U ovom intervjuu kopredsedavajući nemačkom Levom partijom (Die Linke) Bernd Reksinger govori o strateškim izazovima sa kojima se Leva partija suočava. Navodeći ideju Roze Luksemburg o „revolucionarnoj realpolitici”, on proučava trenutnu situaciju i predstavlja strateške ideje za naredni period. Luiđi Vulf započinje intervju povratkom na tekovine strategije „jedinstvenog fronta”, koju je ustanovila Komunistička partija Nemačke (KPD) u 1920-im, a zatim se prebacuje na pitanja trenutnih izazova za Levu partiju. Preuzeto sa onlajn portala časopisa Jacobin.
Jedinstveni front je zapravo srž koncepta iza ideje Roze Luksemburg o „revolucionarnoj realpolitici”, ali je u velikoj meri zaboravljen. Mislim da je neophodno oživeti ideju jedinstvenog fronta, ne ignorišući pritom razlike između 1920-ih godina i današnjeg društva. Razlog je taj da je jedinstveni front bio odgovor revolucionarne komunističke partije na pitanje kako da prerastu u masovnu partiju.
Iako je Leva partija levo-reformistička partija, i dalje moramo da tragamo za odgovorima na pitanja poput toga kako stupiti u kontakt sa većinom stanovništva. Kako se postavljamo prema socijaldemokratiji? Na koji način da prevaziđemo sadašnju defanzivnu poziciju? Kako da osiguramo da strateška pitanja – a ne samo moralno ogorčenje – postanu motor koji vuče naše aktivnosti?
–Budući da su razlike između prošlosti i današnje situacije brojne, neophodno je da razvijemo jasno razumevanje istorije. Ono što karakteriše 1920-e godine je relativno jasna podela na radničke i buržoaske partije. To znači da su buržoaske partije imale neznatan pristup radničkim partijama. Danas stvari stoje dosta drugačije. Mnoge članice i članovi sindikata ujedno su i članovi/ce CDU (Hrišćansko-demokratske unije) ili SPD-a (Socijaldemokratske partije Nemačke).
Nekada je nemački radnički pokret bio podeljen na pristalice KPD-a i SPD-a. Značajna razlika u odnosu na sadašnjost je, naravno, to da su obe partije tada zagovarale ideju socijalizma: za jednu partiju to je bio revolucionarni koncept, dok je druga težila postepenom napretku ka socijalizmu kroz društvene reforme.
Pogrešno bi bilo porediti današnju situaciju sa 1920-im, čak i kada govorimo o tome na koji način zamišljamo sopstvenu partiju. Međutim, izučavanje koncepta jedinstvenog fronta i dalje je od velike koristi. Lično sam dosta naučio čitajući o KPO, koja je razvila ideju jedinstvenog fronta. To je ujedno bila jedna od najznačajnih organizacija unutar KPD, koja je podržavala ideju jedinstvenog fronta i uspešno je primenjivala u periodu između 1919. i 1923. godine. To je pomoglo u zaustavljanju Kapovog puča i dovelo do jedinog uspešnog generalnog štrajka tokom 1920-ih u kom je ovakva vrsta saveza u principu zapravo funkcionisala. Pre svega, međutim, jedinstveni front trebalo je da naoruža pokret za borbu protiv fašizma.
Umesto toga, KPD se sa svojom teorijom socijal-fašizma, koja je umnogome imala da zahvali spoljnopolitičkim interesima Sovjetskog Saveza pod Staljinom, u potpunosti samoizolovala i čak uspostavila sopstvene sindikate. Ti sindikati organizovali su daleko manje štrajkova u odnosu na Nemačku konfederaciju sindikata, međutim razlog je uglavnom bio taj što se najveći broj članstva KPD-ovih sindikata sastojao od nezaposlenih.
Mislite li da je drugačija strategija mogla da spreči dolazak fašizma na vlast?
–Važno je shvatiti da KPD i SPD nisu direktno odgovorne za fašizam. Pa ipak, strategije koje su u borbi protiv fašizma sprovodile očito su podbacile. Strategija jedinstvenog fronta, usmerena na uspostavljanje jedinstva unutar radničke klase, imala bi velike šanse da spreči fašizam. Borba oko pitanja koja se tiču svakodnevnog života ljudi očito je važna, a ta pitanja pružaju sredstva za stvaranje jedinstva. Međutim, prema mom mišljenju, u ključne aspekte jedinstvenog fronta i tranzicioni (prelazni) zahtevi spadaju.
Tokom svojih boljih perioda, KPD je ne samo promovisala socijalizam; ona je do detalja razvijala njegove zahteve, što je određene elemente socijalističkog društva učinilo opipljivim stanovništvu. Najpoznatiji tranzicioni zahtev ticao se kontrole nad sredstvima za proizvodnju; drugim rečima, da proizvodnjom treba da upravljaju radnici i radnice. Ovo se razlikuje od zahteva da buržoaska država treba da nacionalizuje proizvodnju; jer, stvar je u stavljanju direktne kontrole nad proizvodnjom u ruke radništva.
