Marks21 nastavlja sa objavljivanjem novog feljtona. U pitanju je pamflet američkog revolucionarnog socijaliste Hala Drejpera napisan 1966. i dopunjen 1970. godine. Ovo značajno delo, sada prvi put prevedeno na srpskohrvatski jezik, bavi se ključnom razlikom između dve struje koje postoje u socijalističkoj misli od samog njenog začetka – „socijalizma odozgo“ i socijalizma odozdo. Prva od njih, koja smatra da socijalizam može nastupiti kroz akciju prosvetljene manjine, istorijski ne samo što je redovno završavala u tiraniji, već se pokazuje da je diktatura manjine duboko ukorenjena u njenom idejnom sistemu. Takvom viđenju suprotstavljena je druga ali zasenjena tradicija koja podrazumeva to da socijalizam mora biti osvojen kroz kolektivnu akciju ogromne većine čovečanstva – tradicija čiji je najpoznatiji i najveći predstavnik i sam Karl Marks.
Ovaj pamflet, ključan za svakoga ko želi da se bavi izgradnjom revolucionarne levice u XXI veku, objavljivaćemo, već tradicionalno, svakog četvrtka. Pred vama se nalazi sedmo poglavlje.
Linkovi ka ostalim poglavljima: U, 1, 2, 3, 4, 5, 6, 7, 8, 9 i 10.
Preveo Pavle Ilić.
7. Fasada „revizionizma“
Eduard Bernštajn, teoretičar socijaldemokratskog „revizionizma“, inspiraciju je crpao iz fabijanstva koje je na njega izvršilo veliki uticaj tokom njegovog egzila u Londonu. Doduše, on nije izmislio politiku reformizma 1896, već je samo postao njen teorijski glasnogovornik. Čelnik partijske birokratije nije bio sklon teoriji. To što je rekao Bernštajnu da „Ne treba nešto reći, već to treba uraditi“, značilo je da je politika nemačke socijaldemokratije očišćena od marksizma davno pre nego što su teoretičari ukazali na tu promenu.
Međutim, Bernštajn nije „revidirao“ marksizam. Njegova uloga je bila u tome da ga iščupa iz korena dok se pravi da mu potkresuje osušene grane. Fabijanci nisu imali potrebu da se pretvaraju, ali u Nemačkoj je bilo nemoguće uništiti marksizam direktnim napadom. Prelazak na „socijalizam odozgo“ („die alte Scheisse[1]“) trebalo je prikazati kao „modernizaciju“ i „reviziju“.
U suštini, „revizionizam“ je svoj socijalizam našao gde i fabijanstvo: u neizbežnoj kolektivizaciji samog kapitalizma. On je kretanje ka socijalizmu tumačio kao zbir kolektivističkih tendencija urođenih kapitalizmu i gledao je da dovede do „samosocijalizacije“ kapitalizma odozgo, koristeći postojeće državne institucije. Stoga, staljinizam nije izumeo jednačinu etatizacija = socijalizam; nju je oblikovala fabijansko-revizionistička-državnosocijalistička struja socijaldemokratskog reformizma.
Većinu savremenih „otkrića“ koja proglašavaju socijalizam zastarelim zbog toga što kapitalizam u zbilji više ne postoji moguće je pronaći već u Bernštajnovom radu. On je tvrdio da je „apsurno“ nazivati vajmarsku Nemačku kapitalističkom, zbog kontrole koju je vršila nad kapitalistima. Po toj logici je nacistička država – što je i sama tvrdila – bila još „antikapitalističkija“.
