fblogo   twlogo   ytlogo


nedelja, 26 januar 2014 19:57

Ostavka Radulovića, zakon o radu i prevremeni parlamentarni izbori: neke lekcije za radnički pokret

 
Sašina reforma, ovih dana i Vučiću teška za varenje Sašina reforma, ovih dana i Vučiću teška za varenje

Na dan kada je na izbornoj skupštini SNS-a pala dugo iščekivana odluka da se raspišu prevremeni parlamentarni izbori, stigla je i vest da će ministar privrede, Saša Radulović, podneti ostavku.

Njegov neuspeli pokušaj da Zakon o radu iz 2001. godine u još većoj meri izmeni u korist poslodavaca, te povlačenje nacrta izmena i dopuna tog zakona iz procedure, neposredan su kontekst njegove ostavke. Baš zato što je Radulović postavljen za ministra na preporuku samog Aleksandra Vučića, njegova lična nepopularnost postala je problem pred nove izbore.

To, međutim, ne znači da će Vučić odustati od napada na radnička prava. Svaka vlast od petooktobarskih promena naovamo pokušava da naruši radnička prava, kako bi uspostavila bolje uslove za profitabilan rad privatnog sektora i stranih investitora. Vučić nije smenio Radulovića zbog nesaglasnosti oko ciljeva, već zbog njegovog navodnog nedostatka „takta": dakle, nije problem u cilju, nego u načinu i trenutku kada je Radulović hteo da ga ostvari.

Vučić: poražen, ali još uvek glavna pretnja radništvu

Vučić ne želi da se pred izbore suprotstavlja sindikalnom vođstvu, da ne bi nepotrebno gubio glasove. Predstavnici Saveza samostalnih sindikata Srbije i Ujedinjenih granskih sindikata „Nezavisnost" izjavili su 23. januara da je u jednočasovnom generalnom štrajku upozorenja tog dana učestvovalo preko pola miliona radnica i radnika: što je najveći štrajk od petooktobarskih promena i, ujedno, zavidan broj potencijalnih glasača, čak i za Vučića – koji se nije usudio da najavljene promene sprovede do kraja, pa je za krah okrivio Radulovića.

Vučić u tome nije sam. Političari su se i pre njega povlačili pred radništvom. Veći sindikati su više puta od 2001. godine protestovali zbog pokušaja menjanja radnog zakonodavstva bez njihove saglasnosti. Uoči izbora 2012. godine, više od godinu dana – od jeseni 2010. do jeseni 2011. godine – pričalo se o novim zakonima o radu i štrajku, da bi se sindikalna vođstva pobunila pred njihov ulazak u skupštinsku proceduru. Tadić je povukao zakone da ne bi gubio podršku sindikata.

Vučić se ovom prilikom poneo identično kao Tadić. Ipak, za razliku od Tadića, on je već najavio da će mu, uz borbu protiv korupcije, prioritet nakon izbora biti jačanje privatnog sektora. Uz najavljenu budžetsku seču koja nas čeka, to znači da bi eventualna pobeda SNS-a značila nastavak napada na prava radništva kako u javnom, tako i u privatnom sektoru. To bi potencijalno promenilo teren na kom se vodi borba.

Razlika je, nada se Vučić, u tome da će on na izborima osvojiti veliku većinu glasova na osnovu koje će moći da formira vladu bez koalicionih partnera, što bi mu omogućilo da sa sindikatima pregovara s pozicije neprikosnovene vlasti. Tako nešto Tadiću nije pošlo za rukom, kao ni bilo kome drugom nakon Slobodana Miloševića ranih devedestih. Nivo jedinstva u inače rascepkanom sindikalnom pokretu, do kog je slaba vlada u proteklom periodu uspela da dovede, tako bi bio stavljen pred veliki izazov: ko bi nakon izbora išao frontalno protiv Vučića?

Taj izazov ne bismo smeli da potcenimo. Vladajuća garnitura u Srbiji već decenijama manje ili više uspešno prenosi teret privrednih kriza na pleća radništva. To su radile sve vlade tokom osamdesetih, suočene sa diktatom MMF-a. To je radio i Slobodan Milošević, pod izgovorom sankcija i ratova. To radi i svaka vlast nakon pada Miloševića, opet pod stranim pritiskom, sada na prvom mestu Evropske unije.

