fblogo   twlogo   ytlogo


utorak, 04 avgust 2015 19:18

Zbornik Marksizam i feminizam

  Lindzi Džerman
Zbornik Marksizam i feminizam

Nedavno objavljeni zbornik Marksizam i feminizam istražuje vezu između kapitalizma i opresije nad ženama kroz niz ozbiljnih uvida i argumenata. Prenosimo recenziju Lindzi Džerman, sa sajta Counterfire, u nadi da će doprineti razvoju marksističko-feminističke perspektive i na našem govornom području.

Fotografija iz ranih 1970-ih prikazuje štrajkačicu sa transparentom na kom piše: „Mi samo želimo ženska prava“. Gotovo pedeset godina od rođenja Ženskog oslobodilačkog pokreta, ovaj naizgled isuviše umeren zahtev pokazao se mnogo teže ostvarivim nego što su mnogi mislili. Osvajanje prava na društvenu, finansijsku i ravnopravnost pred zakonom – što su zahtevi koji su išli pod ruku sa zahtevom za političkom jednakošću, koji je obeležio prvi talas feminizma u godinama pred izbijanje Prvog svetskog rata – deluje ostvarivo u okvirima kapitalizma. I zaista, došlo je do nekih velikih promena: smanjenje jaza u primanjima muškaraca i žena, iako ni blizu njegovog ukidanja; ekspanzija obrazovanja za devojčice; otvaranje novih radnih mesta za žene u oblastima u kojima dominiraju muškarci; liberalizacija stavova prema braku i samohranim majkama. Pa ipak, podele između muškaraca i žena su opstale: manje plaćene; zaglavljene u slabo plaćenim sektorima rada; odgovorne za veliku većinu poslova nege, plaćenih ili neplaćenih; i još uvek izložene širokom spektru seksizma u svim oblastima života, kao i visokoj stopi nasilja muškaraca. Opresija obeležava živote žena od kolevke do groba.

Kako to objasniti? U potrazi za odgovorom na ovo pitanje vode se intenzivne rasprave već skoro pola veka: to je dovelo do podela, razvoda, raskola oko strategije, kao i čitavog niza različitih pristupa pitanju ženskog oslobođenja. Ovo je bilo od posebnog značaja za levicu. Ženski pokret s kraja 1960-ih godina, i sam je bio proizvod levičarskih pokreta, postavljajući pitanje zašto ovi pokreti nisu bili u stanju da usvoje ili se prilagode zahtevima žena za jednakošću. Žene koje su pomogle pri osnivanju pokreta uglavnom su bile socijalistkinje ili marksističke feministkinje koje su želele društvenu transformaciju kapitalizma, ali uz to i žensku revoluciju; transformaciju društvenih uslova žena, stavova prema svemu od posla do seksualnosti, i stvarnu ravnopravnost u svim oblastima života, a ne samo formalna prava zagarantovana na papiru.

Ovaj novi feminizam podrazumevao je ponekad i oštru kritiku marksizma, i može se reći da do početka 1970-ih godina nijedna leva ili marksistička organizacija nije ostala imuna na uticaj feminizma. I marksistkinje i marksisti pokušavali su da teorijski objasne odakle potiče opresija, šta je rešenje za opresiju nad ženama i na koji je način feministička borba povezana sa klasnom borbom. Ovo je podrazumevalo ozbiljno izučavanje porodice i uloge ženskog rada u kući, spram sveta plaćenog rada.

Iako su od kasnih 1970-ih naovamo odnosi između marksizma i feminizma postali zategnuti, a ponekad bi i sasvim nestajali, u poslednjih nekoliko godina raste interesovanje za ponovno povezivanje ova dva pokreta. Dok je 1970-ih Marksova teorija često kritikovana zbog svojih nedostataka po ovom pitanju, u periodu neoliberalizma i ekonomske krize ponovo je postala relevantna. Istovremeno, tvrdnje nekih da je feminizam ostvario svoje ciljeve počele su da zvuče sve ispraznije.

