Do kolena zaglibljena u kaljuzi Kosova Polja, bezglavo tumarajući kroz gustu briselsku maglu, Vlada Srbije ne odustaje od duhovne potrage za razrešenjem ključnog pitanja našeg političkog života – šta uraditi s Kosovom?
Izvor ovih njenih muka, naravno, nije teško locirati. Zarobljena u svom očajanju da pristupi EU – što joj je, ujedno, i glavna strategija za „rešavanje“ dužničke krize u Srbiji – naša vladajuća klasa roni suze nacionalističkog samosažaljenja zbog toga što će morati da napravi nepovoljan dogovor sa Kosovom u zamenu za članstvo u EU. Uistinu, Vašington i Brisel već duže vreme strpljivo čekaju da pritisak na Srbiju da pristupi EU dovoljno naraste i da zbog toga Beograd popusti oko Kosova.
Najnovija epizoda ove sage još jednom pokazuje da pitanje Kosova nije, niti je ikad bilo, vezano samo za ulogu Srbije na Kosovu; ono je, kao i uvek, isprepletano s ulogom koju Zapad, predvođen Sjedinjenim Američkim Državama, igra na Kosovu, Balkanu i uopšte u Istočnoj Evropi.
Ukoliko tragamo za novim odgovorom na pitanje Kosova, moramo pre svega odgovoriti na dva ključna, usko povezana, aspekta ovog pitanja koji su najodgovorniji za današnje konfliktno stanje stvari – imperijalizam SAD i srpski nacionalizam.
Hvaljeni sporazum potpisan u Briselu, međutim, čini upravo suprotno. Umesto da oslabi, on ojačava ideju da će nov odgovor na pitanje Kosova doći upravo iz usta onih koji su krivi za nezahvalnu situaciju u kojoj se danas nalazimo. Samim tim, ovaj sporazum ne nudi odgovor ni na jedan od problema s kojima smo suočeni. Štaviše, predlozi koji se u njemu iznose suštinski su pogrešni u više ključnih aspekata.
Suprotstavljanje Briselskom sporazumu
Pre svega, navodne garancije NATO-a da se snage kosovskih Albanaca neće koristiti na teritoriji autonomnog srpskog severa Kosova jačaju pre nego slabe ideju da imperijalizam koji je 1999. godine uništio ostatke Jugoslavije i koji sada upravlja kosovskom neokolonijom još uvek igra važnu ulogu. Ono što je od presudne važnosti je činjenica da su ove garancije date na izričit zahtev Srbije. Njeno prihvatanje NATO-a (i njegovih snaga na Kosovu, Kfora) već duže vreme sve je očiglednije, ali je sadašnja vlast otišla korak dalje u tom smeru. U septembru prošle godine, potpredsednik Vlade i ministar odbrane Aleksandar Vučić izjavio je da Srbija „veoma visoko ceni doprinos NATO-a i Kfora u stvaranju mirnog okruženja na Kosovu“.1 Nakon toga, u decembru je preneseno da je Vučić „zatražio od sekretara za odbranu SAD Leona Panete da se snage Kfora ne povlače sa teritorije Kosova“.2
Formalizovanjem podrške Srbije prisustvu NATO-a na Kosovu i signalizovanjem njene sve veće saradnje s imperijalizmom predvođenim SAD, Briselski sporazum dodatno učvršćuje imperijalizam na Kosovu.
Drugo, dogovorena autonomija za Srbe na severu Kosova – zasnovana na srpskim načelnicima policije i sudijama i NATO „zaštiti“ – osnažuje ideju podele teritorija po etničkoj osnovi, čime se hrani nada srpskog nacionalizma da je, ukoliko ne uspe da povrati Kosovo, moguće da će jednog dana uspeti da se dokopa njegovog severa. Krajem februara, Ivica Dačić je još jednom izjavio da on i dalje smatra da je podela „najbolje i jedino moguće rešenje“, uz komentar koji dosta govori: „Vlast u Srbiji… ne daju mi više da pričam ni o podeli, ni o razgraničenju“.3 U današnjem kontekstu antagonističkog odnosa između Beograda i Prištine, jasno je da će naša vladajuća klasa biti u iskušenju da autonomiju Srba na severu posmatra kao neku vrstu prikrivene podele Kosova, koja bi u povoljnijoj geopolitičkoj klimi mogla da otvori vrata punom otcepljenju.
