Naš drug, Pavle Ilić, bio je ovog meseca na konferenciji Marx Is Muss u Nemačkoj gde je razgovarao sa Danielom Kerekešom, članom nemačkog Marx21
Pričamo sa Danielom Kerekešom, na konferenciji Marx Is Muss 2015 u Berlinu. Daniele, možeš li nam reći koja je tačno tvoja pozicija u Die Linke i u Marx21?
– Ja sam bivši predsednik omladinske sekcije – Links Jugend-a, koji je deo Die Linke-a, u Severnoj Rajni-Vestfaliji. Trenutno sam zaposlen kod poslanika Nima Movasata i član sam predsedništva Marx21 u Severnoj Rajni-Vestfaliji.
Za početak, da li možeš da objasniš šta je Marx21 u Nemačkoj?
– Marx21 je revolucionarna mreža, deo partije Die Linke, koja pokušava da objedini što više ljudi sa radikalne levice i da povuče čitavu reformističku partiju ulevo kroz radikalnu politiku i praksu. To znači da intervenišemo u socijalnim pokretima i u sindikatima, ali i u studentskim pokretima kroz naše aktivnosti na fakultetima.
Naša organizacija je nastala 2007. godine, tokom procesa „stvaranja“ Die Linke koji smatramo za istorijski pomak, budući da u Nemačkoj, po prvi put od zabrane Komunističke partije Nemačke 1953. godine, postoji leva partija, levlja od socijaldemokratije. Mi smo odlučili da to iskoristimo, da privučemo što više ljudi u radikalno levo krilo partije i da se kroz nju obraćamo milionima, zaobišavši na taj način uobičajeno sektaštvo na radikalnoj levici.
Govoriš o radu u okviru Die Linke i govoriš o uticaju Marx21 na pomeranje politike Die Linke ulevo. Da li možeš da navedeš neke primere tog rada, neke dobre prakse situacija u kojima je radikalna, revolucionarna levica uticala na to reformisti budu manje spremni na kompromise?
– Ono što je bitno, jeste da je Marx21 građen oko strateške ideje. Mi nismo rekli „ovo su naše pozicije, ovo je naša teorija, ovo je Toni Klif, ovo je linija koju guramo“, već smo rekli da imamo strategiju. Naša strategija je da kroz revolucionarnu praksu stvaramo levo krilo partije. To znači da gledamo šta mi možemo konkretno da promenimo.
Na primer, u Nemačkoj je trenutno u toku štrajk vaspitača i vaspitačica u dečijim vrtićima i jaslicama, a mi smo uspeli da utičemo na predsedništvo partije da podrži štrajk i da nam dozvoli da proizvedemo materijal (flajeri, leci) pomoću kog ćemo intervenisati u štrajku na lokalnom nivou.
Inače, ovakav pristup se može primetiti i u strategiji cele partije. Jedan od predsednika partije je Bernt Riksinger koji nije član Marx21, ali nam je politički veoma blizu. Preko njega smo uspeli da izdejstvujemo usvajanje strateških dokumenata u kojima se fokus partije prebacuje sa skupština i parlamenata na rad u socijalnim pokretima. To su te tačkice na kojima mi bockamo, istovremeno braneći antimilitarističke pozicije od napada sa desnog krila partije u Bundestagu što nam, manje-više, uspeva.
Uzevši u obzir taj nivo aktivnosti i činjenicu da se, kako sam uspeo da shvatim tokom trajanja konferencije, Nemačka suočava sa talasom štrajkova koji je na višem nivou nego što je to u prethodnom periodu bio slučaj, kakva je pozicija levice u nemačkom društvu? Koliko je ona prepoznata kao relevantan akter? Kakvo poverenje uživa od strane kojih delova nemačkog društva?
– Nemačka levica je šarena. Ponekad je nazivamo „Mozaiklinke“ – mozaik levica. Čak ni partija nema monolitan stav, niti u njoj vlada jednoumlje, što mi kao mreža podržavamo. Kao što sam već rekao, mi pokušavamo da intervenišemo u štrajkovima (pošte, radnika vrtića, bankarskih službenika, radnika javnog prevoza). Takve intervencije su ključne za nas, bez obzira na to koliko su sindikati koji organizuju štrajkove „desno“, odnosno socijaldemokratski, ili koliko se zalažu za socijalno partnerstvo, koje je deo tradicije nemačke socijaldemokratije od dvadesetih godina prošlog veka. Mi našim intervencijama stupamo u kontakt sa onim delom sindikata koji želi da podrži klasnu borbu, odnosno koji shvata da je potrebno da se bori za više od povećanja plate. Nažalost, ovakva praksa ne važi za čitavu levicu. Na primer, u Die Linke imamo još jednu frakciju koja se zove Socijalistička levica. Ona je izrasla iz sindikalne tradicije, ali ona rad partije u štrajkovima shvata kao pisanje saopštenja koja pozivaju na solidarnost sa štrajkom i to je to. To za nas nije solidarnost. Solidarnost znači da mi izlazimo na ulicu sa štrajkačima, da je taj štajk i naš štrajk, da utičemo na javno mišljenje koliko možemo kao partija, a nešto slično pokušavamo i preko naše studentske organizacije Die Linke.SDS u kojoj članovi i članice Marx21 čine većinu. Mi smo našu strategiju i praksu u studentskoj organizaciji Die Linke ostvarili, i kroz nju pokušavamo da oformimo komitete solidarnosti vezano za najrazličitije borbe.
