fblogo   twlogo   ytlogo


četvrtak, 18 avgust 2016 14:17

Kuda dalje, nakon Sirize? Pogled sleva u Jugoistočnoj Evropi (feljton): Drugo poglavlje

 
Kuda dalje, nakon Sirize? Pogled sleva u Jugoistočnoj Evropi (feljton): Drugo poglavlje

Nakon više decenija na marginama, radikalna levica u Evropi se vraća na scenu. Prošle godine je, po prvi put nakon pada Berlinskog zida, na vlast  stigla partija iz komunističke tradicije – Siriza u Grčkoj. Njeno kratko iskustvo na vlasti je uzdrmalo redove radikalne levice širom sveta. Ali ona je nastavila da raste. Podrška ukazana Berniju Sandersu je prvi put stavila socijalizam na političku mapu SAD. U Britaniji je dolazak anti-imperijaliste, Džeremija Korbina, na kormilo Laburističke partije uzdrmao političku scenu te zemlje. U Španiji je koalicija Podemosa i Ujedinjene levice uzela više od petine glasova. Svuda se postavljaju slična pitanja: kako do vlasti i šta na vlasti? Zato smo odlučili da prevedemo i objavimo tekst našeg člana Vladimira Unkovskog-Korice izvorno objavljen na sajtu Counterfire kao pamflet. Tekst se bavi specifičnim okolnostima u istočnoj Evropi i lekcijama zapadne levice za levicu u našem regionu. Ovde će biti serijalizovan svakog četvrtka. Primerak celog pamfleta biće uskoro dostupan na našem sajtu u PDF formatu.

Linkovi ka ostalim poglavljima: PU1, 23Z.

Američka igra na sve ili ništa i rast otpora

Spori povratak zapadne levice je složen proces. Povezan je kako sa njenim odgovorom na slabljenje i pad Istočnog bloka, tako i sa odgovorima naroda na neoliberalnu transformaciju svetskog kapitalizma počev od poznih 1970-ih. Nakon 40 godina neoliberalne ofanzive – sa levicom i radničkim pokretom gotovo univerzalno u defanzivi, sada svedočimo sporoj ali nesumnjivoj obnovi polarizacije svetske politike. Oživljavanje različitih oblika levičarske aktivnosti izraženo je još od sredine ili kraja 1990-ih. Zapatistički ustanak 1994. i štrajkovi u javnom sektoru koji su srušili francusku vladu 1995. ispostavili su se vesnicima budućih događaja. Svetska kapitalistička kriza, usredsređena na finansijske šokove 1998, pogotovo u Rusiji i „azijskim tigrovima“, naizgled je brzo rešena, ali je ujedno pokazala duboke pukotine u tvrdnji da kapitalizam sada stremi još dalje i više. Rastuća manjina, posebno među mladima, počela je da preispituje premisu o „kraju istorije“. Ovo je bilo najočiglednije u usponu transnacionalnih antikapitalističkih i antiratnih pokreta, koji su svoj vrhunac dosegli u ranim dvehiljaditim, kada su SAD iznele predlog da svoj ekonomski pad kompenzuju daljom radikalnom finansijskom deregulacijom i oštrom vojnom ofanzivom.[1] Bilo je ovo posezanje za onim što je bivši savetnik za nacionalnu bezbednost predsednika SAD, Zbignjev Bžežinski, nazvao „globalnim Balkanom“ – teritorijom koja se proteže od Balkana, preko Bliskog istoka, do Centralne Azije. [2]

Strategija je praktično predstavljala radikalni nastavak američke politike „zadržavanja“, primenjene na Rusiju i Kinu sredinom 1990-ih, koja je bila vidljiva već u ratovima u Jugoslaviji 1990-ih godina. No, tek je 11. septembar obezbedio potreban ideološki izgovor za vidljivu promenu kursa pod Džordžom V. Bušom. „Rat protiv terorizma“ predvođen od strane SAD bio je uperen protiv Avganistana i Iraka sa, kako će se ispostaviti, katastrofalnim posledicama po region koji se prostire od Severne Afrike do Indijskog potkontinenta. Pokazalo se da je ovo prekomerno širenje imperijalne moći otvorilo prostor za levicu i narodne snage širom sveta.[3]