Treće, autonomija Srba na severu pre će učvrstiti nego ublažiti neprijateljstvo naša dva naroda. Nema dileme da će u godinama koje dolaze poseban status ove autonomije – u pitanju je suštinski poludržava unutar poludržave – biti izvor nadmetanja i sukobljavanja između Beograda i Prištine. Na obostrano nerviranje, Priština će nastojati da na dugi rok ostvari suverenost nad celokupnom teritorijom, dok će se Beograd ovome suprotstavljati i težiti da ojača sopstvenu poziciju na Kosovu. U oba slučaja, naše vladajuće klase trudiće se da za svoje ciljeve mobilišu što veću podršku u narodu, ponovo nas međusobno sukobljavajući. Što se tiče kosovskih Srba, njihova patnja samo će rasti jer su stavljeni u poziciju objekta ovog eksplozivnog rivalstva.
I na kraju, međusobno obećanje Beograda i Prištine da jedni drugima neće blokirati pristup EU znači da ovaj sporazum učvršćuje ideju da rešenje naših dubokih ekonomskih problema leži u kriznim, neoliberalnim kapitalističkim zemljama Zapadne Evrope. Dačić je Srbin a Tači Albanac, ali, kao predstavnici svojih vladajućih klasa, ova dva „posvađana brata“4 saglasni su oko više stvari nego što bi sami voleli da priznaju – oko neoliberalne politike slobodnog tržišta i privatizacije koja će po nas imati iste katastrofalne socijalne posledice kao što je to već slučaj za mnoge u EU, pre svega za radništvo u Grčkoj.
Zbog svega toga moramo se suprotstaviti ovom sporazumu. On ne nudi rešenje pitanja Kosova. Naprotiv, ovaj sporazum samo razgara vatru koju oni oko nje okupljeni jednostavno ne mogu da ugase.
Uveliko je vreme za sveže misli i hrabro delovanje po pitanju Kosova – na način koji naša vladajuća klasa ne može ni da zamisli. U Srbiji je neophodna korenita promena politike, promena do koje jedino mi koji smo na levici možemo da dovedemo. Glavni cilj te nove politike ne bi trebalo da bude samo prevazilaženje razdora između Srba i kosovskih Albanaca, koji naše vladajuće klase i njihovi imperijalistički gospodari nisu uspeli da prevaziđu, već i da pokaže Vašingtonu i Briselu da smo u stanju da sami rešavamo svoje probleme – bez njihove „pomoći“. Levica se, stoga, suočava s ozbiljnim izazovom: možemo li naći konkretan način da se suočimo s oba ključna i usko povezana aspekta kosovskog pitanja danas – zapadnim imperijalizmom i srpskim nacionalizmom – koji su nas uvukli u ovu kaljugu? Da bismo ponudili odgovor, moramo prvo da shvatimo kako smo se uopšte našli u ovoj situaciji.
***
Imperijalizam predvođen SAD: put ka Kosovu
Zapad, predvođen SAD, još od 1989. godine i početka kraja ruske imperije i Varšavskog pakta, putem NATO-a i EU sprovodi imperijalističku politiku ekspanzije i integracija u Istočnoj Evropi. Posle više od 40 godina Hladnog rata, 1989. bila je istorijska prilika da se Istok uvuče u NATO i iskoristi slabost Rusije kako bi je okružili zemljama članicama NATO-a. Istok je potom apsorbovan u EU, kako bi se ova prednost učvrstila i osigurala, čime je otvoren direktan prilaz tržištima i radnoj snazi koji su se dugo skrivali od velikih multinacionalnih konglomerata Zapada iza „gvozdene zavese“.
Zbacivši okove jedne imperije, Istočna Evropa se tako bacila u lance druge. To nije bio rezultat samo „pritiska Zapada“. Kako mađarski marksista G. M. Tamaš primećuje, vladajuće klase Istoka su se, u strahu od Rusije, „dobrovoljno“ priključile NATO-u i Evropskoj uniji kroz proces ideološke, ekonomske, političke i vojne „autokolonizacije“.5
Uprkos tome, javila se jedna potencijalno ozbiljna pretnja glatkoj tranziciji iz jedne imperije u drugu – rat u Jugoslaviji. Ivo H. Dalder, savetnik za nacionalnu bezbednost američkog predsednika Klintona, naknadno je ponudio objašnjenje:
Dokle god je rat besneo, bilo je nemoguće iskoristiti prilike stvorene padom komunizma, ujedinjenjem Nemačke i raspadom sovjetske imperije kako u Istočnoj Evropi, tako i samog Sovjetskog Saveza.