Ova nova knjiga je ozbiljan i dobrodošao pokušaj teorijskog pristupa ovom ponovnom povezivanju i isticanju potrebe za novim marksističkim feminizmom koji je u stanju da ujedno nadogradi socijalističku teoriju i dovede do nastanka klasne teorije o oslobođenju žena. U njoj se insistira na središnjem mestu klase u bilo kakvoj marksističkoj analizi i na vezi između kapitalizma i opresije nad ženama. Time se ni u kom smislu ne poriče da opresija nad ženama predhodi kapitalizmu: većina marksista/kinja je saglasna s tim da je ova opresija odlika ne samo kapitalizma već i klasnog društva uopšte. Međutim, u njoj se insistira na tome da je nužno proučiti kapitalistički način proizvodnje (i promene unutar njega) kako bi se razumele specifična priroda opresije nad ženama i odnos između društvene proizvodnje i privatizovane reprodukcije.

Tako nemačka marksistička feministkinja, Friga Haug, u uvodnom eseju piše o vezi između kućnog rada žena i kapitalističkog načina proizvodnje. Tokom proteklog veka došlo je do značajnih promena u tome na koji način odnosi proizvodnje koji proističu iz kapitalizma utiču na porodicu i seksualnost. Ona se poziva na to kako je italijanski marksista Antonio Gramši pisao o ličnom životu u doba fordizma. Unutar porodice naglasak je bio na monogamiji, podsticala se apstinencija od svakog zadovoljstva; od radnika se očekivalo da žive takvim životom koji bi im omogućio rast produktivnosti na poslu, umesto da im pažnju odvlače piće i droga ili seks (najekstremniji takav primer je prohibicija u SAD-u u godinama nakon Prvog svetskog rata). Današnji porodični i seksualni običaji stoje u velikoj suprotnosti s ovim: seksualno ponašanje je u velikoj meri „deregulisano“, dok je struktura porodice mnogo otvorenija, pa sada uključuje i gej brakove i samohrane majke. U većoj meri se prihvata tradicionalno „muško“ ponašanje kod žena, poput ispijanja velikih količina alkohola ili privođenja muškaraca. I dok su mnoge od tih promena stavova dobrodošle, one same po sebi ne dovode nužno u pitanje strukturu porodice ili opresije nad ženama.

Možda je najbolje posmatrati ih kao ilustracije prilagodivosti kapitalizma: oblik porodice može da istrpi dramatične promene, kao što to mogu i stavovi prema ženama, ali opresija nad ženama, usko povezana sa eksploatacijom koja se nalazi u srcu sistema, opstaje. Moglo bi se reći da je uloga žena u dvadeset prvom veku ona u kojoj je kapital slobodniji da eksploatiše žensku radnu snagu više nego ikada, dok održava sistem privatizovane društvene reprodukcije koji obezbeđuje nastavak opresije nad ženama.

Marksizam koji u najvećoj meri pronalazimo u ovom zborniku izgleda da potiče iz maoističkih struja, pa pretpostavlja postojanje kapitalističkog patrijarhata. Time se omogućava analitičko razdvajanje pitanja eksploatacije i opresije i prepostavljanje dualno-sistemskog pristupa opresiji. Odvajanje klasne eksploatacije od opresije je prema mom mišljenju pogrešno: ne moramo ići dalje od klasnog društva, u ovom slučaju kapitalizma, da bi smo bili u mogućnosti da identifikujemo sistem u kom klasna eksploatacija pomaže oblikovanju, kreiranju i rekreiranju različitih vidova opresije. I pored toga, ovaj zbornik pruža dosta vrednih i pravovremenih stvari.

Nekolicinu opširnih uvodnih poglavlja prati serija eseja o ključnim rečima vezanim za feminizam i opresiju. Ovi eseji su raznovrsni, ali postavljaju niz značajnih i korisnih pitanja. Jedan od glavnih problema na koje ukazuju je rasa. U četvrtom poglavlju, posvećenom rasi i marksizmu, Himani Benerdži (Himani Bannerji) tvrdi da mora postojati koncepcija klasne borbe u najširem smislu, tj. takva da uklučuje borbe oko društvene reprodukcije ili rasizma. Drugačije postupanje, prema njenom mišljenju, razdvaja opresiju od klase i stvara opasnost od identifikacije rase i roda sa liberalnom politikom; prava i državljanstvo umesto socijalističkih borbi. Uz to, odvaja klasnu politiku od kritike imperijalizma, po pitanjima poput rata.