Koji je odnos ovih starih KPD strategija i trenutnog rada Leve partije?
–Kao prvo, naš odnos sa SPD nije jednak odnosu između tadašnjih KPD i SPD. Kao što Leva partija nije revolucionarna partija, tako se i današnji SPD umnogome razlikuje od onoga što je nekada bio. Ipak, određena strateška pitanja moguće je porediti.
Jedan od primera je pitanje našeg odnosa prema glasačima/cama SPD-a. Teorija socijal-fašizma koju je KPD zagovarala dovela ih je do tvrdnje da je moguće razlikovati članove/ice i pristalice SPD-a sa jedne strane, i SPD vođstvo sa druge.
Teoretičari/ke koji stoje iza ideje jedinstvenog fronta koristili su se drugačijim pristupom. I oni su hteli da glasove socijaldemokrata pridobiju za KPD, ali su shvatali da bi nazivanjem vođstva SPD-a socijal-fašistima samo naveli njihove pristalice da svoje vođstvo podrže još energičnije nego ranije, umesto da ga odbace. To objašnjava i njihov poziv celokupnom SPD da uzme učešća u zajedničkim aktivnostima.
Važno je imati na umu i to da se i baza identifikuje sa partijom. Štaviše, ukoliko napadnem partiju kao celinu, otežavam sebi da se zajednički organizujem sa njenom bazom. Naravno, pozivanje SPD-a na zajedničku akciju manje se ticalo rada u parlamentu, a više razvijanja nekih zajedničkih tačaka sa SPD-om i sindikatima izvan parlamentarne sfere.
Nažalost, izuzev kratke istorijske faze, ove ideje pripadale su apsolutno manjinskoj poziciji unutar KPD-a. Postojala je i trockistička sekcija koja je razvila slične pristupe. Ipak, sve ove struje bile su marginalizovane, a kasnije i otvoreno progonjene unutar staljinizovane KPD. Iako je prvobitna situacija delovala obećavajuće, bila je protraćena, a KPO nije uspela da skupi snažnu podršku za svoje ideje.
KPD je u Štutgartu, odakle dolazim, s vremena na vreme imala većinu na lokalnim sastancima delegata metalurških radnika. Tako da su povremeno postojale veoma snažne veze između KPD i sindikata, ali te su veze presečene onda kada je KPD oformila sopstvene, „revolucionarne” sindikate. Jer, naravno, kako ćeš da zajedno marširaš sa svojim kolegama socijaldemokratama ako ih u isto vreme vređaš nazivajući ih socijal-fašistima? Zajednički rad je u takvoj situaciji bio potpuno iluzoran. Mislim da je ovo vrlo važan razlog iza toga što nije bilo nijednog generalnog štrajka protiv fašizma, zato što bi do generalnog štrajka moglo da dođe jedino da je postojao jedinstveni front.
Mislite li da je SPD glavni krivac za slabost nemačkog radničkog pokreta nakon 1929. godine?
–Možemo da optužujemo SPD za mnoge stvari i mnoge od tih optužbi su opravdane. Na primer, partija je izbacila komuniste iz sindikata i nije ni pokušala da organizuje generalni štrajk protiv nacista. Međutim, mi zaista ne bi trebalo da se žalimo na to što su socijaldemokrate zapravo samo socijaldemokrate, niti samo da pričamo o poltici koju su u prošlosti zastupali reevolucionari/ke. Naše kritizerstvo socijaldemokratije pomaže nam i da ostanemo slepi za sopstvene greške.
Rekli ste da je KPD pretpostavljala da će uspeti da napravi razdor između baze i vođstva SPD-a. S jedne strane, KPD je na jedinstveni front gledala kao na pristup koji bi pomogao razvijanju diskusija o specifičnim zahtevima, a s druge, to je bila taktika da se pridobiju socijaldemokratske radnice i radnici. Tako da, iako je cilj bio organizovati zajedničku aktivnost, nju je KPD organizovala i kao način za aktiviranje određenih iskustava.
Koju formu zajedničke političke aktivnosti između socijalista i onih koji to nisu bi jedinstveni front danas mogao da usvoji? I da li bi jedinstveni front bio korisna taktika za Levu partiju u smislu pridobijanja pristalica SPD-a?
–Saglasan sam da ovo nije samo taktičko pitanje. U pitanju je i razumevanje toga da se politička svest ne razvija kroz političku agitaciju, već kroz iskustva koja potom svesno obrađuju oni koji su u njima učestvovali. Nećemo pridobiti narod samo zato što ispostavljamo prave zahteve. Trebalo bi da nam je jasno da nema kauzalne veze između agitacije i pomeranja društva ulevo. Ako levičarska politika teži da emancipuje, onda se mora oslanjati na učešće ljudi i njihove sopstvene korake ka samo-emacipaciji. To znači da levičarska politika treba da osnaži ljude da se zauzmu za sopstvene interese i da politiku shvate ne samo kao nešto što utiče na njihove živote, već i kao nešto u šta su sami uključeni. Ljudi bi trebalo da postanu subjekti politike, a ne objekti koje bi nečim trebalo ubediti.