Zapad, na čelu sa SAD, morao je da pokaže da je jedino NATO sposoban da okonča rat i to učvršćivanjem svog vojnog autoriteta na Balkanu; mogućnost neuspeha zapadne intervencije značajno bi ugrozila politiku ekspanzije i integracija, što bi navelo „volonterske“ zemlje da posumnjaju u kredibilitet američkog vođstva.
Rat u Jugoslaviji je, posledično, uvučen u mnogo širu imperijalnu geostrategiju. Kosovo je zato, nakon potpisivanja Dejtonskog sporazuma 1995. godine, na neko vreme postalo ključna tačka fokusa zapadne politike imperijalističke ekspanzije i integracija u Istočnoj Evropi. Upravo je na Kosovu SAD imperijalizam pronašao narod dovoljno spreman da se podvrgne direktnoj „autokolonizaciji“ i tako postane najekstremniji primer šireg procesa koji zahvata čitavu Istočnu Evropu. Nakon rata iz 1999. godine, kosovski Albanci su srpsku vlast zamenili neokolonijalnom vladavinom predvođenom SAD, bilo u vidu NATO-a, UNMIK-a ili EULEKS-a; oni su „volontirali“ i to su uradili zbog Miloševićeve Srbije.
Za balkansku politiku prijateljstva s Kosovom
Srbija je još od okupacije Kosova 1912. godine, kada je „svetu kolevku nacije“ zatekla naseljenu ne-srpskim stanovništvom, vodila nacionalističku politiku netrpeljivosti prema kosovskim Albancima, što je rezultiralo katastrofalnim posledicama.
Kosovskim Albancima je pre Drugog svetskog rata zabranjivano osnivanje samouprava i školovanje na albanskom jeziku, a otpor Kačaka (prethodika OVK) nemilosrdno je slomljen. Kako bi se uskladili brojevi na popisu stanovništva, Kosovo je naseljeno hiljadama srpskih doseljenika; kako bi se za njih „napravilo mesta“, kosovskim Albanicima je oduzeta zemlja; a napravljen je i dogovor s Turskom da „primi“ 40.000 kosovskih porodica. Ugnjetavanje je bilo tolikih razmera da su mnogi kosovski Albanci fašističku okupaciju videli kao „oslobođenje“ od srpske vlasti. Nakon 1945. godine, kosovskim institucijama nastavili su da dominiraju Srbi, čiju je manjinsku vlast podržavao teror Rankovićeve UDBE. Ponovo u službi nameštanja popisa stanovništva, kosovski Albanci podsticani su da se izjasne kao Turci. Do 1966. godine oko 100.000 ljudi je, uz saglasnost Ankare, emigriralo u Tursku.
Pad Rankovića i demonstracije širom Kosova 1968. godine doneli su kratkotrajno smanjenje ugnjetavanja. Kosovo je steklo stvarnu autonomiju i davno zakasnela albanizacija institucija užurbano je pokrenuta. Međutim, olakšanje je bilo kratkog veka i okončano je Miloševićevim stupanjem na vlast. Vladajuća klasa je pod njegovim vođstvom bila odlučna u nameri da se Kosovo „vrati“ Srbiji. Realizacija ovog plana oslanjala se na neskriveno rasističkoj kampanji mobilizacije naroda protiv kosovskih Albanaca, kako bi im se oduzela autonomija dobijena ustavom iz 1974. godine. Kosovski Albanci su time ponovo postali građani drugog reda u Srbiji.
Ova politika neprijateljstva „uspela“ je samo u onome u čemu je realno i mogla – kosovski Albanci postali su neprijatelji Srbije i samim tim potencijalni saveznici bilo koje spoljne sile voljne i spremne da ih podrži. Rat iz 1999. godine bio je najkobniji dokaz „uspeha“ te i takve politike.
