Urednica našeg sestrinskog časopisa Socialist Worker iz Britanije, Džudit Or, nalazi se u Kairu odakle izveštava o razvoju Egipatske revolucije. Članak će biti apdejtovan kako nam budu stizale nove vesti. Vreme navodimo prema računanju u Kairu, dakle sat vremena ispred vremena u Srbiji (GMT+02:00).
Džudit se u Kairo vratila 12. februara da bi izveštavala o razvoju revolucije nakon obaranja Mubaraka – nastavljamo da vam prosleđujemo njena viđenja sa lica mesta!
17:30, nedelja 13. februar: Revolucija preti da pređe na novi nivo.
Milioni ljudi prošli su kroz masovne ulične proteste, neki su fizički branili revoluciju od starog režima i njegovih uličnih batinaša. Tokom tri nedelje odigrao se duboki proces politizacije.
Jedan student koji studira u Mančesteru, ali koji se vratio u Kairo da bi učestvovao u revoluciji, rekao je da je moralo doći do nesuglasica oko daljeg napretka: „Upravo smo se rodili kao demokratija. Trebaće nam malo da se naviknemo.”
Dok se ljudi kreću Trgom oslobođenja poneki auto ili taksi se zaglavi i vozač povikne „sklanjaj se sa trga!” Neki od onih koji zavise od svakodnevnog funkcionisanja grada borili su se da prežive bez dnevnog priliva novca. Čak iako se raduju Mubarakovom padu, oni ponovo hoće da zarađuju za život.
Ipak, jedan revolucionarni socijalista rekao mi je da je optimističan po pitanju šansi za produbljivanje revolucije i njen razvoj od borbe za političke zahteve za demokratijom, do borbe za ekonomsku pravdu.
On kaže: „Ljudi sada bolje razumeju priču o jednakosti i pravdi za siromašne i radništvo. Sada možemo da o tome otvoreno pričamo i imamo koga da nas sasluša.
Uvek je bilo zahteva za povećanjem minimalne nadnice i sada kada su korupcija i bogatstvo režima razotkriveni tako da svi mogu da ih vide, zjapeća rupa između primanja vladajuće elite i mase Egipćana svima je očigledna.”
Poruka za kraj: Dok pristižem na aerodrom, na odlaznom terminalu je u toku masovni sastanak i protest. Avionsko soblje „Idžipt era” ušloje u štrajk da bi oteralo omražene gazde. Neće se pomeriti dok ne ode.
15:00, nedelja 13. februar: Radničke borbe i danas su nastavljene širom Egipta.
Radnici u prevozu, čeličanama i poštama saa su na ulicama, kao i brojni radnici manjih firmi.
Jedan ovdašnji revolucionarni socijalista je istakao da su ove borbe rasle tokom godina koje su prethodile revoluciji, tako da takav proces ne bi trebalo ograničavati u okvir pada Mubaraka.
Revolucija, zapravo, produbljuje ove borbe, a one, zauzvrat, mogu da prodube proces revolucije.
Jedan primer toga je i bučni piketlajn, sastavljen od žena i muškaraca, koji štrajkuju ispred državnog osiguravajućeg društva. Kada se neko pojavio sa megafonom da bi poveo skandiranje, svi su se obradovali.
Njihovi zahtevi se tiču niskih plata i radničkih prava. „Hoćemo promene!” uzvikuju. „Uspećemo da pobedimo,” kaže Ahmed, činovnik zaposlen u osiguravajućem društvu.
14:00, nedelja 13. februar: Ovaj revolucionarni proces je daleko od kraja.
Saopštenje vojske da će predsedavati vladom koja je suštinski nakrcana starom gardom razbesnelo je narod. Jasno je da je zbacivanje Mubaraka bilo istorijsko postignuće i to se i videlo ječe po veselju koje je ispunilo ulice.
Ali danas, kada je vojska postala grublja prema nekim demonstrantima koji i dalje kampuju na Trgu oslobođenja, narod to nije prihvatio.
Mnogi kažu: „Zašto su toliko glupi da teraju ljude da se sklone posle samo jednog dana, sada će se mnogi koji su otišli kućama vratiti.” I zaista, to je ono što se dešava.
Na trgu i po okolnim ulicama narod koji je čuo da je došlo do napada, sada je brojniji od automobila.
Vojsci se i dalje veruje, ali narod nije spreman da joj dopusti da ga kinji.
Novinar Džek Šenker mi kaže da je čak i policija jutros došla na trg, uzvikujući: „Mi smo vaša braća. Hoćemo novi Egipat.” To je dovelo do podela i rasprava među ljudima. Većina policiju posmatra kao najgore krivce za nasilje i ubistva pre i tokom revolucije.
Narod i dalje zahteva novu vladu, brze slobodne izbore i kraj zakonima vanrednog stanja.
Vojska, do sada, nije rekla koliko će proći pre nego što te zahteve ispuni.
Podne, nedelja 13. februar: Kada pričam sa ljudima sve što hoće da znaju je: „Šta misliš o našoj revoluciji? Šta narod u Engleskoj misli?”
Jedna učenica je na televiziji videla protest u Londonu. Rekla mi je da se osetila tako ponosnom na to što je ono što su oni radili obišlo svet.
Svi dele neverovatan optimizam o budućnosti. Kažu, „sve je moguće”.
Jedan osamnaestogodišnjak mi je rekao da žene sada misle da su jednake „sa dečacima”, dodajući: „Svi smo jedna zajednica, moramo da se borimo zajedno.”
Ipak, izmešan sa optimizmom je i oprez zbog toga da, ako vojska bude odugovlačila sa datumom novih izbora i čišćenjem starog režima, moraju biti spremni da ponovo izađu na ulice.
Jedan aktivista mi kaže da će u petak ponovo biti održan simboličan marš, samo kako bi se vojnoj vladi pokazalo da je narod i dalje tu.
10:00, nedelja 13. februar: Šest mlađih tinejdžerki čiste put. Kažu da polažu velike nade u novu politiku, novu ekonomiju i novu budućnost.
Čak i dok one i ostali skupljaju ćebad i pakuju ih u kamione, pristiže još ljudi.
Veliki broj njih ponovo se prelio na put, što dovodi do novih rasprava i mini javnih tribina. Diskutuje se o tome da li bi svi trebalo da odu kućama ili bi trebalo da i dalje okupiraju trg.
Dva mladića, obojica studenti, slikaju i prave političke stripove u oblasti koju štiti žica isprepletana kroz plastične stolice. „Nećemo otići dok se svi naši zahtevi ne ispune,” kaže Mustafa, student trgovine.
„To znači kraj korupciji, to znači stvarno oslobođenje. Nećemo posustati. Vojska nas jeste štitila, ali ona sada insistira da moramo da odemo.”
„Šta će se desiti ako nećete da odete, šta će vojska da uradi,” pitam ga. „Videćemo,” kažu.
Trg je i dalje središte javnih diskusija o tome u kom pravcu ide revolucija.
Kada pitam ljude o budućnosti javlja se pitanje Palestine.