Kada ljudi učestvuju sa nama u štrajkovima ili demonstracijama, ili podržavaju određene mere koje predlažemo, i oni prolaze kroz specifične procese učenja koje kasnije interpretiraju na određene načine. Jedan od najbitnijih ciljeva politike mora biti taj da ljudi razvijaju takva iskustva. Osmotrimo li ovo pitanje iz nešto više istorijske perspektive, poenta je u tome da ljudi postaju politički subjekti kroz klasni sukob; drugim rečima, onda kada počnu da se bore za sopstvene interese. Kao deo šire levice možemo da igramo svrsishodnu ulogu u ovom procesu, tako što ćemo voditi odgovorne i dosledne borbe. Međutim, moramo i da organizujemo ove procese učenja, a rad na tome treba da bude deo svih naših kampanja i analiza.
U velikoj meri, strategija jedinstvenog fronta bila je sredstvo za razvijanje takvih iskustava. Pretpostavka iza jedinstvenog fronta je ta da u sindikalnim ili borbama protiv budžetskih rezova za socijalna davanja, socijaldemokrate imaju iste interese kao i mi. Jasno je da moramo učiti iz samih kampanja na koji način organizovati zajedničke borbe. Mislim da je ovo i dan danas važno i to ne samo u pogledu naših odnosa prema SPD.
Da li to znači da razotrkivanje SPD nije više pitanje broj jedan?
–U nekim aspektima to je i dalje potrebno. Ali suštinski, glavna poenta je u tome da društvene odnose poguramo ulevo. Kako možemo ubediti ljude da se priključe borbi? Da li aktivno učestvuju u njoj? Mogu li da uvuku svoju partiju, SPD, u borbu? Da li su uspeli da povuku SPD ulevo? Ako nisu, razviće se podele unutar SPD-a – što je dobra stvar, jer će onima koji su spremni da se bore omogućiti da formulišu sopstvene interese i da sami procene je li njihova partija spremna da ih podrži. Ovo, pritom, nije upućeno samo prema SPD-u, već i prema ukorenjivanju Leve partije u svim mogućim društvenim sukobima.
Da li se to odnosi i na rad unutar sindikata?
–Trebalo bi. Nikada nisam blagonaklono gledao na preokupaciju levih grupa vređanjem sindikalnog vođstva. Štagod to vođstvo radilo, na članovima/cama sindikata je da se samoemancipuju i bore za sopstvene interese. Članovi/ce treba da razumeju da su sindikati udruženja najamnih radnika/ca i da to znači da oni/e sami/e treba da postavljaju sopstvene zahteve i razvijaju soptvene strategije i borbe.
Ukoliko to počnu da rade, ubrzo će uvideti da li ih vođstvo podržava ili je došlo do realnog raskola, ali do toga će doći jedino ukoliko se bore. A pomaganje tih borbi i iskustava trebalo bi da je važniji strateški cilj za levičare/ke unutar sindikata. Politička agitacija nije dovoljna. Da jeste, Marksistička-lenjinistička partija Nemačke bila bi najuspešnija levičarska partija u zemlji, budući da se poslednjih 50 godina osim političkom agitacijom ne bavi ničim drugim.
Do 2012. godine bili ste na poziciji generalnog sekretara sindikata uslužnog sektora ver.di u Štutgartu. Kakva je tada bila situacija?
–U Štutgartu smo razvili strategiju demokratksih štrajkova, što znači da su radnici/e na svakom koraku sudelovali u procesu odlučivanja. Koleginice i kolege su samostalno odlučivali šta žele da rade. To je u isto vreme, međutim, dovodilo i do ispoljavanja razlika u tom smislu da su pojedinci i pojedini delovi radništva imali više štrajkačkog iskustva od drugih. Najednom su sve koleginice i kolege morale da razmišljaju kao ljudi koji zaista vode štrajk. Mislim da je postizanje toga fundamentalni princip levičarske politike.
Možete li nam preneti svoja iskustva iz Štutgarta? Ranije ste spomenuli proces učenja koji se oblikuje kroz iskustva društvenog sukoba. Šta zapravo sačinjava te procese?
–Vodili smo se principom da su štrajkači/ce subjekti štrajka i da su mnogo više od puke mase radnika/ca koje samo sledi rukovodstvo. Štrajkači/ce moraju biti u poziciji da sami donose svoje odluke. Tokom štrajka smo svakodnevno održavali demokratske sastanke. Ovo je samo po sebi predstavljalo vid emancipacije, ali je to iskustvo moglo da se prenese i na druge političke borbe, analize i debate. Vođstvo na lokalnom nivou nije samo posredovalo u sporu, već je bilo aktivno uključeno u štrajk. Ljudi na lokalnom nivou bili su najodgovorniji za pritisak da se štrajk nastavi.
