fblogo   twlogo   ytlogo


petak, 19 maj 2017 05:03

Put ka revolucionarnoj 1917. godini

  Šon Ledvit
Sastanak Petrogradskog sovjeta 1917. godine Sastanak Petrogradskog sovjeta 1917. godine

Povodom stogodišnjice Ruske revolucije, započinjemo s novim feljtonom. Svakog četvrtka objavljivaćemo prevode tekstova posvećenih temi Revolucije koji su objavljeni na sajtu organizacije Counterfire.

U drugom tekstu, Šon Ledvit piše o tome na koji su način revolucionarni događaji iz 1905. godine uticali na same revolucionarne partije.

Preveo Nikola Ćupas.

Devetog januara 1905. godine, ogromne demonstracije, koje su brojale oko 200.000 ruskih radnika/ca i njihovih porodica, približavale su se Zimskom dvorcu, carevoj rezidenciji u Sankt Peterburgu.

Njihovi zahtevi bili su daleko od revolucionarnih: skraćenje radnog vremena, poboljšanje zdravstvenih i sanitarnih uslova, redovni izbori, obustava cenzure i druge slične mere koje su se u ostatku Evrope podrazumevale.

Međutim, za sklerotičnu tiraniju koja se razvila pod vlašću Nikolaja II i njegovih prethodnika čak i ovi mlaki predlozi bili su neprihvatljivi. Car toga dana nije boravio u dvorcu, ali su trupe po njegovom naređenju otvorile vatru na demonstracije.

Masakr koji je usledio postaće poznat kao Krvava nedelja, koja je oko hiljadu ljudi koštala života i Rusiju usmerila na istorijski put koji je vrhunac doživeo dvanaest godina kasnije osnivanjem prve radničke države na svetu.

Rat i društveni nemiri

Većina posmatrača teško da je u godini Krvave nedelje očekivala da će se Rusija naći u olujnom srcu revolucije na početku dvadesetog veka.

Caristička Rusija je još od ere Francuske revolucije uspostavila reputaciju najreakcionarnije sile u Evropi; kvazisrednjovekovna autokratija na koju se moglo osloniti da će slomiti svaki progresivni pokret, kako unutar svojih granica, tako i izvan njih. Veliku većinu stanovništva činilo je nepismeno i bogobojažljivo seljaštvo koje je 1861. godine oslobođeno kmetstva, ali je putem renti, malih zemljišnih poseda i rastućih dugova ostalo pod jarmom surovih zemljoposednika.

Ofucana nadgradnja carističke države je, međutim, u sebi nosila poletnu industrijsku ekonomiju koja se trudila da sustigne razvijene kapitalističke države poput Velike Britanije, Nemačke, SAD i drugih. Rusiji je, za razliku od tih država, nedostajala smislena buržoazija koja bi vukla proces urbanizacije i fabričke proizvodnje. Zato je početkom dvadesetog veka industrijalizacija u toj zemlji napredovala impresivnim tempom, ali se uglavnom finansirala kapitalom inostranih industrijalaca i bankara.

Veliki broj demonstranata koji su se 1905. godine u molitvi okupili ispred Zimskog dvorca bili su radnici ogromne fabrike „Putilov“ u Sankt Peterburgu, u tom trenutku najveće fabrike na svetu. Neuspeh Rusije da se iznese sa svojim najdinamičnijim rivalima razotkrili su ponižavajući porazi u pomorskim bitkama protiv japanske mornarice u godini koja je prethodila Krvavoj nedelji.

Masakr ispred Zimskog dvorca označio je početak revolucionarne godine u Rusiji, tokom koje je njena radnička klasa napravila džinovske političke korake, ravne pomenutom tempu na polju ekonomije. Nakon Krvave nedelje usledio je talas štrajkova u celoj zemlji, što je Nikolaja prisililo da pristane na uspostavljanje skupštinskog foruma, poznatog kao Duma, što je donekle omogućilo raspravu o reformama.

