Makedoniju je, od početka ove godine, preplavio talas etnički motivisanog nasilja. Početna varnica bljesnula je krajem januara, nakon što je na seoskom vašaru u blizini Struge grupa Makedonaca noseći maske sa burkama namerno provocirala albanske muslimane. Iz osvete je spaljena pravoslavna crkva u Strugi. Mesec dana kasnije, makedonski policajac je u Gostivaru ubio dva albanska mladića i time izazvavao masovne demonstracije. Tokom jedne od šetnji mogli su se čuti pozivi na osvetu „Sloveno-Makedoncima” i pokliči za „Veliku Albaniju”. Od tada su incidenti sve brojniji: kamenovani autobusi, izbodeni tinejdžeri, spaljena pravoslavna crkva u blizini Tetova.
Kako bismo razumeli šta se danas dešava, moramo prvo da vidimo na koji je način Ohridski sporazum učestvovao u ponovnom podsticanju i uobličavanju nacionalističkih borbi oko Makedonije. Panos Garganas je, u svom osvrtu iz septembra 2001, tvrdio pre svega da je ključ sukoba u Makedoniji umešanost velikih sila u život našeg regiona.
Problem potlačenih manjina koje postoje unutar granica svake od balkanskih država je istorijska posledica intervencija velikih sila. Drugo, odgovor balkanskih nacionalista – da se bore jedni protiv drugih, a ne protiv imperijalizma – otvorio je vrata tim silama da zavade pa vladaju.
Zapad je prvo podržao pokušaj Grčke da od Skoplja napravi svoj protektorat. Nakon toga, NATO je 1999. iskoristio velikosrpsko tlačenje Albanaca na Kosovu kako bi pokrenuo svoju istočnu ekspanziju na račun Rusije, čime je podstaknut talas velikoalbanskog nacionalizma u Makedoniji. Treće, kao i u Bosni, nakon što su prvo potpalile ratni plamen, zapadne sile su pozvale na primirje i nametnule razdorni mirovni sporazum.
Garganas je u potpunosti u pravu kada Ohridski sporazum poredi sa Dejtonskim; neprestano prisustvo NATO trupa sve do 2011. godine, kako bi se osiguralo poštovanje sporazuma od Makedonije je napravilo de facto protektorat. Stoga, četvrto, jedino rešenje leži u borbi koja bi ujedinila albanske i makedonske radnice i radnike protiv sila koje ih dele kako spolja (NATO okupacija i neoliberalizam), tako i iznutra (nacionalizmi), a za punu jednakost zajednica.
Šta iz ovoga možemo danas da naučimo? Prvo, strano mešanje nastavlja da deli Makedoniju. Grčka od 1991. godine svojata ime „Makedonija” kao da je u pitanju njeno privatno vlasništvo, zbog čega se Makedonija u svim međunarodnim institucijama i dalje priznaje samo pod podrugljivim nazivom Bivša Jugoslovenska Republika Makedonija (FYROM). Makedoniji je 2008. godine obećan poziv u NATO, ali je Grčka, zbog problema s imenom, na taj predlog uložila veto. Makedonija je, takođe, 2005. dobila kandidaturu za članstvo u Evropskoj uniji, ali datum početka pregovora još uvek nije određen zbog protivljenja Grčke.
Kako onda nacionalisti u Makedoniji reaguju na sve ovo? Baš kao što je Garganas i predvideo, bore se jedni protiv drugih! Albanski nacionalisti okrivljuju makedonske partije za blokiranje evrointegracija. Evropa – na primer, nemačka kancelarka Angela Merkel – savetuje Skoplje da isprati evropski „metod kompromisa” – odnosno, da kapitulira pred Grčkom. Pravi zločin, međutim, čini vladajuća stranka makedonske etničke većine, nacionalistički VMRO-DPMNE.
