Posle više od tri meseca, Srbija ima novu Vladu. Da li to znači ikakve promene u kursu državne politike?
Iako je Vlada formalno ustanovljena unutar Ustavom predviđenog roka od 90 dana nakon konstiuisanja Narodne skupštine, faktički je za njeno formiranje bilo potrebno više od tri meseca nakon održavanja izbora 24. aprila. Novi-stari premijer je prikazao kao da nam ide bolje nego ikad – da je otvoreno 125,000 novih radnih mesta, kao i da odredjeni delovi javnog sektora „mogu da očekuju“ rast plata. Vlada će se „zalagati“ za povećanje minimalne cene radne snage, mandatar se hvalio da danas imamo veće plate „zahvaljujući rastu plata u privatnom sektoru“, a da sami penzioneri „mogu da očekuju boljitak“. Da bi pribavio legitimitet, na čitanju ekspozea bio je Franko Fratini, nekadašnji potpredsednik Evropske komisije, osoba upamćena po izjavi da opsada Gaze nije ratni zločin i pobornik teorije da je Srbija most izmedju Rusije i Zapada. Sa druge strane, deo opozicije bojkotovao je čitanje ekspozea. Međutim, ono što je najbitinije, bojkotovan je sam narod.
To je nedvosmisleno pokazao period tehničke Vlade. Iako ima tranzicionu i privremenu prirodu sa uskim ovlašćenjem da vodi tekuće poslove, ona je igrala ulogu egzekutive sa autoritarnim ovlašćenjima, koja nikome nije odgovorna i nema nikakav demokratski legitimitet. Za vreme tehničkog mandata, dogodile su se ključne odluke, čija je bahatost bez presedana – rušenje u Savamali, čistka u RTV, otvaranje pristupnih poglavlja za EU, kao i prihvatanje zatvorenika iz Gvantanama. Tehnička Vlada je ostala gluva na narodne mobilizacije koje su okupljale čak i preko 20,000 ljudi na ulicama. Pitanje je dokle će moći da ignoriše građanke i građane koje je pljačkaška politika dovela do prosjačkog štapa. Zatvorenici iz Gvantanama su prihvaćeni bez ikakvog pravnog osnova, kroz diskrecionu odluku izvršne vlasti. Osnov za ovakvu odluku jeste politički sprorazum SAD-a i Srbije, koji samo dokazuje sramotno držanje vlasti prema ovoj imperijalnoj sili. Kritike sudija u pogledu prihvatanja zatvorenika bile su ignorisane. Ovo je učinjeno kao koncesija Vlade Srbije Zapadu, zbog skorašnje demagoške anti-zapadne retorike, kako bi Vučić potvrdio svoj poslušnički odnos i oprao ruke pred svojim seniorima.
Postoji više razloga zbog čega je Vlada toliko dugo bila u tehničkom mandatu. Prvi je nemanje demokratskog legitimiteta tehničke vlade, što je ekskulpira od bilo kakve odgovornosti pred narodom za nepopularne mere koje je preduzela, kao i kupovina vremena pred preduzimanje bolnih reformi.
Drugi razlog može se naći u složenoj konstelaciji geopolitičkih odnosa u regionu, a pre svega istorijskom laviranju Srbije izmedju Istoka i Zapada. Ministarka Zorana Mihajlović je svojevremeno izjavila da nova Vlada neće biti „ni američka, ni ruska“. Medjutim, sve se čini da je istina dijametralno suprotna – ova Vlada će biti i ruska i američka, kakva je bila i do sada. To je već potvrđeno primanjem zatvorenika iz Gvantanama, bez ikakvog demokratskog pristanka i pravnog osnova. Predstavnik međunarodnih finansijskih institucija u Vladi Srbije, Dušan Vujović, ostaje na poziciji ministra finansija. Iako Kori Udovički više neće biti ministarka nadležna za državnu upravu, nju će zameniti Ana Brnabić, o čijem izboru ćemo pisati u posebnom tekstu.
Sa druge strane, ruski uticaj se može smatrati prisutnim u Vladi. Iako se smanjio broj „socijalističkih“ ministara u novoj Vladi sa četiri na „dva i po“ (pritom izgubivši važno ministarstvo poljoprivrede), prvi potpredsednik i ministar spoljnih poslova je Dačić. Istovremeno, na čelu ministarstva za energetiku ostaje Aleksandar Antić, što lepo odražava ruski uticaj u zemlji i energetsku zavisnost Srbije u odnosu na Rusiju. Ovo je koncesija Rusiji u vidu toga da u Vladu Srbije uđu pojedinci „koji će ozbiljno poklanjati pažnju razvoju naših bilateralnih odnosa“, kako je to Putin implicitno zahtevao od Vučića nakon poslednjih izbora. Slavica Đukić-Dejanović je ministarka bez portfelja.
Sve u svemu, balanserska kretanja će se odraziti i u kalkulantskoj poziciji nove vlade u okviru bezbednosne politike, jer je Vučić takođe istakao potrebu za saradnju u tom pogledu sa EU, Rusijom, Kinom, SAD, itd.
Treći razlog zbog čega se prolongiralo sa formiranjem Vlade može se naći u traženju partnera sa kim bi se delila odgovornost u izvršnoj vlasti. Taj partner je nadjen u SPS-u. Ovo je važna karakteristika, jer ma koliko mandatar obećavao med i mleko, ma koliko nabrajao svoja „istorijska“ dostignuća, Vlada pred sobom ima izuzetno nepopularne reforme koje namerava da sprovede pod dirigentskom palicom MMF-a, a za to je potreban saučesnik, kako bi se teret odgovornosti prebacio i na koalicionog partnera. Iako je bilo dosta napada na SPS od strane SNS-a, oni će biti lojalan partner kao i do sada, s obzirom na ucenjivački potencijal afera koji mogu biti iskorišćeni protiv njih, kao i ukorenjenost u vlasti.