Idućeg leta izbila je pobuna flote stacionirane u Odesi, što je događaj koji će kasnije ovekovičiti film Sergeja Ajzenštajna „Oklopnjača Potemkin“. I što je najvažnije, u oktobru 1905. godine stvoren je Sovjet radničkih deputata Sankt Peterburga, najznačajniji iskorak u organizovanju proletarijata još od Pariske komune iz 1871. godine.

Radnici i radnice paralisali su generalnim štrajkom lokalnu ekonomiju u tom gradu, a zatim samostalno organizovali distribuciju hrane i struje putem mreže radničkih saveta.

Koordinišući aktivnosti kroz Sovjete, ovi saveti ubrzo su razvili i političku dimenziju, pozivajuću na demonstracije protiv rasističkih pogroma i za puštanje pobunjenih mornara na slobodu. Caristička vojska je u decembru silom ugušila Sovjete, ali ruski radnici i radnice neće zaboraviti taj kvalitativni skok klasne svesti.

Revolucionarne partije 1905. godine

Sovjetom je predsedavao dvadesetšestogodišnji Jevrejin iz Ukrajine, po imenu Lav Trocki. Posle neuspelog ustanka u Moskvi, pokrenutog u cilju odbrane tekovina revolucije, Trocki je uhapšen zajedno sa hiljadama njegovih drugova i drugarica.

Drugi revolucionari i revolucionarke koji su uspeli da umaknu carističkom režimu morali su da pobegnu iz zemlje ili da se vrate opasnom radu u ilegali. Najistaknutiji među njima bio je Lenjin, koji je par godina pred izbijanje revolucije iz 1905. postao lider boljševičke frakcije ruske socijaldemokratije – kako se levica u to vreme zvala.

Lenjin je svoje pristalice diferencirao od menjševičke frakcije na bazi dva ključna pitanja. Prvo, po pitanju toga da li je za partijsko članstvo dovoljna načelna podrška njenim političkim ciljevima, kako su menjševici predlagali; ili je bio potreban jasniji kriterijum volje da se radi pod neposrednim nadzorom partije, kako je tvrdio Lenjin.

Neki od onih koji su stvari posmatrali sa strane smatrali su ovu razliku trivijalnom, ali je Lenjin uviđao način na koji je organski povezana sa drugom tačkom spora. Da li je Rusija išla u pravcu buržoaske revolucije, poput one kroz koju je 1789. godine prošla Francuska? Ako je tako, ključ uspeha ležao je u podršci koju bi levica pružila ruskoj buržoaziji u njenoj potrazi za liberalizacijom države nasuprot carističkoj autokratiji. Na taj način razmišljali su menjševici.

Nasuprot tome, Lenjin i njegove koleginice i kolege shvatili su da je usled nerazvijenosti ruske kapitalističke klase takva revolucija u Rusiji nemoguća. Ruska buržoazija bila je politički onesposobljena usled zavisnosti od stranog kapitala i rastućeg straha od sve brojnije radničke klase.

Usled tih faktora bila je privezana za aparatus carističke države i nesposobna da zada revolucionarni udarac. Taj će zadatak, kako je Lenjin zaključio, moći da ostvari jedino savez radnika i seljaka. On je dalje tvrdio da ishod 1905. godine pruža dokaz političke slabosti ruske kapitalističke klase.

Partija kadeta nastala je kao glas buržoazije u Dumi, ali je ćutala o brutalnom gušenju nemira u gradovima i na selima koji su se nastavili i dve godine nakon Krvave nedelje.

Tokom iduće decenije, menjševici su zagovarali predizborni dogovor s kadetima, dok su se Lenjin i boljševici organizovali u pravcu nezavisne radničke partije koja će moći da iz fabrika stane na čelo revolucije u savezu sa seljaštvom.