Sinoć su među hiljadama egipatskih zastava bile i palestinske. „Palestinci su slabi ako ih ostavimo same,” kaže Ahmed, student prava. „Potrebni smo im i ne smemo na njih da zaboravimo. Izrael ima Ameriku. Palestinci sada moraju imati Egipat.”
9:00, nedelja 13. februar: Trgom oslobođenja ponovo cirkulišu automobili, po prvi put od kada je policija napustila svoje punktove, tokom večeri 28. januara.
Među hiljadu ili više ljudi koji i dalje uz pesmu i uzvike drže neke delove puta, vlada osećanje nelagodne tenzije. Nekoliko stotina ljudi i dalje je po šatorima i sklepanim kućicama koje i dalje popunjavaju tu oblast.
Vojni oficiri u svečanim uniformama pokušavaju da sklone ljude, ali im se mnogi suprotstavljaju.
Oni koji se nalaze u njihovoj blizini nisu zastrašeni.
Jedan muškarac mi je rekao: „Mubarak je bio kamen na našim leđima, sada smo slobodni kao ptice.”
Većina ljudi misli da je okupacija trga za sada ispunila svoju svrhu. Organizovani timovi počistili su trg i okolinu; gomile ćebadi poslagane su po trotoaru.
Svi mi govore da borba nije završena, ali da je sada na drugačijem nivou. Pričaju o tome kako im policija i zvaničnici više ne prete prezrivo, kao nekada. O tome kako svi Egipćani zaslužuju poštovanje sada kada su pokazali da mogu da ustanu za svoja prava.
00:00, nedelja 13. februar: Policijski čas je i zvanično počeo, ali na ulicama su i dalje desetine hiljada ljudi.
Puno se raspravlja o tome šta dalje da se radi. Većina misli da je ovo poslednja noć okupacije Trga oslobođenja. Ipak, ima i onih koji tvrde da je potrebno ostati i osigurati da će do demokratije zaista doći – osigurati da svari neće krenuti unazad.
Advokat iz Aleksandrije, Ahmed, kaže da je došao u Kairopre nedelju dana, nakon što je učestvovao u svakodnevnim marševima u svom gradu. Ipak, on je znao da je Trg oslobođenja centar revolucije i hteo je da to vidi svojim očima.
I on i njegov prijatelj, koji je inženjer, kažu da su se spremali da sutra krenu kućama, ali da revolucija ipak nije gotova. „Pola Egipta je siromašno,” kaže Ahmed. „Kada je ukazala prilika za borbu, mnogi od tih siromašnih došli su na trg jer su hteli bolji život, obrazovanje i posao. Svi smo se borili zajedno i ne smemo da dopustimo da se stvari vrate tamo gde su bile. Gledao sam ljude kako vade hranu iz kontejnera, video sam radnike koji ne mogu da priušte zdravstvenu zaštitu. I pored toga bogati političari sednu na avion i odu iz Egipta ako ima treba operacija. Oni i biznismeni su nam pokrali sav novac.”
Prekida ga jedan prijatelj: „Nakon ovoga neće više biti bogati!”
Nekoliko ljudi kaže da su spremni da za sada veruju vojsci, ali da ukoliko ona uradi bilo šta protiv naroda, kako Ahmed kaže: „Znamo kako da se vratimo na trg. Izaći ćemo na ulice i izvesti još jednu revoluciju.”
23:00, subota 12. februar: Jedna žena, obučena u crno, stoji sa svojom ćerkom i drži sliku svog mladog sina Muhameda. Imao je 16 godina, kaže mi. Ubijen je dok je prošlog petka branio Trg oslobođenja od Mubarakovih plaćenika.
Zli petak, tako ga zove.
Drugi čovek drži transparent na kom je njegov prijatelj Ahmed. Imao je 30 godina i upucan je šest puta.
Po celom trgu su svetilišta za mrtve. Neka su mala, druga su transparenti veliki kao zgrade sa kojih vise.
„Naučili smo da kažemo ne,” priča mi jedan čovek. „I reći ćemo ne ponovo. Osvojili smo svoju slobodu, ali hoćemo novi Egipat. Imamo toliko bogatstva, a toliko siromašnih.”
Nema potrebe da iko bude siromašan ili nezaposlen. Ova revolucija nije bila samo radi svrgavanja Mubaraka.
„Ona se ticala svega. Ništa više neće biti isto.”
22:00, subota 12. februar: Jedan lekar čuva ulaz u apoteku na obodu Trga oslobođenja.
Spavao je tu već više od dve nedelje.
Dok razgovaramo ljudi mu prilaze i traže savet ili lek. Iseca tabletu sa trake i daje je dečaku koji je takođe bio tu od početka protesta.
Lekar kaže da, sada kada je osvojio slobodu, sve što mu treba jeste tuš.
Na sve strane je karnevalska atmosfera. Muškarci su u elegantnim odorama na štulama, nose perike u bojama nacionalne zastave. Okolo su postavljeni štandovi sa nargilama. Ljudi jedu kokice i pečeni slatki krompir.
Narod se okuplja da bi se fotografisao pored vojnika koji okružuju ono malo tenkova koji se i dalje nalaze na prilazima trgu.
20:30, subota 12. februar: Sada sam na Trgu oslobođenja. Mubarak je otišao – slavlje se nastavlja.
Nestajem pod gigantskom egipatskom zastavom koju nosi desetak mladih ljudi. Ljudi su po balkonima, muzika odjekuje.
Promena koja se desila u roku od manje od dve nedelje je neverovatna. Tamo gde sam nekad gledala kako Mubarakovi provokatori nasarću na demonstrante koji štite prilaz trgu, sada sve kipi od veselja. Oslikana lica, na nebu vatromet.
Na nekim transparentima naslikana su lica mladih – onih koji su poginuli tokom borbe za oslobođenje Egipta od Mubarakove tridesetogodišnje diktature.
Niko neće zaboraviti to što nisu poživeli dovoljno da bi mogli da vide ovaj fantastičan radostan dan.
20:00, subota 12. februar: Porodice i prijatelji dočekuju na kairskom aerodromu putnike popunjenog leta iz Londona, uz radost i smeh, mašući zastavama.
Smog ispunjava vazduh. Saobraćaj je ponovo uspostavljen. Po haubama kola zalepljene su zastave, ili se viore kroz prozore.
Postavljeni su policijski punktovi. U nekima i ima policije. Vojni tenkovi i dalje su na ulicama – posebno u okolini predsedničke palate.
Ipak, nema atmosfere straha. Zapravo, obični ljudi i dalje upravljaju većinom saobraćaja.
Ceo grad je na ulicama. Teško je poverovati da su pre samo nedelju dana na tim ulicama ljudi padali mrtvi.
Narod Kaira je povratio svoj grad.
14:40, sreda 2. februar: Upravo napuštam Kairo.
Jemenski predsednik se neće ponovo kandidovati, kralj Abdulah je raspustio jordanski parlament, a tuniski Ben Ali je već deo istorije. Svet se ponovo stvara. To ne čine imperijalisti koji iscrtavaju linije na mapama, od čega je ovaj region toliko propatio u prošlosti, već obični radni narod koji se bori da preživi na svoja dva dolara dnevno, dok njihovi omatoreli vladari žive u raskošnim palatama.