Ta stranka od 2006. sprovodi preskupi segregacionistički plan obnove Skoplja, zasnovan na nacionalističkoj vizuri drevne Makedonije, uvredljivoj za manjine koliko i za grčke nacionaliste. Projekat „Skoplje 2014″ za cilj ima da zaodene prestonicu ove majušne, osiromašene republike u kraljevski purpur helenskog carstva Aleksandra Velikog.
Procenjuje se da će kolosalni program neoklasičnog kiča – balkanska farsa fašističkog Berlina Alberta Špera – koštati najmanje 300 miliona evra: stotine zgrada, statua, mostova i slavoluka, krunisanih 27 metara visokom bronzanom statuom Aleksandra na konju na centralnom gradskom trgu. „Antikvizacija”, kako se još naziva, klasičan je primer Renanove definicije nacionalizma – „sećati se onoga što se nikada nije dogodilo i zaboravljati ono što zapravo jeste”.
Vlada Nikole Gruevskog pokušava da na grčki pritisak odgovori slavljenjem izmišljene nacionalne tradicije, prema kojoj Makedonci nisu Sloveni već neposredni potomci i naslednici Aleksandrovog carstva. Naravno, ovo je tek simbolički otpor, politika identiteta – čak ne toliko otpor Atini, koliko Ohridskom sporazumu i njegovom zalaganju za potpunu građansku jednakost Albanaca pred zakonom.
„Antikvizacija” teži da, poput Staljinovih čistki starih boljševika, očisti istoriju od makedonskih Albanaca. Finansiranjem arheoloških iskopavanja, preimenovanjem ulica, sportskih arena i glavnog aerodroma po Aleksandru Velikom i Filipu Makedonskom i prikazivanjem Albanaca (koji čine 25% stanovništva) kao stranog tela u makedonskoj istoriji, ona pokušava da ih danas isključi iz društva i marginalizuje. Ne iznenađuje onda ni to što „antikvizaciju” prati i javna rasprava o „pravim Makedoncima” i „izdajnicima”.
Do sada ste verovatno osetili svu mučninu deža vija. To je zato što se ovo ne razlikuje od nacionalističke histerije koju je Milošević ’80-tih podigao oko Kosova kako bi nad Jugoslavijom ostvario srpsku dominaciju. Ni metodi se ne razlikuju – i Makedonija ima svoju vojsku polupismenih istoričara, uvek spremnih da se bace na falsifikovanje istorije.
Kada je Makedonska akademija nauka i umetnosti (MANU) septembra 2009. godine objavila prvu nacionalnu enciklopediju, izbili su protesti zbog njenog provokativnog sadržaja. U njoj se, između ostalog, makedonski Albanci opisuju kao dođoši iz planinskih krajeva severne Albanije, a nazivaju se pogrdnim nazivom „Šiptari”.
Tako je i pre događaja s početka ove godine utaban teren za međuetničke sukobe. Na skopskoj srednjovekovnoj tvrđavi (Kale), 13. februara 2011, oko zgrade crkvenog muzeja u kom je trebalo da se izlože predmeti otkriveni u nedavnom arheološkom iskopavanju, sukobilo se najmanje 100 etničkih Makedonaca i Albanaca. Povređeno je osmoro ljudi, uključujući dvoje policajaca. I albanski i makedonski političari zdušno su se prihvatili raspirivanja vatre.
Odgovor albanskih nacionalista na „Antikvizaciju” bio je očekivan. Ni reč kritike sa bilo kakvog principijelnog stanovišta, čak ni sa stanovišta albanskog nacionalizma. Na primer, mogli su da ukažu na to da su celokupna budžetska izdvajanja za obrazovanje manja od 10 miliona evra – koliko je koštala statua Aleksandra Velikog „Ratnik na konju”! Čovek bi pomislio da bi im pitanje kapitalnih investicija u albanske škole bilo blisko srcu. Ali, ne, patetični odgovor DUI-e, naslednice zloglasne OVK, i dela vladajuće koalicije oko VMRO na velikomakedonski nacionalizam bio je zahtev za postavljanjem nekoliko albanskih statua, sveukupno njih tri, u jednoj od albanskih opština u Skoplju!