Devastirajući rat iz 1999. godine stvorio je priliku koju je Zapad, na čelu sa SAD, oberučke ugrabio, znajući da kosovski Albanci, s obzirom na neprijateljsku politiku Srbije, neće imati puno razloga za kritički otklon prema imperijalističkom karakteru pomoći koju su dobili. Naprotiv, kosovski Albanci zdušno su se bacili Vašingtonu u zagrljaj iz jednog jedinog neodložnog i gorućeg razloga – očajničke želje za oslobođenjem od Miloševićeve Srbije. Roza Luksemburg, poljsko-nemačka marksistkinja, glede nacionalnog pitanja na Balkanu odavno je primetila: „Mase nemaju sklonost ka složenim i dugoročnim razmatranjima… one prihvataju prvi najbolji metod koji je u skladu s njihovim neposrednim interesima, čak i onda kada je metod gnusna diplomatija [velike sile]“.6
Rat iz 1999. godine trebalo je da stavi van svake sumnje činjenicu da je politika netrpeljivosti Srbije prema kosovskim Albancima bila katastrofalna greška, koja je dovela do uspostavljanja imperijalističkih sila na Kosovu i do još većeg neprijateljstva između naša dva naroda. Ipak, zaslepljena nacionalističkom dogmom, naša vlast nastavlja da vodi istu politiku, kao da je zavisna od autodestruktivne droge bez koje, jednostavno, ne može. Neophodno je odbaciti politiku koja je stvorila ovaj začarani krug katastrofa oko Kosova, ako mislimo da ga ikada prekinemo.
Umesto politike netrpeljivosti levica u Srbiji mora da zastupa sasvim drugačiju politiku – balkansku politiku prijateljstva s kosovskim Albancima. Šta bi trebalo da bude osnovno načelo ove nove politike i zašto bi nam baš ona omogućila da izbegnemo katastrofe koje smo doživeli u prošlosti?
Odbrana prava Kosova na samoopredeljenje
Glavna karakteristika srpske politike netrpeljivosti bilo je i ostalo odbijanje prava Kosova na samoopredeljenje, tj. prava na formiranje nezavisne države. Nasuprot tome, glavna karakteristika balkanske politike prijateljstva trebalo bi da bude upravo odbrana prava Kosova na samoopredeljenje, prava na formiranje nezavisne države, nasuprot dogmatskom negiranju ovog prava od strane naše vladajuće klase.
S obzirom na to do koje je mere intenzitet neprijateljstva između naših naroda porastao, ova odbrana je jedini način da danas otpočnemo s prevazilaženjem naših međusobnih sukoba. Treba najjasnije moguće pokazati da u Srbiji postoje ljudi koji su ozbiljni u suprotstavljanju nacionalizmu njihove vladajuće klase i izgradnji prijateljstva s onima koji su toliko dugo bili tretirani kao naši krvni neprijatelji. Drugim rečima, to je neophodan preduslov za uspostavljanje prijateljstva.
Takva balkanska politika prijateljstva donela bi brojne konkretne koristi i Srbima i kosovskim Albancima.
Prvo, moramo da shvatimo da naša vladajuća klasa uporno koristi kosovsko pitanje kako bi nezadovoljstvo ekonomskim i političkim stanjem kanalisala u pravcu nacionalističkog besa prema kosovskim Albancima. Ko bi, uostalom, uopšte sporio činjenicu da je jedan od razloga Miloševićevog dolaska na vlast (i dugog opstanka na njoj) upravo njegovo korišćenje kosovskog mita u cilju legitimacije režima koji je ugnjetavao ne samo kosovske Alabance, već i sve nas ostale? Kosovo nije samo pitanje ugnjetavanja kosovskih Albanaca, već i svih nas u Srbiji. Rasvetljavanjem toga na koji je način naša vladajuća klasa koristila ovo oružje, pri tome polazeći od balkanske politike prijateljstva, levica će biti u prilici da smanji sposobnost Beograda da nas sve ugnjetava.
Takva politika takođe bi oslabila antisrpska nacionalistička osećanja kod Albanaca, više nego bilo koji drugi čin koji je to proklamovao kao svoj cilj. Albanski i srpski nacionalizam usko su povezani: što više naši nacionalisti prete Kosovu, to više njihovi nacionalisti prete nama. Međutim, ukoliko kosovski Abanci više ne budu imali čega da se plaše od Srbije vođene balkanskom politikom prijateljstva, otvorio bi se i mnogo veći politički prostor za one Albance koji su otvoreniji za nas i naše zajedničke interese. Štaviše, time bi se popravio i položaj kosovskih Srba i to ne samo na severu, već i na celom Kosovu, jer 40% kosovskih Srba ne živi na autonomnom severu.