Predajem štafetu izveštavanja ostalim drugaricama i drugovima.
Nadam se da ćemo uskoro proslavljati pobedu Egipatske revolucije. Ali, šta god se desilo, egipatski narod je pokazao da može da ustane kao lav i zbaci okove koji su ga tako dugo držali u ropstvu.
Podne, sreda 2. februar: Tenzije rastu u gradu. Mubarakove pristalice protestuju ispred TV stanice.
Ljudi misle da će njihova revolucija biti prikazana kao nasilna, da će ih napadati i kritikovati.
Ne žele da se svete, ali hoće da odbrane svoju revoluciju.
Međutim, revolucionarni socijalista sa kojim stojim kaže mi da se plaši da će još krvi biti proliveno pre nego što se ovo završi.
Fotoreporterka Džes Hurd mi kaže da je sinoć uslikala nečiji plakat na kom jednostavno piše „Nije ovo Čile”. Narod zna koji je ulog.
11:00, sreda 2. februar: Stugle su vesti o Mubarakovim plaćenicima koji napadaju demonstrante. U jednom slučaju došlo je i do pucnjave.
U bogatijim srednjeklasnim krajevima Kaira sada ima i otvorenog neprijateljstva prema demonstrantima na Trgu oslobođenja.
Vode se žustre rasprave sa lokalnim bezbedonosnim komitetima. Jedan ovdašnji socijalista je takve delove srednje klase opisao kao besne i slomljene.
Kažu da ti ljudi padaju na režimsku propagandu: Mubarak je rekao da će otići, ali ako ode odmah da će doći do haosa i da će se Egipat raspasti. Bolje je imati mirnu smenu vlasti.
Ali u radničkim krajevima širom zemlje i na Trgu oslobođenja, epicentru revolucije, ovi argumenti ne mogu da prođu. Zahtevali su od Mubaraka da ode odmah i kažu da neće otići kućama sve dok se to ne desi. Za njih je ovo borba za goli život. Aktivisti će narednih 48 sati provesti u izgradnji velike mobilizacije zakazane za petak, i u dobijanju argumenta da revolucija mora da nastavi da se razvija unapred, ako misli da postigne slobodu koju toliko ljudi želi.
1:00, sreda 2. februar: Večeras neće biti puno sna na Trgu oslobođenja. Atmosfera je električna. Na hiljade ljudi tapše uz slogane koji napadaju Mubaraka. Nekoliko demonstranata mi je reklo da ovo nije dovoljno dobro. Borimo se za slobodu. To znači da Mubarak mora da ode.
Prašina koju podižu stalni marševi daje trgu sablasan osećaj. Lutke Mubaraka njišu se na vetru sa svojih vešala ispred palmi obasjanih mesečinom.
Izvan trga tenzija je veća nego prethodnih noći. Svi su nervozni. Možda će Mubarak iskoristiti ovu noć da napadne narod. Lokalni komitet za bezbednost je porastao, a pozvano je i pojačanje u vidu volontera da bi se blokirao ulaz na trg. Lome granje i od njega sklapaju oružje. Kažu nam da se sklonimo sa ulice za slučaj da se policija vrati, za slučaj da dođe do pucnjave. Sklanjamo se.
00:00, sreda 2. februar: Na trgu je opšti bes. Kada su pristigle vesti o Mubarakovom saopštenju, mnogi su se već spremali za spavanje.
Ljudi su trčali do radija, dva TV-a i velikog bima. Drugi su otišli u obližnje domove i kafee.
Jedan čovek je rekao: „Što više pokušava da prkosi nama, narodu, više ćemo mi prkositi njemu. Ako ostane do septembra napuniće ministarstva svojim ljudima i potrošiti sav naš novac. On misli da smo mi glupi. Ali sada imamo samopouzdanje.”
Narod maršira oko trga noseći portabl zvučnike na ramenima. Drugi uleću i izleću iz mase. Narod okupljen oko logorske vatre viče i raspravlja. Došli su dovde. Svojim očima su videli ljude upucane na smrt. Videli su preko milion sugrađana koji su danas marširali gradom. Nisu sve to proživeli da bi i dalje živeli pod Mubarakom.
Oni hoće da mu vide leđa i to odmah. Kažu da će otići do petka. Odlučni su.
23:00, utorak 1. februar: Na ulicama je erupcija besa. Mubarak je upravo završio svoje saopštenje. Na ulicama je bio muk dok su svi slušali. Ja sam stajala sa lokalnim komitetom koji štiti obližnju raskrsnicu. Upalili su radio u kolima i okupili se u krugu da saslušaju.
Mubarak kaže da neće izaći na reizbor u septembru. Ali ne kaže da će da ode sada.
Čim je završio cela ulica se okupila, a kafići su se ispraznili. Nalazim se usred ljutitog marša koji se uputio natrag na Trg oslobođenja. Uzvikuje se: „Mubarak, odlazi. Kraj za Mubaraka. Kraj za njegov sistem.”
Mubarak možda misli da može da uguši bes večeras, ali ljudi viču „odlazi sada”.
Trg oslobođenja je živ; narod skandira i maše zastavama. Vesti se sada projektuju na ogromnom video-bimu od spojenih čaršafa.
„Odlazi, odlazi, odlazi”. Skandiranje se širi na hiljade ljudi i odjekuje u okolini trga. Ako je išta postiglo, ovo saopštenje je prodrmalo bes. „Odlazi, odlazi, odlazi”.
20:00, utorak 1. februar: Masom su se munjevito proširile glasine da će Mubarak da izađe sa saopštenjem. Narod se okuplja oko TV ekrana. Niko ne zna da li je ovo istina. Kažem Samahu, socijalisti iz Kaira: „Sigurno ne bi davao izjavu da poruči kako odlazi. Valjda bi samo otišao?” „Ne znam,” odgovara mi. „On je uvek bio uz nas. Nikada do sad nas nije napustio!” Smeje se apsurdu cele situacije.
Priča mi o sastancima koji su se odigravali tokom dana među koaliciji grupa koje su bile ključne za skorašnja zbivanja. Kaže da su politički leci danas išli kao alva. Svakim danom svi su sve radikalniji. Na kraju, ljudi danas nisu hteli da napuštaju trg.
Sameh mi je pričao o nivou današnjih dešavanja. Neki su broj ljudi na ulicama procenili na osam miliona – što je 10 odsto populacije.
Ali uz radost zbog današnjih velikih postignuća, javlja se i nelagoda.
Revolucija mora da nastavi unapred. Narod postaje nervozan. Male radnje gube prihode zbog policijskog časa. Zaliha je sve manje.
Mnogi egipatski radnici preživljavaju od dnevnica. Nemaju ušteđevine. Zato mnogi od njih sada jedva preživljavaju. Dosta bankomata ostaje bez novca, a banke su zatvorene, kao i većina preduzeća.
Plan je da se sutra odradi masovna akcija deljenja letaka kako bi se narodu poručilo: „Mubarak je taj koji te sprečava da zaradiš za život. Nateraj ga da ode.”