Albanski nacionalisti pružili su samo simbolični otpor makedonskoj opresiji – reagovali su isto kao makedonski nacionalisti pred udarom grčkog tlačenja. Njihova verzija politike identiteta uzela je oblik svojatanja Đerđa Kastriota Skenderbega za sopstvenu izmišljenu tradiciju koju će potom smestiti u područje nadomak Stare skopske čaršije.
Kao što je Garganas i predvideo, s obzirom na to da nijedna od nacionalističkih partija nije bila zainteresovana za zajedničku borbu protiv NATO-a ili grčke intervencije, Ohridski sporazum je samo otvorio nove nacionalističke sukobe.
Ohrid na papiru izgleda kao dokument za primer – ustavni amandmani koji se zavetuju na čuvanje građanske jednakosti, odredbe o jeziku, o srazmernom učešću u javnoj upravi i državnim ustanovama, mehanizmi zaštite manjina u parlamentu, decentralizacija. Međutim, iako je istina da Albanci više nisu građani drugog reda kao što su to bili pre 2001. godine, istina je i to da je svaka od tačaka u sporazumu dovela do nacionalističkih sukoba.
Nekoliko vlada VMRO-a se, poput njihovih socijal-demokratskih prethodnika, usprotivilo jednakom učešću u državnoj upravi, uključujući tu policiju i sudstvo. Posebno su se protivile decentralizaciji, povećanju broja etničkih Albanaca na rukovodećim položajima i potpunom sprovođenju zakona o jezicima. Tako, iako se albanski govori u parlamentu, ne koristi se u državnoj ili lokalnoj upravi, ili na sudovima. Albanci se danas svakodnevno suočavaju sa istim poniženjem i diskriminacijom sa kojima se pre jednog veka suočavao neko ko govori češki jezik u kontaktu sa germanofonim zvaničnicima u Pragu.
Problem, međutim, nije samo u makedonskom nacionalizmu. Ustav dozvoljava osnovno i srednje obrazovanje na jezicima manjina, ali oba nacionalistička tabora insistiraju na odvojenom obrazovanju. Ono se sve više razdvaja, a deca različitog etničkog porekla školu pohađaju u različitim smenama ili zgradama.
U odgovor na to, EU je zatražila izradu strategije za integrisano obrazovanje. To za vladu znači teranje albanske dece da nauče slovenski makedonski jezik. Za albanske nacionaliste to znači plan i program koji odražava istoriju albanske nacije. Odražavajući ova stremljenja, program iz 2004. konačno je odgovorio na dotadašnji nedostatak prostora pruženog istoriji Albanaca u Makedoniji, Albaniji i na Kosovu. Vlada VMRO povukla je ovaj program na početku svog mandata 2006. godine.
Bitno je zapamtiti i to da DUI, glavna partija albanskih nacionalista, sve ovo vreme deli vlast sa VMRO. Ukoliko Albanci nisu jednako zastupljeni u državnoj upravi, onda ona mora da snosi deo krivice, zato što je u potpunosti uključena u klijentelističku VMRO raspodelu radnih mesta i državnih pozicija za svoje članove i miljenike. Kao i u Srbiji, svaka vlada koja dođe na vlast izvrši čistku državne uprave, da bi onda u ispražnjene fotelje postavila svoje partijske ljude. Osim toga, DUI je Albancima koji nisu njeni članovi sprečila pristup položajima u državnim ili lokalnim institucijama.
