fblogo   twlogo   ytlogo


petak, 26 avgust 2016 09:38

Obrazovanje u preživljavanju

  Tamara Kostić
Obrazovanje u preživljavanju

Šta je izvesno u obrazovnim promenama, a šta nije i zašto imamo obrazovanje koje preživljava i primorava nas da preživljavamo? Piše Tamara Kostić.

Na prvi pogled

Može li se biti entuzijastičan po pitanju očekivanja od nove vlade kada u vidu imamo prethodno delovanje ovih ljudi van resora i delovanje onih drugih koji su za sobom ostavili „pripremljen teren“? Koliko je mandatarov potez ustvari strateški planiran, do koje mere će nas isti dovesti do napretka i kakvog tačno napretka? I konačno, ima li šanse za levicu u kontekstu koji se upravo stvara? Može dosta da se kaže na osnovu biografija kandidata/kinja za ministre i ministarke, ali ovom prilikom nije loše proanalizirati šta se zbiva u resoru prosvete, nauke i tehnološkog razvoja na čijem je čelu sada ministar Mladen Šarčević. Nije nimalo suvišno postaviti pitanje koje kompetencije i iskustva bilo koju osobu čine stručnom i poželjnom za ovo mesto. Za početak ne govori mnogo da je, nakon završenog Prirodno-matematičkog fakulteta specijalizirao u oblasti zaštite životne sredine kao ni to da je od profesora geografije uznapredovao najpre do direktora škole, a potom i do rukovodstva aktiva direktora grada Beograda. Na prvi pogled zvuči sasvim u redu što neko ko je na čelu obrazovanja u zemlji ima preko 35 godina iskustva u nastavi i školskom rukovodstvu. Ključni deo priče je u tome što najsnažniji element njegove preporuke potiče iz sfere delovanja unutar mreže privatnih ustanova. Ukratko, osnovao je Prvu privatnu gimnaziju „Milutin Milanković", a zatim i Prvu privatnu ekonomsku školu „Dr Kosta Cukić" a nosilac rukovodstva je i slučaju Prve privatne gimnazije „Luča" u Podgorici. Sa grupom osnivača otvara gimnaziju „Ruđer Bošković" (2003), a potom i Prvu privatnu osnovnu školu kao i predškolsku ustanovu - istog imena [i]. I kada bismo se pravili da to njegovo delovanje ne može uticati na dalje promene u recimo srednjem obrazovanju, na tržištu nastavnih sredstava, akreditaciji visokoškolskih ustanova ili recimo gorućim pitanjima inkluzivnog obrazovanja, teško da može da nam izmakne činjenica o planiranim (i već za realizaciju spremnim!) promenama kao što je uvođenje dualnog obrazovanja ili nastavak privatizacije javnog sektora. Dakle, njegova iskustva se odlično uklapaju u zaorani plodni teren spreman za nicanje privatizovanog obrazovanja i znanja u rukama kapitala. A o prinosima ćemo govoriti posle. Ova prva, neizmerno hvaljena i „za ekonomski rast značajna“ reforma sistema srednjih stručnih škola deo je čuvene Strategije [ii] koja će nas odvesti „rame uz rame sa razvijenim obrazovnim sistemima“ poput onog u Nemačkoj, Austriji i Švajcarskoj. Druga promena je oličenje praćenja dosadašnjeg ekonomskog kursa koja je pritom, postavljena kao jedan od ciljeva kojima će (na naše iznenađenje!) težiti novoformirana vlada.

