Dve teške pretnje lebde nad 21. vekom. Jedna je imperijalistički rat sa svojim propratnim efektima. Druga je rastuća opasnost katastrofalnih klimatskih promena.
Klima je veoma kopmpleksan sistem. Njene promene zavise od mnoštva faktora, kako na mikro tako i na globalnom nivou. Često se kao ilustrativan primer tog haotičnog principa navodi da mahanje krilima leptira u Brazilu može da stvori uragan u Severnoj Americi. Po sredi je posledica velikog broja međuinterakcija pojedinačnih delova ovakvog sistema.
Međutim, osnovna slika nastajućih klimatskih promena je prilično jednostavna, kako na naučnom, tako i na ekonomsko-političkom planu. Prevelike količine štenih gasova koje se gomilaju u našoj atmosferi sprečavaju infracrvene delove svetlosti, koje nose najveći toplotni sadržaj zračenja, da napuste atmosferu, čime dolazi do globalnog rasta temperature (efekat staklene bašte), što zauzvrat vodi do radikalnih promena u klimi.
Ovi gasovi dolaze kao nusprodukt energetskih procesa sa vodećim energentima savremene civlizacije kakvi su ugalj i goriva naftnih derivata. Jasno je da je njihova povećana koncetracija u atmosferi posledica velikog i nekontrolisanog razvoja industrije u kapitalizmu čiji je jedini cilj stvaranje sve većeg profita, ne vodeći računa o propratnim efektima.
Neophodne mere sprečavanja rasta klimatskih promena ne primenjuju se jer ih vladajuća klasa i krupni kapital – kojima je kratkoročni profiterski interes daleko iznad (po nekim procenama i bliske) mračne budućnosti životne sredine – sprečavaju.
Uzroci i posledice
Materijalni uzroci klimatskih promena su, kao što je već rečeno, štetni gasovi u atmosferi. Ti gasovi su: ugljen dioksid (CO2) kao nusprodukt industrijskih procesa (sagorevanje uglja, nafte i naftnih derivata), kućnih poslova (zagrevanje i hlađenje stanova i kuća, osvetljenost, električna energija), transporta (većinom putnička vozila i transportni kamioni) i promena ekositema (pre svega uništavanje tropskih šuma), kao i drugi gasovi kao metan, azot-oksid itd.
Mere za smanjenje koncentracije ovih gasova su uveliko elaborirane: zamena energetskih postrojenja baziranih na uglju i naftnim derivatima turbinama baziranim na enegiji vetra i elektranama baziranim na sunčevoj energiji; instaliranje solarnih ploča u postojeće zgrade i kuće; smanjenje upotrebe automobila i razvoj javnog transporta i električne železnice; očuvanje šumskih ekosistema itd.
Iz ovog kratkog pregleda je jasno do kakvog sukoba sa neoliberalnim kapitalizmom dolazi u pokušaju ispunjavanja ovakvih mera. Najveće svetske kompanije koje se bave naftom, ugljem, električnom energijom, cementom, transportnom industrijom itd. kao i banke koje ih snabdevaju novcem pretrpele bi strašne gubitke. Takođe, ove mere bi zahtevale i ulaganje ogromnih svota novca.
Kjoto i Kopenhagen
Velike korporacije su, u početku borbi protiv klimatskih promena, podržavale gledišta skeptički nastrojena ka klimatskim promenama, a ljude koji su protestovali karakterisale kao grupicu anarhista.
Međutim, kako je pritisak sve više rastao, došlo je i do promene ponašanja velikih korporacija i vladajuće klase.U medijima je počela da raste njihova briga o klimi, inicirali su ekološke akcije i finansirali rad naučnika koji su se bavili klimom i klimatskim promenama.
Američki političar i ekološki aktivista Al Gor i Međuvladin panel o klimatskim promenama Ujedinjenih nacija (IPCC) dobili su i Nobelovu nagradu za mir 2008. godine.
Protokolom u Kjotou iz 1997, koji su potpisale sve velike države osim SAD, učinjen je veliki pomak, unutar paradigme neoliberalnog kapitalizma, ka smanjenju nivoa emisija CO2 a često su se mogle čuti i optimistične prognoze povodom smanjenja nivoa i u budućnosti.
Početkom 2008. većina komentatora je očekivala da će se u Kopenhagenu nastaviti putem Kjotoa (koji ističe 2012.) tj. da će industrijski razvijenije države nastaviti sa smanjivanjem emisija štetnih gasova, a slabije razvijene države težiti uspostavljanju granice u emisijama štetnih gasova pri njihovoj daljoj industrijalizaciji.
S druge strane, klimatski aktivisti, naročito oni sa levice, očekivali su da će Kopenhagen biti ograničen neoliberalnim kapitalizmom, ali je napredak u odnosu na Kjoto svejedno bio očekivan. Velika svetska ekonomska kriza iz 2007. godine, koja traje i danas, stala je na put tom optimističkom trendu, što je prošlogodišnji kongres u Kopenhagenu i pokazao.
Najveće države-zagađivači sa obe strane hemisfere i sa istoka i sa zapada – SAD, Kina, Indija, Brazil i Južna Afrika – potpomognute mlakom reakcijom EU, uspele su da izdejstvuju rezoluciju koja ne obavezuje ni na kakve konkretne akcije i tako inhibira dalji tok aktivnosti dogovorenih u Kjotou.
To je za veliki deo boraca protiv klimatskih promena značilo krah vere u predsednika SAD Obamu, čiji su koraci u Kopenhagenu bili samo deo njegove neoliberalne politike koja je u ekononskom pogledu u dobrom delu nasleđena od Buša.
