Tokom svog boravka na kongresu Marx Is Muss 2016 u Berlinu, naši član i članica Pavle Ilić i Anja Ilić odradili su niz intervjua sa istaknutim predstavnicima i predstavnicama različitih levih formacija širom sveta. Prvi u nizu intervjua koji prenosimo je razgovor o situaciji na grčkoj levici i u grčkom društvu sa Statisom Kuvelakisom, grčkim marksistom i članom Narodnog jedinstva.
Pavle Ilić: Razgovaramo sa Statisom Kuvelakisom, članom grčke političke partije Narodno jedinstvo, koja se otcepila od Sirize prošlog leta, nakon referenduma. Pored toga, on je bio član Centralnog komiteta Sirizeod 2012. do leta 2015. godine, a trenutno predaje političku teoriju na Kings koledžu u Londonu. Ovaj razgovor baviće se trenutnom političkom i socijalnom društvenom situacijom u Grčkoj.
Zamoliću Vas da ukratko opišete politički i socijalni razvoj grčkog društva nakon događaja iz avgusta prošle godine, tačnije, nakon Sirizine kapitulacije pred „Trojkom“. Naime, u tom trenutku su svetski mediji gotovo potpuno prestali da izveštavaju o Grčkoj. Verujem da pogotovo javnost u Srbiji nema nikakve novosti vezane za Sirizu, izuzev njene predaje.
Statis Kuvelakis: Prva stvar koju je ključno reći jeste to da je ovaj memorandum počeo da se primenjuje istog trenutka kada je bio potpisan, ili, bolje rečeno, neposredno nakon izbora koji su održani 20. septembra. Tome je prethodilo njegovo prihvatanje u grčkom parlamentu, u kojem je preko 90% poslanika/ca glasalo za njega. Ovo jasno pokazuje način na koji se demokratija u Grčkoj urušava.
Mere koje ovaj memorandum podrazumeva mogu se podeliti u dve grupe. Prvu bi činio novi paket mera štednje. Taj paket uključuje reformu penzionog sistema, dalje oporezivanje, budžetske rezove, ali i rešenje problema tzv. „loših pozajmica“ koje nisu otplaćene bankama, te rekapitalizaciju i, suštinski, privatizaciju grčkog bankarskog sistema. Drugi deo memoranduma više se odnosi na promene u strukturi grčke države i na rasparčavanje njenog nacionalnog suvereniteta – ili, bolje rečeno, onoga što joj je od nacionalnog suvereniteta ostalo.
Pod ovim podrazumevam činjenicu da novi memorandum dodatno podstiče osamostaljivanje jedne od centralnih državnih agencija, Sekretarijata za prihode – agencije koja je zadužena za prikupljanje poreza – koji je sada u potpunosti autonomna institucija, čijeg čelnika moraju odobriti zajmodavci. Stoga, on se sada nalazi pod njihovom kontrolom, a ne pod kontrolom izabrane grčke vlade. Još jedna takva agencija je i Savet za budžetsku disciplinu, koji je ovlašćen da donosi odluke koje ne zahtevaju ratifikaciju u parlamentu, pa čak ni u vladi, i koji će automatski sprovoditi rezove ukoliko proceni da postoji rizik da fiskalni ciljevi koje postavlja memorandum neće biti ispunjeni. Na ovaj način će se ovaj mehanizam – ovaj dodatni paket od 3,6 milijardi evra rezova, koji se nadovezuje na postojeći paket od 5,6 milijardi – sprovesti najkasnije do 2018. Zakon, kojeg narod Grčke naziva „sekačem“, a koji je parlament usvojio, uvodi automatsko fiskalno usklađivanje i sprovešće tih 3,6 milijardi evra rezova 2018. godine, ukoliko se ne postigne cilj od 3,5% primarnog suficita – što je izvesno, uzevši u obzir činjenicu da Grčka sve dublje tone u recesiju.
Takođe, preostala sredstva kojima grčka država raspolaže će biti rasprodata. Neka od tih sredstava, tačnije, ona najbitnija, već su prodata u bescenje: luka Pirej prodata je jednoj kineskoj kompaniji, a slična sudbina zadesila je i mnoge druge luke; četrnaest grčkih aerodroma prodato je Fraportu, nemačkoj kompaniji čiji je većinski vlasnik nemačka savezna država Hesen; priobalje će biti mahom privatizovano, i tako dalje. Pored toga, planira se i privatizacija infrastukure koja je ostala u državnom vlasništvu – vodosnabdevanja i elektrodistribucije – i to po niskim cenama i u najskorijem roku. Stoga, ako povežemo ove dve stvari, verujem da Grčka postaje nešto poput većeg Kosova – poluprotektorat u kojem zvanično izabrana vlast ima izuzetno malo kontrole i moći u državi u kojoj nominalno vlada. Ovo poređenje sam i ranije iznosio. Grčka je, dakle, u situaciji trajno ograničenog suvereniteta u kojoj, u suštini, „Trojka“ nadgleda apsolutno sve što se u državi odvija.