Državna televizija kipti propagandom o gradu koji je navodno preplavljen kriminalom i banditima. Ali to ljude ne plaši.
Bezbednost je, dakle, i dalje u rukama naroda. Gde ste ikada videli da civili proveravaju lične podatke ljudima kako bi se uverili da nisu panduri? Gde ste videli da vas civili odbijaju ako ste pandur?
Trg je i dalje prepun ljudi. Ulice su u rukama naroda. Ali Mubarak je i dalje tu. Koliko dugo još ova protivrečnost može da traje?
19:00, utorak 1. februar: Prvog dana kada sam stigla ovde jedva da je iko imao normalan megafon. Sada se sa svake strane trga prostiru masivni razglasi, jedan od kojih ima preko 20 zvučnika.
Ispred njih na hiljade ljudi sedi ili stoji. Trenutno niko ne drži govor. Svi ćaskaju bez prestanka.
Četiri mlade žene me zaustavljaju. Jedna je u srednjoj školi, ostale su na koledžu. Pitaju me šta mislim o ovome danas i da li sam uplašena – pokazujući prstom na nemirnu masu koja nas okružuje. Rekla sam im: „Ne, inspirisana sam.”
Pitala sam ih da li su one uplašene. Nisu. Trg oslobođenja je najsigurnije mesto u Egiptu.
18:00, utorak 1. februar: Ulice vrve od diskusija. Šta dalje? Koliko dugo još Mubarak može da se održi? Tokom celog dana kipti debata oko marša na predsedničku palatu.
Neki se pribojavaju napuštanja Trga oslobođenja, koji je postao simbol revolucije.
Ali iako je grad potpuno stao pred brojnim demonstrantima, i dalje ima mnogo onih koji hoće pokret.
Možda bi marš na palatu bio tačka preokreta. Na samom trgu trenutno niko ne deluje kao da bi da se igde pomera.
Sve je više gigantskih transparenata koji vise sa zgrada i jednostavno poručuju „ODLAZI”.
Helikopteri kruže oko nas.
Pada mrak, ali ovaj neverovatni dan još uvek nije završen.
17:30, utorak 1. februar: Narod i dalje pristiže. Neki još nisu ni uspeli da dopru do trga.
Okolni kafići su polupani. Budući da nema automobila, ljudi su raspršeni po kolovozu – piju čaj, puše nargile i gledaju Aldžaziru. U jednoj grupi, neko recituje ushićenoj publici.
Dalje, neko svira na mandolini. Atmosfera je slavljenička. Policijski čas je potpuno zanemaren.
17:15, utorak 1. februar: Deluje kao da je ceo Egipat na ulicama. Kairo se pretvorio u ogromnu nezaustavljivu masu ljudi.
Revolucionarni socijalista Sameh mi kaže da i dalje pokušava da sustigne razvoj događaja. „Kao da živim u drugoj zemlji. Imamo gomilu mlađih drugarica i drugova koji počinju da se organizuju.”
„Žurimo da vidimo šta možemo da uradimo. Ovo nije igra. Veliki broj mladih spreman je da umre za ovu revoluciju.”
Revolucija uvodi nove snage svakog dana. Danas su se radnici priključili marševima po gradu. Ovde i drugde u zemlji fabrike ulaze u štrajk.
Ako će nas ova revolucija nešto naučiti, to je da možemo da promenimo svet – da čak i najrepresivnijim režimima možemo pružiti otpor.
Dok ovo pišem Mubarak je i dalje na poziciji predsednika – ali narod oseća da nije pitanje „da li će”, nego „kada” pasti.
Ceo ovaj veliki grad od 20 miliona stanovnika pretvorio je svaki ulični ćošak u bazu otpora.
Režim to pokušava da predstavi kao haos. Naprotiv. Ovo je samoorganizovani, dobronamerni, skup koji poštuje pravo na različitost i buja iznutra. Jedan demonstrant dobacuje: „Policija ne zavodi red. Mi sami zavodimo svoj red.”
Ovako izgleda revolucija.
15:30, utorak 1. februar: Čujemo da je na ulicama Kaira već preko milion ljudi.
Jedva da možemo da se pomeramo. Svi se smeše i međusobno pozdravljaju. Ovo je dan koji niko neće zaboraviti.
I tako nije samo u Kairu. U Suecu čujem da ima više od 300,000 ljudi u maršu. 250,000 u Mansuri. 500,000 u Aleksandriji.
Demonstranti su danas na ulicama svakog grada u Egiptu. Neki kažu da je širom zemlje izašlo četiri miliona ljudi.
Reči teško da mogu da opišu radost, energiju i odlučnost na ulicama.
Preveli su mi jedan otkucani papir koji je neko držao podignutog: „Hoće da nas uplaše. Uništio nam je živote. Živimo samo jednom. To je to.”
14:45, utorak 1. februar: Hodam od trga avenijama kako bih videla desetine hiljada ljudi koji nisu još ni stigli do trga. Neki su već odlučili da se zaustave tu gde su se našli.
Postavljaju transparente i dodaju se hranom i vodom. Neko je okačio buket cveća na tenk koji motri na situaciju. Vojnici ga ne diraju.
Izgleda kao da ovo ne može biti veće nego što već jeste. Jedan muškarac je juče doputovao iz Aleksandrije. Pitam ga zašto nije ostao da tamo protestuje.
„Zato što je ovo glavni grad,” odgovara mi. „Ovde je ono što se računa. Cela moja porodica je došla. Stigli smo juče jer su danas svi vozovi zaustavljeni. Nisam hteo ovo da propustim.”
Svako malo zvučni talas prekrije celu gomilu: „ODLAZI”.
Nastavlja se debata oko toga šta sledeće da se radi. Ovo deluje nezaustavljivo.
14:15, utorak 1. februar: Kontigent srednjoškolaca maršira pored nas, uzvikujući parole. Neki od njih pustili su u vazduh letećeg zmaja na kom je ispisano „ODLAZI”. Sunce bije i ljudi savijaju novine u origami šešire.
Jedan ogromni transparent, dugačak desetak metara, trenutno je položen i u fazi je ispisivanja. „Narod traži smenu režima”, u crvenoj i crnoj.
Dok se provlačim, masa ljudi uzvikuje „Dobrodošla u Egipat” – ili ponekad: „Dobrodošla na Egipatsku revoluciju”.
Sedam da pošaljem SMS poruku. Muškarac pored mene počinje da govori o tome šta njemu znači to što je video da je ovo danas moguće da se desi. Kaže da je bilo ujedno i neizbežno, ali je osećaj bio takav i kao da se nikada neće desiti. Pitala sam ga zašto je ovog puta drugačije. Zašto je sada bilo moguće?
„Samo pogledaj lica ljudi okolo…” Nije mogao da završi rečenicu – osećanja su ga potpuno preplavila.
Adaf Suif je na travi negde u centru trga, okružena masom od stotina hiljada ljudi sa svih strana – viču, pevaju, uzvikuju.