Poglavlje o intersekcionalnosti je takođe provokativno. Delia D. Aguilar iznosi kritike na račun nekih aktuelnih formulacija te teorije, posmatrajući ih kao simptome korporatizovanog akademskog rada i deradikalizacije savremenog feminizma (s.203). Ona kritikuje i tendenciju u akademiji da marksizam projektuje kao pojednostavljenu teoriju koja sve urušava u klasu, koju ona vidi kao „neupitnu premisu“.

Aguilar razmatra različite pristupe intersekcionalnoj teoriji, osvrćući se na značaj njenog porekla u razmatranju pravnih slučajeva, poput silovanja i nasilja u porodici. Ona je veoma kritična prema pristupu tim pitanjima bez razumevanja prvenstva klase, ili prema propuštanju da se referira na kapitalizam kada se bavi pitanjima opresije i dominacije. Ona tvrdi da to dovodi do potcenjivanja klase kao centralnog uzroka za objašnjavanje opresije, ističući da klasa nije samo još jedan vid opresije, dok intersekcionalne studije sada više ističu rasu i rod nego klasu. Tako citira Majersona koji kaže: „opresija je višestruka i ukrštajuća, ali njeni uzroci nisu“.

Ovaj pristup klasi prožima zbornik i predstavlja odgovor onima koji tvrde odsustvo spone između ideja i materijalne stvarnosti, što je decenijama unazad dominantan pristup u akademskim pa često i levim promišljanjima; ili mejnstrim liberalnom pristupu feminizmu koji mu daje zadatak da osnažuje, obrazuje i bori se za prava. Prema takvom scenariju opresija je produkt ideologije, pa joj nedostaju konkretne osnove u realnosti. Kako Banerdži ističe u poglavlju o ideologiji, to feminizmu omogućava inkorporiranje u državnu birokratiju i korporativne agencije, stvarajući nešto poput uskog feminizma koji je prihvatljiv u institucijama poput EU, dok bazične nejednakosti ostavlja netaknutim.

Tu su i pokušaji hvatanja u koštac sa pitanjima radne snage i reprodukcije, koji razmatraju posao u svom plaćenom i neplaćenom obliku. Ova pitanja dobijaju sve veći značaj u poslednjih nekoliko godina, kako feministikinje mlađe generacije ponovno otkrivaju stvari poput debate oko plata za kućni rad iz 1970-ih, budući da je materijalistički feminizam dosta isticao značaj teorije društvene reprodukcije. Poglavlje Helene Koli (Helen Colley) o radnoj snazi razmatra na koji način kapitalizam pretvara i najličnije i najemotivnije aspekte naših života u robu. Marksova teorija tvrdi da radnice i radnici u kapitalizmu moraju da prodaju svoju radnu snagu i da im se potom proizvodi njihovog rada oduzimaju. Proces eksploatacije podrazumeva da plate koje radnice i radnici prime pokrivaju samo troškove njihove reprodukcije, dok ostatak u obliku viška vrednosti odlazi kapitalistima u vidu profita.

Ovo je jedinstven odnos koji je u samoj srži kapitalizma. Plaćeni rad je, dakle, drugačijeg karaktera od neplaćenog rada. Između ova dva rada, međutim, postoji veza, posebno kada je reč o ženama. Pa ipak, iako reprodukcijom radne snage pruža značajan doprinos kapitalističkoj ekonomiji, kućni rad sam po sebi ne proizvodi profite već upotrebne vrednosti. Međutim, to je ujedno i rad koji doprinosi reprodukciji same radne snage, pa bi se moglo tvrditi da indirektno stvara i višak vrednosti. Kućni rad po sebi nije plaćeni rad. Zato mora da se posmatra drugačije od plaćenog rada. Teoretičari/ke iz debate o platama za kućni rad uglavnom nisu isticali tu razliku, pa i danas imamo tendenciju da se ona zamagli. Ovo ponekad potiče od autonomističkih ideja koje teže da ublaže razliku između plaćenog i neplaćenog rada i da se udalje od klasne analize, prema onoj koja se zasniva isključivo na podeli rada. Koli tvrdi da se time umanjuje središnja uloga klasne eksploatacije.