Sve u svemu, ovakva politika obećava slabljenje mobilizatorskog potencijala nacionalizma i u Srbiji i na Kosovu. Rezultat toga bilo bi proširenje mogućnosti da se i Srbi i Albanci usredsrede na bavljenje strahovitim društvenim posledicama destruktivnog neoliberalnog kapitalzma, koji nam obe naše vladajuće klase odlučno nameću, pružajući levici, i ovde i na Kosovu, više prilike da se čuje. Srpski i albanski narod imaju zajednički interes u suprotstavljanju svojim neoliberalnim vladama, što je moguće sprovesti jedino ukoliko nas ne sputavaju i ne dele naši sopstveni nacionalizmi.
Konačno, ovo je jedina politika koja obećava premošćavanje etničkog jaza između Srba i Albanaca, koji je Zapadu, predvođenom Sjedinjenim Državama, omogućio ulazak na Balkan i priliku da određuje njegovu sudbinu. Kosovski Albanci polažu nade u SAD zbog straha od Srbije. Balkanska politika prijateljstva koja otklanja ovaj strah uzdrmala bi i ovaj uticaj zapadnog imperijalizma u regionu. To bi proširilo politički prostor za one Albance koji žele da se Kosovo otarasi svog neokolonijalnog statusa; koji, drugim rečima, žele svoju vlast na Kosovu, a ne da drugi vladaju u njihovo ime. Ovakav razvoj imao bi šire, pozitivne implikacije na Balkanu, pre svega u Bosni.
Balkanska politika prijateljstva je, stoga, jedini racionalni odgovor politici netrpeljivosti koju Srbija promoviše. Ipak, iako obećanjem zbližavanja Srba i Albanaca i sužavanja prostora zavadi-pa-vladaj politici Vašingtona i Brisela ona pravi korak u pravcu slabljenja imperijalizma na Balkanu, moramo ići i dalje od toga.
Ovo je izuzetno važno. Srbija je lokalna sila na Balkanu, ali je američki imperijalizam globalna sila koja ima moć da svoju volju brutalno nameće ne samo na Balkanu i u Istočnoj Evropi, već i u Iraku, Avganistanu i drugde. Levica u Srbiji mora da bude spremna i da ponudi konkretan predlog za suprotstavljanje imperijalizmu predvođenom Sjedinjenim Državama na Kosovu danas.
Za priznavanje Kosova – pod jednim uslovom
Naša Vlada se zaklela da nikada neće priznati kosovsku deklaraciju nezavisnosti iz 2008. godine. Zapadni imperijalizam trudi se da, korak po korak, pogura Srbiju ka priznavanju. Ovo, ipak, nisu jedine dve alternative.
Odbranom prava Kosova na samoopredeljenje mi svakako zastupamo principijelnu poziciju prava Kosova na nezavisnost – i na priznavanje te nezavisnosti. To znači da levica treba da odbaci stav Vlade Srbije kojim se odlučno odbija da se ikada prizna Kosovo. Pogrešno bi bilo, međutim, zaključiti da smatramo da je Kosovo potrebno priznati sada. Priznanje nezavisnosti je politički čin i trenutak kada će se on dogoditi je takođe političko pitanje. U tome je ključno to hoće li i pod kojim uslovima doći do priznavanja nezavisnosti.
Zato je naš stav da vlada treba da Vašingtonu i Briselu poruči da je spremna da prizna nezavisnost Kosova – ako, i samo ako se zadovolji jedan ključni uslov.
Pošto NATO ima centralnu i ključnu ulogu u sprovođenju imperijalističke politike ekspanzije i integracija Zapada predvođenog SAD u Istočnoj Evropi, kao i na Kosovu, smatramo da Vlada treba da Vašingtonu i Briselu poruči da će Kosovo priznati čim oni prihvate da Srbija i Kosovo budu, što se NATO trupa i baza (poput kampa Bondstil), ali i budućeg članstva u NATO-u tiče, slobodna zona.8
Ukoliko bi Vašington i Brisel pristali na ovaj uslov u zamenu za priznanje Kosova od strane Srbije – a šanse za to su, budimo realni, izuzetno male – to bi predstavljalo važan presedan u novijoj istoriji naizgled nezaustavljivog prodora NATO-a na Istok. Takav čin bi poslao snažan signal, ne samo Bosni, da postoji alternativa i naizgled nezaustavljivom prosesu „autokolonizacije“ i to ne samo u vojnom već, posledično, i u svakom drugom smislu. Ipak, veće su šanse da bi Vašington i Brisel ovo odbili. U tom slučaju kosovski Albanci bi uvideli da više nije Srbija ta koja blokira njihovu nezavisnost, već da to čini zapadni imperijalizam na čelu sa SAD, što bi moglo da ih podstakne da zbace svoje neokolonijalne gospodare i njihove lokalne saučesnike i uzmu vlast u svoje ruke. Štaviše, to bi jasno pokazalo da je glavni cilj SAD i zapadnog imperijalizma širenje sopstvene vladavine, a ne odbrana interesa kosovskih Albanaca, kako su to do sada tvrdili.
