Nastavljamo jučerašnji članak Vladimira Unkovskog-Korice o novom usponu iskrene levice unutar britanske Laburističke partije. U drugom delu čitamo o pobedi desnice unutar partije pod Blerom, ali i njenom izglednom porazu na predstojećim izborima. Šta sve to znači za izgradnju revolucionarne organizacije u Britaniji i šta imamo iz toga da naučimo?
Od Blera do Korbina: laburisti između liberalizma i socijalizma
Desno krilo partije je napokon uspelo da 1994. godine, pod novim liderom Tonijem Blerom, ukine IV članak partijskog programa i time ozvaniči poraz socijalizma unutar partije. Laburisti su postali socijal-liberali. Vera u tržišnu ekonomiju je bila potpuna. Novo shvatanje uloge države je sada ne da se bori za jednakost, već za jednakost životnih šansi – a svaki pojedinac kako se snađe.
Novi ekonomski rast i novi reformizam bazirali su se na finansijalizaciji, tj. na dužničkoj ekonomiji. Sav višak koji je vraćen vladajućoj klasi nakon poraza radništva tokom osademsetih sada je uložen u berzu, ali i u potrošačke kredite pojedincima, u korist sada sve većeg privatnog sektora. Dok je ovaj dužnički balon rastao, rasla je i ekonomija, a svež kapital ulivao se na londonsku berzu iz inostranstva.
Radništvo je imalo više mogućnosti da pozajmi novac, javni sektor je imao više novca za usluge i izgledalo je kao da je osnovana nova „država blagostanja“, samo ovog puta na tržišnim osnovama. Tako je radni dan bio duži, rad sve fleksibilniji, a radnička prava sve manja. Laburisti su zadržali anti-sindikalno zakonodavstvo koje je uvela Margaret Tačer. To je omogućilo i rast novih uslužnih sektora – na mestu starih industrija, poput rudarstva – sa relativno niskim platama i niskim nivoom sindikalnog organizovanja. Kao u Srbiji danas, s tim da u Srbiji sada nemamo toliko izražen privid porasta životnog standarda.
Stres koji proističe iz dužničke ekonomije je, doduše, za mnoge pripadnice i pripadnike radničke klase bio sve veći, dok je vlast poslodavaca i menadžera uzrokovala rastuće nezadovoljstvo. Štaviše, laburisti su vodili sve agresivniju politiku, kako kod kuće tako i u inostranstvu. Rastuća snaga privatnih medija, a posebno televizijskih kompanija poput Merdokovog Sky-a, donosila je ljudima u kuće sve ružniju sliku sveta. Osim toga, laburisti su sve entuzijastičnije odlazili u imperijalističke ratove, kako bi se dokazali vladajućoj klasi i Sjedinjenim Državama.
Laburisti su pod Blerom od sebe oterali mnoge stare glasače kojima se nije svideo ovaj „tačerizam sa ljudskim likom“, ali ni ratovi protiv Jugoslavije, Avganistana i Iraka. Vremenom su izgubili i nove glasače, pogotovo nakon pucanja dužničkog balona 2007/8. godine. Izbijanje svetske krize dovelo je do kraha laburista na izborima održanim 2010. godine, kao i do nove ere brutalnih napada na „državu blagostanja“ i radnički standard.
Sindikati su shvatili da su ih Bler i njegov naslednik Gordon Braun prevarili. Vremenom su u samim sindikatima iznikla nova, leva vođstva. Najupečatljiviji primer toga desio se 2011. godine. Len Meklaski, bivši trockista i entrista u partiji, izabran je za šefa Unite-a, najvećeg sindikata u privatnom sektoru. Meklaski je počeo da priprema strategiju za comeback levice u Laburističkoj partiji – uspeo je da ujedini sindikate protiv bleriste Dejvida Milibanda i da izdejstvuje pobedu Dejvidovog mlađeg brata, mlakog levičara Eda Milibanda. Međutim, podeljena Laburistička partija nije uspela da ubedi birače 2015. godine, jer je slala kontradiktorne poruke oko toga da li je za levu politiku ili za desnu.
