Povodom stogodišnjice Ruske revolucije, započinjemo s novim feljtonom. Svakog četvrtka objavljivaćemo prevode tekstova posvećenih temi Revolucije koji su objavljeni na sajtu organizacije Counterfire.
U šestom tekstu, prenosimo proglas koji je 1917. godine Aleksandra Kolontaj objavila u boljševičkim novinama Rabotnica uz kratak uvodni komentar Džudi Koks.
Linkovi ka prethodnim tekstovima: 1, 2, 3, 4, 5.
Aleksandra Kolontaj bila je vodeća članica ruskog socijalističkog pokreta. Revolucionarna socijalistkinja postala je 1890-ih, postavši aktivna u marksističkoj organizaciji u Sankt Peterburgu. Provela je mnoge mesece svog života u izgnanstvu, tokom kojih je postala poštovana govornica i spisateljica evropskog socijalističkog pokreta. Kolontaj se nije pridružila boljševicima sve do 1917, kada je bila izabrana u Centralni komitet. Postala je komesarka za socijalnu zaštitu u sovjetskoj vladi. Kolontaj je bila najtešnje povezana sa organizovanjem radnica i borbom za njihove interese. Kolontaj je 1917. objavila ovaj proglas u boljševičkim novinama Rabotnica (Radnica).
„Pred radnike i radnice naše zemlje postavlja se ozbiljan zadatak velike odgovornosti. Mi moramo izgraditi novu Rusiju, Rusiji u kojoj će radništvo − kancelarijski radnici, sluge, nadničari, švalje i one koje su prosto supruge radnika − imati bolji i vedriji život nego što su imali tokom zlosrećne vladavine prokletog Nikolaja.
Međutim, zadatak osvajanja i zadržavanja državne vlasti proleterijata i sitnog seljaštva, zadatak uvođenja i primene takvog zakonodavstva koje će ograničiti apetite kapitalističkih eksploatatora i braniti interese radništva, nije jedini zadatak sa kojim se suočavaju radnici i radnice Rusije. Ruski proletarijat danas zauzima poseban položaj u odnosu na radnice i radnike drugih zemalja.
Velika Ruska revolucija postavila je nas, ruske radnice i radnike, u prve redove borbe za radničku stvar širom sveta, za interese celokupnog radništva.
Mi imamo mogućnost da govorimo, pišemo i delamo slobodnije od radnica i radnika u drugim zemljama.
Kako onda da ne iskoristimo ovu slobodu, izborenu krvlju naših drugova i drugarica, i da ne usmerimo naše snage, snage žena iz radničke klase, da bez odlaganja sprovedemo neumornu, odlučnu masovnu borbu sa ciljem najbržeg mogućeg završetka svetskog rata?
Naše drugarice, radne žene drugih zemalja, čekaju na nas da učinimo ovaj korak.
Rat je trenutno najstrašnije zlo koje visi nad našim glavama. Dokle god traje rat, ne možemo da izgradimo novu Rusiju, ne možemo da rešimo problem hleba, hrane, ne možemo da zaustavimo rast životnih troškova. Dok sa svakim satom koji prolazi rat nastavlja da ubija i sakati našu decu i muževe, mi, žene radničke klase, nećemo imati mira!
Ako je naš prvi zadatak da pomognemo našim drugovima da izgradimo novu, demokratsku Rusiju, naš drugi zadatak, ništa manje urgentan niti manje blizak našim srcima, jeste da podstaknemo radnice da objave rat ratu.
Prvo, to znači ne samo da same razumemo da ovaj rat nije naš, da se vodi zarad novčanih interesa bogatih gazdi, bankara i fabrikanata već i da to neprekidno objašnjavamo našim drugovima, i muškarcima i ženama.
Drugo, to znači ujediniti snage radnih žena i muškaraca oko jedne partije koja neće samo braniti interese ruskog proleterijata već će nastojati da osigura to da krv proletera ne bude prolivena zarad slave kapitalista.
Drugarice radnice! Ne možemo se više povlačiti pred ratom i rastom cena! Moramo se boriti. Pridružite se našim redovima, redovima Socijaldemokratske radničke partije! Međutim, nije dovoljno učlaniti se u partiju. Ako zaista želimo da što pre postignemo mir, u tom slučaju se radnici i radnice moraju boriti za to da državna vlast pređe iz ruku krupnih kapitalista – onih koji su zapravo odgovorni za naš jad, za svu krv koja se proliva na bojnim poljima – u ruke naših predstavnika, radničkih sovjeta i vojnih deputata.
U borbi protiv rata i rasta cena, u borbi da u Rusiji osiguramo vlast za one kojima je oduzeta zemlja, za radništvo, u borbi za novi poredak i nove zakone, mnogo toga zavisi od nas, žena radnica. Prošli su dani kada je uspeh radničkog cilja zavisio samo od organizovanja muškaraca. Sada, kao rezultat ovog rata, došlo je do oštre promene u položaju radnih žena. Ženski rad sada se može videti svuda. Rat je prisilio žene da preuzmu poslove na koje ranije nisu ni pomišljale. Dok je 1912. bilo svega 45 žena na 100 muškaraca koji su radili u fabrici danas nije neuobičajeno da bude 100 žena na svakih 75 muškaraca.
Uspeh radničke borbe za bolji život – za kraći radni dan, za višu platu, za zdravstveno osiguranje, za nadoknadu za nezaposlene, za penziju za stare itd. – uspeh njihove borbe da odbrane rad naše dece, da se izbore za bolje škole, sada zavisi ne samo od svesnosti i organizovanja muškaraca, već i od broja žena koje se uključuju u redove organizovane radničke klase. Što se više nas uključi u redove organizovanih boraca za naš zajednički cilj, to ćemo pre osvojiti prava od kapitalističkih grabljivaca.
Sva naša snaga, sva naša nada leži u organizovanju!
Naš slogan sada mora biti: Drugarice radnice! Ne izolujte se, izolovane, nismo ništa do slamke koje svaki gazda može da savije prema svojoj želji, međutim, organizovane, mi smo moćna snaga koju niko ne može slomiti.
Mi, žene radnice, prve smo koje su podigle crveni barjak u danima Ruske revolucije, prve koje su izašle na ulice na Dan žena. Hajde da se sad ubrzamo i pridružimo vodećim redovima boraca za radničku stvar, hajde da se uključimo u sindikate, u Socijaldemokratsku partiju, u radničke sovjete i vojničke deputate!
Naši ujedinjeni redovi biće usmereni na hitno zaustavljanje krvavog rata među nacijama, mi ćemo se suprotstavljati svima koji su zaboravili veliki radnički princip jedinstva, solidarnosti među radništvom svih zemalja.
Jedino ćemo u revolucionarnoj borbi protiv kapitalista u svakoj zemlji, jedino ćemo u zajedničkoj borbi sa radnicama i radnicima iz celog sveta izvojevati novu i svetliju budućnost − socijalističko bratstvo radnika.“