Kako bi se, koliko je moguće, politički nosila sa situacijom, vlada je uradila sledeće: njeni/e zvaničnici/e su nastojali /e da sebi kupe vreme izbegavajući mere koje bi najdirektnije uticale na primanja ljudi. Zbog toga su, na primer, pokušali da što više odlože reformu penzionog sistema, znajući da će njeni efekti biti apsolutno užasavajući. Takođe, pokušali su da odgode, koliko god je bilo u njihovoj moći, pitanje zajmova, znajući da bi ih slika masovnog izbacivanja ljudi iz kuća koje bi se vraćale u posed banaka u potpunosti uništila. Stoga, oni na prvo mesto stavljaju privatizacije, rekapitalizacije banaka i strukturne reforme koje ne utiču na isti način – direktno, to jest – na primanja. Međutim, na kraju su i oni sami bili primorani da glasaju za reforme koje su 8. maja izglasane u parlamentu, zajedno sa zakonom koji povećava direktne i indirektne poreze, a ostatak mera iz paketa štednje biće prihvaćen pre sledećeg sastanka Evrogrupe, koji će se održati 24. maja.
Neumorno nametanje i sprovođenje mera štednje za posledicu ima konstantno pogoršanje ekonomske i socijalne situacije u državi. Grčka se još uvek nalazi u recesiji – najdubljoj recesiji u Evropi od tridesetih godina XX veka; nezaposlenost je u ogromnom porastu, stotine hiljada mladih ljudi odlazi iz države, javne službe su u kolapsu – pre svega zdravstvo i obrazovanje… Situacija je, dakle, katastrofalna. Međutim, vlast već mesecima vodi nekakvu prividnu konfrontaciju – može se reći da dolazi do neuverljivog ponavljanja prošlogodišnjih događaja – kako bi stvorila sliku toga da pokušava da ublaži udarce i ograniči štetu najbolje što ume. Ovih dana oni slave ugovor sa Evrogrupom od 10. maja, prikazujući ga kao veliki uspeh, iako su bili primorani da zadovolje 100% zahteva „Trojke“.
P. I. Ako već razgovaramo o tome šta grčka vlada radi i šta je do sada radila, vratimo se na avgust 2015. godine. Mogli smo do sada da čujemo najrazličitije reakcije koje su dolazile sa levice oko toga šta se tada desilo. Po Vašem mišljenju, da li je to bila neizbežna implozija Sirizine strukture i njenog programa? Ili je, kao što neki drugi tvrde, u pitanju bio poraz jedne od dveju strana u ideološkom sukobu? Da li se radilo o izdaji koji su izveli Aleksis Cipras i njegov uži krug saradnika/ca…? Šta se tačno desilo u avgustu prošle godine?
S. K. Rekao bih da je najbolji termin – poraz. Poraz čitave strategije koja je postojala i čitavog pristupa borbi. Ovo svakako ne znači da u samoj Sirizi, koja je bila poprilično heterogena formacija, što je postalo još očiglednije nakon tog trenutka, nisu od samog početka postojale struje koje su bile usmerene ka kapitulaciji, ili, bolje rečeno, pronalaženju dogovora sa domaćom vladajućom klasom i sa EU, „po svaku cenu“ – šta god to značilo. Oni zapravo nisu govorili ni o kakvim „crvenim granicama“; govorkalo se o nekakvom kompromisu, ali je jako malo rečeno o tome koja bi bila osnova, odnosno, najmanji zajednički sadržalac tog kompromisa. Stoga, poraz Sirize je zapravo poraz pristupa koji je u suštini verovao da je moguće raskrstiti sa neoliberalizmom i merama štednje u okvirima koje postavlja Evropska Unija, odnosno Evrozona.