Vođenje štrajka na ovaj način značajno je povećalo spremnost ljudi da se uključe u borbu, što se potom odrazilo na skoro svaki sindikalni ogranak u Štutgartu. Često čujem od novinara/ki kako su ljudi iz Štutgarta jedini koji učestvuju u nekom konkretnom štrajku. Ovakav vid štrajka očito je preuzeo grad i probio se u područja gde niko ne bi ni pomislio da je to moguće pre samo nekoliko godina. Počelo je sa javnim sektorom; onda se nastavilo u maloprodaji, da bi na kraju zahvatilo sve delove grada. Ovaj metod je delimično usvajan i u drugim gradovima tokom štrajkova u maloprodajnom sektoru.
Uprkos tome, rezultati štrajkova nisu uvek bili zadovoljavajući.
–Ali su zato štrajkači/ce uvek učestvovali u razvijanju strategije i promišljanje njenih rezultata. Nakon što bi se štrajk završio, uvek se dolazilo do istog zaključka: nije trebalo pristati na kompromis, štrajk je trebalo nastaviti. Uz to, bitno je uvideti i da učesnici/e štrajka diskutuju i o tome šta je dovelo do kompromisa i zašto je štrajk okončan.
Učesnici/e štrajka su uvek u stanju da prepoznaju da li neki kompromis odražava trenutni odnos snaga između kapitala i rada, ili je reč o trulom sporazumu. Ako su svi pristupi pokušani i istrošeni, onda kompromis odražava trenutni odnos snaga; truli kompromisi se moraju kritikovati. Ove razlike su izuzetno značajne onima u štrajku. Oni mogu sve to sami da raspetljaju, ali jedino ukoliko su stvarni akteri štrajka. Prema tome, stvar je uvek u unapređivanju procesa demokratizacije i emancipacije, a ne u delegiranju političkih rasprava na sindikalni aparat.
Deluje da se vaše shvatanje leve politike fokusira najpre na podsticanje ljudi da se angažuju. Međutim, konkretno u našoj partiji, ponekad imam osećaj kao da se leva politika mahom sastoji iz deljenja letaka.
–Ja bih to pre nazvao „pamfletiranjem” ili „brošuriranjem”, nego politikom.
Mislim da unutar naše partije važi jedno stanovište koje poručuje da ukoliko želimo da se suprotstavimo strujama koje nas navode na prihvatanje politike SPD-a i Zelene partije, onda moramo da jasno predočimo ono što nas razlikuje od ovih partija i naglasimo aspekte Leve partije koji nas čine jedinstvenima.
–Mislim da takav stav proističe iz uskog shvatanja politike. Diskusije o manifestu partije i utvrđivanju razlika između nas, SPD-a i Zelene partije svakako su korisne u vreme predizbornih kampanja. Ja sam, međutim, uveren u to da nam je potreban društveni projekat i da moramo da se pomučimo da razvijemo jedan takav projekat koji je ujedno usmeren ka budućnosti. Do toga će doći samo u okviru kolektivnog procesa; nije dovoljno da par ljudi sednu i kažu: okej, sada je vreme da to uradimo. Tako nešto je zapravo moguće samo u kontekstu društvenih borbi i društvenih pokreta. Teorija nije nešto odvojeno od društva; ona se razvija iz društvenog konteksta.
Nažalost, unutar Leve partije se premalo diskutuje o menjanju društvene stvarnosti – a za to je delimično zaslužno ovo usko shvatanje politike. Stvar ne bi trebalo da bude isključivo u dopisivanju tačaka u partijski manifest i razvijanju različitih političkih mera. Istinski važni procesi odvijaju se onda kada ove mere uspeju da pruže impuls društvenim i političkim borbama. Zato, između ostalog, treba da promislimo i sam termin „politička partija”, tako da odemo van okvira parlamentarizma.
Ako smo ozbiljni po pitanju toga da Leva partija treba da ima i parlamentarnu i vanparlamentarnu ulogu, onda moramo da razvijamo mere koje mogu da podrže sindikalisti/kinje, SPD, pa možda čak i Zelena partija. Revolucionarni aspekt ovoga bio bi taj da bi ljudi morali da izađu na ulice i podrže ove mere. Sindikalisti/kinje ovo već delimično rade, ali to baš i nije slučaj sa političkim partijama. Kada govorimo o vanparlamentarnim pokretima, uvek se spomene Blockupy, koji zapravo smatram uspešnim primerom leve politike.
Međutim, on obuhvata tek možda 25,000 ljudi. To je daleko od hegemone pozicije. Da bismo izgradili temelj za kontra-hegemone političke mere, morali bismo da sklapamo široke saveze oko zajedničkih zahteva. Te zahteve lako bi mogla da predloži i levica. Pa ako zajednički zahtevi budu pozivali na manje od onoga što bismo mi predložili, nema ničeg lošeg u tome da nastavimo da promovišemo ciljeve koji idu dalje od toga. Ali najbitnije je da su ljudi spremni da se okupe, izađu i aktiviraju oko zajedničkih ciljeva.
