fblogo   twlogo   ytlogo


četvrtak, 29 septembar 2016 11:25

Dve duše socijalizma (feljton): 3. Šta je uradio Marks

  Hal Drejper
Dve duše socijalizma (feljton): 3. Šta je uradio Marks

Marks21 nastavlja sa objavljivanjem novog feljtona. U pitanju je pamflet američkog revolucionarnog socijaliste Hala Drejpera napisan 1966. i dopunjen 1970. godine. Ovo značajno delo, sada prvi put prevedeno na srpskohrvatski jezik, bavi se ključnom razlikom između dve struje koje postoje u socijalističkoj misli od samog njenog začetka – „socijalizma odozgo“ i socijalizma odozdo. Prva od njih, koja smatra da socijalizam može nastupiti kroz akciju prosvetljene manjine, istorijski ne samo što je redovno završavala u tiraniji, već se pokazuje da je diktatura manjine duboko ukorenjena u njenom idejnom sistemu. Takvom viđenju suprotstavljena je druga ali zasenjena tradicija koja podrazumeva to da socijalizam mora biti osvojen kroz kolektivnu akciju ogromne većine čovečanstva – tradicija čiji je najpoznatiji i najveći predstavnik i sam Karl Marks.

Ovaj pamflet, ključan za svakoga ko želi da se bavi izgradnjom revolucionarne levice u XXI veku, objavljivaćemo, već tradicionalno, svakog četvrtka. Pred vama se nalazi treće poglavlje.

Linkovi ka ostalim poglavljima: U12, 3, 45678, 9 i 10.

Preveo Pavle Ilić.

3. Šta je uradio Marks

Utopizam je bio do srži elitističi i antidemokratski baš zbog toga što je bio utopistički, to jest, zbog toga što je tragao za receptom gotovog modela i zbog toga što je nedosanjani plan hteo da ostvari snagom volje. Više od svega on je u suštini bio suprotstavljen samoj ideji promene društva odozdo putem „remetilačke“ akcije masa koje zahtevaju slobodu, čak i onda kada bi prihvatio masovni pokret kao sredstvo kojim se vrši pritisak na „one na vrhu“. Sve do pojave Marksa, nisu se ukrstile linije ideje socijalizma i ideje „demokratije odozdo“ u razvoju socijalističkog pokreta.

Ovo ukrštanje i sinteza tih dvaju ideja je Marksov najveći doprinos. U poređenju sa time, celokupan sadržaj njegovog Kapitala je od manjeg značaja. Ta sinteza je u srcu marksizma: „U tome je sav Zakon, a sve ostalo je puko objašnjenje.“ Komunistički manifest iz 1848. godine je označio ostvarenje samosvesti prvog pokreta čija je ideja (Engelsovim rečima) od početka bila da „oslobođenje radnika [i radnica] mora biti delo same radničke klase.“

Marks je u svojoj mladosti i sam prošao kroz primitivniju fazu razvoja, na sličan način na koji ljudski embrion prolazi i prevazilazi fazu tokom koje ima škrge. Drugim rečima, jedno od prvih iskušenja koje je doprinelo čeličenju njegove misli desilo se kada je ona obolela od jedne od najrasprostranjenijih bolesti – iluzije „despota-spasitelja.“ Kad mu je bilo dvadeset i dve godine, stari kajzer je umro, a na njegovo mesto uspeo se Fridrih Vilhelm IV praćen hvalospevima liberala koji su očekivali demokratske reforme odozgo. Ništa nalik tome se nije desilo. Nakon toga, Marks se više nikada neće vraćati ovoj ideji čija nada u diktatore i predsednike spasenja oduvek opseda socijalizam.

Marks je u politiku ušao kao ratoborni urednik novina koje su služile kao glasilo najdaljeg levog krila liberalne demokratije industrijalizovane Rajnske oblasti, da bi nedugo potom postao njegova urednička reč postala najistaknutija u čitavom demokratskom političkom pokretu u Nemačkoj. Prvi članak koji je objavio bio je deo polemike o slobodi štampe u kojoj se založio za potpunu slobodu od bilo kakve državne cenzure. Do trenutka u kojem je carska vlast uspela da ga najuri sa te pozicije, on se već bio okrenuo ka novim socijalističkim idejama koje su dolazile iz Francuske u želji da o njima sazna više. U trenutku kada je ovaj vodeći portparol liberalne demokratije postao socijalista, on je borbu za demokratiju još uvek smatrao svojim zadatkom – s tim što je demokratija za njega sada imala dublje značenje. Marks je bio prvi socijalistički mislilac i vođa koji je do socijalizma došao preko borbe za liberalnu demokratiju.