Sindikalno jedinstvo: ključ za pobedu

Ipak, ovaj trend ne treba ni preceniti. Činjenica je da je radništvo, kao klasa, u kapitalizmu uvek slabije od poslodavaca. U nedostatku jedinstvenog sindikalnog pokreta, sopstvene političke partije i najosnovnije klasne svesti i solidarnosti, a pod udarom sankcija, privatizacije i nezaposlenosti, radništvo je još slabije. S druge strane, i poslodavci zavise od radništva. Ukoliko mu oduzmu previše, rizikuju da će ga ostaviti bez entuzijazma, sposobnosti, veština i volje za profitabilno obavljanje posla. Ukoliko poslodavci kao klasa previše pritisnu radništvo, moguć je i opšti, politički bunt, kakav je bio petooktobarski. Na nižem nivou, to je bio otpor promenama radnog zakonodavstva 2010/11 i 2013/4 godine.

Dakle, upravo je takav pritisak poslodavaca naterao sindikalne centrale da se ujedine: u savez SSSS-a i Nezavisnosti i, nešto ranije, Srpski sindikalni front (SSF), koji je krajem prošle godine ujedinio neke manje sindikate – Konfederaciju slobodnih sindikata, privremeno Asocijaciju slobodnih i nezavisnih sindikata, Udružene sindikate Srbije „Sloga", Industrijski sindikat Srbije i Sindikat srpske policije. Pritisak odozgo nastaviće se nakon izbora, ko god na njima bude pobedio, budući da su sve političke partije odane poslodavcima. Štaviše, težina pritiska na radništvo neće zavisiti samo od ubedljivosti izborne pobede, već i od ekonomske situacije, međunarodne i domaće. Što ona bude lošija, to će manevarski prostor političke elite biti manji. Ovo će se odraziti i na žestinu napada. S druge strane, generalizacija napada često ume da proizvede generalizovan otpor.

Budući da najveći sindikati sada imaju određeno iskustvo zajedničkog otpora, umesto dosadašnjeg iskustva zajedničke izdaje njihovih centrala, postoji šansa da radnički pokret u predstojeći period ulazi s jednom prednošću koju decenijama nije imao. Nažalost, korumpiranost centrala i nedostatak organizovanog pritiska iz baze znače da moramo biti spremni na to da će najveći sindikati praviti prevelike kompromise. Na to nas upozorava i činjenica da je pokušaj SSF-a da uspostavi saradnju sa SSSS u januaru 2014. završio neuspehom.

Centrale najvećih sindikata još uvek smatraju da su dovoljno snažne da ostanu isključiv posrednik između države i poslodavaca s jedne i radništva s druge strane. Tzv. reprezentativni sindikati nisu izašli na ulice protiv zakona sa SSF-om u decembru 2013. godine, ali je SSF iskoristio neuspeh svog poziva na jedinstveni sindikalni front u januaru kao izgovor da ne učestvuje u generalnom štrajku upozorenja. Sada snage iz SSF-a postavljaju pitanje raspodele sindikalne imovine, što dalje dovodi u pitanje mogućnost buduće saradnje.

Šteta je što zajednički front nije uspostavljen i što nijedna strana i dalje ne radi sve u svojoj moći da bi radništvu pokazala da je zainteresovana da opšti, klasni interes stavlja ispred uskog, sopstvenog interesa. Borbeno jedinstvo moglo bi da stvori veće samopouzdanje cele klase i na vodeće sindikalne pozicije dovede dokazane klasne borce, koji imaju poverenje članstva, kao i da ostvari nivo samoaktivnosti lokalnih sindikalnih podružnica kakav nismo videli još od pre Drugog svetskog rata.

Sindikati su jedine masovne organizacije radničke klase i njihov uspeh u zaustavljanju kapitalističke ofanzive, koliko god bio privremen, ukazuje na njihovu potencijalnu moć. Radnička klasa je i dalje nosilac narodnog otpora i baza za preokret u situaciji u kojoj zemlja tone u propast a društvene nejednakosti rastu iz dana u dan. Drugim rečima, ona je centar oko kog mogu da se okupljaju svi kojima je „dosta svega". Pritisak odozgo i odozdo verovatno će samo nastaviti da raste u narednom periodu, usled budžetske seče i porasta nezadovoljstva, tako da je borbeno jedinstvo sindikata, iako daleko, i dalje moguće.

Problem je u tome da je radnička klasa do sada često igrala po antiklimakteričnom scenariju u kom uspeva da porazi vladajuću elitu, samo da bi potom vođenje zemlje prepustila nekoj drugoj eliti. Najbolji predstavnik te produkcije svakako su petooktobarske promene. Jedinstven radnički front je, dakle, nužan za pobedu protiv nadolazeće ofanzive, ali nije i dovoljan. Za pobedu je potreban i program, odnosno politička vizija drugačijeg načina vođenja države, u korist i od strane najširih slojeva stanovništva, a ne za profit političara i poslodavaca. Taj program je klasičan program radničke klase u dvadesetom veku: socijalizam.