Sasvim je u redu razmišljati o vršenju pritiska na SPD na vanparlamentarnom nivou. I sâm sam to predlagao tokom mog angažmana u ver.di. Nekoliko levih ogranaka ver.dija moglo je da izvrši snažan uticaj, samo da su koordinisali svoje aktivnosti. Pričao sam o tome nedavno štutgartskom ver.diju. Pozvao sam ih da započnemo nešto dok se još uvek čekalo da se oformi vlada. Mogli smo da zahtevamo ustanovljivanje minimalne plate i druge socijalne zahteve koje praktično delimo sa SPD, Levicom i Zelenima! Dobili smo većinu u korist minimalne plate i određenog broja drugih zahteva. To je bila prilika da urade nešto! Da su ove ideje došle iz sindikalnog tabora onda bi rasprava o mogućoj koaliciji Leve partije, SPD-a i Zelene partije poprimila prilično drugačiji oblik od ovog sadašnjeg. Ne bi se više ticala samo koalicione vlade, a pritom bi se odvijala i izvan medijskog prostora.
Međutim da bi do toga došlo, Leva partija bi trebalo da ima i strategiju prema sindikatima; barem ukoliko partija želi da bude u poziciji da predlaže ovakve vrste akcija.
–Da, ali nije samo sindikalna strategija važna. Mi moramo da znamo kako da činjenicu da smo usidreni u društvu prevedemo u aktivnost na svakom političkom polju. To podrazumeva značajnu ulogu sindikata, vanparlamentarnih pokreta i politike na lokalu. Na lokalnom nivou u Nemačkoj imamo vanparlamentarni pokret protiv privatizacije, koji čak podržava re-nacionalizaciju ili prenos preduzeća sa privatnog u opštinsko vlasništvo. Bilo je i dosta uspešnih građanskih inicijativa protiv privatizacije bolnica. Referendum održan 22. septembra 2013. godine u Hamburgu gotovo da je i zaboravljen. Iako su SPD i CDU bile protiv predloga, većina stanovništva glasala je za re-aproprijaciju gradskih energetskih mreža. To je ono što nazivam „hegemonom politikom”. Ne samo da je bilo moguće pridobiti većinu ljudi za ovaj predlog; ljudi su izašli na biračka mesta i glasali za njega.
Naravno, politička hegemonija može da podrazumeva i prihvatanje postojećih uslova. Na taj način vladajuća klasa određuje hegemoniju. Nasuprot tome, levica ovaj koncept shvata kao preuzimanje uloge idejnog vođstva putem odbijanja sadašnjih društvenih uslova ili isticanja sopstvenih pozicija. Ipak, ovo ne znači jednostavno pridobijanje većine javnosti za neki određeni zahtev, već i primenu tih zahteva u sklopu naše hegemone politike.
Moj vodeći princip kao sekretara sindikata u Štutgartu uvek je bio da težimo hegemoniji. Hoću da nam obezbedim dovoljno uticaja u političkim debatama da bi mogli da nešto sprečimo ili da sprovedemo sopstvene zahteve. Mislim da Leva partija mora da se još energičnije pozabavi pitanjem „hegemonije”. Analize Antonija Gramšija pokazuju da se odnosi moći učvršćuju kroz mnogo toga, ne samo kroz autoritet ili policiju. Gramši je pokušao da razvije jedno shvatanje hegemonije koje bi se moglo primeniti unutar leve politike. Moramo ovakvo razumevanje uključiti u naš rad.
To znači da moramo da uspostavimo dugoročne kampanje koje bi trajale možda čak i po nekoliko godina. One moraju da budu usmerene, barem delimično, na promenu društvenih odnosa, a to znači da moramo da razvijamo perspektivu za primenu naših stavova u praksi. Minimalna zarada je primer teme koja je dovela do saveza idejnog vođstva sa sindikatima i drugima. Sada je čak vrlo moguće da će minimalna zarada biti uvedena. Naravno, ovakve vrste kampanja mogu da se tiču i pitanja raspodele. Mislim da je to ključno. Ali velika slabost na primer UmFAIRteilen kampanje je, po mom mišljenju, to što ne postoji plan koji ukazuje na to kako se njeni ciljevi mogu ostvariti.
UmFAIRteilen je primer dobro osmišljene političke kampanje, koja zapravo funkcioniše kao vežba iz odnosa sa javnošću. Kampanja ne obuhvata i rasprave o strategiji i kao takva ne može da postigne svoje ciljeve.
Peticije i referendumi funkcionišu na drugačiji način. Referendumi često aktivno angažuju manjine iz SPD-a i Zelene partije, jer pružaju tim manjinskim aktivistima perspektivu za uspeh koju mogu da zajedno razvijaju. Kako bi takva asertivna strategija mogla da dovede do uspeha u drugim oblastima?