U rukopisu beleški iz 1844. godine, on je odbacio postojeći „sirovi komunizam“ koji negira ličnost čoveka i posvetio se komunizmu koji bi značio „potpuno razvijeni humanizam.“ 1845. Marks će sa svojim prijateljem Engelsom raditi na argumentaciji protiv elitizma socijalističke struje čiji je predstavnik bio Bruno Bauer. Sledeće godine, dok su u egzilu u Briselu organizovali „Nemačke demokratske komuniste“ Engels je pisao „U naše vreme demokratija i komunizam su jedno.“ i „Jedino se proleteri mogu zaista bratski udruživati i to pod zastavom komunističke demokratije.“

Dok su radili na usmerenju koje će po prvi put ujediniti novu komunističku ideju sa novim demokratskim težnjama došli su u konflikt sa postojećim komunističkim sektama, poput one koju je predvodio Vajtling koji je sanjao o mesijanskoj diktaturi. Pre nego što su se priključili Komunističkoj ligi (za koju će kasnije napisati Komunistički manifest) zahtevali su da se ona transformiše iz elitnog zavereničkog kluba stare vrste u otvorenu propagandnu grupu u kojoj će „sve što pogoduje sujevernom autoritarizmu biti izbrisano iz pravilnika“ i u kojoj će celokupno članstvo birati vodeći komitet, nasuprot tradiciji „odlučivanja odozgo.“ Pošlo im je za rukom da pridobiju Ligu za ovakav novi pristup, a ta grupa će u broju jednog časopisa iz 1847. (samo par meseci pre objavljivanja Komunističkog manifesta) godine istaći:

„Mi nismo od onih komunista koji su rešeni da unište lične slobode; koji bi da ceo svet pretvore u jednu ogromnu baraku ili divovsku fabriku. Sigurno postoje neki komunisti koji čiste savesti odbijaju da tolerišu ličnu slobodu i koji bi je najradije izbrisali sa lica zemlje jer smatraju da ona remeti potpunu harmoniju. Međutim, naša želja nije da trampimo slobodu za jednakost. Mi smo ubeđeni [...] da lična sloboda neće ni u jednom društvu biti toliko sigurna kao u onom koje se zasniva na zajedničkom vlasništvu. [...] Uposlimo naša tela u radu koji će stvoriti demokratsku državu u kojoj će svaka partija imati mogućnost da izgovorenom ili pisanom rečju za svoje ideje pridobije većinu.“

U Komunističkom manifestu koji je nastao na osnovu ovih rasprava piše da je prvi cilj revolucije „izvojevanje demokratije.“ Komunistička liga se pocepala dve godine kasnije, nakon povlačenja revolucionarnog talasa iz 1848. godine. Opet je unutar nje je izbio konflikt oko pučističkog „sirovog komunizma“ koji je hteo da stvarni masovni pokret prosvetljene radničke klase zameni odlučnim grupicama revolucionara. Marks je zagovornicima takvih ideja rekao:

„Manjina [...] smatra puku volju, a ne postojeće odnose, pokretačkom snagom revolucije. Mi radnicima govorimo: 'Čeka vas petnaest ili dvadeset ili pedeset godina građanskih i međunarodnih ratova, ne samo kako bi se promenili postojeći uslovi, već kako bi se i vi sami promenili i pripremili za političku vlast'. Vi im, sa druge strane, poručujete: 'Ukoliko ne dođemo na vlast istog trenutka, bolje da ništa i ne radimo.'“

 „[K]ako bi se i vi sami promenili i pripremili za političku vlast“: ovo je Marksova ideja radničkog pokreta, suprotstavljena kako onima koji smatraju da radnici i radnice mogu preuzeti vlast sutra, tako i onima koji kažu da je tako nešto nemoguće. I tako je nastao marksizam, rođen iz samosvesne borbe protiv pristalica diktatura prosvetljenja, despota-spasitelja, revolucionarnih elitista, komunističkih autoritaraca, kao i protiv filantropskih „dobročinitelja“ i buržoaskih liberala. Ovo je bio Marksov marksizam, a ne njegova monstruozna karikatura koju jednako slikaju profesorčići zapadnog establišmenta, koji drhte pred Marksovim nepomirljivim duhom revolucionalnog protivljenja kapitalističkom statusu quo, i staljinisti i neostaljinisti, koji moraju da kriju činjenicu da se Marks čeličio upravo u borbama protiv „socijalista“ njihove sorte.

