fblogo   twlogo   ytlogo


utorak, 07 novembar 2017 14:19

RUSKA REVOLUCIJA: USPON, PAD I OSVETA

 
RUSKA REVOLUCIJA: USPON, PAD I OSVETA

Danas obelažavamo 100 godina od početka Oktobarske revolucije. Tim povodom Pavle Ilić, jedan od najavljenih izlagača na našoj tribini o Oktobarskoj revoluciji piše o značaju koji je ona imala u trenutku svog nastanka, tokom XX veka i danas.

Crvena je munja što oblak prolama

Na današnji dan pre sto godina svet je potresla najveća društvena eksplozija u istoriji. Razorena Evropa čijih je pet velikih imperija (Britanska, Francuska, Austro-Ugarska, Osmanska i Ruska) klizilo ka svom nezaustavljivom slomu već tri godine bila je zaglavljena u kaljuzi najrazornijeg i najsmrtonosnijeg rata koji je ljudska rasa dotada vodila.

Prva među njima kojoj je tlo izmaklo pod nogama bila je Rusija, već osam meseci uhvaćena u limbo dvovlašća. Državom su paralelno upravljali Privremena vlada (na čijem čelu su se smenjivali liberalno-buržoaski i umereno socijalistički političari u svakoj mogućoj konstelaciji) i sovjeti – radničke, vojničke i seljačke demokratske strukture (saveti) nasleđene iz Revolucije 1905. godine, često nazivane i „generalnom probom za Oktobar“. Od februara meseca (po julijanskom kalendaru), boljševici – revolucionarno krilo ruske socijaldemokratije – uz uspone i padove gradili su svoj ugled u sovjetima i bistrili liniju koju treba zauzeti prema uzavrelim događajima koji su potresali njihovu zemlju.

Nespremnost Privremene vlade da u bilo kom svom sastavu ispuni obećanje mira dato izmorenoj ruskoj vojsci i izgladnelom civilnom stanovništvu produbljivala je krizu vlasti u državi. Prosto rečeno, vladajuća klasa – caristička aristokratija i, donekle, industrijska buržoazija – nije više mogla da vlada na način na koji je vladala pre februara 1917, a potlačeni narod, najpre u većim gradovima, ali i na selima, nije pristajao da se njime vlada kao pre februara 1917. Dvovlašće je bilo izraz nedovršenog posla koji je otpočeo stihijskim ustankom u februaru, i ono se nikako nije moglo završiti stvaranjem liberalnodemokratske, kapitalističke Rusije, za šta su se zalagali i politički predstavnici zakržljale i duboko reakcionarne buržoazije, i reformisti u socijalističkom pokretu koji su smatrali da nazadna Rusija mora da prođe kroz dug period razvoja kapitalizma pre nego što bude spremna za socijalističku revoluciju.

Boljševička partija, na čijem čelu su se neposredno pred Oktobarsku revoluciju našli Lenjin i Trocki, uspela je da prevaziđe određene ranije teorijske nedostatke i da shvati da je kriza dvovlašća u isti mah predstavljala kako veliki rizik tako i veliku mogućnost. Tumačeći liberalno-kapitalističku Rusiju kao istovremeno nepoželjan i nemoguć cilj, oni su shvatili da se put pred njima račvao: ili će radnička klasa povesti ugnjetene narodne mase Rusije u pravcu potpunog razaranja ostataka carističke države, ili će nedovršenu revoluciju progutati mrak kontrarevolucije. Neizvesnost ovog trenutka godinama kasnije izraziće Lav Trocki rečima da bi svetski termin za fašizam došao iz ruskog, a ne iz italijanskog jezika da je Kornilov – caristički general koji je na leto 1917. godine pokušao da izvrši udar protiv revolucije – uspeo u svojoj nameri.

„Hleb, mir i zemlja!“ i „Sva vlast sovjetima!“ – bila su ovo dva slogana u kojima su boljševici saželi najgorljivije potrebe naroda Rusije i ponudili njihovo zadovoljenje. I, u „deset dana koji su potresli svet“, koliko je trajao oružani ustanak koji je predvodila Boljševička partija, najradikalniji demokratski talas koji je planeta ikada videla preplavio je izmučenu Rusiju, nošen željom njenog stanovništva za slobodom, mirom i jednakošću.

O tirani čujte

Ovde bi trebalo naglasiti jednu činjenicu koja se često previđa kada o Ruskoj revoluciji pišu bilo njene pristalice, bilo njeni najljući protivnici. Boljševici nisu smatrali da će pobeda ustanka u Rusiji, proglašenje socijalističke republike i prelazak političke vlasti u ruke sovjeta radničkih, seljačkih i vojničkih deputata označiti početak izgradnje socijalizma u Rusiji. Oni su bili svesni da su izgradnja socijalizma i budućnost svetske revolucije zavisili od širenja revolucionarnog talasa na naprednije i industrijalizovanije zemlje na Zapadu – najpre na Nemačku. Oni su svoju ulogu tumačili kao prvi udarac svetskom kapitalizmu koji je Evropu već doveo na ivicu propasti i gurnuo je preko nje, u Prvi svetski rat. Boljševici su se nadali da će do trenutka pobede revolucija u naprednijim zemljama konsolidovati svoju vlast i uspeti da donekle reše i stabilizuju probleme koje je stvarao ambis u kom se Rusija nalazila.