I decentralizacija je ispala skandal. Kapitalne investicije i zapošljavanje u lokalnim organizacijama zavise od stranačke pripadnosti, pa su samim tim razdeljene između VMRO i DUI. Umesto da se bori protiv nejednakosti između ruralnih i gradskih opština, koja naročito pogađa etničke Albance, DUI se bori da umanji razliku u veličini svog dela kolača. Partijske borbe samo su pojačale opšti utisak da je Ohridski sporazum „praktično mrtav”. Raste jaz između nacionalističkih pozicija: Makedonci pozivaju na unitarističku državu, Albanci zagovaraju decentralizovanu dvojezičnu federaciju.
DUI je zbog svoje pohlepe postala poslušni partner vladi makedonskog šovinizma i dopustila joj je da uspostavi ono što narod naziva „sultanskim” režimom. VMRO od 2006. podriva nezavisnost sudstva i medija i teroriše etničku makedonsku opoziciju i njena glasila. Kao i u Srbiji ’80-tih, nacionalizam je ponovo alat u rukama elite koja bi da se dočepa državne vlasti i uništi svoje neprijatelje.
Garganas skreće pažnju i na ulogu neoliberalizma – nezaposlenosti, korumpaške privatizacije i sve većih nejednakosti – u raspirivanju nacionalizma. Makedonija je katastrofa slobodnog tržišta. Nezaposleno je 31% radno sposobnog stanovništva, a 30% celokupnog stanovništva živi ispod granice siromaštva. Od 2005. godine, stopa rasta najniža je od svih zemalja zapadnog Balkana.
U cilju pristupanja EU, VMRO vlada nastavila je da sprovodi liberalne reforme, time zaradivši dobro poznato priznanje za ekonomsku propast – poboljšani „poslovni rejting” kod Svetske banke. Kampanja „Antikvizacije” još jednom, poput Miloševića ’80-tih, pokušava da skrene bes makedonskog radništva sa vlade i tajkuna na albanske radnice i radnike. Tako je Pasko Kuzman, arheolog pri Ministarstvu kulture, oduševljeno izjavio za Njujork Tajms: „Aleksandar je pomogao podupiranje nacije pri njenom susretu s traumom slobodnog tržišta, političkih borbi i nezavisnosti.”
Pod maskom simboličnog otpora Grčkoj, „Antikvizacija” je služila i kao pokriće za primoravanje svih radnica i radnika da plate za dugove grčkih banaka koje drže u šaci makedonski bankarski sektor. Država je svoj dug povećala prodajom petogodišnjih obveznica Ministarstva finansija grčkim bankama, kako bi sprečila povlačenje bankarskog kapitala.
Od 2011. godine pozajmila je 675 miliona dolara od MMF-a, delom da bi održavala kurs koji bi preko visokih kamatnih stopa nastavio da privlači grčke finansijere, što je s druge strane bilo pogubno po makedonski izvoz. Paradoksalni rezultat toga je to da je Grčka, bolesnik Evrope, kojom trenutno vlada neokolonijalno devetnaestovekovno telo za prikupljanje poreza, uspela da održi svoju političku i ekonomsku kontrolu nad Makedonijom!
Posledice ekonomske krize mogu se primetiti u nacionalističkim incidentima iz proteklih meseci. Nezadovoljstvo je 2001. eksplodiralo u ruralnim područjima, a pobunjenici su imali jasne političke ciljeve. Danas se rat preselio u gradove i još uvek se ne zna oko kojih se političkih ciljeva vodi.
Tokom prošle godine mladi su predvodili revolucije širom arapskog sveta i zauzimali trgove Atine, Madrida, Njujorka i Londona. U Makedoniji se omladina međusobno sukobljava, etnički Makedonci protiv etničkih Albanaca. Iste frustracije zbog nezaposlenosti, siromaštva, korupcije i policijskog nasilja, ovde se ispoljavaju u vidu šovinističkih ispada i bratoubilaštva. Ako su se nacionalističke borbe donedavno vodile odozgo, sada ih ojačava i spontani talas odozdo.