Ovo uverenje, koje ja nazivam „levim evropejstvom“, u potpunosti je razoružalo kako vladu, koja nije imala način da ispravno reaguje kada su napadi i ucene Evropske Unije otpočeli, tako i Sirizu, koja nije radila na tome da pripremi narod i sopstveno članstvo za realan sukob i za ono što se dešavalo. Zbog toga Siriza snosi ogromnu odgovornost za događaje u Grčkoj. Takav pristup je sada poražen, a evropska levica mora da izvuče pouke iz tog poraza.
Takođe, nužno je izvući pouke i iz strategije kojoj naprosto nedostaje osećaj za realnost. Hoću reći da moramo razumeti da postoje situacije u kojima bolje tumačenje realnosti imaju oni koji promatraju mogućnost otvorenog sukoba [sa EU] i koji ozbiljno razmišljaju o sredstvima neophodnim da bi se u takvom sukobu pobedilo, iz prostog razloga što znamo da su nam protivnici nemilosrdni i da neće dobrovoljno odstupiti. Ukoliko nismo spremni da se suočimo sa njima i da uradimo sve što je potrebno kako bismo sproveli u delo jasne ciljeve, za koje smo pridobili većinu stanovništva i koji su prihvaćeni kao zdravorazumske, nužne mere, onda ćemo neizbežno učiniti da se velika nada velikog pokreta pretvori u katastrofu i u poraz.
P. I. Do sada ste izjavljivali da poraz Sirizine vlade i njene taktike nije automatski doveo do rasta snaga radikalne, tačnije, antikapitalističke levice. Međutim, šta je sa desnicom u Grčkoj? Da li je ona na neki način na dobiti nakon poraza Sirize? Koje desničarske strukture su na dobitku – da li je Zlatna zora ili neka druga fašistička grupacija uspela da se snađe u novonastaloj krizi?
S. K. Pre svega, dopustite da nešto pojasnim – iako ja u antikapitalističku levicu ne ubrajam čitavu Sirizu, smatram da su deo te levice i antikapitalističke struje koje su bile deo Sirize. Ja ne svodim antikapitalističku levicu na organizacije krajnje levice koje su ostale izvan projekta Sirize. Mislim da moramo imati na umu to da još uvek nemamo jasnu sliku antikapitalističke levice u Evropi. Širom kontinenta možemo naći razne antikapitalističke struje, pojedince/ke i političke tendencije organizovane u različitim okvirima: u partijama, kampanjama, radničkim sindikatima, itd.
U odgovoru na glavno pitanje: da, desnica je očigledno izvukla korist, jer se jedan od njenih glavnih principa pokazao kao istinit – princip toga da alternativa ne postoji. Pored toga, na ovaj način je i Cipras pokušao da opravda kapitulaciju. Rekao je da nije postojala druga opcija, jer bi raskid sa EU i izlazak iz Evrope koji bi za tim raskidom sledio bili ravni „kolektivnom samoubistvu“. Euklid Cakalotos, Varufakisov naslednik na poziciji ministra finansija je u odgovoru na pitanje koje mu je upućeno nekoliko nedelja pre kapitulacije, o tome šta bi izlaz iz Evrozone značio, odgovorio da bi takav izlaz značio povratak u 1930-te godine i u poslednji period Vajmarske republike. Dakle, on je uporedio izlaz iz Evropske Unije sa nacizmom; dakle, po toj logici, i sa koncentracionim logorima.
Ti ljudi su zapravo potpuno odbacili ideju raskida i rascepa i na taj način su postali zatočenici logike koja je vodila u poraz. Desnica je dobila bitku oko TINA-e (There Is No Alternative – „alternativa ne postoji“) na nivou javnog mnjenja, i ovo je veoma značajno. Ovo nam ostavlja samo dve mogućnosti. Prva je da će se pojaviti radikalna snaga još dalje udesno, koja će se predstaviti kao antisistemska snaga.
Ovo za sada ostaje samo potencijalna pretnja; na osnovu istraživanja javnog mnjenja i na osnovu sopstvenog osećaja ljudi na levici, do toga još uvek nije došlo. Podrška Zlatnoj zori stagnira, ali na značajnom nivou, što znači da ona još uvek predstavlja potencijalnu pretnju.
Druga mogućnost bi bio novi radikalni predlog sa levice, ali za takvo nešto je potrebno vreme. Nalazimo se na početku novog političkog ciklusa i biće nam neophodan čitav niz novih iskustava koja ćemo sticati, pre nego što se nađemo u situaciji koja bi bila kvalitativno bolja od stanja slabosti u kojem se trenutno nalazimo.
