Tokom svog boravka na kongresu Marx is’ Muss 2016. u Berlinu, naši član i članica, Pavle Ilić i Anja Ilić, odradili su niz intervjua s istaknutim predstavnicima i predstavnicama različitih levih formacija širom sveta. Treći koji prenosimo je intervju sa Ričardom Bojdom Baretom, članom saveza Ljudi ispred profita (People Before Profits Alliance) i poslanikom u Donjem domu Irskog parlamenta. Intervju koji je Pavle Ilić napravio sa Baretom na prošlogodišnjem Marx is’ Muss-u možete pročitati ovde.
Pavle Ilić: Imali smo priliku da popričamo prošle godine, baš ovde u Berlinu, i rekli ste mi da su Vaša predviđanja o izgledima za radikalno levu politiku u Irskoj optimistična. Nakon događaja poslednjih nekoliko meseci, da li biste rekli da je ovaj optimizam bio opravdan, i da li biste mogli da nam objasnite šta se to tačno dešava u Irskoj u poslednje vreme?
Ričard Bojd Baret: Da, mislim da je naš optimizam bio opravdan. Od našeg poslednjeg razgovora, od pre godinu dana, imali smo priliku da vidimo ogroman narodni pokret, bez presedana u skorijoj irskoj istoriji, koji se bori protiv programa štednje nametnutog od strane „Trojke“, a koji je posebno usredsređen na pitanje pokušaja da se uvedu računi za potrošnju vode, kao i na uvođenje novog vodovoda koji bi bio delimično privatizovan i na putu ka potpunoj privatizaciji. Posle sedam godina sprovođenja mera štednje, ovo je bila kap koja je prelila čašu. Ljudi su se pokrenuli na dotad nezabeleženom nivou; bilo je masovnih demonstracija, a takođe i bojkot ovih naplata, u vidu masovne kampanje građanske neposlušnosti. Bili smo u mogućnosti da iskoristimo svoje pozicije u parlamentu kako bismo promovisali, podržali, pomogli i koordinisali ovaj masovni ustanak naroda. Ovo je imalo dramatičan efekat, tako da je, nakon opštih izbora u februaru, vladajuća koalicija pretrpela ozbiljan poraz – a naročito Laburistička partija, koja je bila gotovo zbrisana (inače, učestvovala je u koaliciji na nivou vlade sa partijom desnog centra). Problem voda istakao se na ovim izborima kao pitanje od vrhunskog značaja.
Revolucionarna i radikalna levica – Ljudi ispred profita i druge radikalno leve snage – stekle su vrlo značajne prednosti. Udvostručili smo zastupljenost u parlamentu. I ostali koji su bili povezani sa ovim pokretom – Šin Fejn i drugi – ostvarili su značajne dobiti u parlamentu. Čak i pre nego što su izbori održani, bilo je jasno da će pokušaj da se uvedu računi za vodu doživeti poraz. Nakon izbora, vlada koja je pretrpela tako jak udarac i glavna opoziciona partija bile su primorane da daju obećanje da će se otarasiti računa za vodu.
Ovo je pobeda koja je dala ogromno samopouzdanje ljudima u njihovu moć, ili u mogućnosti njihove moći. Već postoje naznake da se ta borbenost i to samopouzdanje sada prelivaju i u sferu industrije – imali smo, tako, niz štrajkova radnika/ca u maloprodaji i u saobraćaju. U mnogim slučajevima, ljudstvo koje je predvodilo ove borbe učestvovalo je i u borbi protiv računa za vodu. Uopšte uzev, došlo je do porasta radikalne levice na našem tlu; uvećalo se njeno članstvo; proširili smo se i u ruralne oblasti – ranije smo bili prisutni samo u gradskim. Radikalna levica je postigla vrlo ozbiljne uspehe, a radnička klasa je povratila mnogo od samopouzdanja i borbenosti koje je izgubila tokom prethodnih deset godina.
P.I. Govoreći o pojedinostima situacije u Irskoj, o kojoj evropska, a posebno srbijanska javnost gotovo da nema predstavu – ono što dopire do nas jeste taj narativ da je pitanje nezavisnosti Irske, tj. irsko nacionalno pitanje deo prošlosti. Najčešće kroz britansku kinematografiju, vidimo ga kao nešto što se odigralo tokom sedamdesetih godina, dok je sada sve divno i krasno. Da li mislite da će ovi uspesi radikalne i revolucionarne levice podgrejati ovo pitanje s radikalnijeg stanovišta?
