Proteklih dana se tvrdi da je Haški sud rehabilitovao Slobodana Miloševića. O čemu se zapravo radi, piše Jelena Lalatović.
Iako Milošević nije dočekao sudsku presudu, zbog čega je neformalan zahtev za njegovom “rehabilitacijom”, koji se ispostavlja putem u poslednje vreme medijski izrazito eksponirane, fingirane debate o bezalternativnosti Miloševićeve politike devedesetih, kontradiktoran po sebi, inicijativu za podizanje spomenika Miloševiću, poteklu od SPS-ovih funkcionera Ivice Dačića i Milutina Mrkonjića treba tumačiti u kontekstu istorijskog revizionizma kao dominantne intelektualne klime.
Revizionizam, bez obzira da li se radi o Milanu Nediću, Draži Mihailoviću ili Slobodanu Miloševiću, jeste ideološki okvir agresivnog nacionalizma i antikomunizma, tj. afirmacije kapitalizma u konačnici. Kao što je rehabilitacija, pri čemu tu ideološki momenat nadilazi sudski, Nedića i Mihailovića način da se nasleđe jugoslovenskog samoupravljanja i antifašističkog otpora revidira kao “komunistička zavera” protiv nacionalnog bića, tako je pitanje opravdavanja i prevrednovanja Miloševićeve politike, budući da Miloševića s pravom možemo smatrati grobarom socijalističke ideje, pitanje konačne evaluacije jugoslovenskog nasleđa.
U tom svetlu nemoguće je prevideti činjenicu da Miloševićevi nekadašnji saborci, a danas apologete njegove politike koriste sličnu argumentaciju kao i zagovornici rehabilitacije kvislinga. Oni, naime, zahtev za rehabilitacijom ne zasnivaju na osporavanju zločina već se fokusiraju na pitanja (ne)regularnosti sudskog procesa , tvrdeći da je Milošević nelegalno izručen Haškom tribunalu. Dalje, Dačić i Vulin su se u svojim izjavama pozivali na paragrafe u presudi Radovanu Karadžiću u kojima se Milošević ne imenuje kao jedan od učesnika zločina u BiH, iz čega su izvukli zaključak da je na taj način Haški tribunal ne samo oslobodio od odgovornosti Miloševića i državu Srbiju za zločine u BiH već i, Vulinovim rečima, „potvrdio ispravnost Miloševićeve politike“.
Važnije pitanje od činjenice da je ovde reč o svesnom misinterpretiranju legalističke začkoljice (budući da nepominjanje Slobodana Miloševića u presudi Radovanu Karadžiću nije previše relevantno iz ugla Miloševićevog predmeta) jeste pitanje legitimiteta suda u Hagu. Zahvaljujući brojnim spornim presudama, od kojih je najrecentniji primer oslobađajuća presuda Vojislavu Šešelju, kojom se zapravo nagrađuje Vučićeva poslušnost prema evroatlantskim, finansijskim i političkim, institucijama, postalo je evidentno da ovaj sud funkcioniše kao još jedan organ potvrđivanja imperijalne dominacije i kontrole političkih elita na Balkanu. Drugim rečima, kao što sudska rehabilitacija Draže Mihailovića ne menja činjenicu da je reč o kolaboracionisti, kao i da su četnici sprovodili etničko čišćenje nad muslimanskim stanovništvom u toku Drugog svetskog rata, tako i odluke Haškog tribunala, ustupci Vučićevoj diplomatiji, ne znače da je zaista moguće Miloševića osloboditi odgovornosti za Vukovar, progon Hrvata iz Vojvodine, naoružavanje vojske bosanskih Srba i druge zločine.
Komplementarni kontekstualni okvir u kome se podizanje spomenika političaru pod čijim mandatom je Srbija bila bombardovana i pod sankcijama, Albanci na Kosovu pod konstantnim terorom njegove policije, a Srbi proterani iz Krajine prisilno mobilisani, da navedemo samo neke od jezivih učinaka njegovog “herojskog otpora” NATO imperijalizmu, može postaviti kao legitimno pitanje za javnu debatu, jesu međuetničke tenzije u regionu, te oživljavanje izolacionističkih vrednosti povezanih sa idejom “nacionalnog jedinstva” kao puta prevazilaženja fundamentalnih klasnih i ideoloških sukoba u postjugoslovenskim društvima. U svetlu tog “pomirenja unutar nacije” treba posmatrati nedavni sukob Dačića i Vučića a propo rehabilitovanja Miloševićevog lika I dela.