Pitala sam je kako se u tom trenutku oseća. „Ponosna sam. Toliko dugo smo delovali mlitavo, podeljeno i pasivno. Ali mnogi od nas su verovali da egipatski mentalitet odbija da se pokori ovakvim negativnim predstavama.”
„Danas ovo vidimo na delu. Nije sve do samog revolta, već i do toga šta ga čini. Humor, ljubaznost, organizovanost. Fantastično je. Ovde ljudi pokazuju svu svoju kreativnost.”
Narod i dalje pristiže. Vojska je posedala, ali sada nose neprobojne prsluke. Na trgu, međutim, nema straha.
12:30, utorak 1. februar: Gde god da pogledam po Trgu oslobođenja je more lica. Ovde na trgu su stotine hiljada ljudi. Prizor je istinski zapanjujuć.
Put koji vodi iz naselja Giza toliko je pun ljudi, da se sa poteškoćama približavaju trgu.
Sada je debata oko toga „treba li da marširamo ili da ostanemo na trgu?” Ako krenemo u marš, kuda da idemo? Na predsedničku palatu? Na TV stanicu? Neće biti mesta za sve na trgu.
Zapravo, ovde je dovoljno ljudi i da se ode u marš i da deo njih ostane. Adaf Suif, egipatska spisateljica i aktivistkinja, rekla mi je koliko se ponosno osećala danas.
Pored nas je porodica jednog mladića. Jedinog sina im je ubila policija. Za njih – i sve one koji su propatili kroz ispitivanja i torturu u rukama policije – uloga policije i države nije apstraktno pitanje.
Ali ovde imaju istorijsku priliku da stave tačku na režim. Ovo je u njihovim rukama.
12:15, utorak 1. februar: Samnom su doktori u uniformama. „Neka svet vidi da je ovo egipatski narod,” kažu.
Grupa mladih žena, studentkinja i diplomki, peva. Jedna od njih, arhitekta, kaže: „Ja imam posao, ali šta ćemo sa ostatkom omladine?” Prekida je Amer, čovek koji se našao pored mene. „Naš problem nisu novac, siromaštvo ili bezbednost. Naš problem je sloboda. Naš problem je sistem.”
Sada, dok se mnogi spuštaju u molitvu, mogu da vidim pun obim ovog dana.
Podne, utorak 1. februar: Desetine hiljada ljudi uivaju se na trg. Uhvaćena sam u gomili koja se kreće. Svi drže svoje lične karte uvis, da bi volonteri mogli da ih provere.
Još jednom, jedna mlada žena mi uz izvinjenje pregleda ruksak.
Nivo organizacije u sred masovnog pokreta je zadivljujuć. Ljudi postavljaju svoje tek napravljene transparente uz put. Neki su ispružili svoje mobilne telefone kako bi slikali i snimali scenu.
Nije kao da igde mogu to da pošalju. Internet je isključen još od petka. Ovo danas se nikako ne može nazvati tviter ili fejsbuk revolucijom, kada ništa od toga ovde ne radi.
Nijedan od egipatskih mobilnih telefona koje sam zvala ne radi.
Ipak, ljudi nastavljaju da pristižu. Mora da već ima nekoliko stotina hiljada ljudi na trgu.
Teško mi je da se pomerim i osmotrim. Zvuk skandiranja slogana je zaglušujuć.
Ovo je pokret koji je rastao i jačao iz dana u dan. Sada, iz sata u sat.
11:05, utorak 1. februar: Jedna od najboljih stvari vezanih za proteklih nekoliko dana bilo je učešće žena.
Žene su danas po prvi put deo timova obezbeđenja na obodu trga, budući da se svi pretresaju.
Žene su takođe kampovale tokom noći na trgu, pod plastičnim šatorima. Neke od njih su sa muževima i decom. Grupe mlađih žena trče po trgu i smeju se, islikavaju slogane po licima i prave hidžabe od egipatskih zastava.
Ima, međutim, i dosta starijih žena. Neke deluju umorno, sede na zidićima i razgovaraju. Naslanjaju se na štapove, okružene plakatima i sloganima.
Ovo me je podsetilo na nešto što je Martin Luter King napisao o jednoj sedamdesetdvogodišnjoj starici koja se 1955. u Alabami borila protiv rasizma. Kada bi je upitali da li je umorna, odgovorila bi: „Moje noge su umorne, ali mi je duša odmorna.”
Isto bi se moglo napisati i za ove žene danas na Trgu oslobođenja.
10:30, utorak 1. februar: Ljudi i dalje pristižu na trg. Za sada neorganizovano, već u talasima koji nadolaze iz avenija i ulica koje vode ka Trgu oslobođenja.
Vojska je rekla da neće pucati i da demonstranti imaju legitimne zahteve.
Svi sa kojima razgovaram počinju priču tako što mi kažu da Mubarak mora da ode. On je oličenje svega trulog u starom režimu. Ali, ne zaustavljaju se tu.
Traže momentalne izbore, ali prave izbore, i potpunu čistku Mubarakovih korumpiranih političkih saradnika. Ovo je revolucija za koju mnogi kažu da se bori za ljudsko dostojanstvo; reč koja se nalazi na gotovo svačijim usnama je „sloboda”. Dalija, žena na aerodromu koja se vraća kući, rekla mi je da se osećala „kao Mel Gibson u onom filmu – samo sam htela da vičem ‘sloboda’!”
Što se Mubarak duže održi, to će pokret biti radikalniji. Možda su vladari poput njega tokom decenijana vlasti postali toliko samozadovoljni da ne mogu da veruju da im se njihovi građani ikada mogu usprotiviti.
Ipak, to se sada dešava. Trideset godina tlačenja prolilo se u samo nekoliko veličanstvenih dana. Naravno, ni mnogi od onih koji sada protestuju nisu mislili da bi ovakav pokret bio moguć. Svakako ne za njihovog života. Osećam sve vreme kod ljudi i tračak neverice. Ovo je, zapravo, sve počelo pre samo nedelju dana.
Mubarak je i dalje na vlasti. Stara garda i dalje ga čuva. Policija bi mogla da se vrati, a vojni tenkovi su i dalje na ulicama. Zato neki moraju da hodaju ponekad i kilometrima do Trga oslobođenja, noseći torbe sa hranom i vodom, da bi završili posao koji su započeli.
9:45, utorak 1. februar: Sada sa omči vise „Mubaraci”.
Narod se okupio oko čoveka koji je od sečenih flaša za vodu napravio posude za boju. Naručuju svoje slogane, a on ih ispisuje po njihovim licima/grudima/rukama u bojama egipatske zastave.
Broj ljudi raste, ali, za razliku od skupova na npr. londonskom Trafalgaru (Trg oslobođenja je mnogo veći), nisu svi na jednom mestu. Sve vreme održava se nekoliko skupova, velikih i malih, dok mnogi drugi ljudi šetaju i razgovaraju sa porodicama i prijateljima.
Nigde nema plakata partija ili nekih kampanja. Kreativnost ručno pravljenih plakata podseća me na studentske demonstracije. Na nekima su crteži, vicevi, a na drugima čista mržnja. Ovde je mnoštvo ideja.
