom novom interpretacijom. Novo vreme može da izmišlja kontekste pa da kolaboraciju sa fašizmom nekada, izjednačava sa „kolaboracijom" sa EU danas, može da odsustvo borbe protiv fašizma svojih tzv. antifašista proglašava pragmatičnoštću uporedivom sa pragmatičnošću danas, mogu sudovi da rehabilituju i da donose zakone kojima se podsmevaju ljudima prošlog vremena, ali sve to za istoriju, onu prošlu, nema nikakvog značaja. Ima značaja samo za onu buduću istoriju koja će pisati o današnjem vremenu i postavljati pitanja o razlozima društvene patologije 2000-ih godina u kojima su istovremeno hiljade radnika ostajale bez posla, a državne pare se trošile na iskopavanje grobova kolaboracionista iz Drugog sv. rata, u kojima su morbidna ubistva bila svakodnevna, a sudovi se zamajavali konstruišući izmišljenu istoriju, u kojima se dan pobede nad fašizmom slavio prećutkivanjem pobednika i u iščekivanju ideološke sudske pobede gubitnika.

Za istorijsku nauku kolaboracija iz 1941-45. će uvek biti samo kolaboracija. Jer, istoriju ne pišu pobednici, niti gubitnici iz ratova mogu biti pobednici u miru, pa makar to njihovi duhovni i stvarni naslednici, sa pozicija moći i zakonima propisivali. Kolaboracija sa fašizmom u vreme kada je antifašizam bio jedina moralna opcija, za sva vremena ostaje samo kolaboracija sa zlom. U kontekstu 1941-45. postojale su samo dve strane. Strana fašizma i kolaboracije i strana antifašizma. Društvo i država koji rehabilituju kolaboraciju sa fašizmom nemaju pravo da se pozivaju na antifašizam. Oni su izabrali svoju stranu.

I kao što je kraj one skraćene Jugoslavije za prave Jugoslovene došao kao olakšanje jer je značio da više neće biti lažnog predstavljanja kada je dobro, a pljuvanja, zviždanja, mržnje i osporavanja tog imena kada nije dobro, i da ono više nikada neće biti izgovor za sve promašaje, pa kada budu nezadovoljni moraće da zvižde sebi, i kao što je velika Jugoslavija bila isuviše dobra i potpuno nezaslužena, tako je i danas bolje da antifašistička borba partizana kao jugoslovenska i internacionalna, istorijski ostane Jugoslaviji kojoj jedino i pripada. Uostalom, zar sudovi ove države ne tvrde da identitetu ovog društva sasvim priliče četnici.

I na kraju, ali nikako najmanje bitno. Ko nam danas potura četnike uz Evropu. Ako hoćete da glasate za Evropu, morate u paketu i za četnike. Ako imate primedbu, onda ste glupi. Kome u današnjoj Evropi odgovara izjednačavanje fašizma i komunizma? Kome odgovara da fašizam izgleda bolji zato što nije sam i jedini? Istorijske analogije nisu poželjne, ali ako istorija nečemu uči onda prisetimo se ko je bio na istim pozicijama 30-ih godina. Oni koji su se kad je rat počeo, svrstali uz fašizam birajući ga kao „manje zlo". Sada nisu tridesete, sada je 2012. ali pre samo par dana smo videli kako negde u Evropi opet pobeđuju levičari, a negde se čuju zlokobne fašističke fanfare.

Pročitano 5630 puta

1 komentar

  • Link prema komentaru utorak, 13 oktobar 2015 16:34 komentarisao/la enco

    Želja mi je samo jedna da fašista i domaćih izdajica više nema

Ostavi komentar

Polja obeležena zvezdicom je obavezno popuniti. Po potrebi možete koristiti i bazične HTML kodove. Komentari se moderišu tako da neće biti odmah dostupni. Desničarske komentare ni ne objavljujemo. Ovo je platforma za diskusiju i organizovanje levice, tako da apelujemo na drugarski ton u diskusijama.

Prijavi se na mejling listu

Društvo POLITIKA i ekonomija

Žensko oslobođenje

Jezik po meri žena

Debata o rodno senzitivnom jeziku ponovno je aktuelizovana u svetlu donošenja Zakona o rodnoj ravnopravnosti. Nekoliko g...

Politika i društvo

Čast Katalonije

Trenutno najusijanije evropsko pitanje jeste pitanje otcepljenja Katalonije od Španije. Sve uzdrmanija Evropska unija, k...

Ekologija

Pustoš kapitalizma

Iz dana u dan pristižu vesti o novim uraganima, poplavama i zemljotresima koji pogađaju svet, odnoseći ljudske život...

POKRET Teorija i istorija

Istorija

Proceniti Če Gevaru

Devetog oktobra navršilo se 50 godina od ubistva Če Gevare, koji je za ljude širom sveta do danas ostao simbol revol...

Istorija

Pod zastavom internacionalizma

Marko Jovanović polemiše sa sociologom Đokicom Jovanovićem o tome šta je – i šta nije – boljševizam 20. veka predsta...

Teorija

Užasi postmoderne su užasi postmarksizma

Ovaj tekst je originalno objavljen sa drugačijim naslovom u američkom onlajn časopisu Jacobin. Preveo ga je St...

Nauka, kultura i umetnost

Marks21 | Solidarnost 2017. Podstičemo preuzimanje i korišćenje materijala koji se nalazi na sajtu, osim u komercijalne svrhe.