Dok je svetski hegemon bio usredsređen na Centralnu Aziju i Bliski istok, otpor je izbijao drugde. U Latinskoj Americi smo videli uspon levičarskih pokreta i antineoliberalnih vlada. U Zapadnoj Evropi smo takođe videli uspon novih partija radikalne levice, uglavnom levoreformistički obojenih, ali često delimično oblikovanih revolucionarnim strujama. Obe forme često su se javljale kako bi ispunile prostor koji su već postojeće levičarske političke formacije napustile. Komunističke partije su pretrpele ekstremne neuspehe nakon kraha SSSR-a, a socijaldemokratija se približila centru, prigrlivši tržište i imperijalističke ratove. Sada su se nove formacije razvile iz društvenih pokreta koji su, od Latinske Amerike do Zapadne Evrope, iako fragmentisani, počeli da pružaju otpor potržišnjavanju i imperijalizmu tokom nekoliko decenija. [4] To je u muslimanskom svetu dovelo do velikih pobuna protiv moći vlada, koje su otpočele u Tunisu i koje nastavljaju da potresaju region, sada u kontrarevolucionarnoj fazi, koja se preklopila sa zapadnom intervencijom u Libiji; no, pobune su uključile i vojni puč u Egiptu podržan od strane Zapada, kao i kanalisanje narodnog ustanka u Siriji u prozapadne i reakcionarne islamističke pokrete. [5]

Ovakav razvoj situacije nanovo je postavio pitanje strategije malih snaga revolucionarne levice, budući da su, po prvi put posle mnogo decenija, počele da ostvaruju vidljiv uticaj na politički teren kako svojih zemalja, tako i razvijenog sveta. Kako je do takvog razvoja situacije došlo posledično – nakon globalizacije kapitala, transformacije rada i seljenja proizvodnje na Istok, u prvi plan često nisu izbijali klasični oblici radničke borbe, poput masovnih štrajkova. Pre bi se moglo reći da su često posredi bili protestni pokreti koji su nastojali da budu predstavljeni na izborima. [6] Pokreti su često bili anarhistički, decentralizovani ili okupljeni oko jednog pitanja, a njihova politika izrazito pragmatična i često oblikovana od strane hijerarhijskih struktura koje je nametala suštinska neoliberalna aktivistička forma: nevladina organizacija (NVO). [7]

Uticaj NVO-ova na socijalnim forumima, primera radi, očitovao se u insistiranju na antipartijskoj politici, konsenzualnom donošenju odluka, pristupima centriranim oko jednog pitanja itd. NVO-ovi su iznikli u Trećem svetu kako bi popunili prazan prostor koji je zaostao za državom, ali su se pojavili i u imperijalističkim zemljama, odražavajući novonastalu dostupnost novca nakon finansijskog zaokreta poznog kapitalizma. Posledica koju su NVO-ovi prouzrokovali bilo je uvođenje nedemokratskih hijerarhija u donošenje odluka i društvene pokrete, budući da su se aktivisti/kinje našli/e pod pritiskom da budu odgovorni/e pre svega donatorima, a tek onda samim pokretima. [8] Često su, međutim, jaki pritisci na pokrete vodili ka njihovoj politizaciji, iako su takvi preokreti često bili nekritički i pragmatični. Ovo je zauzvrat ojačalo levoreformističke i oportunističke formacije, koje su bile u mogućnosti da artikulišu zahteve društvenih borbi, trenutak pre nego što bi pokušale da od tih borbi profitiraju na izborima, time što će dobiti ministarske povlastice.

Najočevidniji, najtragičniji i najuticajniji primer u ovom prvom talasu bio je slučaj italijanskog Rifondazione-a, koji je uspešno intervenisao u pokretu protiv policijske brutalnosti, 2001. godine u Đenovi, da bi se na kraju priključio socijal-liberalnoj vladi 2006, iznutra urušio zbog svezanosti sa vladinim socijal-liberalnim i imperijalističkim politikama i za sobom ostavio pustoš na italijanskoj levici. Njegovo insistiranje na potrebi da se izgradi „neideološka“ levica ishodovalo je izbegavanjem da se potaknu ključne strateške debate, poput pitanja ulaska u vladu, budući da je zadatak bio da se porazi Silvio Berluskoni. Štaviše, posvećenost Bertinotija i Ingraoa „nenasilju“ omogućila je suptilno skretanje udesno po pitanju Palestine i Avganistana, s obzirom na to da je fokus Italije bio na očuvanju mira. [9] Nesposobnost ovog prvog političkog pokušaja pokreta da odu dalje od elektoralizma i parlamentarizma rezultirala je sve većim povlačenjem ka tzv. „muvmentizmu“ (movementism) jednih, odnosno, povlačenjem u sektaški revolucionarni propagandizam drugih. [10]

