fblogo   twlogo   ytlogo


nedelja, 05 maj 2013 16:48

Žena pre fenomena „sponzoruše“

 
Žena pre fenomena „sponzoruše“

Recenzija knjige Partizanke kao građanke

U današnjoj Srbiji ponašanje mladih često dovodi do moralne panike i histerije. Bilo da je reč o konzumiranju alkohola ili droge, lenjosti i zavisnosti od roditeljskog doma, oblačenju i društvenim ukusima, pa čak i seksualnim slobodama, stalno se insistira na tome da je omladina na neki način nezdrava i da je sama kriva za to stanje.

To se posebno loše odražava na mlade žene. Etikata „sponzoruše" možda je najslikovitiji primer duplih standarda prema ženama. Muškarac koji spava s više žena je uspešan, žena koja to radi ima negativnu odrednicu: ona je „kurva" ili „sponzoruša".

Neposredan uzrok takvog licemerja je tenzija koja prati ulogu porodice u kapitalizmu. Porodica je institucija kroz koju se reprodukuje nova radna snaga. Tu se nova generacija mladih radnica i radnika odgaja, socijalizuje, održava. Žena naravno ima ključnu ulogu u tom procesu, pogotovo jer rađa decu.

Upravo zbog toga što su ove delatnosti pod kapitalizmom privatizovane unutar porodice, uloga žene je svedena na uzgajanje dece, na majku i domaćicu. Tu se krije izvor savremenog oblika ženske potlačenosti – žena postaje puki zbir svojih sposobnosti da reprodukuje.

Pa ipak, prebacujući trošak reprodukcije na porodicu, kapitalizam ne obezbeđuje sredstva koja će porodici omogućiti opstanak na plati muškarca „hranitelja". Tako se od žene očekuje ne samo da bude supruga, majka i kućna spremačica, već i da zarađuje. Međutim, ni onda kada je prisili da napusti četiri zida svog doma, kapitalizam joj ne dozvoljava da napusti svoju „prirodu" koju joj sam nameće. Ona ni na radnom mestu nikada nije jednaka s drugima, jer je uvek pod sumnjom da je lojalna svojoj porodici, a ne kapitalu.

Zato će i tu biti deskriminisana: moraće više da se trudi da bi izgradila karijeru, poslovi koji su za nju otvoreni često su manje plaćeni, često će i za isti posao imati manja primanja od muškarca, a biće pod stalnim pritiskom da se povinuje društvenim (muškim) stereotipima o ženama.

Jedno od tih stereotipnih očekivanja je da žena treba da svoj seksualni nagon shvata ne samo kao svoje pravo već i kao moć koja joj stoji na raspolaganju. Ova moć je, pod kapitalizmom, predmet dvostruke kontradiktornosti.

Kao prvo, usled uloge žene u porodici, ova moć svedena je na jedan trenutak u procesu reprodukcije dece. Seksualnost kod žena ne može da postane nezavistan izraz njenih individualnih potreba. Paradoksalno, da bi uspela u tome da u što manjoj meri bude objekat muških fantazija, ona treba da se tim fantazijama sve više približava. Ona postaje subjekt time što sebe čini objektom.

I drugo, baš kao kod svakog objekta, njena seksualnost se približava statusu koji pod kapitalizmom ima radna snaga: njena upotrebna vrednost srozava se na njenu razmensku vrednost, dok kapital od nje otuđuje njen proizvod. Sponzoruša koja prodaje svoje telo da bi se oslobodila porodice ne razlikuje se od radnika ili radnice koji moraju da svakodnevno prodaju svoju radnu snagu da bi uspeli da se prehrane.

Zato je Marks zaključio da je „prostitucija...samo specifičan izraz opšte prostitucije radništva". Sponzoruša, tako, na najbolji način simbolizuje sudbinu radnica i radnika pod kapitalizmom: da bi bila „slobodna" ona mora da se proda u ropstvo.

Upravo u doba kapitalističke krize, tenzija unutar porodice, a pogotovo uloga žene, dostiže svoj vrhunac. To je bilo posebno jasno osamdesetih i devedesetih u Srbiji.

Razaranje SFRJ bilo je propraćeno ekonomskim kolapsom, sankcijama, ratom. U takvim okolnostima nezaposlenost raste, institucije koje su pružale osnovne javne usluge se srozavaju, uništavaju se mreže društvene solidarnosti.