Na žalost ne samo Boljševičke partije, ne samo naroda Rusije, već i čitavog čovečanstva, njihove nade su se izjalovile. Talas revolucija koji je zapljusnuo Evropu između 1917. i 1923. godine nije stvorio nijednu novu radničku državu koja bi priskočila u pomoć Rusiji. U njoj će se narednih godina voditi krvav građanski rat u kom je alijansa vojnih ekspedicija iz čak 14 različitih zemalja i kontrarevolucionarne Bele armije nastojala da uguši revolucionarnu vlast.

U trenutku u kom je revolucija uspela da se odbrani, njena izolacija na svetskom nivou bila je još drastičnija nego 1917. godine, a njena baza, revolucionarni proletarijat (ionako višestruko malobrojniji u odnosu na politički nestabilno seljaštvo čak i na početku revolucije), desetkovan.

U takvim okolnostima, kontrarevolucija diže svoju ružnu glavu na mestu ka kom se mnogi nisu ni setili da pogledaju (a oni koji jesu, nisu se usuđivali) – u Komunističkoj partiji Sovjetskog Saveza i u državnom aparatu koji je ona grčevito stezala. Osnova vlasti u Sovjetskom Savezu (kako je nova država nazvana 1922. godine) sve manje je bila radnička demokratija odozdo, a sve više metastazirana birokratija – zametak nove vladajuće klase koja će u narednim godinama uspostaviti potpunu kontrolu nad partijskim i državnim aparatom, ognjem i mačem saseći revolucionarnu generaciju iz 1917. godine i u svoj čelični stisak uhvatiti ogromnu većinu svetskog socijalističkog pokreta. Kao što kontrarevolucije obično čine, i ova je mahnito plesala na bujici krvi koju je prolila, cinično se kiteći odranom kožom revolucije koju je navukla preko svog parazitskog obličja. Sredinom tridesetih godina XX veka, Sovjetski Savez postao je jedno od najopasnijih mesta na svetu za komuniste i komunistkinje, a Staljin se oberučke prihvatio nasilne industrijalizacije Rusije sa ciljem ekonomskog takmičenja sa zapadnim državama.

Ova igra bila je izgubljena i pre nego što je počela – kapitalizam se ne može rušiti kapitalističkim pravilima – i Sovjetski Savez će sići sa istorijske pozornice nakon blizu sedam decenija postojanja, urušivši se pod teretom sopstvenog društvenog i ekonomskog sistema. Sistema koji nikad nije bio radnički, odnosno socijalistički, već državnokapitalistički.

Možemo se zapitati da li je iko – pomahnitali i pobedom opijeni neoliberali Zapada, ruska i ostala istočnoevropska nomenklatura koja se već pripremala da saučestvuje u jednoj od najvećih pljački istorije (privatizaciji širom Istočnog bloka), dezorijentisana i demotivisana svetska levica – uvideo ironiju dok se crvena zastava spuštala sa Kremlja. Zastava koja je sedamdeset godina ranije simbolizovala radničku krv prolivenu u borbi za bolji svet, krasila je drugu imperijalističku silu na planeti koja je svetsku revoluciju svesno podredila spoljnopolitičkim ciljevima oksimoronske „domovine socijalizma“.

I osveta naša crvena će biti

Ovde možemo ponovo promeniti ton i kurs priče o Ruskoj revoluciji.

Viktor Serž, jedan od njenih izuzetnijih učesnika, rekao je nešto što nam danas može biti od velike koristi za razumevanje Oktobra 1917. i njegovog nasleđa. Prema Seržovim rečima, neosporno je da je klica staljinizma postojala u boljševizmu i u revoluciji od samog njenog početka – ali oni su u sebi nosili još hiljade drugih klica i mogućih ishoda. A suditi revoluciji zbog klice koja ju je uništila i negirala bilo bi kao suditi o čitavom životu jednog čoveka na osnovu bolesti koja ga je ubila, a čije je tragove on mogao u sebi nositi od rođenja.

Dakle, Rusku revoluciju treba tumačiti kao mozaik mogućnosti. I, iako su ona i XX vek koji je porodila odigrali svoju tragediju, Ruska revolucija bila je i ostaje neiscrpna inspiracija i neosporivi dokaz da je drugačiji svet moguć i da će taj svet stvoriti samo borba eksploatisanih i potlačenih protiv neljudskog i autodestruktivnog kapitalizma. Plamen koji je zapaljen pre tačno 100 godina još uvek se vidi uprkos mraku koji se nadvlači nad XXI vek, obećavajući da ga načini još turbulentnijim od prethodnog.