Levica, sindikati i radnička partija: program za akciono jedinstvo

Radnička partija sa socijalističkim programom ne može da nastane iz spajanja šačica malih kolektiva, koliko god posvećenih radničkoj stvari, već prvenstveno pregrupisanjem postojećih masovnih radničkih organizacija. To je iskustvo komunističkog pokreta dvadesetog veka, izuzev u situacijama sloma državnog aparata praćenog nestankom legitimnosti svih postojećih institucija. Takva situacija danas ne postoji u Srbiji. Zato je potrebno postaviti pitanje kako ići dalje.

Organizovana levica je, pogotovo kroz široku kampanju protiv izmena zakona o radu i štrajku, po prvi put uspela da prevaziđe neke organizacione i geografske podele u Srbiji i da svoju skromnu aktivnost iskoordiniše sa delovima sindikalnog pokreta. Levi samit, održan krajem godine, bio je takođe jedan mali, ali značajan, korak u sličnom pravcu.

Artikulacija problema, čime se levica u poslednje vreme najviše bavi, od velike je pomoći delovima radničkog pokreta koji funkcionišu na terenu po njih ideološki izrazito nepovoljnom. Uplašeni da nemaju legitimnost u narodu i odobrenje svojih nadređenih, oni pomoć nalaze upravo u propagandnom radu i praktičknoj solidarnosti koju dobijaju od levice. To je dobar početak, ali sam po sebi ne može biti dovoljan.

Bitno je da levica raste, ali bez pridobijanja većih delova masovnih radničkih organizacija taj rast biće nužno ograničen. Da bismo to prevazišli potrebno je razvijati strategije i taktike koje bi pomagale borbenim delovima radničkog pokreta da svojim akcijama ostvaruju veće uspehe. A da bi u tome uspela, levica ne može da se zadovoljava apstraktnim objašnjenjima stanja, već mora da upoznaje konkretnu situaciju i stvara sve prisniji kontakt s najboljim aktivstkinjama i aktivistima u radničkom pokretu – kako s onima na vodećim pozicijama, tako i s onima u bazi.

Neki delovi levice u tome već uspevaju, čemu svedoči prisustvo mnogih radničkih kolektiva na Levom samitu. Činjenica je da je i to još uvek nedovoljno, budući da Levi samit nije imao organizovano prisustvo sindikata, tj. masovnih radničkih organizacija. Teško je da ćemo takvo poverenje uspeti da izgradimo preko noći, ali ono što je sada ključno je pitanje orijentacije i programa. Ukoliko se levica postepeno ne preorijentiše na konkretan rad unutar radničkog pokreta, ostaće sekta van njega.

U narednom periodu ćemo imati dosta prilika za intervencije, jer nam, nezavisno od rezultata izbora, svejedno sledi budžetska seča. Iako je levica previše slaba da bi se kandidovala na izborima, ona može da ih iskoristi za artikulaciju kritike seče i tako nastavi dobrim putem kojim je krenula. Moramo naći način da uspostavimo kontakt sa snagama koje mogu da organizovano počnu sa agitovanjem za jedinstven i borben odgovor radničkog pokreta na politiku štednje koja nam sledi.

Na primer, možemo da organizujemo javne tribine, na kojima bi govorili predstavnici vođstva lokalnih sindikalnih podružnica, grupa građana koje će biti pod udarom budžetske štednje, levih grupa i svih drugih koji su spremni da učestvuju u borbi. Tako bismo odozdo stvarali mreže koje bi bile spremne da se aktiviraju kada vlada i poslodavci pređu u ofanzivu.

Poruka iz Grčke: učiti lekcije, i dobre i loše

Ovde je korisno osvrnuti se na iskustvo najveće leve partije u Evropi, Sirize. Ona je u Grčkoj druga partija u parlamentu i vodeća partija prema istraživanjima javnog mnjenja. Aleksis Cipras, vođa Sirize, koji predvodi kampanju evropske levice na izborima za evropski parlament, pokušava da ojača levicu u zemljama u kojima je znatno oslabila. Tako je, na primer, apelovao na jedinstvo italijanske levice, koja je do pre deset godina bila avangarda evropske levice, ali se u međuvremenu rasparčala. Poruka koju joj je Cipras poslao interesantna je i za nas u Srbiji.

Cipras je italijanskoj levici poručio da je potrebno da se ujedini, i to na bazi postojećih pokreta građana koji su, uprkos razjedinjenosti, nastavili da se bore. On je izjavio da je potrebno da se leva alternativa gradi odozdo, da ne isključuje nikoga i da pred sobom ima konkretan cilj, u ovom slučaju izbore, kako bi ojačala svoju poziciju u novom odnosu snaga. Samo ako svi napravimo jedan korak unazad, moći ćemo ponovo da zakoračimo napred, poručio im je.