Davljenje u korporacijskim vodama

Donekle se nazire odgovor na jedno pitanje. Da, postavljanje Šarkovića za ministra prosvete je poprilčno strateški potez, ali u skladu sa strategijom i akcionim planom koji ide na ruku razvoju obrazovanja jedino u funkciji tržišta i takozvane bankarske politike. Upravo to nam daje dobru potporu da uvidimo da su ciljevi vlade i instrumentarij kojim se može pohvaliti novi ministar dobro usklađeni. To je tek početno bauljanje među dilemama i odgovorima. Kakva je aktuelna slika? Obrazovni sistem „Ruđer Bošković“ ima bogato iskustvo saradnje sa stranim investitorima i na tragu je korporacijskog odnosa prema sticanju znanja, a ne iznenađuje ni podatak da se Univerzitet Singidunum (sa kojim budući ministar ima veoma dobru saradnju, što takođe ne iznenađuje) javno orijentiše na efikasnu primenu dualnog obrazovanja sarađujući sa preko 500 kompanija [iii]. Navedeni privatni univerziteti i privatne srednje škole otvoreno i sa ponosom prihvataju primenu takvih koncepata i na račun njih raspisuju konkurse za prijem nove generacije učenika/ca, predstavljajući sistem dualnog obrazovanja kao sistem potpore deci i roditeljima. Zašto sad to dualno obrazovanje nije dobro kod nas?- upitali su odmah neki. Evo paralele. U Nemačkoj, koja ima (znatno razvijeniju) privredu za razliku od Srbije, glavne kritike su bile na račun nemogućnosti primene jednog koncepta u kontekstu savremenog doba sa jednakom uspešnošću kao nekad, kao i problemi sa troškovima. Nemačka privreda je upravo bila okupljena oko ulaganja u rast profita, a ne oko onoga što je prevashodno bio cilj, a to je razvoj kapaciteta i kompetencija mladih ljudi. Kako je materijalna dobit raspoređena tako da ponovo najviše zarade oni koji imaju najviše, privredni i politički vrh „nije dovoljno profitirao“, a rezultat tog pristupa bilo je snižavane kvaliteta obuke, pad motivacije za rad kod mladih i naravno, osipanje. To što se dogodilo je oštro osuđeno od strane korporacijskog vrha koji iz ove igre izlazi gotovo praznih ruku tvrdeći da oni mladi kojima je pruženo sve da upoznaju posao i firmu iznutra, izlaze iz tog sistema odabirajući da nastave na univerzitetu. Kako su samo nezahvalni ti mladi.

Šta onda može da se kaže o primeni istog u Srbiji? Ne samo da je iluzorno u ovom vremenskom i socioekonomskom kontekstu preslikati procedure i strukturne poretke zemlje koja se umnogome razlikuje od Srbije, a potom ih samo ugnezditi u obrazovni sistem koji je već ozbiljno uzdrman i mnogo puta krpljen, nego je besmisleno silom primenjivati nešto za šta nedostaje podrška privrede, ekonomije i svakako finansija. Drugo, spoj obrazovanja i tržišta rada je poprilično varljiv. Stavlja mladu osobu najpre u ulogu neplaćenog/e radnika/radnice i kroz iskustva eksploatacije pod velom „sticanja praktičnih veština“ i od nje čini poslušnike/ce kapitalističkog gazde, a to je ono što je vrlo izvestan epilog. Treće, neizostavno je pomenuti narušavanje jednog razvojnog doba koje je rasterećeno od ozbiljnog rada, a to je adolescencija. Važno je ne izgubiti iz vida da ulaskom u svet rada počinje odraslo doba, a da su glavni razvojni zadaci adolescencije najpre formiranje ličnog identiteta i rodne uloge, rad na socijalnim i intelektualnim veštinama, izgradnja odnosa i sistema vrednosti. Tek u ranom zrelom dobu sledi preispitivanje i prihvatanje radne uloge i finansijska nezavisnost. Četvrto, i to vrlo alarmantno, dualno školovanje (koje, prema planiranju i programiranju aktivnosti podrazumeva provođenje dva dana u firmi/radionici i tri dana u školi) sa sobom nosi i stavljanje funkcionalnog obrazovanja za građanski život u drugi plan. Sticanje kompetencija za odgovorno učešće u demokratskom društvu i saradnju, za komunikaciju i upravljanje informacijama je ostavljeno za neko drugo vreme, iako nam je potrebnije nego ikad. To znači da će mladima biti približena poslušnost i disciplina umesto razvijanja kritičkog stava, humanističkih pogleda, razumevanja sebe i drugih. Peto, sve govori u prilog tome da spregnutost privatizacije i dualnog sistema obrazovanja produbljuju postojeći jaz na više nivoa. Afirmiše višu klasu, marginalizuje osobe kojima je potrebna dodatna podrška u učenju i radu i produkuje sociokulturnu udaljenost onih koji su već udaljeni iz obrazovanja.