Oktobar 1917. otvorio je prozor i omogućio celom čovečanstvu da pogleda kako može izgledati njegov večiti san – pravedno društvo posvećeno ostvarivanju punog potencijala čovečanstva. Iako su vetrovi rata, izolacije, imperijalizma i izdaje taj prozor ubrzo zalupili, dok je on bio otvoren, videli smo da obični ljudi – neškolovani, često i nepismeni – onda kada su vođeni svešću o svojim interesima, mogu upravljati društvom daleko bolje i sposobnije od onih iz klasa koje su vladale stolećima.

U tom vremenskom periodu, Sovjetski Savez grabio je ogromnim civilizacijskim i društvenim koracima – boljševici koji su predvodili Oktobarsku revoluciju i Sovjetski Savez u dvadesetim godinama bili su čvrsti poštovaoci prava naroda na samoopredeljenje, ženske jednakosti i oslobođenja, revolucionarnih teorija i pristupa u obrazovanju, vaspitanju, životnom prostoru, seksualnosti... Bujica stranih komunista i komunistkinja svih teorijskih i političkih profila navrla je u Sovjetski Savez ponesena željom za učešćem u izgradnji budućnosti sada. Umetnost, još uvek neokovana u verige državnog stila, cvetala je na ulicama, u časopisima, u radničkim domovima, na zvaničnim državnim plakatima...

Kako god posmatrali Oktobarsku revoluciju – birali da ističemo njene vrline ili njene mane – jedno ne smemo sebi dozvoliti: ne smemo se ubediti da je ona neponovljiva. Svi faktori koji su do nje doveli – imperijalizam velikih sila, podivljali kapitalizam, ogromna društvena nejednakost, ekonomska i politička kriza sistema – još uvek su glavni faktori koji određuju našu stvarnost. Revolucionarna promena u XXI veku pokazaće se kao jedini način da se spreči možda neizlečivo vojno, ekonomsko, socijalno i ekološko uništavanje čovečanstva i naše planete.

I konačno, upozorenje Karla Marksa, ličnosti bitne za Oktobarsku revoluciju koliko su to bili Lenjin ili Trocki, mora nam ostati u glavi. „Istorija se ponavlja dvaput“, rekao je on, „prvi put kao tragedija, drugi put kao farsa.“ Jedini način da izbegnemo revolucionarnu farsu u XXI veku jeste da učimo iz iskustava XX veka – da na sebe preuzmemo zadatak revolucionarne promene sveta sadašnjice, a ne dizanja prošlih revolucija iz groba. Naš uspeh biće osveta Crvenog oktobra.

Pročitano 845 puta
Ostali članci iz ove oblasti: « Proceniti Če Gevaru

Ostavi komentar

Polja obeležena zvezdicom je obavezno popuniti. Po potrebi možete koristiti i bazične HTML kodove. Komentari se moderišu tako da neće biti odmah dostupni. Desničarske komentare ni ne objavljujemo. Ovo je platforma za diskusiju i organizovanje levice, tako da apelujemo na drugarski ton u diskusijama.

Prijavi se na mejling listu

Društvo POLITIKA i ekonomija

Imperijalizam

Teze o ratu na Balkanu (feljton): O Hladnom ratu

Posle nekoliko meseci pauze, vraćamo se objavljivanju feljtona – standardno, četvrtkom. Svake nedelje objavljivaćem...

Imperijalizam

Teze o ratu na Balkanu (feljton): O kapitalizmu i konfliktima

Posle nekoliko meseci pauze, vraćamo se objavljivanju feljtona – standardno, četvrtkom. Svake nedelje objavljivaćem...

Radnička borba u Srbiji

Novi štrajk u Srbiji: solidarno sa poštanskim radnicima i radnicama!

Sinoć smo bili sa radnicima i radnicama Pošte koji već nekoliko dana svakodnevno protestuju, zahtevajući bolje uslove ra...

POKRET Teorija i istorija

Istorija

RUSKA REVOLUCIJA: USPON, PAD I OSVETA

Danas obelažavamo 100 godina od početka Oktobarske revolucije. Tim povodom Pavle Ilić, jedan od najavljenih izlagača na ...

Istorija

Proceniti Če Gevaru

Devetog oktobra navršilo se 50 godina od ubistva Če Gevare, koji je za ljude širom sveta do danas ostao simbol revol...

Istorija

Pod zastavom internacionalizma

Marko Jovanović polemiše sa sociologom Đokicom Jovanovićem o tome šta je – i šta nije – boljševizam 20. veka predsta...

Nauka, kultura i umetnost

Marks21 | Solidarnost 2017. Podstičemo preuzimanje i korišćenje materijala koji se nalazi na sajtu, osim u komercijalne svrhe.