To svakako mora da bude osnova i našeg rada u Srbiji. Treba da razmišljamo zajedno, borbeno i konkretno, i orijentišemo se prema masovnim organizacijama; da znamo i da budemo hrabri i da pravimo kompromise, ali uvek tako da menjamo odnos snaga u korist radništva i svih potlačenih. Zbog atomizacije koju je naša strana pretrpela, usled poraza i pritisaka odozgo, potrebno je posebno insistirati na maksimumu demokratije u pokretu: neka u jedinstvu cveta hiljadu cvetova.

Jedinstvo u akciji ne treba da znači gušenje nezavisne misli i aktivnosti. Vođstvo Sirize je na svom poslednjem kongresu, nažalost, započelo hajku protiv revolucionarne levice u svojim redovima. Oni koji zaista žele da grade borbeno jedinstvo odozdo našli su se pod udarom onih koji traže kompromise sa vladajućim krugovima. Jasno je da to za levicu može da znači samo korak unazad, i to ne onaj koji je Cipras preporučio drugaricama i drugovima u Italiji.

Mi smo u Srbiji daleko od stvaranja neke naše Sirize, koja je iz koalicije prerasla u partiju. No, mi smo već u procesu stvaranja koalicija. Što one budu šire i borbenije, to su veće šanse da ćemo u budućnosti moći da ponovimo uspehe Sirize, bez da ponavljamo i njene greške. Zato mi u Marks21 slavimo pobedu sindikata i pad Radulovića. Odobravamo i koliko god možemo u praksi podržavamo svaki dalji korak koordinacije levice u Srbiji. Nastavljamo da gradimo sopstvenu organizaciju kao revolucionarno krilo porketa. Pozivamo sve saglasne da nam se pridruže u borbi za radničku stvar.

Pročitano 11979 puta

2 komentara

  • Link prema komentaru nedelja, 26 januar 2014 21:20 komentarisao/la Matija

    Zorane, pisali smo već ranije o tome, ima u članku Nede Đorđević koji smo linkovali u tekstu. Kako se vama čini situacija, jel ima nade za širenje fronta na druge sindikate?

  • Link prema komentaru nedelja, 26 januar 2014 20:57 komentarisao/la Pantelic Zoran

    Jednu veoma bitnu stvar ste zaboravili. Sindikat UGS Nezavisnost je jesenas vodio kampanju "Dosta!", koja je rezultirala velikim protestom 27.09.13. To je bio pocetak akcionog delovanja. Kasnije su se prikljucili ostali sindikati.

Ostavi komentar

Polja obeležena zvezdicom je obavezno popuniti. Po potrebi možete koristiti i bazične HTML kodove. Komentari se moderišu tako da neće biti odmah dostupni. Desničarske komentare ni ne objavljujemo. Ovo je platforma za diskusiju i organizovanje levice, tako da apelujemo na drugarski ton u diskusijama.

Prijavi se na mejling listu

Društvo POLITIKA i ekonomija

Ekologija

Pustoš kapitalizma

Iz dana u dan pristižu vesti o novim uraganima, poplavama i zemljotresima koji pogađaju svet, odnoseći ljudske život...

Imperijalizam

Imperija i podela: nasilni kraj Britanskog Radža

Suprotno ružičastom pogledu na dekolonizaciju, kraj britanske vladavine u Indiji je bio obeležen nemarom i dvoličnoš...

Radnička borba

Masovni štrajk: šta je pisala Roza Luksemburg o radničkoj borbi?

Sto jedanaest godina nakon što je prvi primerak “Masovnog štrajka” nemačke revolucionarke poljskog porekla, Roze Luk...

POKRET Teorija i istorija

Istorija

Pod zastavom internacionalizma

Marko Jovanović polemiše sa sociologom Đokicom Jovanovićem o tome šta je – i šta nije – boljševizam 20. veka predsta...

Teorija

Užasi postmoderne su užasi postmarksizma

Ovaj tekst je originalno objavljen sa drugačijim naslovom u američkom onlajn časopisu Jacobin. Preveo ga je St...

Istorija

Povratak Revoluciji: Oktobar 1917. godine

Povodom stogodišnjice Ruske revolucije, započinjemo s novim feljtonom. Svakog četvrtka objavljivaćemo prevode tekstova p...

Nauka, kultura i umetnost

Marks21 | Solidarnost 2017. Podstičemo preuzimanje i korišćenje materijala koji se nalazi na sajtu, osim u komercijalne svrhe.