Mediji su nekoliko dana izveštavali o tome kako je Vučić “naribao” Dačića, jer je ovaj govorio o podizanju spomenika Miloševiću uoči Bajdenove posete Beogradu. SPS je Vučiću neophodan kao manje popularni koalicioni partner koji će govoriti i sprovoditi sve ono što bi dovelo u pitanje njegov identitet modernizatora koga razum vodi u pravcu evrointegracija, ali koji u srcu ostaje, kako je sam izjavio, “Srbin i pravoslavac”. Iako nas istorijski i geopolitički kontekst sprečavaju da Vučića, pre svega po kriterijumu autoritarnosti, upoređujemo sa Miloševićem, dok god on igra na kartu antihrvatskih i antialbanskih sentimenata, on se tek deklarativno odriče nasleđa devedesetih. Njegova politika fokusiranja na ekonomski razvoj umesto na ideološke sukobe zapravo je ušminkana, neoliberalna varijanta naracije o naciji kao garantu socijalne kohezije.
Pravdati NATO agresiju na Srbiju tvrdnjom da je to bio jedini način da se Miloševićev zločinački režim zauzda zapravo znači ignorisati socijalnu katastrofu koju je njegova vlast donela stanovništvu Srbije. Ovakva imperijalistička simplifikacija, koja teži da odgovornost međunarodnih snaga prikrije rasističkim diskursom o “genocidnosti” srpskog naroda, ohrabrila je nacionalističku desnicu u kreiranju mita o Miloševiću kao čuvaru nacionalnog dostojanstva. Revizija devedesetih iz nacionalističke perspektive počiva na paradoksalnoj mešavini samoviktimizacije – srpski narod kao žrtva zavere Zapada – i posledičnog glorifikovanja miloševićev(sk)og “otpora” evroatlantskom imperijalizmu. Tako imperijalističko i nacionalističko tumačenje raspada Jugoslavije i sukoba na postjugoslovenskom prostoru povezuje ne samo podmuklo ignorisanje heterogenosti unutar etničkih grupa, u ovom slučaju Srba, nego i potpuno prenebregavanje socijalnih i klasnih faktora, tj. jaza između kreatora politike, egzekutora i njihovih žrtava.
Radnici koji su preživeli sa fronta su se vraćali u privredno devastirana mesta, u kojima su fabrike iz vremena samoupravljanja pozatvarane i/li privatizovane. Nema sumnje da je radništvo u Srbiji u materijalnom pogledu najveća žrtva kako Miloševićeve politike tako i tranzicije koja je usledila, ali to niukoliko ne znači da etnički esencijalizam treba zameniti klasnim redukcionizmom. Iako je kapitalistička klasa, novostvorene nacionalne buržoazije, jedina finansijski i – zahvaljujući renesansi nacionalnog ponosa – simbolički profitirala u ratovima devedesetih, neoboriva je istina da su ljudi u njima stradali kao pripadnici/e određenih etničkih grupa. Pokušaj da se etničko pitanje predstavi kao sekundarno u odnosu na klasno, često upakovan u pseudomarksističku, “nacija i vera su fiktivne, hajde da se bavimo klasnom analizom” retoriku, naročito kada dolazi iz Beograda, može se protumačiti kao implicitno nipodaštavanje tog stradanja, čime se guši mogućnost uspostavljanja jedinstvenog levičarskog diskursa o ratu.
U tom kontekstu može se reći da je interpretacija Miloševićeve istorijske uloge koja dolazi iz kvazilevih krugova – “dizel” ili “četno levice” – koja svoju političku strategiju zasniva na fetišizovanju estetike devedesetih i apstraktnom “antisistemskom” diskursu – apsurdnija i potencijalno otrovnija od izanđalih imperijalističkih i nacionalističkih priča koje mediji pokušavaju da ožive, jer uključuje elemente klasne osvešćenosti i levičarske retorike. Dok građanska i nacionalna desnica imaju konsenzus oko toga da je Milošević, kao pionir tržišne ekonomije i stavljanja moratorijuma na legitimitet socijalističke/levičarske ideje, bio neprijatelj Zapada isključivo zbog svoje predanosti nacionalnim interesima, dotle “dizel levica” nastoji da u njegovu zločinačku i izolacionističku politiku učita nekakav klasno svesni, socijalni sadržaj, antiimperijalistički kod, te da Miloševića predstavi kao poslednjeg čuvara socijalizma. No, ovakvo falsifikovanje ideologije radničkog internacionalizma u najboljem slučaju završava koketiranjem sa srpskim nacionalizmom, a u najgorem u otvorenoj apologiji velikosrpske ideologije, koja se često zaodeva u opštemestašku kritiku civilnog sektora i antiratnih aktivista iz devedesetih, zasnovana na par excellence nacionalističkoj dihotomiji “izdajnika” i “patriota”, “naših” i “njihovih”.
Otvorena i beskompromisna kritika Miloševićevog režima, koja nužno mora sadržati i ograđivanje od pozicija koje zagovara tzv. dizel levica, neophodna je radikalnoj levici da bi uistinu mogla da fomuliše alternative koja neće pristati ni na kakvu saradnju ni sa nacionalistima ni sa zagovornicama proimperijalnih intervencija.