Rezultati i perspektive

Revolucionarni talas iz 1905. godine povukao se delom i zato što revolucionarni žar nije zahvatio carističku vojsku. To se 1914. godine promenilo. Nazadnost ruske države ponovo je razotkrio vojni poraz od strane nadmoćnijeg kapitalističkog rivala.

Kolosalni gubici koje joj je nemačka vojska nanela već su u ranim godinama Prvog svetskog rata gurnuli carističku državu natrag u krizu. Do tada je raskol između boljševika i menjševika dobio i svoju formalnu potvrdu. Vojnici koji su se s fronta vraćali oslobođeni iluzija, kao i radnici i radnice koji su tragali za rešavanjem oskudice koja je vladala u gradovima, punili su redove boljševika.

Menjševike je želja da održe savez s buržoazijom, koja se bogatila akonto bujajuće proizvodnje naoružanja, potpuno desetkovala. Činilo se da je na dnevnom redu Lenjinova demokratska diktatura radnika i seljaka.

U osvit 1917. godine, međutim, bivši predsedavajući Petrogradskog sovjeta moraće da ubedi Lenjina u još jedan ključni element uspešne revolucionarne strategije. Trocki je insistirao na tome da ustanak radnika i seljaka koji se ograniči na ispunjenje ciljeva buržoaske revolucije neće biti održiv.

Integracija Rusije u globalnu kapitalističku ekonomiju značila je da i u toj zemlji postoje proizvodne osnove za neposredan prelazak na socijalizam. Slično tome, formiranje transnacionalnih vojnih saveza pred Prvi svetski rat značilo je da bi uspostavljanje radničke vlasti u jednoj velikoj državi poput Rusije započelo lančanu reakciju ustanaka podrške. Tako je glasila teorija permanentne revolucije.


Za dalje čitanje: Lav Trocki, Results and prospects (1906)

Pročitano 1457 puta

Ostavi komentar

Polja obeležena zvezdicom je obavezno popuniti. Po potrebi možete koristiti i bazične HTML kodove. Komentari se moderišu tako da neće biti odmah dostupni. Desničarske komentare ni ne objavljujemo. Ovo je platforma za diskusiju i organizovanje levice, tako da apelujemo na drugarski ton u diskusijama.

Prijavi se na mejling listu

Društvo POLITIKA i ekonomija

Imperijalizam

Teze o ratu na Balkanu (feljton): O Hladnom ratu

Posle nekoliko meseci pauze, vraćamo se objavljivanju feljtona – standardno, četvrtkom. Svake nedelje objavljivaćem...

Imperijalizam

Teze o ratu na Balkanu (feljton): O kapitalizmu i konfliktima

Posle nekoliko meseci pauze, vraćamo se objavljivanju feljtona – standardno, četvrtkom. Svake nedelje objavljivaćem...

Radnička borba u Srbiji

Novi štrajk u Srbiji: solidarno sa poštanskim radnicima i radnicama!

Sinoć smo bili sa radnicima i radnicama Pošte koji već nekoliko dana svakodnevno protestuju, zahtevajući bolje uslove ra...

POKRET Teorija i istorija

Istorija

RUSKA REVOLUCIJA: USPON, PAD I OSVETA

Danas obelažavamo 100 godina od početka Oktobarske revolucije. Tim povodom Pavle Ilić, jedan od najavljenih izlagača na ...

Istorija

Proceniti Če Gevaru

Devetog oktobra navršilo se 50 godina od ubistva Če Gevare, koji je za ljude širom sveta do danas ostao simbol revol...

Istorija

Pod zastavom internacionalizma

Marko Jovanović polemiše sa sociologom Đokicom Jovanovićem o tome šta je – i šta nije – boljševizam 20. veka predsta...

Nauka, kultura i umetnost

Marks21 | Solidarnost 2017. Podstičemo preuzimanje i korišćenje materijala koji se nalazi na sajtu, osim u komercijalne svrhe.