Polako se približavamo konstataciji: obrazovanje preti da postane suprotnost svojoj suštinskoj ideji. Pribegavanjem primene ove koncepcije kao nekakvom „spasu od siromaštva i nezaposlenosti“ zapravo se srlja u suprotnost pojma obrazovanja. Ono postaje sluga tržišta rada i bogaćenja u materijalnom smislu. Postaje teško oruđe kojim se mladi ljudi pripajaju korporativnom sistemu, da ne govorimo o posledicama nakon tog pripajanja, tačnije o tome šta će biti sa mladima koji se obuče i zaposle u korporaciji ili proizvodnoj delatnosti tokom svoje obuke/treninga, ali nedugo zatim ta delatnost počne da se gasi na tržištu ili prosto, privatnik odluči da spakuje kofere.

Napredak u terminima privatizacije

Do napretka i kakvog tačno napretka? Odgovor je teško dati uopšte, a pogotovo ovako rano, ali možemo da naslutimo ako ništa drugo, onda smer „napretka“ koji je definisan u terminima pomenute privatizacije. Dovođenje svetskih imena na naše prostore očekuje i prosvetu, gde ćemo se vrlo verovatno suočiti sa borbom državnih škola i visokoškolskih ustanova u moru privatnih koje mogu da se pohvale elitnim programima i posvećenošću svakom detetu/mladoj osobi upisanoj pod njihovo okrilje. Dokle god zatvaranje znanja i učenja u okvire privatnog sektora bude bio jedan od ciljeva ili čak usputnih mera, sve više će se društvo udaljavati od inkluzivnosti, dostupnosti, humanizma i solidarnosti, a hitati u produkovanje sve većih razlika. Novi ministar je ceo svoj profesionalni i radni vek posvetio uspostavljanju i uvođenju visokih standarda u douniverzitetskom obrazovanju i uložio je ogromne napore u uvođenje najuglednijih međunarodnih obrazovnih programa u privatni obrazovni sistem. Taj „napredak“ i „modernizacija“ se ne mogu ni u jednom kontekstu nazvati razvojem jer negiraju obrazovanje kao javno dobro i služe nekolicini. Profitira zajednica koja poseduje mogućnost da zapošljava u privatnom vlasništvu, a uz podršku državnog vrha i elita. Dakle, u kontekstu predministarskih ustupaka privatnom sektoru, aktuelni ministar ispunjava sve uslove da „pogura javno-privatno partnerstvo“ i time odgovori koliko je u moći njegovog resora važnom cilju navedenom u ekspozeu, a to je nastavak privatizacije. Ova pojava šteti mnogim aspektima za čiji opis je porebno znatno više prostora, ali jedan od njih je pitanje budućnosti visokog obrazovanja. Nisu srednje stručne škole jedine na udaru. Kada glasno izgovorimo pitanje: Ali čekajte, šta će biti nakon takvog, dualno konstruisanog, završetka srednje škole, stičemo bar delimičan uvid u to da će sa znatno više podrške izaći pred fakultete oni/e koji/e su činili/e deo profitabilnih sistema tokom svoje obuke jer su njihova interesovanja oličena u ekonomski- privredno podsticajnijim granama i pritom su tržišno unosna. To implicira da su društvene i humanističke nauke ponovo skrajnute. Visokoškolske državne ustanove i instituti su u trci sa privatnim, a troškovi studiranja u takvoj atmosferi su sve veći jer je na pojedinim fakultetima prijem sa privatnih na državne budžetske postdiplomske studije i do sada bila poznata praksa.

Kako preživljava(mo) obrazovanje?

