Ekonomska kriza je dovela do toga da političari okrivljuju najsiromašnije za društvene probleme, dok popularnost ekstremne desnice raste. Piše, G. M. Tamas
Izgleda da Mađarsku progone kako demoni iz sopstvene prošlosti, tako i duhovi ultrakapitalističke sadašnjice – i deluje da su veoma slični.
Ne samo da izrazito nepopularna „socijalistička“ manjinska vlada, nasuprot slabašnim kejnizijanskim pokušajima u drugim zemljama, pokušava da sprovede svoju propalu neokonzervativnu politiku uz pomoć i podršku MMF-a, ova država nije sposobna ni da uz ikakvu budnu pažnju prati sopstvenu sudbinu. Nacija je stegnuta nezapamćenom rasističkom paranojom.
Svedoci smo specifične pobune osiromašene srednje klase – ali ne protiv krupnog kapitala ili „neoliberalnog“ svetskog poretka. Reč je o pobuni relativno jakih protiv apsolutno slabih. Kada društvo deluje da puca po šavovima, ne budi se solidarnost, čak ni sažaljenje, već progon najsiromašnijih.
Javno mnjenje se okrenulo protiv države ne zato što čuva grabljivice i ne zato što izrabljuje interese krucijalne po javno dobro, već zato što je predstavljena (avaj, pogrešno!) kao zaštitnik nemoćnih i kao distributer bogatstva onima kojima je ono zaista potrebno.
I dok se broj ljudi koji su u smrtnoj opasnosti od gladi i zime povećava, glasna većina drčno zahteva kraj socijalnih servisa. Uniformisani fašistički paravojni bataljoni tumaraju kroz najsiromašnije delove grada da bi utišali stanovništvo i da bi svoje lajanje stavili u prvi plan.
Kako je ovo moguće? Jednostavno: reč je o najstarijem od svih političkih recepata. Poistoveti tlačene s nepopularnom rasom, u našem slučaju s Romima ili Ciganima. Tako će uzroci tlačenja i isključivanja iz javnog života biti rehabilitovani i opravdani kao galantna odbrana radne većine protiv – citiraću štampu mađarske desnice – „genetskog smeća“, „ne-ljudi“ zavisnih od socijalnih servisa, ne toliko sklonih radu, ali sklonih kriminalu.
Prošlog leta je izvestan broj predsednika opština odlučio da ne ispuni svoje pravne obaveze i ne uruči socijalnu pomoć zvanično predodređenim primaocima, osim ukoliko ne budu spremni da se uključe u (uglavnom nepostojeće) javne radove. Talas entuzijazma preplavio je zemlju. Umesto da prekinu ovo kršenje zakona, članovi parlamenta su ga pozdravili. S početkom tekuće godine, ta ideja je pretočena u zakon. Njime se od onih koji žele socijalnu pomoć zahtevaju brojni apsurdni uslovi. Na taj način su lokalna veća ta koja donose odluku kome pomoć treba, a kome ne. „Socijalistička“ vlada je podržala zakon i za njega su glasali gotovo svi (s izuzetkom nekolicine liberala).
Nakon toga je izvesni farmer postavio žicu protiv lopova na svoju ogradu, i kroz nju je pustio struju jačine koja se koristi u industrijskim postrojenjima. Jedan lopov je umro, a drugi je ostao doživotno paralizovan. Nakon kratkog boravka u zatvoru, farmer je oslobođen, slavljen, veće mu je ponudilo besplatno udomljenje, a uticajno konzervativno glasilo ga je proglasilo uzornim Mađarom.
Dalje, u nekadašnjem industrijskom gadu Miskolcu, lokalni šef policije sazvao je konferenciju za štampu. Objavio je da su svi pljačkaši u tom gradu Romi, te da se „suživot s pripadnicima te manjine dokazao kao neizvodljiv“. Ministar unutrašnjih poslova ga je potom otpustio, nakon čega su kasnije održane demonstracije na glavnom trgu, uz učešće lokalnog gradonačelnika, koji je takođe i poslanik „socijalista“, svih parlametarnih „demokratskih“ partija, vanparlamentarnih fašista i neonacističke Mađarske garde. Vlada je popustila i šef policije je iste večeri bio vraćen na položaj. Desničarske novine i magazini su kao glavne vesti objavili: „Istina je pobedila“, „Romi su kriminalci: Zvanično“.
U ispitivanju javnog mnjenja, 82 procenta pozdravlja neki vid restrikcije prava Romima, kao što su teritorijalna segregacija (kakav je već slučaj sa školama), nasilno usvajanje romske dece itd. Glavna opoziciona partija, navodno partija „desnog centra“, predlaže dalje kaznene mere i oštre zatvorske kazne. Fašisti vode kampanje uz propagandu vezanu za smrtnu kaznu i organizuju različite osvetničke grupe.
U ovoj atmosferi se veoma mali broj ljudi može odvažiti i protestovati zbog restriktivnih mera. Šta mislite – ko su oni koji, prema desnici, dopuštaju sebi da pritajeno dignu glas protiv ovog rata protiv siromašnih? Ispravno ste pogodili. To su ponovo „prokleti Jevreji“, eto ko.