8:30, utorak 1. februar: Danas je veliki dan – ali da li je dan kada će generalni štrajk i masovne demonstracije srušiti Mubaraka?
Obezbeđenje je strogo. Sada treba proći od mog hotela do glavne ulice koja vodi ka trgu. Pretresaju me tri mlade žene demonstrantkinje.
Na sledećoj raskrsnici još jedna mlada žena proverava moj pasoš. „Dobili smo toliko pretnji. Samo želimo da zaštitimo trg,” kažu.
Natrag na dobro poznatom tru, ljudi raspremaju svoje šatore. Sede u krugovima i ćaskaju. Timovi volontera očistili su ceo ovaj ogromni centar grada bez greške. Manje grupe demonstranata marširaju gradom i skandiraju slogane.
Pored televizora, sada isključenih, svira muzika i nekoliko stotina ljudi peva i plješće u ritmu. Zaustavljaju me oni koji govore engleski i govore: „Mubarak mora da ode”.
Velika egipatska zastava se talasa, dok je drže za četiri ćoška iznad ventilacionog otvora, verovatno metro stanice.
Na jednoj stranici zgrade zašiveni čaršafi predstavljaju ogromni video-bim za projekcije.
Nekoliko omči vise sa visokih semaforskih bandera koje se naginju nad ulicom.
Na drugoj strani, govore i pesmu predvode dva mladića koji stoje na vrhovima velikih drvenih merdevina.
Jutarnje novine se čitaju i diskutuju po grupama. Ostali sede mirno i čitaju kuran.
Tenkovi su i dalje na svim prilazima. Neki vojnici ćaskaju sa demonstrantima. U jednoj ulici je vojska ta koja pretresa ljude.
Koliko će se ljudi pojaviti danas? Da li će se i radnici mobilisati? To su pitanja koja svi postavljaju.
23:50, ponedeljak 31. januar: Tenzija raste u iščekivanju sutrašnjeg masovnog marša.
Prilazni putevi su blokirani. Vozovi su zaustavljeni. Priča se da će mobilni operateri biti isključeni u ponoć.
Na jednoj od glavnih avenija koje vode do Trga oslobođenja sada sedi nekoliko stotina demonstranata, dok ih vojnici posmatraju. Sada je tenzija između vojske i naroda definitivno veća.
Dole niz ulicu, hiljade ljudi nastavljaju da skandiraju.
22:15, ponedeljak 31. januar: Novi potpredsednik, Omar Sulejman, objavio je na televiziji da će neka parlamentarna mesta biti upražnjena za nove izbore.
Narod reaguje odobravajućim uzvicima – što prerasta u bes u trenutku u kom shvataju da su izbori toliko ograničeni.
Glasine o zatvorenim putevima i zaustavljenim voznim trakama ka Kairu potvrđene su na vestima. Mogućnost da će milion ljudi sutra krenuti ka glavnom gradu očigledno režim čini dosta nervoznim.
22:00, ponedeljak 31. januar: Izbor slogana krasi zidove i transparente na trgu. Na jednom piše: „Benzin egipatskom narodu, ne cionističkim tenkovima”.
Veliki, profesionalno izrađeni transparent poručuje: „Egipatski inženjeri podržavaju proteste egipatskog naroda i žele im da sruše politički sistem! Svi zajedno za dobrobit Egipta.”
Među ostalim sloganima su i „Mubarače, igra je završena” i „Skinite mu glavu”.
Jedna porodica, sa sve starijom bakom i malom decom, sedi okupljena oko sopstvenog plakata, na kom jednostavno piše: „Mubarak, odjebi”.
21:30, ponedeljak 31. januar: Nazad na trgu atmosfera je naelektrisana. U jednom uglu volonteri su dovukli kablove i povezali dva mala televizora. Sve vreme se gleda Aldžazira.
Gomila od nekoliko stotina ljudi sedi na putu i gleda vesti. Neki se raduju dok jedan od vojnih zvaničnika izgovara kako vojska neće pucati na „veliki egipatski narod”.
Na drugoj strani neko je uspostavio zvučni sistem sa kog se sada vode politički govori i uzvikuju parole, ali i čita poezija. Tamošnju publiku čine stotine žena, muškaraca i dece koji ćutke sede u velikoj masi ispred zvučnika.
Dosta glasina nagoveštava kako su putevi ka Kairu blokirani, da bi se sprečilo da ljudi pristignu na sutrašnji marš.
Večeras će mnogo više ljudi spavati na Trgu oslobođenja, zato što ne žele da rizikuju da ih ujutru nešto spreči da prisustvuju.
20:30, ponedeljak 31. januar: Do pauze između izveštaja je došlo zbog dugačkog telefonskog razgovora povodom ovonedeljnog izdanja Socialist Worker-a.
Nemam internet, niti e-mail, tako da sam primorana da se vratim starinskim metodama!
Izvan Kaira dolaze neverovatne vesti. Danas je i do milion ljudi bilo na ulicama Aleksandrije. U Suecu je marširalo njih nekoliko stotina hiljada.
Takođe, tri fabrike su ušle u štrajk koji ne nameravaju da prekinu sve do obaranja Mubaraka. Jedna od njih je čeličana koja proizvodi 70% egipatskog čelika.
Takođe, stižu i vesti o radnicima dve kairske fabrike, od kojih je jedna tekstilna a druga štamparska, koji su izbacili svoje gazde.
Svi pogledi biće sutra uprti prema radnicama i radnicima i pozivu na generalni štrajk.
17:30, ponedeljak 31. januar: Ono što zadivljuje u posmatranju dešavanja poput ovih ovde je brzina promena koje se dešavaju u ljudima.
Gotovo niko od ljudi sa kojima sam razgovarala do sada nije bio politički aktivista. Pod ovim režimom nikome nije bilo lako da bude politički aktivan, ali u ovih nedelju dana razotkrilo se čitavo more nezadovoljstva.
Ljudi koji su se borili da prežive i koji su se osećali bespomoćnima da se usprotive načinu na koji su tretirani sada osećaju da su preuzeli kontrolu.
Besni su zato što se Mubarak i dalje održava, ali su istovremeno potpuno sigurni u svoju pobedu.
I svakog sata Trg oslobođenja sve je puniji. Ovo je najveći dan do sada.
Neki kažu da je trenutno na ulicama 300,000 ljudi – svakako tako deluje.
16:00, ponedeljak 31. januar: Policijski čas traje već sat vremena. Jedna od ironija odlučnosti suprotstavljanja zakonu je ta da je na ulicama tokom policijskog časa daleko više ljudi nego u bilo kom drugom trenutku tokom dana.
Svakako je sada više ljudi nego juče u ovo vreme. Male i bučne lokalne povorke ulivaju se na trg sa svih strana grada.
Sada već imamo nekoliko štampanih transparenata koji su visoko postavljeni.
Ulični sastanci niču na sve strane. Na nekim mestima gužva je tolika da je jedva moguće proći.
Sutra u ovo vreme održaće se marš na predsedničku palatu. Svaki dan se posmatra kao presudni. I zaista jeste tako.
Uprkos vestima da policija ponovo preuzima dužnost u drugim delovima grada, pokret i dalje ima polet.