U svakom slučaju, ovaj uslov isključivanja NATO-a iz igre postavio bi pitanje sveobuhvatne dekolonizacije Кosova, uključujući i povlačenje korumpirane neokolonijalne birokratije oličene u EULEKS-u. Na taj način konačno bi se otvorila vrata za oslobođenje Кosova – od strane samih kosovskih Albanaca.
Mi, naravno, ni na trenutak ne pomišljamo da će naša Vlada ikada biti spremna na takve poteze, pa samim tim ni da će doći do onakvih posledica. To nam nije ni bio cilj. Cilj je obezbediti levici u Srbiji koherentan stav po pitanju Kosova koji je istovremeno antiimperijalistički i antinacionalistički. Argument da bi Srbija trebalo da uslovi priznanje Kosova spaja ova dva politički apstraktna principa u jedinstvenu, politički konkretnu poziciju, čime našoj levici obezbeđuje novi put za rešavanje kosovskog pitanja, koji sa samopouzdanjem može da brani i zastupa.
Ka Balkanskoj Federaciji
Balkanska politika prijateljstva s Kosovom koju smo ovde izneli samo je kamen temeljac koji postavlja osnovu za širu balkansku politiku uzajamnog oslanjanja na susede, nasuprot plitkoj nacionalističkoj politici kompetitivne zavisnosti od ovog ili onog imperijalizma, koja naše države goni na takmičenje za podršku stranih sila u borbi protiv naših suseda. Tragedija naše prošlosti leži u uzastopnim neuspesima da se ova balkanska perspektiva uvede u našu politiku.
To, međutim, nije slučajna tragedija. Naše vladajuće klase oduvek su bile i uvek će biti previše plitkoumne i sebične – ukratko, nacionalističke – da bi razmišljale i delale u ime opšteg dobra. Levica zato polaže nadu u jedinu društvenu klasu koja ima potencijal da vidi mimo granica koje nas trenutno razdvajaju – a to je radnička klasa Balkana. Ali da bi balkanska radnička klasa uopšte mogla da ostvari svoj potencijal, balkanska levica mora da bude jednako lukava u borbi protiv nacionalizma, koliko su naše vladajuće klase lukave u njegovom izazivanju. U tome ne možemo uspeti koristeći se apstraktnim sloganima, već jedino konkretnim potezima koji će nas iznova usmeravati prema cilju od čijeg dostizanja zavisi okončanje krvavog ciklusa naše istorije – a to je uspostavljanje Balkanske Federacije koja bi okončala nacionalistička sukobljavanja i spasila nas od autodestruktivnih izazova imperijalizma.
Fusnote:
1. „Vučić: Na proleće datum pregovora, prvi uslov Kosovo“, www.politika.rs, 21.09.2012.
2. „Vučić: Kfor da ostane na Kosovu“, www.b92.net, 7.12.2012.
3. „Podela KiM najbolja, dijalog u krizi“, www.b92.net, 28.02.2013.
4. Izraz koji je Karl Marks iskoristio u Kapitalu da bi opisao kapitaliste: braća iz kapitalističke porodice koji su neprijateljski nastrojeni jedan prema drugom kada se međusobno nadmeću na tržištu.
5. G. M. Tamás, „Words from Budapest“, New Left Review, mart-april 2013.
6. Ivo H. Daalder, Getting to Dayton, Washington, D.C. 2000, s.187
7. Rosa Luxemburg, „Social Democracy and the National Struggles in Turkey“ (1896), u: Dragan Plavšić i Andreja Živković (ur.), The Balkan Socialist Tradition and the Balkan Federation 1871–1915, London, 2003, str. 44.
8. Verzija ovog argumenta izneta je prvi put u članku „Situacija na Kosovu: nacionalizam samo jača imperijalizam na Balkanu!“ na našem sajtu, http://www.marks21.info/saopstenja-m21/situacija-na-kosovu-nacionalizam-samo-jaca-imperijalizam-na-balkanu, 1.8.2011.