–Ne bi trebalo da potcenjujemo značaj referenduma. Imamo razne korisne političke instrumente i referendum je jedan od njih. Kada dovedu do uspešnog rezultata, referendumi služe kao jedan vid jedinstvenog fronta.
Ipak, očigledno je da i štrajkovi igraju značajnu ulogu. Politika niskih zarada gura sve više i više ljudi na ivicu siromaštva, poput starateljica, prosvetnih radnica i kasirki. Ove žene ne spadaju u tradicionalno industrijsko radništvo, ali su proteklih godina pokazale značajan potencijal za angažman. Za Levu partiju je važan zadatak da ih uključimo u rad, budući da rasprave o javnim uslugama uvek impliciraju političku regulaciju. Zato bi bilo razumno postarati se da se ove ekonomske debate ujedno i politizuju.
Nije slučajnost to da žene – i to u značajno većem broju nego pre samo nekoliko godina – sada sve više glasaju za Levu partiju, kao i to da ćemo pre dobiti glas od sindikalistkinje nego od sindikalca. Verujem da je to umnogome povezano sa borbama koje smo vodili u proteklih deset godina i da se u tim oblastima razvila određena svest. Iako se nisu uvek završavale onako kako smo zamislili, te borbe su postale sastavni deo jednog kontinuiranog procesa.
Privatizacija i renacionalizacija ne utiču samo na građanstvo i generalno stanovništvo; one pogađaju i neka konkretna radna mesta. U Štutgartu smo, u savezu sa radnicima/cama i lokalnim stanovništvom, uspeli da sprečimo privatizaciju. Ovde radnice i radnici ne samo da su igrali najaktivniju ulogu, već su i oformili taj savez. To znači da društvena pitanja mogu da se povežu sa borbama na radnim mestima, ali i sa drugim pitanjima. A pošto su ovo politički procesi, Leva partija te veze mora učiniti jasnima.
Koja druga pitanja tu mogu biti relevantna?
–Jedan primer mogla bi biti preraspodela. O ovom pitanju trenutno diskutuje buržoazija u smislu povećanja poreza. U stvarnosti je, međutim, to diskusija o javnim uslugama i javnoj infrastrukturi.
Kad god tražimo da se novac bogatih usmeri na proširenje usluga za brigu o deci, izgradnju mostova ili unapređenje javnog prevoza i tome slično, uvek dobijemo većinsku podršku. Povezati ova pitanja je jedna stvar, ali važno je i staviti ljudima do znanja da ovakvi zahtevi mogu da se ostvare samo kroz društvenu borbu. To je tačka koju Leva partija mora da naglasi sindikatima. SPD greši kada tvrdi da je moguće ostvariti društveni napredak bez preraspodele bogatstva. Ovakva tvdrnja je lažno obećanje koje će dovesti do daljeg, dramatičnog pogoršanja životnog standarda. Svaka lokalna izborna kampanja koju započnemo mora da bude više od puke izborne strategije; ona istovremeno mora da bude i kampanja za javne usluge, koje bi povratno trebalo povezati sa oporezivanjem bogataša i sa time zašto oni uopšte treba da budu oporezovani.
Naravno, svakoj kampanji potreban je protivnik. Sol Alinksi nije ni u kom smislu poznat u Nemačkoj koliko u SAD. Njegovo pravilo „nađi metu, zamrzni je, polarizuj je”, često se zanemaruje u levičarskim kampanjama, ali mi moramo znati protiv koga smo i šta hoćemo.
„Druga strana” ovo vrlo dobro razume: uoči federalnih izbora, društva privrednika i dobar deo medija bacili su se na kritikovanje poreske politike Zelene partije. Zeleni su zapravo predlagali veoma skromne mere preraspodele. I pored toga, njihov predlog je rastrgnut u medijima. Osim toga, oni su se na meti našli i kao „najslabija karika” u potencijalnom crveno-crveno-zelenom savezu za socijalnu agendu. Ovo pokazuje koliko je samo teško sprovesti neke mere zajedno sa SPD-om i Zelenom partijom, dokle god se u računicu ne ubace i vanparlamentarne grupe. Mnogo bi teže bilo poraziti široki društveni savez zasnovan na narodnoj podršci odozdo.
Ako se ovo dogodilo Zelenima, možete li da zamislite šta bi se desilo kada bi naš predlog preraspodele zaista postao predmet rasprave? Ono što bi isprva delovalo kao predmet međupartijske političke debate, ubrzo bi se pretvorilo u pravi klasni sukob, a bogataši bi se svim sredstvima borili da spreče bilo kakav zahtev za preraspodelom. Potpuno je iluzorno misliti da takvu debatu možemo da preživimo bez vanparlamentarne podrške i potpore društvenog pokreta.
Koncept politike koji opisujete spada pod intervencionistički pristup, kako u pogledu sindikata tako i društvenih pokreta. Blockupy, na primer, nema pravu strategiju za primenu svog slogana „otpor u srcu kriznog režima”. To ujedno znači i da nema način da reši svakodnevne probleme ljudi.