Na porodicu spada da vrši sve neophodne funkcije za održavanje minimalnog blagostanja, a uloga žene je sve vezanija za domaćinstvo. Odsečena od svojih koleginica na poslu, žena postaje rob iza četiri zida. Iza četiri zida jača patrijarhat: vlast muškaraca ili starijih.

Muškarac pored posla ima kafanu, utakmicu i sportsko društvo. Tokom devedesetih on je možda ratnik ili kriminalac. Povratak kući je potencijalni trenutak pražnjenja: na ženu i decu.

Istovremeno, da bi mlada žena u takvim vremenima napredovala u muškom svetu, od nje se očekuje da odgovara sve izopačenijim muškim željama. Tako se rađa fenomen „sponzoruše".

Povratak dužničke krize krajem dvehiljaditih obnavlja sve te trendove. Naravno, danas je drugačije. Nema rata i nije sve toliko ekstremno koliko je bilo devedesetih. Međutim, mlade žene se ponovo nalaze u situaciji da se od njih očekuje sve više, u kući i na poslu ili studijama.

Žene tako često uzimaju privremene, nesigurne i loše plaćene poslove, samo da bi imale nešto veću nezavisnost. Neke svakako traže spas kroz (često neobaveznu) vezu (rizikujući tako etiketu „sponzoruše") ili (trajno) napuštanje zemlje („trbuhom za kruhom").

Većina, ipak, nema mogućnost da traži izlazak iz zone sumraka putem ličnog bekstva i ne vidi alternativu ni u desničarskoj svetoj trojci: „porodica, nacija, vera". Ta bajka je upravo i iznedrila devedesete.

Većina, stoga, pada u apatiju. No, što situacija u zemlji bude teža, bes će rasti. Širom Evrope omladina je u prvim redovima borbe protiv nezaposlenosti i besperspektivnosti. No, ona još uvek ne vidi mogućnost za bolje sutra.

To podseća na situaciju kakva je bila pred Drugi svetski rat. Tada je omladina bila prisiljena da se angažuje. Rezultat je bio neočekivan. Žene su u prvom redu iznenadile i izborile se za sva prava koja je potom generacija naših roditelja uživala.

Ta prava bila su neposredan rezultat masovne borbe Antifašističkog fronta žena (AFŽ) kao sastavnog dela partizanske borbe u Drugom svetskom ratu.

Partizanke kao građanke: društvena emancipacija partizanki u Srbiji 1945-1953, nova knjiga mlade autorke Ivane Pantelić, korisno je štivo koje nam omogućava da razumemo uspon i pad AFŽ-a, kao najvećeg ikad ženskog pokreta na prostorima bivše Jugoslavije.

Za mene je najdramatičniji doprinos knjige glas komunistkinja i partizanki, koji se čuje kroz čitav rad. On objašnjava često više nego hiljadu reči, počevši od reakcije mladih žena, koje su zaostalost i nazadnost Kraljevine Jugoslavije gurnli u borbu za sopstvena prava, poput prava na glas koje žene u kraljevini nisu imale, i protiv letargije starijeg i neaktivnog ženskog pokreta:

„Tada, '35. godine, ustanovljena je omladinska podružnica Ženskog pokreta. Ženski pokret je već postojao, jedna organizacija tih starijih žena, ali one, međutim, nisu imale to što smo mi imale, tu borbenost, to je bilo više jedno kabinetsko društvo, sastajalo se, zgražavalo i ništa od toga dalje. Dok smo mi, mladi, bili drukčiji. Mi smo išli na široku popularizaciju tog društva i ovaj, koji je, kao što kažem, imao potpuno tu žensku zadaću zaštite ženskih prava, ali je polako prelazilo na političke teme, tako da bi se mogli (stvoriti) politički uslovi za to." (str. 20)

Citirana je Herta Haas, partizanka iz Maribora. Za očekivati je da su mlade žene tada išle u ekstrem u odbijanju ne samo tradicionalnih vrednosti, već vrednosti koje su dolazile sa Zapada. Govori Olga Ninčić Humo, partizanka koja je doktorirala na Filološkom fakultetu u Beogradu:

„Naše su drugarice skoro sve imale pravu, kratko potšišanu kosu, muške kapute i cipele. Ni najmanje nije bilo ženstvenosti, koketerije. Tek pred rat su počele da se interesuju za izgled." (str. 21)

One su posustale jer su shvatile da nije dovoljno da se one promene, sebe radi, već da je potrebno da promene društvo. Zato su morale da prave veze i s drugima koji su trpeli nepravdu. Opet Herta Haas:

„Mi smo imali svake nedelje popodne, u sali Prehrane u Zagrebu, igranku, na koju su i kolege dolazile, koje su nas isto, naravno, podržavale i mi nismo hteli napraviti jedan šturi pokret nego smo to tako, te igranke imali, tako da prosto, kako bih rekla, da se ne izolujemo kao žensko društvo. Naravno, tako smo onda dolazili u kontakt i sa drugim društvima koja su bila napredno usmerena, to su bili sindikati radnika, sindikati službenika i tako dalje, i razne druge masovne organizacije." (str. 20)

Nije čudno, stoga, da se Komunistička partija Jugoslavije omasovila pred rat posebno među omladinom. KPJ je obećavala novo društvo onima kojima je bilo dosta međuratne krize, nacionalne netrpeljivosti i diktature vladajućih klika. Put ka novom društvu bila je zajednička borba svih potlačenih.

Nije, stoga, ni čudno da je obećanje drugačijeg sveta pokrenulo mnoge žene sa sela. Bazel Dejvidson, engleski oficir koji je padobranom ubačen u Jugoslaviju da bi uspostavio kontakt s pokretom otpora protiv nacističke Nemačke, piše u svojim memoaroma kako je upoznao ženu na selu u Vojvodini:

„'Šta tražiš u ovom ratu', zapitao sam seljanku koja je nudila utočište partizanima u ravnici koja je vrvela od neprijatelja, a koja je i mene sakrila, a ona je odgovorila bez oklevanja: 'Prvo, da muškarci neće više imati pravo da nas ovako biju.'"

Pokret je za mene bio škola i fakultet. Dve godine ranije bila sam seljanka koja nije znala ništa osim cene slanine i kako da zavrne poreskog službenika. Umela sam da čitam i pišem jer mi seljaci iz Bačke možemo da idemo u školu i živimo dobro. Ali nisam čitala knjige i nisam pisala ništa osim računa u prodavnici, a i moj muž isto tako. Bio je dobar čovek, ali nije razumeo, šta je uopšte ko od nas razumeo? Otišao je u partizane jer smo bili Srbi, a ovi drugi su bili Mađari i žandari. Mrzeli su nas i mi smo mrzeli njih. Nismo videli dalje od toga. Nismo znali šta znači jedinstvo, šta jedinstvo može da uradi. A mi žene, mi smo mislile da smo tu da služimo muškarce i da je to ceo naš život. Bile smo čak i ponosne na to. Pokret je sve to promenio, ja sam se promenila.

Leposava Andrić, poznatija po svom partizanskom imenu Baba, terenac Bačkog odreda 1944. i učesnica AFŽ

Uspeh partizanske borbe protiv okupatora je, tako, zavisio od obećanja da dolazi novi svet, jer je to mobilisalo na herojsku borbu sve koji su trpeli nepravdu pod starim režimom.

Ta mobilizacija je bila i te kako impresivna. Pantelić navodi da je partizanski pokret imao žensku sekciju od 1942, dok je kontrarevolucionarni pokret Draže Mihailovića osnovao svoj ženski ogranak tek pred kraj rata, kada je bilo jasno da gubi.

Čak i tada, četnički pokret se nadao samo mobilizaciji žena u sporednim ulogama. Partizanski je, naprotiv, menjao ulogu žene: ona je bila ravnopravna, borac u prvim redovima. Partizanski pokret je u tom pogledu prednjačio širom Evrope. U svoje redove je tokom rata uvukao oko 100,000 žena.

No, kao što objašnjava Pantelić, društvo koje je po ugledu na SSSR propagirala KPJ nije moglo da ispuni sva očekivanja običnih žena nakon pobede u Drugom svetskom ratu.

KPJ neka od tih očekivanja jeste trajno ispunila. Možemo navesti par simboličnih primera: žene su dobile pravo glasa, izjednačena su prava i odgovornosti u braku (žene u bračnom odnosu nisu se više vodile kao maloletnice, kao pre rata), žene su dobile pravo na jednaku platu za jednak rad...

Takođe, sve dok je u posleratnoj atmosferi entuzijazma nakon pobede i kasnije tokom svađe sa Staljinom prevladavao duh široke mobilizacije za ispunjavanje društvenih ciljeva, AFŽ je igrao bitnu i vidnu ulogu u životu zemlje. Žena borac u ratu postala je žena borac u obnovi i izgradnji zemlje.