R.B.B. To je dobro pitanje. Ono što mogu da kažem jeste da su nacionalistička i politika građanskog rata dominirale [političkom] scenom na Jugu; partije koje su imale veze sa revolucijom dvadesetih godina prošlog veka, u suštini su postale politički establišment na Jugu – ali često bi opravdavale svoju politiku osvrćući se na svoje ranije učešće u borbi za nezavisnost. No, ti ljudi se sve više prokazuju kao oni koji su izdali radikalnu, revolucionarnu prošlost i istoriju. Ove partije – Fijana Fol, Republikanska stranka, i Fina Gej, Ujedinjena irska partija, koje su predstavljale dve strane građanskog rata – prokazane su i, po prvi put, nakon poslednjih izbora, više ne vrše kontrolu nad parlamentom niti dominiraju političkom scenom. Iako levica nije dobila većinu, slomila je njihovu dominaciju i dobila veoma značajno prisustvo kako u parlamentu, tako i ukorenivši se u društvo.
Na Severu je situacija nešto složenija, budući da je Sever još pod britanskom vlašću. Šin Fejn, partija koju čine radikalniji/e nacionalisti/kinje, ali koja bi bila više levo i izjasnila se protiv mera štednje, paralelno govoreći o nacionalnom pitanju – oni su ostvarili značajne prednosti na Jugu. No, zanimljivo je to što su se na Severu, tokom poslednjih nekoliko godina, uključili u rad vlade i zapravo sklopili pogodbu kako sa britanskom državom, tako i sa programima štednje koje ona nameće, i što su i sami počeli da sprovode mere štednje. Dakle, postoji velika protivrečnost – na Jugu je Šin Fejn protiv štednje, dok na Severu sprovodi mere štednje.
Po prvi put, zbog postojanja Ljudi ispred profita i drugih levih snaga, koje imaju nacionalni profil koji se sada proširio i na Sever – bukvalno ovog vikenda, na parlamentarnim izborima održanim u Severnoj Irskoj [5. maja 2016], Ljudi ispred profita dobili su dva mesta u parlamentu. To je skroman, ali značajan uspeh. Bili smo vodeći u Zapadnom Belfastu – što bi bio centar Šin Fejna – a, što je veoma značajno, dobijamo glasove i protestanata/tkinja i katolika/kinja. Takođe, osvojili smo mesto u Deriju, sa legendarnim borcem za građanska prava, Ejmonom Makenom.
Ovo je popriličan zemljotres na irskoj političkoj sceni – imati radikalnu i revolucionarnu levicu sada parlamentarno zastupljene i na Jugu i na Severu, a koje počinju da preispituju nacionalizam, budući radikalna snaga koja se protivi merama štednje, i koje uz to ukazuju na potrebu da se stane ukraj britanskoj vlasti i usprotivi imperijalizmu.
P.I. Šire govoreći, Irska se često svrstava među tzv. PIIGS zemlje [PIGS/PIIGS/PIIGGS – države unutar EU sa dužničkim ekonomijama; originalno: Portugal, Italija, Grčka, Španija, ponekad i Irska i Velika Britanija]. Jesu li borbe narodâ na evropskoj periferiji promenjene, poražene ili umanjene porazom Sirize? Ili je moguće da bi druge zemlje periferije, poput, npr., Irske sa svojom radikalnom levicom u usponu, mogle da pokažu novi put kojim bi borba mogla da se nastavi, i novi način borbe između „onih koji imaju“ i „onih koji nemaju“ u Evropi – ne samo na periferiji, već i u državama centra?
R.B.B. Zaista se nadam da Irska može da ponudi takav model. Nema sumnje da je popuštanje Sirize pred ucenama Evropske unije predstavljalo ogromno razočaranje za mnoge ljude u Irskoj. U pokretu protiv računa za vodu i u masovnim demonstracijama protiv mera štednje, bilo je primetno i fantastično to što su demonstracije često predstavljale more grčkih zastava, uz crvene i irske zastave. Našla bi se tu grčka zastava, kojom bi mahali/e Irci/kinje. Postojalo je vrlo svesno poistovećivanje pokreta protiv mera štednje u Irskoj sa pokretima protiv mera štednje u Grčkoj, Portugalu, Španiji i drugde u Evropi. Dakle, naravno da je bilo znatno razočaranje videti Sirizu kako se predaje.