A što se tiče loših praksi na levici, ispričao bih jednu anegdotu. Naime, bio sam u istočnoj Nemačkoj na nekom seminaru kada mi je prišao jedan levičar i rekao da je najgora stvar to kada se politika meša u ekonomiju. To je zapravo dobar prikaz levice u Nemačkoj – postojanje krajnjih ekstrema – ljudi koji idu u štajk da se bore zajedno sa radnicama i radnicima i oni koji se radije ne bi mešali u ekonomiju.
Jedna od glavnih tačaka sukoba između levice i desnice u Zapadnoj Evropi, pa tako i u Nemačkoj, je odnos prema imigrantima. Svi znamo za PEGIDU i slične rasističke pokrete. Na koji način levica pokušava da angažuje same imigrante? Da li pokušava da ih integriše u leve organizacije? Da li postoji prostor za to? Da li su sami imigranti skeptični prema takvim pokušajima? U kojoj meri sarađuju? U kojoj meri prepoznaju mogućnost sopstvenog političkog izraza kroz Die Linke ili kroz revolucionarnu levicu?
– To zavisi od toga koga shvataš kao levicu. Ako shvataš SPD ili Zelene kao levicu, kod njih ulaze uglavnom migranti koji imaju akademsku prošlost, odnosno oni koji su obrazovaniji. Dok kod nas u Die Linke to dosta zavisi od regije do regije. U Severnoj Rajni-Vestfaliji ima dosta Turaka, Kurda i ponekog Jugoslovena, nebitno da li je to prva generacija, neko ko je došao pre pet godina, ili treća generacija doseljenika. Teže je što se tiče integrisanja izbeglica, zbog toga sarađujemo sa nekoliko organizacija koje se time bave i koje nisu izgrađeno leve, iako bi se mogle nazvati progresivnima. To su uglavnom organizacije koje pomažu izbeglicama iz Afrike. Mi izbeglice podržavamo tako što im ustupamo naše prostorije na korišćenje. U Esenu ćemo, na primer, organizovati putovanje za Berlin za dvadesetak izbeglica iz Afrike. Pre neki dan, u okviru Marx Is Muss-a je održana pozorišna predstava u kojoj su učestvovali imigranti, kao što i sam znaš. Mi kao Marx21 nastojimo da ih kroz saradnju integrišemo u nemačko društvo, a potom postepeno i u politički rad.
Što se rasizma tiče, on je vrlo veliki problem u Nemačkoj. Čak je i u UN bila izjava da je Nemačka jako rasistička, naročito prema muslimanima. Ne bih rekao da su muslimani novi Jevreji, ali neke paralele mogu da se povuku. Pegida je u godinu dana rada u Drezdenu uspela da naraste sa 300, 400 ljudi na oko 18 000. Oni su izrazito antimuslimanski raspoloženi i svoj rasizam pokušavaju da predstave kao borbu protiv radikalnog, fundamentalističkog islamizma. Nažalost, to se ne dešava samo u Drezdenu, već u čitavoj zemlji. Ne prođe nedelju dana da u Nemačkoj nije zapaljena neka džamija ili bačena farba na nju, ili da neko nije napadnut. Rasizam u nemačkom društvu javlja se u različitim formama – od islamofobije običnog naroda, do otvorenog, agresivnog rasizma desnice. Čak i u Die Linke je prisutan antimuslimanski rasizam, oko čega smo mi kao mreža Marx21 veoma angažovani. Mi tvrdimo da su muslimani najveća potlačena manjina u Nemačkoj koja se suočava sa rasizmom i uvek stojimo na njihovoj strani. U tom smislu ne smemo ih mi deliti na konzervativce ili progresivne muslimane, jer su i jedni i drugi tom rasizmu izloženi. Veliki je problem levice to što smo mi jedini koji to rade. U Die Linke-u smatraju da se može sarađivati samo sa progresivnim muslimanima, a ne i sa imamima ili onima koji često idu u džamiju – to je, prema našem mišljenju, veliki problem.
I, za kraj, voleo bih da čujem kakvi su tvoji utisci sa ovogodišnjeg Marx is Muss-a. Da li si zadovoljan time kako je prošao? Da li je on bio ono što je Marx21 očekivao da će biti? I kakvi su planovi Marx21 za neki naredni period?
– Ovaj kongres je najvažnija stvar koju organizujemo. Pre dve godine je imao 652 posetioca, prošle godine više od 700, ove preko 800. Dakle iz godine u godinu rastemo, što je super. To je jedna stvar. Druga je da želimo da povežemo radikalnu levicu u Nemačkoj, a i da dobijemo nove članove. I u tom pogledu smo bili dosta uspešni, doduše možda ne toliko u mojoj republici, ali za Nemačku u totalu svakako. Zadovoljni smo jer je kongres oborio rekord posećenosti, prodali smo dosta knjiga i imamo nove članove, a imali smo dobre goste iz Amerike, Egipta i Francuske.
Očekujemo da će iduće godine biti još veći. Sa radom na pripremi sledećeg Marx Is Muss-a počinjemo već za mesec, dva, odmah nakon pauze. Ono što bi mene obradovalo i što bih hteo je da iduće godine dovedemo malo veću delegaciju sa Balkana, iz bivše Jugoslavije, Rumunije, Bugarske… jer mislim da u bivšoj Jugi ima mnogo problema koji bi mogli dobiti prostora, odnosno panele i na kongresu, jer je Balkan nepoznata zemlja za veći deo nemačke levice.
Nadajmo se da će se to promeniti u najskorijoj budućnosti.