Mislim da takođe moramo da predlažemo aktivistima/kinjama kada i kako da, na primer, usmeravaju neku kampanju. Moramo i da uvidimo kada je neku peticiju moguće ostvariti, ili kada određeni štrajk može da pomogne u pokretanju društvene dinamike. A čini mi se da se trenutno toliko bavimo predizbornom kampanjom da i ne možemo da povedemo ovu diskusiju kako bi trebalo.
–Saglasan sam. Ne možeš prosto da napraviš pokret; pokreti se izdižu iz postojećih sukoba. Vrlo je teško predvideti šta može da izazove stvaranje novog pokreta i gde se oni mogu razviti. A to svakako nije moguće uz skromna sredstva koja Levoj partiji stoje na raspolaganju.
Ali ono što možemo je da imamo više analiza područja gde društveni konflikti postoje, područja koja u najmanju ruku pružaju potencijalnu osnovu za novi pokret, i da onda usmerimo zahteve prema tim područjima. Imamo dosta pozitivnih primera, poput kampanja za socijalizaciju u Berlinu i Hamburgu, gde je Leva partija ispravno reagovala. Razvoj partije znači i da bi iskustvo učešća u takvim pokretima i društvenim borbama trebalo zajednički evaluirati, tako da se izvrši povratni uticaj na kolektivno shvatanje unutar partije. Nažalost, i dalje smo daleko od toga.
Konstantno se bavimo doterivanjem isuviše velikog broja pozicija po ovom ili onom pitanju, a premalo diskutujemo o postojećim sukobima i iskustvima, uprkos činjenici da oni sve vreme utiču na partiju. Veoma je važno da ovo promenimo. Takođe, moramo da naučimo da kampanje nikada nisu uspešne ako se sprovode po principu odozgo-nadole. Ne možemo samo da skiciramo kampanju i očekujemo da će svi drugi da se uključe.
Fokus centralne partijske kancelarije mora biti na širenju i objedinjavanju ovih iskustava. Na lokalnom nivou, ovakva iskustva su često veoma raznolika. Međutim, i dalje nam su nam potrebni zajednički „dani akcije”, koji uključuju i pozivaju sve da se pridruže. Potrebna nam je i odlična interna komunikacija. Za članove/ice partije je ključno da znaju da nisu usamljeni, već da još 30, 40 ili 50 drugih lokalnih grupa učestvuje u istoj kampanji. Ovo može da nam pomogne u razvijanju snage.
Kako Leva partija može da tako nešto nauči?
–Neke kampanje su bile uspešne, u drugim zemljama ali čak i ovde. Uzmimo za primer Šleker kampanju: ova kampanja je pokrenuta odozdo i započela je na nekoliko različitih lokacija; ubrzo je izazvala efekat grudve. Neki od njenih aktera uspeli su da kampanju učine naširoko primenljivom. Takve veštine treba da razvijamo.
Pa ipak, pre nego što do toga dođe, mora da se razvije svest o tome da kampanje treba da ciljaju na promenu društva. Kampanje uvek imaju dva cilja. S jedne strane, kampanje služe radi podizanja svesti o nekom pitanju. Drugim rečima, moraju da ukažu na očigledan problem, postave jasne zahteve i ciljeve, ali iznad svega moraju da teže prosvećenju, u pozitivnom smislu te reči.
Da bi kampanja bila dobra, ona mora da stvori pritisak, a to znači da je potrebno osmisliti kampanju pritiska. Ali da bi kampanja izvršila politički pritisak ona mora biti usmerena prema nekome ili nečemu. To mogu biti vlada, organizacije poslodavaca, ili neka osoba na lokalu. Mislim da je u tome slabost UmFAIRteilen kampanje. Jedna je stvar formulisati zahteve, ali kome su oni upućeni? I ko će morati da im se povinuje?
Ova mesta zaista moraju biti jasna u jednoj uspešnoj kampanji. Zbog toga nam je i potrebno više vremena za pripremu kampanja i one treba da traju duži vremenski period. Kampanja je mnogo više od proizvodnje i distribucije svetlucavih letaka. Mislim da su u Levoj partiji veštine rada u kampanjama tek u početnoj fazi. Treba tu još dosta rada na njihovom razvoju, ali to ćemo postići jedino ako zapravo budemo u kampanjama i učestvovali.
Čuli smo vaše shvatanje toga šta čini uspešnu kampanju. Da li to znači da mislite da Leva partija nikada nije sprovela pravu kampanju?
–Na nacionalnom nivou ne, ali je bilo uspešnih regionalnih kampanja.
Kako možemo da osiguramo da će partija razviti tradiciju koja će raditi kampanje sa ciljevima koje ste izneli?