Od izbijanja kapitalističke krize 2008, videli smo kako se neke od ovih dilema iznova javljaju, ali u daleko dramatičnijem obliku. Na Bliskom istoku, posvedočili smo spektakularnom otporu imperijalizmu, te revolucionarnom talasu koji je nepopravljivo uzdrmao međudržavni sistem u regionu. Sada, kada su imperijalistička intervencija i kontrarevolucija zbile redove kako bi odbile pobunjene mase, vidimo ogromne narodne pokrete, kakve nismo videli još od kraja Drugog svetskog rata, koji prete da pogoršaju postojeću razjedinjenost unutar Evropske unije, već „načetu“ kapitalističkom krizom i sistemom jedinstvene valute bez fiskalne unije. Zbilja, čini se da je Evropska unija slaba karika u imperijalističkom lancu. Evrokriza je naročito izrazila mane sistema uspostavljenog nakon Breton Vudsa. Nedostatak sredstava fiskalne politike u Evropskoj uniji, njeno usvajanje jedinstvene, nefleksibilne valute za svoje međusobno ekonomski neravnopravno članstvo i privrženost nedemokratskim institucijama i politikama „štednje“ ishoduju time da se EU nalazi na ivici sloma.

„Muvmentistički“ i izborni izazovi Evropskoj uniji bili su posebno jasni na Mediteranu. U Italiji je jak izborni izazov od strane antipolitičke grupacije poremetio političku ravnotežu u zemlji. U Španiji je rast masovnog pokreta, zasnovanog na modelu zauzimanja trgova koji vodi poreklo iz Egipatske revolucije, izrodio masovnu plebejsku političku partiju, zaslužnu za obnovljenu i robusnu unutrašnju demokratiju – premda, u zbilji, njena internet demokratija više izgleda kao kontrolni mehanizam male partijske elite. Njen elektoralizam odaje utisak zabrinjavajućeg trenda. U Grčkoj su pobune mladih, radničke borbe i zauzimanja trgova osnažili (i, zauzvrat, bili njime osnaženi) uspon Sirize, radikalno leve koalicije koja je podržavala pokrete, ali je ujedno bila na dobiti usled svoje izborne prednosti, nošene najkatastrofalnijim slučajem uništenja zemlje merama „štednje“ koji je viđen za vreme mira. Nalik Radničkoj partiji (Partido dos Trabalhadores, PT) u Brazilu, Siriza je razmekšala pokrete obećavajući promenu nakon izbora, te se brzo prilagodivši silama svetskog tržišta, koje svoj jasan izraz ovde nalaze u omraženoj „Trojci“. Ipak, dok su se Rifondazione i PT suočile s kapitalizmom kada je bio u fazi rasta, Siriza je napravila kompromis tokom faze opadanja. Za nju je ovo loš znak, koji upućuje na to da će posledice biti još gore po veći deo Evropske levice, baš kao što je i strateško povlačenje PT-a ojačalo socijal-liberalna i umerena krila levičarskih partija širom Latinske Amerike. Za razliku od levice u Latinskoj Americi, za zapadnoevropsku levicu je malo verovatno da će naći stožer radikalizacije kakva je bila Čavezova Venecuela nakon puča, što je, u svakom slučaju, samo donelo opsežne reforme kao posledicu trenutnog rasta cena nafte na svetskom tržištu. [11] Ipak, ona se suočava sa kontinuiranom krizom EU, posebno u obliku mera „štednje“ i migracija povezanih sa pitanjem jedinstvene valute, što nastavlja da nudi mogućnosti i prilike za levicu.