AFŽ je postao prostor u kom su žene i s najnazadnijeg sela mogle da se sastaju u relativno bezbednoj i nezavisnoj atmosferi, slobodne od pritisaka očeva ili muževa. Doprinosile su društvu i imale sve veći glas i sve više sloboda.

Međutim, AFŽ je 1953. iznenadno ukinut, bez prethodne diskusije. Kako je bilo moguće da su najsvesnije i najborbenije žene poput članica AFŽ-a dozvolile da se ukine masovna organizacija koja je igrala tako bitnu ulogu u emancipaciji žena na Balkanu?

Pantelić daje u nekoj meri zadovoljavajuć odgovor na to pitanje. Ona tačno tvrdi da je partizanski pokret, iako masovan, bio pokret manjine. Po ugledu na Staljinov Sovjetski Savez, posleratna Jugoslavija postala je partijska diktatura u kojoj je upravo ta aktivna manjina vladala.

Stoga su bivše partizanke na pozicijama dozvolile da se ugasi AFŽ, jer nisu imale interes da ga brane. One koje su možda razmišljale o tome da se bune znale su da mogu da završe u logoru za političke zatvorenike na Golom otoku, koji je dosta jezivo i verodostojno opisan u šestom poglavlju knjige.

Naposletku, mnoge partizanke su početkom pedesetih započele porodični život. No, autorka ne pita zašto.

To je upravo zato što je staljinistički sistem bio specifičan oblik kapitalizma: birokratski državni kapitalizam. On je eksploatisao radničku klasu radi vojnog takmičenja sa Zapadom, a to takmičenje je obnovilo društvene hijerarhije i ojačalo, pored ostalih, i strukturnu podređensot „ženskih poslova" (tekstilne radnice, sekretarice, čistačice itd. najčešće su bile žene) i instituciju porodice.

Isto se tokom pedesetih dogodilo u Jugoslaviji, iako je Jugoslavija prilagodila svoj sistem državnog kapitalizma svetskom tržištu, održana na površini američkim kreditima.

Sve dok je uspeh sistema bio u stanju da održi pojedine besplatne javne službe, poput jaslica, škola ili domova zdravlja, uloga porodice je opadala i žena je imala više mogućnosti za samoizražavanje.

Međutim, nakon sedamdesetih, kada je dužnički sistem ušao u krizu, titoistička vlast je odgovorila na isti način kao i desničarske vlade na Zapadu: sečom budžeta i jačanjem patrijarhata.

Finalni krah početkom devedestih samo je krizu na Balkanu učinio drastičnijom, ali se ona nije suštinski razlikovala od situacije na Zapadu.

Zapad se održao na bazi imperijalističkih dobitaka u proteklim decenijama i putem dužničke ekonomije. Ona sada puca po šavovima, kao što vidimo u Grčkoj.

Sada se iznova postavljaju pitanja koja su pred omladinom stajala pred početak Drugog svetskog rata. No, da li će naša generacija odgovoriti na izazov? Da li je moguće da se ovog puta sve završi drugačije?

Na to će odgovor dati nova generacija žena, generacija koja pokrene širok i samosvestan pokret protiv diskriminacije i kapitalizma, u duhu partizanske borbe, ali vođen idejom da promena mora da dođe odozdo, a ne odozgo.

Taj pokret će srušiti sve vladajuće elite širom sveta i izbrisati granice koje dele ljude na nacije. Tada će, kako je rekao Lenjin, svaka kuvarica uzeti učešća u upravljanju državom i podela društva na klase biće ukinuta. Instituciju porodice zameniće iskreni i neposredni odnosi između pojedinaca, kao i šire demokratske mreže društvene solidarnosti.

Borba za takav svet počinje danas i podrazumeva borbu protiv svake sitne nepravde. Solidarnost teži da bude glasilo te borbe. Priključi nam se!

„Njen posao terenca bio je da se bori sa...utuvljenim navikama koje su se protivile samom značenju oslobođenja; boriti se za budućnost, za kolektivnu ali isto tako i za ličnu budućnost, to bi bilo nešto drugo...

Baba je objašnjavala seljanci [koja je krila partizane] da će godine koje dolaze postaviti žensko pitanje. Seljanka je htela da zna da li partizanke spavaju sa partizanima. Baba joj je objasnila da ne spavaju zajedno. Žene su u pokretu bile na bazi jednakosti i poštovanja između žena i muškaraca; a to što nisu spavale sa muškarcima, ostavimo li po strani sve bezbednosne i disciplinske razloge, bila je neophodna garancija tog odnosa. Već je duboko ušla u tematiku kada se [nov i neiskusan] volonter iz Beograda priključio razgovoru.