15:00, ponedeljak 31. januar: Polcijski čas je zvanično počeo. Džon Snou sa Channel 4 vesti upravo je prošao pored kafića u kom pijem svoj vrlo sladak čaj i upitao momke koji sede za stolom pored mog da li će tokom trajanja policijskog časa otići kućama. Niko od njih neće.
Rekao im je da je stigao pravo iz Južne Afrike, gde je pokrivao priču o Mandeli. Kaže da je bio u Iranu tokom Iranske revolucije i da ga ovo podseća na taj događaj, kao i na to šta bi moglo da se desi budući da postoji nepopunjen prostor na kom bi trebalo da se nalazi alternativna opozicija.
Naši uživaoci čaja upravo su počeli da se raduju i viču – ugledali su povorku ljudi iz komšiluka koja je prošla pored noseći zalihe hrane za štandove na trgu.
Podne, ponedeljak 31. januar: Izbio je poziv da se sutra uđe u generalni štrajk i da milion ljudi maršira Kairom.
Svi su nezadovoljni time što Mubarak uspeva da opstane na vlasti.
Ljudima ponestaje benzina i sav ispečeni hleb nije dovoljan.
Van Trga oslobođenja, neke prodavnice su otvorene, a na ulicama je ponovo i mali broj automobila i taksi vozila. Vojnici i tenkovi stoje uz komitete komšiluka koji upravljaju saobraćajem i organizuju obezbeđenje. Ako organizovana radnička klasa odgovori sutra, pojaviće se mogućnost ubrzavanja ovog neverovatnog revolucionarnog procesa.
9:30, ponedeljak 31. januar: Jedan muškarac me je zaustavio i rekao mi: „Ako izveštavaš, reci ljudima šta radimo ovde. Pokušavamo da izvršimo mirnu revoluciju. Da li svet zna šta se ovde događa? Da li ljudi shvataju? Nile news prenosi da je ovde samo 200 ljudi. Lažu.”
Dok prolazim trgom sunce se diže i ljudi se čiste nakon spavanja u kampovima tokom noći. Kažem jednoj grupi da mora da su umorni. Odgovaraju mi: „Ne, bićemo ovde još sto godina, ali ćemo se otarasiti tog tiranina. Za našu decu i našu budućnost.
8:30, ponedeljak 31. januar: Vojska je zapucala bojevom municijom u vazduh.
Nekoliko demonstranata me uverava da je vojska na strani naroda i da nas nikada ne bi napala. Jedan čovek koji drži kraj velikog transparenta koji se prostire širokom avenijom mi kaže: „Možda nije vojska, ali oni hoće da se sklonimo sa trga, pogledaj gore, na krovu muzeja.”
Pogledala sam i jasno iznad crvenih prašnjavih zidova ovog turističkog odredišta ugledala kako viri snajper.
Nedaleko od nas iz kolica gladnim i umornim demonstrantima dele besplatne činije kus-kusa.
Na jednoj strani nezamisliva odlučnost i solidarnost revolucije, na drugoj puške. Ovde je uloga države, kao i različitih sekcija unutar nje, i dalje veoma značajna.
7:45, ponedeljak 31. januar: Budim se uz zvuke helikoptera koji nas nisko nadleću. Mogu da čujem gomile ljudi koje radosno kliču.
Potom, nekoliko pucnjeva. Suzavac ili municija? Klicanje prerasta u besnu dreku; u vazduhu je nepogrešivi ujed suzavca.
Devet tenkova od prošle noći smanjilo se na njih šest, ali je i atmosfera drugačija. Demonstranti viču na vojnike koji sa izvađenim puškama stoje na ulici. Nema zagrljaja i bacanja koske.
Žurim da se obučem i ponovo izađem napolje. Ovo se može pretvoriti u bitku za revoluciju.
1:00, ponedeljak 31. januar: Medicinska služba na Trgu oslobođenja je dobro organizovana, ali joj je ponestalo osnovnih lekova. Lekari noću spavaju na obeleženom mestu, tako da ljudi mogu da znaju gde da potraže pomoć. Teško povređeni se prebacuju u privremenu bolnicu u obližnjoj džamiji.
U okolnim domovima prikuplja se novac za hranu.
Jedan doktor kaže: „Šta još možemo da uradimo? Možemo da pazimo na sebe, ali moramo biti sposobni da brinemo za bolesne i ranjene. Hoću da svi znaju protiv čega se borimo.”
00:00, ponedeljak 31. januar: Policija je primećena u nekim delovima grada, ali ne i na Trgu oslobođenja.
„Ne bi se usudili da ovde promole nos“, kaže jedan mladić na dužnosti na prilaznom punktu koji se uspostavljen na barikadama. Oni nose improvizovane bele trake i brinu se oko toga da ulice ostanu čiste, ali i bezbedne.
Pojavljuje se jedna žena i pita da li je put do njene kuće bezbedan. Šalju se dva muškarca da joj obezbede prolaz.
Na trgu, simbolično središte pokreta je mirnije. To, ipak, i dalje znači da na hiljade ljudi sedi po zidovima i ćaska. Na svakom mogućem suvom komadu trave podignuti su šatorski kampovi.
Gde god se okrenem čujem prepirke i debate: „Šta se dešava? Šta sledeće možemo da uradimo?“ Sve vreme tinja briga da će tokom noći doći do pokušaja preuzimanja trga.
Mnogi od nas, uključujući i mene, osećaju da je situacija na oštrici noža.
23:00, nedelja 30. januar: Pristižu izveštaji da je policija ponovo počela da zauzima položaje u gradu. Na drugoj strani grada ispaljivani su meci koji za sobom ostavljaju dimni trag. Ovi pucnji su upozorenje lokalnih odbrambenih komiteta policiji da ih se kloni.Po mišljenju egipatskog pisca Adafa Suife, policija tvrdi da će samo nastaviti sa svojim „normalnim” dužnostima i da neće prilaziti Trgu oslobođenja. Videćemo
21:00, nedelja 30. januar: Narod je širom Egipta i dalje na ulicama. Jedan aktivista izveštava da grad Mahala – snažno uporište radničke klase – gori. Kaže da ne čudi što su se neki od najbrutalnijih sukoba desili upravo u oblastima u kojima je proteklih godina došlo do povećanja borbenosti radničke klase.
Šire se glasine da su tekstilni radnici iz Mahale i kamiondžije širom zemlje ušli u štrajk protiv Mubaraka.
20:00, nedelja 30. januar: Hodam jednom od glavnih avenija od Trga oslobođenja.
Na svakom putu koji se uliva na trg postavljene su barikade i vozila komiteta kao kontrolni punktovi.
Neki su izneli stolice i zapalili vatru ispred svoje obućarske radnje.
Dva muškarca koji sede na plastičnim stolicama me zaustavljaju da bi mi poželeli dobrodošlicu u Egipat. Kažu da će biti tu celu noć da bi zaštitili prostorije u kojima rade. „Tu smo dok se sve ne završi”, kažu.
Svi se slažu da je u petak na sve strane bilo pljačkanja, ali svi za to krive policiju. Kažu da je policija potpuno podivljala.