Kao što smo primetili, očigledan uspeh za Evropsku levicu, koji se, okvirno, desio istovremeno sa padom Rifondazione-a, bilo je stvaranje partije Die Linke u Nemačkoj, koja je završila na četvrtom mestu nakon izbora 2005. Stabilizacija Die Linke-a kao snage u nemačkoj politici, njegovo širenje u zapadnu Nemačku i kurs ulevo na nacionalnom nivou doprineli su utisku da nijedan „naredni marš pokreta neće biti zaustavljen“, kada je reč o levici u Evropi. To se pokazalo ključnim za formiranje Leve partije Žan-Lika Melanšona i Levog fronta (sa Komunističkom partijom) u Francuskoj. Pa ipak, iskustvo koalicionih vlada koje su na državnom nivou primenile neoliberalne mere jeste pokvarilo sliku koju su o Die Linke-u izgradili /e žitelji/ke Nemačke. Štaviše, partija je ostala duboko podeljena između desnice i levice, u velikoj meri nalik Levom frontu u Francuskoj.

Glavnina bivših komunista obezbedila je bastion za desnicu, gravitirajući ka dogovorima sa socijal-liberalima i time nastavljajući strategije narodnog fronta iz prošlosti. Nesposobnost Die Linke-a da zauzme dosledan stav po pitanju evrokrize i uspona krajnje desnice, koja se mogla uvideti na osnovu njegovog stanovišta prilikom razgovora o otpisivanju grčkog duga i stava prema antiimigrantski nastrojenoj Pegidi, te slab odgovor na palestinsko pitanje, odražavaju na koje načine partiju u neskladu drži centar, ne naročito različit od onog koji je Rifondazione držao na okupu. [12] Stoga je izostanak jasnog odgovora i saveznika/ca Die Linke-a u vezi sa ključnim dnevnopolitičkim temama, iako je uspeo da izbegne zamku pridruživanja socijal-liberalnoj vladi, za posledicu imao to da Die Linke izgleda kao manje relevantan faktor u eskalirajućoj „izbegličkoj krizi“ „tvrđave Evrope“ nego što je to slučaj sa krajnjom desnicom. Oskar Lafonten, osnivač partije, okupio je saveznike/ce u Evropskoj levici kako bi zajedno osmislili plan B za Evropu – koji, pak, nije uključio društvene pokrete, zbog čega je ostao striktno partijski vođena stvar. Ovo krilo Evropske levice, zajedno sa Melanšonovom partijom, te ograncima grčke, italijanske i češke levice koji se protive evru, predstavlja dalekovidije elemente levog reformizma, koji žele da tokom dužeg perioda preurede Evropu i levicu na osnovi koja je više levoreformistička.

Iako uvek izloženi riziku od desnog zaokreta, poput onog Rifondazione-a i Sirize, a usled usvajanja izborne i parlamentarne logike, elementi Evropske levice žele da sačekaju privremeni preporod evropskog kapitala i da koordinišu daleko usklađeniji politički odgovor u narednoj rundi evrokrize, koja će neminovno nastupiti – po svoj prilici, dovodeći u sukob oslabljenu Nemačku i očajniju, ali i radikalniju periferiju. Zaista, Nemačka nikako ne može da održi trenutnu stopu izvoza, sa Kinom koja se zatvara u sebe i SAD i dalje neuverenim u vlastiti oporavak, te sa većim delom Evrope koji i dalje pogađa recesija uslovljena merama „štednje“. Skandal sa Folksvagenom pokazuje da je nemački kapital podložan ne samo korupciji, već i ozbiljnim pritiscima u tržišnoj utakmici, te će izvestan ekonomski pad verovatno oslabiti Nemačku, otvarajući je pritiscima SAD ka saradljivijem stavu kada je u pitanju reformisanje EU u predstojećim godinama. [13] SAD se nije svidelo nemačko odbijanje poslušnosti tokom grčke krize i verovatno će učiniti sve što mogu da prvom narednom prilikom Nemačku poguraju više u pravcu Amerike, ujedno se služeći ukrajinskom krizom kako bi oslabile Evropu, budući da sankcije Rusije nastavljaju da pritiskaju. Glavna uzdanica im je da će prisiliti Nemačku da prihvati ne samo prednosti svoje hegemone pozicije u Evropi, već i odgovornosti – onako kako ih SAD vide, što bi značilo nametanje neke vrste Maršalovog plana u Evropi, baš kao što su SAD uradile u periodu nakon Drugog svetskog rata. Ostaje nam da vidimo hoće li u Beloj kući i dalje biti demokrat(kinj)a i da li će svetski kapitalizam biti dovoljno dobrog zdravlja da prevaziđe narednu rundu evrokrize.