„Tako je," reče, „mi poštujemo naše žene jer su one hrabre i pomažu nam."

„Ne, Momo, nisi razumeo. Mi ne pomažemo muškarcima. Mi se borimo i radimo pored njih, mi smo njima jednake. To znači oslobođenje. Kakav bi to napredak bio da vam prosto pomažemo? Mogle bi onda i da batalimo pa da spavamo sa vama. Hajde, reci jel bi tad rekao da vam pomažemo? Ne, mi smo u pokretu jer društvo mora da se menja, a neće se promeniti ako se mi ne promenimo."

Momo se nasmešio. „U pravu si," rekao je. „Kao kad sam bio činovnik pre rata. Znaš, mi činovnici se snalazimo. Ne bi verovala kako je bilo lako naći žensku. Radile su to za novac, ne za ljubav ili osećaj ljudskosti."

Baba ga je posmatrala pod bledim svetlom na tavanu [gde su se krili od Nemaca], mogao sam da vidim da razmišlja o ovom problemu. Ubeđivati ili napasti? Trebalo je odabrati taktiku. Baba se odlučila za napad: možda je bilo do njegovih samozadovoljnih očiju.

„To je korupcija, Momo. Problem je u tome što si ti toga ponosan. Moraćeš da promeniš svoje stavove ako ćeš da ostaješ sa nama."

Momo je odlučio da se uvredi. Te beogradske devojke mogu biti i pomalo lake, ali bile su dobre devojke. „Dobre devojke," ponovio je trepćući. „Nisu pridikovale i torokale. Razumele su život. Nisu morale da džangrizaju o tome."

Momo se okrenuo žalopojci: očekivao je nešto drugo od partizana, ne ovo jurcanje i skrivanje po rupama. Nisu mu to obećali...I još to džagrizanje!

Na kraju su ga pustile na miru. Kasnije će ga poslati preko reke u relativnu sigurnost Srema, a sremski odredi će ga prebaciti u Bosnu gde će ga primiti u vojsku. Nije bio loš čovek; ali nije bio ni blizu dobar da bi ostao ovde..."

odlomak iz knjige Special Operations Europe, Scenes from the Anti-Nazi War, Bazila Dejvidsona

Pročitano 4472 puta

Ostavi komentar

Polja obeležena zvezdicom je obavezno popuniti. Po potrebi možete koristiti i bazične HTML kodove. Komentari se moderišu tako da neće biti odmah dostupni. Desničarske komentare ni ne objavljujemo. Ovo je platforma za diskusiju i organizovanje levice, tako da apelujemo na drugarski ton u diskusijama.

Prijavi se na mejling listu

Društvo POLITIKA i ekonomija

Politika i društvo

Orbanova ofanziva na CEU

Stefan Gužvica piše o najnovijoj represivnoj meri Orbanovog režima: napadu na Srednjoevropski univerzitet (CEU) u Budimp...

Politika i društvo

Predsednički izbori kao teatar apsurda: fenomen Belog

U okviru rubrike o predstojećim predsedničkim izborima, analiziramo fenomen Ljubiše Preletačevića Belog, kandidata opozi...

Politika i društvo

Saša Janković: povratak ustavobranitelja

U okviru rubrike o ovogodišnjim predsedničkim izborima, narednih dana ćemo se posvetiti analizi kandidata opozicije. Kak...

POKRET Teorija i istorija

Teorija

Stvar je u tome da se svet promeni (feljton): 12a. Lukač

Nastavljamo sa najnovijim feljtonom Marks21. Radi se o knjizi britanskog revolucionarnog socijaliste Džona Molinjua napi...

Teorija

Stvar je u tome da se svet promeni (feljton): 11b. Moralnost i pravda

Nastavljamo sa najnovijim feljtonom Marks21. Radi se o knjizi britanskog revolucionarnog socijaliste Džona Molinjua napi...

Teorija

Kako napraviti revolucionarnu organizaciju?

Vladimir Unkovski-Korica objašnjava šta zapravo znači lenjinistički princip u izgradnji organizacije, suočava koncepte d...

Nauka, kultura i umetnost

Marks21 | Solidarnost 2017. Podstičemo preuzimanje i korišćenje materijala koji se nalazi na sajtu, osim u komercijalne svrhe.