Čak i ukoliko se ovaj talas stiša, postoje dobri razlozi zbog kojih bi nacionalističke vođe htele da ga zajašu, baš kao i Milošević i Tuđman pre njih. Prvo, vlada VMRO-a je u nevolji. Njen program nacionalističkog uzdizanja ispraznio je državnu kasu. Zato je morala da se okrene MMF-u, i to po visokoj ceni – mora da prikupi 120 miliona evra u merama štednje, odnosno skoro 5% celokupnog budžeta, kako bi pokrila deficit. Vlada će stoga morati da odvrne ventile nacionalizma kako bi skrenula narodni bes sa mera štednje.
Drugo, albanski nacionalisti moraće da adekvatno odgovore, što upravo i rade. Menduh Tači, vođa manjinske albanske partije DPA, koja je na izborima iz juna 2011. povećala svoj broj sedišta u parlamentu sa tri na osam, izjavio je: „Makedonija je veštačka tvorevina i svi Albanci koji žive na Kosovu, u Crnoj Gori, Makedoniji i Grčkoj treba da imaju pravo da žive u jednoj državi i da se ujedine sa Tiranom”.
S obzirom na to da je DUI sebi dopustila da postane zarobljenik VMRO-a, postoji realan povod za preduzimljive albanske nacionaliste da pokušaju da je nadjačaju u nacionalističkoj retorici, u borbi za ekskluzivno pravo na bavljenje albanskim pitanjem.
Štaviše, u tom pravcu guraju i spoljašnji pritisci. Kao rezultat zavadi-pa-vladaj taktike koju je EU sprovela na Kosovu – a koja se u poslednje vreme prebacila na Srbiju po pitanju predstavljanja Srbije i Kosova u regionalnim telima – odigrali su se brojni incidenti koje su duž graničnog pojasa izazvali Beograd i Priština. Valjda je zato Hašim Tači odlučio da uzvrati udarac – svakako ne EU kolonijalnom režimu na Kosovu, već Beogradu i Skoplju. Nema sumnje da je zato pre mesec dana reagovao na zahev Srba sa severa Kosova da ostanu u sastavu Srbije izjavom: „Ukoliko bude bilo kakvih promena granica na Balkanu, za Albance bi bilo najbolje da žive u jednoj državi”.
Makedonija je prikovana, opkoljena neprijateljima sa svih strana. Kao članica NATO-a, Grčka gura svoje hegemonske ambicije u okviru imperijalističkog rasparčavanja Balkana učešćem i u KFOR-u i u snagama okupacije Makedonije (2001. godine), kao i održavanjem vojne pretnje Makedoniji blokirajući njeno učlanjenje u NATO.
OVK je na sličan način koristila vojni štit NATO-a, a sada i EULEX-a, nad Kosovom kako bi projektovala svoje velikoalbanske planove na severozapadnu Makedoniju. Isto tako, prošlo je samo dvadeset godina od kada je Milošević predložio podelu Makedonije između Grčke i Bugarske.
Kao i u doba borbi balkanskih država oko osmanlijske Makedonije, Bugarska je krenula sa nacionalističkom propagandom, izdavanjem 50,000 pasoša i univerzitetskih stipendija Makedoncima koji su bili spremni da priznaju svoje „bugarsko poreklo”.
U ovom opasnom trenutku, socijalisti širom Balkana, a posebno u Grčkoj i Srbiji, moraju ustati protiv istorijskih projekata balkanskih vladajućih klasa u Makedoniji. Otpor blokadi Makedonije od strane bankarskog režima koji je Grčkoj nametnula EU naneo bi udarac sistemu imperijalističkog tutorstva i dužničkom ropstvu na Balkanu.
Otpor srpskim pretenzijama nad Kosovom oslabio bi kolonijalni režim Evropske unije na Kosovu, kao i snagu velikoalbanskog nacionalizma na zapadnom Balkanu. Na taj način stvorili bismo prostor za demokratsko rešenje nacionalnog pitanja u Makedoniji, gde je jasno da su ustupci Albancima nemogući u uslovima grčke blokade i rezervoara velikoalbanskog nacionalizma koji predstavlja neokolonijalno Kosovo.