No, s druge strane, revolucionarna levica u Irskoj nije sejala iluzije o Sirizi. Veoma smo se usredsredili na masovni pokret u Grčkoj. Smesta smo osudili Sirizinu odluku da poklekne, tvrdeći da nije bilo drugog načina, koji je: da se ne isplate dugovi; da se, ukoliko je potrebno, napusti Evropska unija, ako je sve što Evropska unija može da ponudi štednja i nepravda. Nadam se da ovo može ocrtati put uspešnijem izazovu „sleva“, koji nije sputan iluzijama u vezi sa Evropskom unijom.
Ali svakako da ne želim da pravim besmislena predviđanja. Imamo bitku pred sobom. Ljudi se takođe plaše mogućnosti da Irska postane izolovana, ukoliko se usprotivimo evropskim silama. Svest ljudi se kreće između borbenosti i otpora, s jedne strane, ali i političkih i ideoloških bitaka s druge strane, koje moramo vojevati kako bismo utvrdili prednosti koje su radikalna i revolucionarna levica stekle tokom poslednjih nekoliko godina. To znači mnogo napornog rada, izgradnje na terenu, učešća u svakoj borbi, pokušajâ da se podrži, pomogne i dobije svaka bitka koja plane – zato što ne postoji ništa poput pobede što će ljudima dati samopouzdanje da prošire svoje političke horizonte.
P.I. Mislite li da će politička trampolina zvana „Bregzit“ uticati na irsku politiku?
R.B.B. Da, mislim da hoće. Establišment u Irskoj – i to zbilja svi koji ga čine: socijaldemokrate, političari desnog centra, čak i Šin Fejn, tvrde da će biti katastrofalno ukoliko Engleska napusti Evropsku uniju. Razočaravajuće je što Šin Fejn ovo tvrdi. Moramo da raspravljamo o tome kakva je poenta biti deo Evropske unije koja je u stanju da uradi ono što je uradila Grčkoj, koja je u stanju da uradi ono što je uradila nama, u pogledu mera štednje i spasavanja banaka, koja može da radi to što radi Portugalu i Španiji…?
To je teška rasprava, iz razloga što su ljudi u Velikoj Britaniji koji predvode borbu za izlazak iz EU, nažalost, gnusni, antiimigrantski nastrojeni rasisti sa kojima ne želite da imate ikakve veze. Ljudi saosećaju s kritikama koje upućujemo Evropskoj uniji, ali su takođe puni straha prema ma kakvoj vezi sa rasističkijim i ksenofobičnijim silama u Evropi. Ovo je komplikovano pitanje, te je bitno da jasno izrazimo progresivnu, internacionalističku i levu opoziciju Evropskoj uniji i da nemamo nikakve veze sa podlim rasistima i antiimigrantskim snagama u Engleskoj koje se zalažu za izlazak iz Evropske unije.
P.I. I to bi zaista bila najbolja strategija za celu Evropu.
R.B.B. Da, apsolutno. Ali opet, mislim da je borba ključ za sve ovo. Čini mi se da strah ima više uticaja na svest ljudi kada su pasivni. Ali kada se ljudi bore i kada su puni samopouzdanja, oni, najpre, jasnije vide kako stvari stoje u sistemu – koga stvarno treba kriviti i ko je odgovoran za probleme s kojima se suočavaju. Mislim da je ljudima u Irskoj bilo vrlo jasno da su „Trojka“ – Evropska centralna banka, Međunarodni monetarni fond, kao i njihovi/e saučesnici/e u Irskoj, bili ti koji su odgovorni za probleme koji su ih snašli – a ne izbeglice ili imigranti/kinje. No, očigledno, ukoliko žar borbe splasne, ljudi s vremena na vreme, iz osećanja demoralisanosti, potraže izlaz u desnici. Pravi ključ za nas je da se konsolidujemo i ojačamo otpor prema merama štednje na svom tlu, te da se obraćamo ljudima kako bismo ih privoleli borbi za progresivne alternative.