Izgleda da je policija htela da stvori atmosferu straha i haosa, kako bi ljudima počela da nedostaje Mubarakova snažna šaka. Nije im upalilo.
Ljudi su uzeli svoje živote u svoje ruke.
Na obodu trga broj teknkova povećao se na devet. Ipak, i dalje su okruženi demonstrantima koji pevaju i jedva da zastaju da udahnu.
Na ostalim mestima ljudi se spremaju da prenoće po okolnim haustorima.
19:00, nedelja 30. januar: Došlo je do komešanja u jednom delu Trga oslobođenja. Reč se proširila masom – Muhamed Elbaradej je prisutan i obratiće nam se.
Mnogi veruju da je Elbaradej osoba koja može da ujedini opoziciju i istera Mubaraka.
TV ekipe se takmiče sa demonstrantima koji su podigli svoje mobilne telefone, pokušavajući da uhvate delić čoveka koji bi mogao biti sledeći predsednik Egipta.
Na kraju niko osim TV gledalaca nije uspeo da čuje šta je govorio. Ipak, razne grupe se okupljaju u jednu masu. Da li će on postati jedinstveni glas pokreta?
Upravo sam srela Džeka Šenkera, britanskog novinara koji je ovde stacioniran i kog je početkom nedelje egipatska policija uhapsila i isprebijala.
Rekao mi je da je čuo neke kako u odgovor Elbaradeju uzvikuju: „Ovo je i dalje naša revolucija!”
Ipak, sada su svi ujedinjeni oko jedne stvari: Mubarak mora da ode.
16:30, nedelja 30. januar: Policijski čas traje već pola sata, a trg je prepun. Britanska fotografkinja Džes Hurd imaće najbolje fotke – ona je negde na nekom krovu.
Vojska je i dalje na svakom ćošku i narod je još uvek pozdravlja i grli. Po celom trgu grupe ljudi čitaju letke, ispisuju slogane i dodaju se kutijama urmi i slatkiša.
Time što su ovde pokazuju da su izgubili strah koji je Mubaraka 30 godina održavao na vlasti.
Šta god se dogodilo večeras i u danima koji predstoje, ovi ljudi su pružili otpor represiji i zauvek su se promenili.
Neki kažu da će budućnost Egipta biti određena večeras, a da će ono što se sada dešava u Egiptu oblikovati budućnost celog regiona.
Helikopteri kidišu. Oko nas je mrkli mrak. Na sve strane pesma i uzvikivanje slogana. Vojska nas i dalje posmatra.
Ulog je veliki, ali ljudi ne deluju kao da im se ide kućama.
16:00, nedelja 30. januar: Sela sam na čaj sa revolucionarnim socijalistom koji i dalje teško prihvata to da nas nije pratio nijedan policajac u civilu.
Sedimo u kafiću na ulici, otvoreno diskutujući o revoluciji i razmenjujući mišljenja o Mubarakovim zločinima sa ljudima za okolnim stolovima. „Ovo je kao potpuno druga zemlja,” kaže mi.
Potom se čuje zaglušujuća eksplozija. Tri, ako ne i više, borbena aviona nas nadleću. Deluje kao da samo što ne poderu vrhove zgrada, toliko nisko lete. „Šta ovo znači,” svi se pitaju. „Samo pokušavaju da nas zastraše,” neko odgovara.
Još deset minuta do početka policijskog časa u 16:00, a ulice su i dalje pune ljudi. Svi pričaju o politici i svi idu ka trgu. Ako će se nešto desiti, svi hoće da budu prisutni.
Broj ljudi na trgu raste. Nema plana. Nijedna organizacija nije odgovorna za ovo.
U vazduhu je samo ubeđenje da, ako se ovako nastavi, Mubarak pada.
Mladi i stari, žene i muškarci, u odelima i farmerkama. Ceo Kairo je na ulicama. Njihovim ulicama.
15:00, nedelja 30. januar: Razgovaram sa lekarom. „Video sam toliko ljudi koji su umrli tokom moje smene u petak,” rekao mi je. „Upucani i mnogi drugi ranjeni. Ali sada su ljudi otvorili oči. Završićemo ovo. Mubarak mora da ode.”
14:00, nedelja 30. januar: Celo popodne vojnici se druže sa narodom. S vremena na vreme bi neki od njih sklonio ljude sa tenka, ali nema neprijateljskog raspoloženja – bar ne za sada.
Jedan vojnik je ispucao nekoliko metaka u vazduh – iza tenka se polako približavao vodeni top.
Naletela sam na Roberta Fiska, čije je izveštavanje sa Bliskog Istoka već postalo legendarno. „Pogledaj iza sebe,” rekao mi je. „Ako počnu da pucaju, trči ka ulazu u metro.” Sasvim je jasno kako je uspeo da preživi toliko ratova.
Nisu pucali. Vodeni top je krenuo u rikverc i demonstranti su ukrstili ruke sa vojnicima da bi pomerili ljude.
Niko ne želi da veruje da će se vojska okrenuti protiv naroda. „Vojska nam je kao porodica,” kažu mnogi.
Podne, nedelja, 30. januar: Mnogi su proveli noć na trgu, pauzirajući samo da bi popušili cigaretu i popili čaj u After Eight kafeu koji je ostao otvoren tokom cele noći.
Leže iscrpljeni po travi na središtu trga. Neki oko glava imaju krvave zavoje.
Ali, sveži talasi demonstranata nastavljaju da im se priključuju.
Oni dolaze iz svih ćoškova Kaira i roje se pored vojnika i njihovih tenkova sa pustinjskom kamuflažom.
Demonstranti pozdravljaju vojnike kao stare prijatelje. Grle ih i ljube i bacaju jedni drugima kosku.
Penju se po tenkovima da bi skandirali i dizali ručno pravljene transparente.
Na jednom tenku je sa strane sprejom ispisano „Jebeš Mubaraka”.
10:00, nedelja 30. januar: Grad bez policije je nešto što morate videti. Videti desetine hiljada ljudi koji prkose mecima i suzavcu zarad boljeg društva je divno iskustvo.
Na Trgu oslobođenja razbacani su dokazi o žestokoj borbi – spaljena policijska vozila, sklepane barikade, ogaravljene zgrade i tenkovi na svakom ćošku.
9:00, nedelja 30. januar: Upravo sam pristigla na Trg oslobođenja (Tahrir) – ekvivalent londonskom Trgu Trafalgar.
Suzavac, palice i bojeva municija nisu obeshrabrili ljude da izađu na ulicu.
Demonstranti koji su noć proveli na kairskom Trgu oslobođenja bude se i gledaju kako im se priključuju novi demonstranti.
Samo je jedan zahtev: „Mubarak napolje”.
Kairo je grad na oštrici noža. Masovni protesti se nastavljaju. Policija se razbežala.
Policijske stanice su spaljene širom zemlje.
Zatvori su ispražnjeni, prodavnice zabarikadirane, a lokalni komiteti održavaju barikade u dvanaestočasovnim smenama, kako bi zaštitili svoje komšiluke.