Socijalisti Balkana moraju da stanu u odbranu makedonske nezavisnosti od imperijalističkih težnji balkanskih država. Ta odbrana mora da odbaci svaki pokušaj manipulacije prava na samoopredeljenje od strane velikonacionalističkih snaga koje teže da ga iskoriste kako bi sebi obezbedile podršku imperijalizma za otcepljenje, gde je svakako najočigledniji primer velikoalbanskog nacionalizma koji nastavlja da odano sarađuje sa neokolonijalnim režimom na Kosovu; umesto toga, pravo na samoopredeljenje mora biti osnova politike prijateljstva sa ostalim balkanskim narodima, time stvarajući prostor za demokratsko rešenje nacionalnog pitanja u Makedoniji.
Ipak, da bi se takvo rešenje sprovelo, etnički makedonski radnici i radnice moraju da raskrste sa šovinističkom politikom makedonske vladajuće klase, politikom koja podriva borbu protiv grčkog tlačenja i stvara plodno tle za velikoalbansko petljanje u Makedoniji. Moraju da odbace politiku koja otvara vrata ratu i intervenciji velikih sila.
Umesto toga, etnički makedonski radnici i radnice moraju pod hitno da pruže ruku prijateljstva svojim albanskim drugaricama i drugovima koji nastavljaju da trpe diskriminaciju pod VMRO-DUI režimom. Skorašnja anketa pokazala je da dve trećine stanovnika većinski albanskih područja u zapadnoj Makedoniji podržava stvaranje zajedničke albanske države (sa Albanijom i Kosovom), dok više od polovine smatra da će se to desiti „uskoro”.
Jedino povezivanjem otpora protiv neoliberalne budžetske seče sa borbom za istinsku demokratiju, a pogotovo sa stvarnom odbranom prava Albanaca na samoopredeljenje do (i uključujući!) otcepljenja, etnički makedonski radnici i radnice moći će da zadobiju poverenje svojih albanskih koleginica i kolega. Istraživanja pokazuju i da samo 31% stanovništva podržava preimenovanje javnih institucija i prostora u čast drevnih Makedonaca, dok se 58% tome protivi. Sada bi trebalo da je veza između „Antikvizacije” i narodne bede svima jasna.
Konkretno, sindikati moraju da se javno zauzmu za dvojezičnost na svim nivoima društva, uključujući obrazovanje, jednaku zastupljenost u javnoj upravi i jednaka sredstva za albanske škole. Tek tada će se među albanskim radništvom uzdići snage koje će odbaciti reakcionarnu iluziju Velike Albanije, iluziju koja se zasniva na uvlačenju velikih sila u još jedan bratoubilački rat; jedino tada ćemo videti albanske snage koje se pozivaju na ujedinjenu borbu sa etnički makedonskim radništvom za slobodu i jednakost protiv unutrašnjih i spoljnih sila koje ih dele i koje nad njima vladaju.
Pa ipak, socijalisti na Balkanu moraju ići i korak dalje. Jedini način da se okončaju velikonacionalistički sukobi oko Kosova, Bosne i Makedonije je stvaranje Balkanske Federacije. Jedino je Balkanska Federacija dovoljno široka da obezbedi nacionalno ujedinjenje svih balkanskih naroda, poput Albanaca, i dozvoli im da žive zajedno u miru i jednakosti. Jedino balkanska federacija može da se suprotstavi ekonomskim i vojnim pritiscima velikih sila i grupiše sredstva neophodna da i mladima i starima obezbedi budućnost vrednu življenja. Balkanska Federacija je naš herojski scenario, jedini scenario koji može da označi početak novog doba za naš region, doba u kom narodi ponovo postaju krojači svoje sudbine.