U Bernštajnovom napadu na radničku demokratiju već je implicirana transformacija socijalizma u birokratski kolektivizam. Odbacujući ideju o radničkom upravljanju industrijom, on redefiniše pojam demokratije. Ne radi li se tu o „vlasti naroda“? On odbacuje ovakvo gledište, opredeljujući se za negativnu definiciju „odsustva klasne vlasti“. Na taj način se izbacuje sama ideja radničke demokratije kao sine qua non socijalizma, sa istim rezultatom koji imaju i lukave redefinicije demokratije koje proizvode akademije na Istoku. Čak su i politička sloboda i reprezentativne institucije izbačene iz definicije, što je značajan teorijski podvig, uzevši u obzir to da Bernštajn lično nije bio antidemokratski nastrojen u meri u kojoj su to bili Lasal ili Šo. Sama teorija „socijalizma odozgo“ zahteva takve formulacije. Može se reći da je Bernštajn vodeći socijaldemokratski teoretičar ne samo jednačine etatizacija = socijalizam, već i razdvajanja socijalizma od radničke demokratije.
Stoga je bilo očekivano da Bernštajn dođe do zaključka da je Marksovo neprijateljstvo prema državi bilo „anarhističko“ i da je Lasal bio u pravu kada je tražio od države da bude pokretač socijalizma. Bernštajn je pisao da se „upravno telo predvidive budućnosti od današnje države može razlikovati samo u stepenu“. „Odumiranje države“ je čak i u socijalizmu puki utopizam. Nasuprot tome, on je bio vrsni praktičar. Na primer, kada je kajzerova „neodumiruća“ država pohitala u otimačinu za kolonije, Bernštajn je brže-bolje stao u odbranu kolonijalizma i tzv. „bremena bele rase[2]“: „Divljacima se može priznati samo uslovno pravo na zemlju koju zauzimaju; viša civilizacija u konačnici ima veće pravo.“
Bernštajn je umeo da poredi svoju i Marksovu viziju puta u socijalizam: Marksova „je slika vojske. Ona maršira napred ostavljajući iza sebe krivudave puteve, gazeći preko šuma i kamenjara… Na kraju, ona stiže do ogromne provalije. Sa druge strane doziva je željeni cilj – država budućnosti do koje se može doći jedino preko mora, crvenog mora, kao što su neki primetili.“ Nasuprot tome, Bernštajnova vizija nije bila crvena već rozikasta: klasna borba smekšava u harmoniju dok blagonaklona država lagano transformiše buržuje u dobre birokrate. Takvo nešto se nije dogodilo, onomad kada je „bernštajnizovana“ socijaldemokratija prvi put zapucala na revolucionarnu levicu 1919. godine, i potom, vraćajući nepromenjenu buržoaziju i njenu vojsku na vlast, pomogla da se Nemačka preda u ruke fašista.
Ako je Bernštajn bio teoretičar izjednačavanja birokratskog kolektivizma sa socijalizmom, onda je njegova levičarska protivnica u nemačkom pokretu bila osoba koja će u Drugoj internacionali postati vodeća glasnogovornica revolucionarno-demokratskog socijalizma odozdo. Bila je to Roza Luksemburg, koja je toliko nedvosmisleno verovala u spontanu borbu radničke klase i nadala joj se, da su joj mitotvorci pripisali „teoriju spontanosti“ koju sama nikada nije zagovarala; teoriju u kojoj je „spontanost“ suprotstavljena „vođstvu“.
U sopstvenom pokretu Roza se krvavo borila protiv „revolucionarnih“ elitista koji su nanovo otkrili teoriju diktature prosvetljenja nad radništvom (koju svaka generacija iznova otkriva kao najnoviji izum), što ju je nagnalo da napiše: „Ne može biti socijalizma bez svesne volje i svesne akcije najvećeg dela proletarijata […] Jedino u slučaju jasne i nedvosmislene volje ogromne većine nemačke radničke klase da se to desi, mi ćemo preuzeti vlast…“ Poznat je i njen aforizam: „Greške koje načini istinski revolucionarni radnički pokret su daleko plodonosnije i istorijski vrednije od nepogrešivosti najboljeg Centralnog komiteta.“
Roza Luksemburg protiv Eduarda Bernštajna: ovo je nemačko poglavlje naše priče.
[1] „Staro sranje“ (op. prev.).
[2] Bitan deo ideologije kolonijalizma po kom on ima pozitivan uticaj na razvoj kolonizovanih naroda, budući da oni sami, izloženi „naprednoj civilizaciji bele rase“, prevazilaze svoju zaostalost (op. prev.).