Perspektive radikalne levice
Krah u Kopenhagenu je, međutim, otvorio dalje perspektive u svetu radikalne levice. U Kopenhagenu je u Kongresnom centru prisustvovalo oko 25,000 aktivista, dok je na glavnom protestu bilo njih oko 100,000.
Među njima se nalaze tri politička profila: nevladine organizacije (NVO) koje traže rešenje isključivo unutar paradigme neoliberalnog kapitalizma i više su orijentisane ka međudržavnoj diplomatiji nego pokretu odozdo; drugi profil okuplja radikalnije NVO, ekološke i leve organizacije koje su tražile podršku zemalja južne hemisfere i zahtevale promenu paradigme rešavanja klimatskih promena unutar neoliberalnog kapitalizma, optužujući je za neefikasnost i da ima za posledicu rast siromaštva; treći je profil anarhističih i autonomističkih organizacija čija je metodologija direktna akcija.
Perspektive radikalne levice uključuju nekoliko segmenata. One se prvenstveno zasnivaju na ujedinjenju aktivista, dodatno ohrabrenih snagom protesta u Kopenhagenu i radikalizovanih nesposobnošću vlada velikih industrijskih sila da naprave odgovornu strategiju za borbu protiv klimatskih promena.
Centralno mesto te perspektive zauzima ujedinjenje radničkih borbi, kao i drugih emancipatorskih borbi (poput onih protiv rasizma, imeprijalizma, za prava ugnjetenih etničkih i LGBT manjina, itd.) sa borbama protiv klimatskih promena u jednistveni antikapitalistički front, jer se jedino celovito rešenje problema klimatskih promena, a i pitanje promena u životnoj sredini u širem smislu, ne može naći u okvirima kapitalističkog sistema. Skorašnji slučaj izlivanja nafte na BP postrojenju u Meksičkom zalivu i reakcije međunarodne zajednice dobro ilustruju ovo.
Potrebno je, takođe, izboriti se za otvaranje „klimatskih poslova“ za ljude koji će prilagoditi infrastrukturu i industriju ranije navedenim paketima mera, jer novca ima dovoljno, a tržište za razliku od državne intervencije neće moći da reši problem.
Kao što aktivista Džonatan Nil tvrdi, američka Banka federalnih rezervi mogla bi da u roku od nedelju dana izdvoji četiri hiljade milijardi dolara ako bi htela, jer da je planeta banka odmah bi se pristupilo njegovom spasavanju.
S jedne strane imamo potrebu za milionima klimatskih poslova, dok s druge strane zbog ekonomske krize imamo i milione nezaposlenih ljudi kojima je posao potreban. Borba za klimatske poslove je odličan način da se klimatski aktivisti na konkretan način angažuju sa radničkom klasom.
Ovakav front ne sme upadati u zamku podele sveta na severnu i južnu hemisferu, čiji su predstavnici veoma lepo sarađivali u Kopenhagenu protiv rešavanja problema, već na vladajuću klasu i proletere obeju hemisfera. Jedino oni zajedno mogu izvesti borbu za rešenje klimatske krize.
Jedino sigurno rešenje problema klimatskih promena i širih problema životne sredine leži u zameni ovog društva zasnovanog na akumulaciji profita i nekontrolisanom rastu, društvom u kom se ljudske potrebe stavljaju u prvi plan, a proizvodnja diktira ljudskim a ne potrebama kapitala.
Kapitalizam podgreva temperaturu
Nova istraživanja pokazuju da će temperatura na planeti do 2100. godine porasti za četiri stepena Celzijusa – čak i ako svetske vođe ostvare ciljeve smanjenja emisija štetnih gasova u atmosferu.
Preko 100 svetskih zvaničnika susrelo se u Kopenhagenu prošlog decembra. Njihov cilj je, navodno, bio ograničavanje porasta temperature na nivo između 1.5 i 2 stepena Celzijusa iznad dugotrajnog proseka od pre industrijske revolucije.
Istraživanja Centra za interaktivno praćenje klimatskih promena pokazuju, mešutim, da će porast temperature iznositi četiri stepena Celzijusa, dok istraživanja Klimat analitiksa predviđaju rast od oko 3.5 stepeni Celzijusa.
To bi bilo katastrofalno. Zalihe hrane i vode bile bi ugrožene, nastali bi ekstremni vremenski uslovi, izumiranje vrsta bi se ubrzalo, a nivo mora narastao. Najviše bi bile pogođene siromašnije zemlje Globalnog juga.
Kontra-napad na naučnu oblast koja izučava klimatske promene već postoji. Ispitivanje Međuvladinog panela o klimatskim promenama, sprovedeno na zahtev holandske Vlade, tvrdi da je jedan od njegovih izveštaja „jednostran“.
Desničarski mediji su požurili da usled toga strah od klimatskih promena odbace kao „paničenje“, ali i da pokažu kako postoje pozitivni aspekti porasta temperature.
Ovo su već potezi očajnika, ali mogu koristiti onim svetskim liderima koji ne žele da urade išta na ovom planu, zbog toga što će im profiti biti ugroženi.
Naredna klimatska konferencija Ujedinjenih nacija trebalo bi da se održi u meksičkom gradu Kankun, u novembru.
Klimatski eksperti tvrde da su predložene mere smanjenja emisija štetnih gasova u atmosferu isuviše blage i da se ne radi dovoljno kako bi se isplanirala smanjenja posle 2020. godine.
Naše vlasti i bogataši će nastaviti sa svojom destruktivnom politikom dokle god misle da to može da im prođe.
Naš zadatak je da mobilišemo što veći pokret, jer jedino na taj način možemo da se izborimo za to da nam ne unište planetu.