No, jasno je da se ogranci Evropske levice nadaju da će moći da iskoriste taj trenutak kao pogodniji za preuređivanje Evrope na federalističkijoj i demokratskijoj osnovi. Verovatno će biti spremniji na radikalne poteze, uključujući pružanje podrške privremenim izlazima iz evrozone, pa čak i iz Evropske unije – no, ono što ostaje problem jeste da će mnogi to činiti u daleko većoj meri na nacionalnoj nego na klasnoj osnovi. Ovaj klasični problem levog reformizma iskazuje se u Lafontenovom pozivu da se uvedu kvote za izbeglice, dok Levi front u Francuskoj uporno ne uspeva da pruži odlučan izazov krajnje desnom Nacionalnom frontu. Ovakva politika ukazuje na to da Evropska levica ostaje podeljena i da ne uspeva da shvati implikacije poraza Sirize, koja je takođe sklopila savez s desnicom u pokušaju da pregovara s pozicije nacionalne moći – i to bezuspešno. Sirizin poraz je velikim delom počivao na njenom upinjanju za buržoaskim legitimitetom, što je samo ojačano njenim udruživanjem sa nacional-konzervativnim delom buržoazije. Svejedno, Evropska levica nastavlja da postoji i da oblikuje teren radikalne levice širom kontinenta.



[1] Alex Callinicos, An Anti-Capitalist Manifesto, Polity, 2003.

[2] Zbigniew Brzezinski, The Choice: Global Domination or Global Leadership, Basic Books, 2005.

[3] John Rees, Imperialism and Resistance, Routledge, 2006.

[7] James Petras, ‘NGOs: In the service of imperialism’, Journal of Contemporary Asia, 1999, 29, 4, 429–440.

Pročitano 1574 puta

Ostavi komentar

Polja obeležena zvezdicom je obavezno popuniti. Po potrebi možete koristiti i bazične HTML kodove. Komentari se moderišu tako da neće biti odmah dostupni. Desničarske komentare ni ne objavljujemo. Ovo je platforma za diskusiju i organizovanje levice, tako da apelujemo na drugarski ton u diskusijama.

Prijavi se na mejling listu

Društvo POLITIKA i ekonomija

Ekologija

Pustoš kapitalizma

Iz dana u dan pristižu vesti o novim uraganima, poplavama i zemljotresima koji pogađaju svet, odnoseći ljudske život...

Imperijalizam

Imperija i podela: nasilni kraj Britanskog Radža

Suprotno ružičastom pogledu na dekolonizaciju, kraj britanske vladavine u Indiji je bio obeležen nemarom i dvoličnoš...

Radnička borba

Masovni štrajk: šta je pisala Roza Luksemburg o radničkoj borbi?

Sto jedanaest godina nakon što je prvi primerak “Masovnog štrajka” nemačke revolucionarke poljskog porekla, Roze Luk...

POKRET Teorija i istorija

Istorija

Pod zastavom internacionalizma

Marko Jovanović polemiše sa sociologom Đokicom Jovanovićem o tome šta je – i šta nije – boljševizam 20. veka predsta...

Teorija

Užasi postmoderne su užasi postmarksizma

Ovaj tekst je originalno objavljen sa drugačijim naslovom u američkom onlajn časopisu Jacobin. Preveo ga je St...

Istorija

Povratak Revoluciji: Oktobar 1917. godine

Povodom stogodišnjice Ruske revolucije, započinjemo s novim feljtonom. Svakog četvrtka objavljivaćemo prevode tekstova p...

Nauka, kultura i umetnost

Marks21 | Solidarnost 2017. Podstičemo preuzimanje i korišćenje materijala koji se nalazi na sajtu, osim u komercijalne svrhe.