Ova knjiga pokreće i mnoga druga pitanja, kao što su demokratija, ideologija i teorija tačke gledišta. I dok je reafirmacija klasne politike potkrepljena snažnim argumentima i osvežavajuće jasna, čini mi se da i dalje opstaje dvosmislenost oko teorije patrijarhata. Esej o ovom pitanju razmatra istoriju pojma, kritikuje veliki broj njih i pokazuje da je pojam ponegde zamenjen polom, intersekcionalnošću i razlikama. Aktuelna je i debata o tome da li je ovo fenomen koji sada postoji samo u nekim delovima sveta, kao na primer u većinski islamskim zemljama. Meni se čini da je nemoguće razdvojiti klasu od opresije, kao ni, recimo, kapitalizam od imperijalizma. Posebne manifestacije opresije u različitim delovima sveta mogu se objasniti ovim fenomenima i kombinovanim i neravnomernim razvojem koji ih prati, pre nego novim ili rekonstituisanim patrijahatom.

Potrebno je odbaciti ideju da je opresija nad ženama stvar prošlosti, ili da je manje značajna u zapadnim zemljama nego u zemljama Afrike, Azije ili Bliskog istoka. Ovaj zbornik je jasno ukorenjen u tradiciji koja je veoma kritična prema imperijalizmu. On odbacuje feminizam koji je spreman da se prilagodi stukturi klasne eksploatacije i ugnjetavanja. U njemu ima mnogo toga za preporuku i, čak i kada se ne slažemo sa analizom ili zaključcima, postavlja pred nas pitanja na koja svi koji sebe smatraju markistima/kinjama ili feministima/kinjama treba da pokušaju da nađu odgovore.

Pročitano 3309 puta

Ostavi komentar

Polja obeležena zvezdicom je obavezno popuniti. Po potrebi možete koristiti i bazične HTML kodove. Komentari se moderišu tako da neće biti odmah dostupni. Desničarske komentare ni ne objavljujemo. Ovo je platforma za diskusiju i organizovanje levice, tako da apelujemo na drugarski ton u diskusijama.

Prijavi se na mejling listu

Društvo POLITIKA i ekonomija

Imperijalizam

Teze o ratu na Balkanu (feljton): O Hladnom ratu

Posle nekoliko meseci pauze, vraćamo se objavljivanju feljtona – standardno, četvrtkom. Svake nedelje objavljivaćem...

Imperijalizam

Teze o ratu na Balkanu (feljton): O kapitalizmu i konfliktima

Posle nekoliko meseci pauze, vraćamo se objavljivanju feljtona – standardno, četvrtkom. Svake nedelje objavljivaćem...

Radnička borba u Srbiji

Novi štrajk u Srbiji: solidarno sa poštanskim radnicima i radnicama!

Sinoć smo bili sa radnicima i radnicama Pošte koji već nekoliko dana svakodnevno protestuju, zahtevajući bolje uslove ra...

POKRET Teorija i istorija

Istorija

RUSKA REVOLUCIJA: USPON, PAD I OSVETA

Danas obelažavamo 100 godina od početka Oktobarske revolucije. Tim povodom Pavle Ilić, jedan od najavljenih izlagača na ...

Istorija

Proceniti Če Gevaru

Devetog oktobra navršilo se 50 godina od ubistva Če Gevare, koji je za ljude širom sveta do danas ostao simbol revol...

Istorija

Pod zastavom internacionalizma

Marko Jovanović polemiše sa sociologom Đokicom Jovanovićem o tome šta je – i šta nije – boljševizam 20. veka predsta...

Nauka, kultura i umetnost

Marks21 | Solidarnost 2017. Podstičemo preuzimanje i korišćenje materijala koji se nalazi na sajtu, osim u komercijalne svrhe.