P. I. Ako mogu, zamolio bih Vas da kratko prokomentarišete nešto vezano za našu trenutnu temu: ugovor o izbeglicama, potpisan od strane EU i Turske, svakako je jedan od najznačajnijih makropolitičkih događaja koji su potresli kontinent poslednjih nedelja. Da li je taj ugovor uticao na grčko društvo?
S. K. Svakako da jeste. Vidite, čitavo pitanje takozvane „izbegličke krize“ – odnosno, izbegličkog pitanja, po mom mišljenju je pristrasno. Nazivati nešto krizom uvek je pristrasno – ja ne smatram da je dolazak izbeglica u Evropu sam po sebi problem i, samim time, povod za nekakvu krizu. Dakle, da, ovaj ugovor je uticao na Grčku jer je jasno ukazao na to da Cipras bespogovorno sluša ono što mu naređuje Evropska Unija, kao i da je potpuno pogazio sopstvene principe.
On nije reagovao na zatvaranje granica; prihvatio ga je kao nešto što se prosto desilo, kao činjenično stanje, iako se ono kosi sa svim zamislivim principima, uključujući i one na koje se poziva trula EU. Što će reći, on je u potpunosti izmanipulisan od strane Angele Merkel i Evropske Unije, koji žele da Grčku pretvore u klopku za migrante/kinje i da je nateraju da sarađuje sa Turskom, sa NATO patrolama u Egejskom moru, kako bi svi zajedno igrali ulogu evropske granične policije. Cipras je prihvatio ovu ulogu, pogazivši na taj način sve principe i politička obećanja na osnovu kojih je izabran. Ova obećanja, koja su se zapravo sprovodila pre kapitulacije prošlog leta, uključivala su otvaranje granica, dozvoljavanje slobodnog toka migranata/tkinja, prihvatanje i pružanje dostojanstvenih uslova za izbeglice i migrante/kinje tokom njihovog boravka u Grčkoj.
Deo levice je svakako gajio iluzije govorivši nešto poput: „U redu, dopustili smo previše ustupaka oko ekonomskih pitanja, ali ostaćemo čvrsti po pitanju moralnih vrednosti i ljudskih prava i pokazaćemo da smo na tom polju ostali dosledni levičari i levičarke.“ Ovo je potpuna fantazija i ja verujem da je Ciprasova kapitulacija oko izbegličkog pitanja dodatni dokaz toga da se ekonomski i socijalni nivo ne mogu odvajati.
P. I. Za kraj, iako trenutna situacija ne budi previše optimizma ili inspiracije: vidite li put kojim bi grčka levica mogla da nastavi? Da li je takav put nezavisan od drugih dešavanja širom Evrope, ili će njega olakšati snažnije umrežavanje levih snaga i pokreta širom Evrope i, u suštini, celog sveta? Oprostićete ako sam pitanjem već nagovestio odgovor.
S. K. Pre svega, mislim da bi celokupna levica u Evropi i šire morala ozbiljno da shvati šta se, na svim nivoima, odigralo u Grčkoj, i da iz toga izvuče pouke. Svakako se za početak moramo pozabaviti pitanjem Evropske Unije i time da ne možemo traćiti vreme ponavljajući mantre socijalne Evrope, bolje Evrope, reforme Evropske Unije… Videli smo da su te stvari nemoguće.
Verujem da su neke debate na evropskom nivou već otpočele, kroz inicijative o raznim planovima B. To bi bila jedna strana. Druga, ona koja se tiče same Grčke, jesu lekcije koje mi sami moramo da usvojimo i da razumemo situaciju u kojoj smo se našli sada, kako bismo mogli da pronađemo put napred.
Ono što se u našim prethodnim pokušajima pokazalo kao nedovoljno, uključujući i Sirizu ali i izlaženje van njenih okvira, odnosi se kako na pitanje strategije, tako i na pitanje tipa organizacije koju želimo da izgradimo. Lično, ne bih rekao da je perspektiva širokih partija prevaziđena; drugim rečima, ne mislim da možemo da napredujemo ako ne pokušamo da okupljamo sve svoje snage. Alternativa tome jeste večito stvaranje sektaških podela. Međutim, lekcija iskustva Sirize je da nam je neophodan dovoljno definisan strateški plan koji dele sve snage uključene u zajednički projekat. U suprotnom, unutrašnje protivrečnosti će takav projekat pre ili kasnije razoriti i time otvoriti vrata za katastrofe nalik onima koje smo videli u Grčkoj.