Poslednja slika koja nam se javlja je premijerov navod u ekspozeu koji se tiče „uvođenja preduzetničkog obrazovanja u sve nivoe obrazovnog sistema Srbije, preduzetništva od petog razreda". Ova centralna poenta oko koje su okupljeni čitavi setovi ekonomskih i orazovnih reformi polako čini da obrazovanje uopšte kao koncept, ali i najveći broj aktera budu u nivou prostog preživljavanja. Obrazovanje kao koncept, niti kao nacionalni cilj nije ni blizu prioriteta, kao što nije ni ulaganje u prosvetu i nauku nije prioritet finansija. Studiranje preti da postane privilegija finansijski moćnih ili se svodi na preživljavanje kako bi se stekli uslovi plaćanja previsokih školarina. Nastavni kadar samo preživljava zbog niskih plata. Veoma je upitan način na koji pojedine škole kao vaspitno-obrazovne ustanove preživljavaju i u kakvim fizičkim uslovima. Tako preživljavamo mi, preživljava obrazovanje. Formiranje kulture preživljavanja posledica je delimično nedovoljnog osvešćivanja, nedostatka razumevanja, ali i pod tim okolnostima stečenog uvida da navodno ne postoje mehanizmi oglašavanja i aktivnog delovanja, što sve ukupno potencijalno vodi u još veću pasivnost. Obrazovanje je nešto što postoji zbog nas, čija svrha treba da bude razvoj ličnosti, te opremanje znanjima i veštinama neophodnim za građansko delovanje, odgovoran odnos prema sebi i okolini u svakom smislu. Pre svega, njime se i postiže prerastanje iz kulture pomirljivog preživljavanja u kulturu borbe i dijaloga, u kulturu kritičkog mišljenja. Obrazovanjem treba da se odvija osvešćivanje, pa upravo zato staviti ga u centar zbivanja i postaviti kao javno dobro znači smatrati prioritetnim kako veru u svakog pojedinca, tako i veru u promenu koju sa drugima može pokrenuti. Iz ovog razloga je traganje za odgovorima, dijalog i otvaranje novih načina delovanja nešto što nam na ovom polju tek predstoji.



[i] – izvor: Biografije ministara Vlade Srbije, Službeni glasnik RS

[ii] – Strategija razvoja obrazovanja u Srbiji do 2020. godile, Službeni glasnik RS

Pročitano 2806 puta

Ostavi komentar

Polja obeležena zvezdicom je obavezno popuniti. Po potrebi možete koristiti i bazične HTML kodove. Komentari se moderišu tako da neće biti odmah dostupni. Desničarske komentare ni ne objavljujemo. Ovo je platforma za diskusiju i organizovanje levice, tako da apelujemo na drugarski ton u diskusijama.

Prijavi se na mejling listu

Društvo POLITIKA i ekonomija

Žensko oslobođenje

Jezik po meri žena

Debata o rodno senzitivnom jeziku ponovno je aktuelizovana u svetlu donošenja Zakona o rodnoj ravnopravnosti. Nekoliko g...

Politika i društvo

Čast Katalonije

Trenutno najusijanije evropsko pitanje jeste pitanje otcepljenja Katalonije od Španije. Sve uzdrmanija Evropska unija, k...

Ekologija

Pustoš kapitalizma

Iz dana u dan pristižu vesti o novim uraganima, poplavama i zemljotresima koji pogađaju svet, odnoseći ljudske život...

POKRET Teorija i istorija

Istorija

Proceniti Če Gevaru

Devetog oktobra navršilo se 50 godina od ubistva Če Gevare, koji je za ljude širom sveta do danas ostao simbol revol...

Istorija

Pod zastavom internacionalizma

Marko Jovanović polemiše sa sociologom Đokicom Jovanovićem o tome šta je – i šta nije – boljševizam 20. veka predsta...

Teorija

Užasi postmoderne su užasi postmarksizma

Ovaj tekst je originalno objavljen sa drugačijim naslovom u američkom onlajn časopisu Jacobin. Preveo ga je St...

Nauka, kultura i umetnost

Marks21 | Solidarnost 2017. Podstičemo preuzimanje i korišćenje materijala koji se nalazi na sajtu, osim u komercijalne svrhe.