 „Marks je bio onaj koji je konačno prikovao ideje socijalizma i demokratije jednu za drugu[1]“ zbog toga što je stvorio teoriju koja je njihovu sintezu po prvi put omogućila. Srž te teorije sadržana je u sledećem zahtevu: da postoji većina u društvu u čijem je interesu promena sistema i koja je motivisana da tu promenu sprovede, kao i to da cilj socijalizma može biti obrazovanje i mobilizacija ove većinske mase. Ovo je eksploatisana klasa, klasa radnika i radnica, iz koje se na kraju rađa pokretačka snaga revolucije. Dakle, „socijalizam odozdo“ je moguć na osnovu teorije koja vidi revolucionarni potencijal širokih masa radnog naroda, čak iako u konkretnom trenutku ili na konkretnom mestu one mogu delovati zaostalo. Kapital, nije ništa drugo osim objašenjenje ekonomske osnove ove ideje.

Jedino je takva teorija socijalizma radničke klase ona koja omogućava stapanje revolucionarnog socijalizma i revolucionarne demokratije. Još uvek nećemo tvrditi da je ova ideja opravdana, ali ćemo bez zadrške insistirati na tome da je njena alternativa, tačnije, da svi socijalisti ili tobožnji reformatori koji tu teoriju odbacuju nužno prihvataju neku verziju „socijalizma odozgo“, bio on reformističkog, utopističkog, birokratskog, staljinističkog, maoističkog ili kastrovskog tipa. I oni to uistinu čine.

Pet godina pre Komunističkog manifesta jedan dvadesetogodišnjak koji se tek privolio idejama socijalizma je, u starom elitističkom stilu, napisao: „Svoje redove mi možemo popunjavati samo iz onih klasa koje su uživale relativno dobro obrazovanje; to jest, sa univerziteta i iz trgovačke klase [...].“ Mladi Engels će ovaj stav ispraviti, ali ta zastarela „mudrost“ je danas još uvek prisutna.

 


[1] Ovo je citat iz autobiografije H. Dž. Velsa. Tvorac nekih od najstrožih utopija zasnovanih na ideji „docijalizma odozgo“ u čitavoj istoriji književnosti u njemu zapravo kritikuje Marksa za ovaj istorijski doprinos (op. aut.).

Pročitano 1247 puta

Ostavi komentar

Polja obeležena zvezdicom je obavezno popuniti. Po potrebi možete koristiti i bazične HTML kodove. Komentari se moderišu tako da neće biti odmah dostupni. Desničarske komentare ni ne objavljujemo. Ovo je platforma za diskusiju i organizovanje levice, tako da apelujemo na drugarski ton u diskusijama.

Prijavi se na mejling listu

Društvo POLITIKA i ekonomija

Radnička borba u Evropi

Šta nećete pročitati u vestima o izborima u Francuskoj

Kako tumačiti rezultate predsedničkih izbora u Francuskoj i šta to znači za radikalnu levicu širom Evrope?

Imperijalizam

Trampovi ratovi: još jedan razlog za demonstracije protiv Vučića

Treba nam protestni pokret koji je nezavisan i protiv velikih sila, kao i protiv Vučića, piše Vladimir Unkovski-Kori...

Politika i društvo

Orbanova ofanziva na CEU

Stefan Gužvica piše o najnovijoj represivnoj meri Orbanovog režima: napadu na Srednjoevropski univerzitet (CEU) u Budimp...

POKRET Teorija i istorija

Teorija

Stvar je u tome da se svet promeni (feljton): 12c. Altise

Nastavljamo sa najnovijim feljtonom Marks21. Radi se o knjizi britanskog revolucionarnog socijaliste Džona Molinjua ...

Teorija

Stvar je u tome da se svet promeni (feljton): 12b. Gramši

Nastavljamo sa najnovijim feljtonom Marks21. Radi se o knjizi britanskog revolucionarnog socijaliste Džona Molinjua napi...

Teorija

Stvar je u tome da se svet promeni (feljton): 12a. Lukač

Nastavljamo sa najnovijim feljtonom Marks21. Radi se o knjizi britanskog revolucionarnog socijaliste Džona Molinjua napi...

Nauka, kultura i umetnost

Marks21 | Solidarnost 2017. Podstičemo preuzimanje i korišćenje materijala koji se nalazi na sajtu, osim u komercijalne svrhe.