Naime, Vlada će u narednom periodu udariti po narodu, omladini i radništvu. Najavljen je nastavak privatizacija, što ulkjučuje Aerodrom u Beogradu, Dunav osiguranje, Telekom, zatim otpuštanja u javnom sektoru i reorganizaciju Železnica, Elektroprivrede i Srbijagasa. Obrazovanje će se ukalupiti u katastrofu tržišne utakmice. Sa druge strane, sindikati zahtevaju povećanje stagnirajuće minimalne cene radne snage, dok sindikati u pravosuđu prete štrajkom ukoliko se rast plata ne veže za povećanje obima rada. Bes naučnih radnica i radnika bukti zbog lošeg stanja u ovom sektoru i forsiranja privatizacija u sferi nauke.
Vučić shvata da je ovakvo stanje neodrživo, te odlučuje da ponovo igra populistički – on namerava da poveća plate i penzije – uprkos zahtevima MMF-a da ove i naredne godine ne sme biti povećanja plata i penzija. On namerava da igra na kartu budžetskog suficita, kako bi ojačao svoju pregovaračku poziciju u odnosu na kreditore. To donekle može imati smisla na prvi pogled, jer će, kako je najavljeno, Vlada pokušati da privredni razvoj delom veže i za potrošnju. Međutim, uz dizanje cena eletrične energije, porast cena mesa, stagniranje minimalca, otpuštanja i sveukupnih mera štednje i privatizacije, jasno je da će se politika daljeg stezanja kaiša pod balastom kreditora i neoliberalne vlade katastrofalno odraziti na potrošačku korpu – u tom smislu, najavljeni boljitak je čista kozmetika.
Dalje demontiranje demokratskih ustanova podržavaju i druge međunarodne organizacije, poput EU – prevashodno imajući u vidu skorašnje obaveze preuzete nakon otvaranja poglavlja br. 23. Srbija u tom smislu mora da odvoji izbor sudija i javnih tužilaca od parlamenta, gušeći na taj način kakvu-takvu demokratsku kontrolu nad ovim delom državnog aparata, usled čega će čak i Ustav morati da se menja. Usklađivanje spoljne politike zemlje sa spoljnom politikom EU (što bi značio dalji zaokret od Rusije, politika koje je sprovođena ulaskom u skorašnji sporazum sa NATO-om), kao i regulisanje odnosa sa Kosovom, takođe predstavljaju neke od „vrućih krompira“ u rukama nove Vlade. Nije ni čudo što je Vučić izjavio da će „rast investicija zavisiti direktno od dinamike pristupanja EU.“ On zna da je većina mladih protiv EU, pa se koristi politikom „štapa i šargarepe.“ Sa druge strane, ovo može imati za posledicu dalje urušavanje srbijanske buržoaske demokratije, vezujući je još više za briselsku birokratiju.
Konačno, iako je u ekspozeu bio fokus na ekonomiji, primaran značaj, kao i uvek, ima regionalni mir i stabilnost, kao politički okvir koji će nam omogućiti priliv stranih investicija i bolji život. U tom svetlu treba tumačiti i skorašnja nacionalistička prepucavanja vladajućih klasa Srbije i Hrvatske. Ma koliko nacionalne elite pokušavale da profitiraju na jeftinim šovinističkim trikovima, zna se ko je ovde gazda. Širenje NATO-a i EU vršeno je paralelno, čak se može reći i da je NATO u neku ruku neformalni uslov za članstvo u neoliberalnoj EU. U tom smislu treba gledati na regionalni mir i stabilnost kao politički okvir za neoliberalna eksperimentisanja do koje mere se može ići sa deregulacijom tržišta i privatizacijom – tendencija, koju nam na tragičan način ilustruje grčki primer. Vojno prisustvo zapadnih trupa na Balkanu je samo militaristički mehanizam za implementaciju imperijalnih sporazuma i za očuvanje ovakvog „mira“.
I na kraju, šta možemo da zaključimo? Izbori ništa nisu promenili a pratila ih je i tradicionalna niska izlaznost. Vlada ili nadležna ministarstva već duži vremenski period u određenim aspektima vladaju dekretima, a mere javne politike isključuju učešće zainteresovanih građana i građanki kojih se takve mere tiču. Stiče se utisak da je izvršna vlast u određenoj meri odvojena od zakonodavne, a sama država odvojena od društva. Ovakvu egzekutivu održava određeni politički i socijalni milje – gušenje mehanizama solidarnosti i atomizacija društva usled svih proživljenih šok terapija podržanih od strane međunarodnih finansijskih i ekonomskih organizacija i institucija, koje rađaju gomilu besperspektivnih i izolovanih pojedinki i pojedinaca. Kreiranje tromba u političkom životu zemlje u vidu još veće autoritarne vlasti je pritisnulo narod da traži vaninstitucionalne oblike borbe, kao što su, na primer, ulične mobilizacije izvedene povodom bahatog rušenja u Savamali. Ovakav razvoj događaja otvara prostor za levicu da interveniše u javnom diskursu, kao i da pokuša da preusmeri fokus sa pogrešnog zahteva za vladavinom prava koji trenutno dominira javnim diskursom ka zahtevu protiv neoliberalne Vlade štednje i njenih anti-narodnih mera.