Za većinu laburističkih poslanika, iskrenih blerista, ali i većinu partijskog aparata, takođe blerista, lekcija je bila: poraziti levicu jednom za svagda. Oni su još za vreme Milibandovog vođstva naterali partiju da uvede novi statut, kojim je trebalo umanjiti uticaj sindikata pri izboru novog vođe. Kao da to nije bilo dovoljno, uveli su i sistem sličan „primarijima“ u američkoj Demokratskoj partiji. Želja im je bila da simpatizeri partije, a ne samo članovi, mogu da glasaju za vođu stranke. Mislili su da će tako mnogi bleristički simpatizeri laburista pomoći desnici u partiji da porazi sindikalno krilo. Biće da su se preračunali.
Protivrečnosti i izazovi Korbinove kampanje
Otkad je trka za vođu partije počela, oko 600 hiljada ljudi se učlanilo u partiju ili je uplatilo tri funte kako bi dobilo status simpatizera i učestvovalo na partijskim izborima – i izgleda da podržavaju Džeremija Korbina. Po istraživanju objavljenom u Gardijanu pre oko dve nedelje, njegova podrška je konstantnom porastu i sada iznosi 57 odsto. Korbin je dugogodišnji „pobunjenik“ u partiji, koji je poslanik još od 1983. godine. Glasao je protiv mnogih neoliberalnih poteza laburista i konzervativaca i protivio se Blerovim ratovima. Postao je predsednik antiratne koalicije, koju predvode levi laburisti, trockisti i drugi komunisti, a koja je izvela dva miliona ljudi na ulice Britanije protiv rata u Iraku. On bi bio možda i najlevlji vođa partije u istoriji laburista, ali svakako od 1945. godine, jer se zalaže i za izlazak iz NATO-a i za suđenje Bleru kao ratnom zločincu.
Korbinov uspon je izraz želje za levom alternativom u Britaniji, kakva je već izrasla u Škotskoj, doduše pod vođstvom nacionalista. Međutim, Laburistička partija je u proteklih 20 godina otišla toliko udesno, da je pitanje kakve bi Korbin imao izglede za rukovođenje tom strukturom čak i da pobedi. Iako je u narodu znatno popularniji od ostalih kandidata, kako pokazuju i istraživanja javnog mnjenja i njegovi predizborni mitinzi koji vrve od omladine politizovane krizom, njega mrze i poslanički deo partije i partijski aparat, kao i desničarski mediji. Čak i da pobedi Korbin pred sobom ima veliki izazov. Da li će isterati desnicu, koja već najavljuje pobunu iz poslaničkih klupa, ili će pokušati da radi sa njom?
Indikacije su da on već pravi kompromise. Već je izjavio kako želi i bleriste u svojoj vladi u senci i da želi da podrži „male biznise“ ako jednog dana postane premijer. Da li je to samo taktika? To je za sada nejasno, a kao što smo kroz istoriju laburista videli, pa i na primeru Sirize u Grčkoj, ukoliko je radikalna levica privržena parlamentarnom putu u socijalizam, suočava se sa velikim pritiscima da napravi kompromis sa kapitalom.
Problem u Britaniji je taj da je radikalna levica na niskom nivou organizacije. Mnogi koji podržavaju Korbina rade to iz uverenja, ali nisu članovi Laburističke partije niti drugih manjih levih partija, čije članstvo skupa verovatno ne prelazi 10,000, a ni „bivših“ verovatno nije više od par desetina hiljada. Svi oni svakako u ovom trenutku treba da podržavaju Korbinove argumente i kandidaturu, jer bi njegova pobeda osnažila levicu na širem planu i otvorila mnoga pitanja o kojima se u Britaniji ćuti još od Margaret Tačer.
Međutim, ne treba gajiti iluzije ni u brze rezultate pod Korbinom ni u parlamentarni put u socijalizam. Bitno je podržavati Korbina tako da se te iluzije ne šire, već da se širi borbenost čitave klase i spremnost na prevazilaženje odavno učvršćene podele na političku borbu u parlamentu i ekonomsku van parlamenta.
To znači da je potrebno – da li putem entrizma ili na neki drugi način, ali svakako putem širokih frontova koji uključuju levo krilo laburista i sve druge koji su željni borbe – organizovati borbu protiv štednje i drugih anti-radničkih mera konzervativaca, ali i za nacionalizaciju industrije i banaka. Slogan francuskog štrajkačkog pokreta koji je srušio vladu 1995. godine –ono što parlament uradi, ulica može da preokrene – treba da bude slogan novog pokreta. Na taj način se jača borbenost u klasi i dovodi do vrhunca kontradikcija između levice i desnice unutar laburista. To je put za slamanje reformizma i izgradnju revolucionarne partije u Britaniji.