–Prvo, kampanje moraju da osiguraju da deo njihovih zahteva može biti ispunjen, makar delimično. To ne znači da će ti zahtevi i biti ispunjeni. Međutim, zahtevi koji ne mogu biti ispunjeni, zato što ne postoji način da se sprovedu u delo, neće dovesti do stvaranja kampanje. Važno je da svedemo zahteve u našim kampanjama i bolje promislimo specifične zahteve koje bi određena kampanja trebalo da ispostavi.
Drugo, mislim da čak i u razvojnom stadijumu kampanje, njeni akteri/ke, njena baza, moraju biti angažovani. Nije dovoljno da partijsko vođstvo uspostavi kampanju i osigura da je pokrenuta na terenu. Tokom mog boravka u ver.di, kampanje koje su se ticale raznih preduzeća iz različitih oblasti privrede uvek su započinjale radionicom u kojoj su svi učesnici/ce sudelovali.
Svi su imali priliku da iznesu svoje probleme i uobliče svoje zahteve. Tako bi osmislili slogan za kampanju, odlučili koji će se koraci prvo preduzeti i sastavili listu mogućih aktivnosti. Ako bismo ovu vrstu kampanje preneli na okružni ili federalni nivo, trebalo bi nam znatno više vremena za pripremu. Jednostavnije rečeno, ljudi će raditi samo one stvari u čijem su razvoju učestvovali. To znači da se moramo više osloniti na grassroots dinamiku.
Ovo je, naravno, nešto što će Leva partija morati da nauči. Zbog toga lokalne kampanje teku mnogo bolje nego one centralizovane. Kampanje za resocijalizaciju su dobar primer. Regionalni nivo omogućava da jasno vidimo s kim treba da gradimo savez i ko su nam protivnici kojima usmeravamo zahteve.
Ovo su preduslovi uspešne kampanje. Leva partija je takođe delimično uključena u saveze u kojima ovi procesi funkcionišu. Ali mislim da bi partija trebalo i da svesno odluči da dela kao motor koji pokreće kampanje, a ne samo da se pridružuje postojećim savezima. Moramo preuzeti aktivnu ulogu i zaista postati motor iza kampanja.
Šta vidite kao prioritete partije za naredni period?
–Kako bi se partija dalje razvila, predložićemo da partija u narednih dve ili tri godine razvije dve ili tri kampanje. Pokušačemo da ih približimo jedne drugoj pod jednu „kišobran” kampanju. Tema kampanje trebalo bi da budu pitanja raspodele i javnih usluga, jer su ova pitanja direktno povezana sa svakodnevnom politikom, kao i uključivanje u suštinsku borbu protiv prekarnih radnih i životnih uslova. Od ovog poslednjeg moramo napraviti univerzalno pitanje. Moramo da vrlo jasno stavimo do znanja da ne prihvatamo bilo kakav oblik društva koje milione ljudi lišava egzistencije i isključuje ih iz pravedne društvene participacije.
Treća stvar je svakako pitanje Evrope i internacionalizovanja naše politike. Ne samo zbog predstojećih izbora za Evropski parlament, već i zato što u EU vlada hegemoni neoliberalni koncept koji je do sada uspevao da pobedi levi, progresivni pristup.
Koliko je u vašoj konceptualizaciji Leve partije bitan parlamentarni rad?
–Ja partiju vidim kao društvenog aktera i to ne samo u smislu parlamentarne reprezentacije. Odnosi moći i društveni odnosi ne menjaju se isključivo kroz parlament. Citirao bih ovde Kurta Tučolskog: „SPD je mislila da je na vlasti, dok je zapravo samo formirala vladu.”
Na društvene odnose umnogome utiču promene u društvenoj bazi: u ekonomiji, odnosu rada i kapitala, pitanju da li se demokratska prava mogu u praksi osvojiti, i još mnogo čemu. Ovo su pristupi koji društvene odnose mogu da pomere ulevo.
Međutim, ako ovo želite da postignete kao partija, uvek morate imati integrišući i transformativni pristup. Bilo bi pogrešno koncentrisati se na kratkotrajnu izbornu dobit. Naravno da treba da pobedimo na izborima: organizovanje i dobijanje izborne kampanje formira deo karaktera političke partije. To što smo u parlamentu je značajan resurs za dobijanje informacija i pristup javnosti. Shvaćeni smo kao „ozbiljni igrači” od strane znatno većeg broja ljudi, koji bi se inače možda i složili sa našim zahtevima ali se osećaju previše razočaranim da bi se uključili u politiku.
Partija, ipak, mora da obezbedi da će se njen politički koncept fokusirati na sve aspekte političkog aktera, i da će to činiti na takav način da mu omogući razvoj prilika za političko delovanje. U suprotnom, stići će nas ista sudbina kao i mnoge druge leve partije koje su se fokusirale samo na parlamentarni rad: učestvovanje u vladajućoj koaliciji sa oslabljene pozicije, praćeno verovatnom kaznom zbog nemogućnosti da barem delimično ispunimo svoj politički program.
Intervju je objavljen u saradnji časopisa Jacobin i njujorške kancelarije fondacije Roza Luksemburg.