Dve duše socijalizma (feljton): 8. Stoprocentno američka scena[9 min. za čitanje]

Marks21 nastavlja sa objavljivanjem novog feljtona. U pitanju je pamflet američkog revolucionarnog socijaliste Hala Drejpera napisan 1966. i dopunjen 1970. godine. Ovo značajno delo, sada prvi put prevedeno na srpskohrvatski jezik, bavi se ključnom razlikom između dve struje koje postoje u socijalističkoj misli od samog njenog začetka – „socijalizma odozgo“ i socijalizma odozdo. Prva od njih, koja smatra da socijalizam može nastupiti kroz akciju prosvetljene manjine, istorijski ne samo što je redovno završavala u tiraniji, već se pokazuje da je diktatura manjine duboko ukorenjena u njenom idejnom sistemu. Takvom viđenju suprotstavljena je druga ali zasenjena tradicija koja podrazumeva to da socijalizam mora biti osvojen kroz kolektivnu akciju ogromne većine čovečanstva – tradicija čiji je najpoznatiji i najveći predstavnik i sam Karl Marks.

Ovaj pamflet, ključan za svakoga ko želi da se bavi izgradnjom revolucionarne levice u XXI veku, objavljivaćemo, već tradicionalno, svakog četvrtka. Pred vama se nalazi osmo poglavlje.

Linkovi ka ostalim poglavljima: U, 1, 2, 3, 4, 5, 6, 7, 8, 9 i 10.

Preveo Pavle Ilić.

8. Stoprocentno američka scena

Scena na izvorištima američkog „domaćeg socijalizma“ je istovetna. Ukoliko preskočimo uvezeni „nemački socijalizam“ (lasalovski uz marksističke detalje) rane Socijalističke laburističke partije, onda nam se kao ubedljivo vodeća figura nameće Edvard Belami sa svojom Gledajući unazad iz 1887. godine. Neposredno pre njega javlja se i sada zaboravljeni Lorens Gronlund čije je delo Zadružna društvena zajednica^[1] iz 1884. godine svojevremeno bilo veoma uticajno kada je zabeležilo prodaju od 100.000 primeraka.

Gronlund je toliko savremen da on ne tvrdi da odbacuje demokratiju – on je prosto „redefiniše“ kao „upravu sposobnih“ pre nego kao „vlast većine“, uz skroman predlog da se ukine predstavnička vlast kao i sve političke partije. Sve što „ljudi“ žele je „administracija – dobra administracija.“ Oni bi trebalo da nađu „prave vođe“ i da potom budu „voljni da svoju kolektivnu moć stave u njihove ruke.“ Predstavnička vlada bi bila zamenjena plebiscitom. On je ubeđen da bi ovakav model bio dobar zato što ga, prema njegovom objašnjenju, Katolička crkva tako uspešno primenjuje. Normalno, on odbacuje užasnu ideju klasne borbe. Radnici i radnice nisu sposobni da se samooslobode, a on izrazito osporava Marksovu formulaciju ovog glavnog principa. Divljake^[2] će osloboditi elita „sposobnih“ koji se regrutuju iz slojeva inteligencije. Ova ideja dovela je do njegovog pokušaja da organizuje Američko socijalitstičko bratstvo – tajno zavereničko društvo za studente.

Socijalistička utopija koju Belami razrađuje u Gledajući unazad se izrazito ugleda na vojsku kao idealnu matricu po kojoj društvo treba urediti tako da bude disciplinovano, pod hijerarhijskom vlašću elite, organizovano od vrha nadole, uz udobno zajedništvo košnice kao konačni cilj kojem se teži. Do transformacije sistema u samom delu dolazi tako što se čitavo društvo koncentriše u jednu veliku poslovnu korporaciju, u integralnog kapitalistu: državu. Opšte pravo glasa se ukida; sve organizacijske baze društva se eliminišu; odluke donose upravnički tehnokrati odozgo. Jedan od njegovih sledbenika je definisao ovaj „američki socijalizam“ na sledeći način: „Njegova vizija društva je savršeno organizovan društveni industrijski sistem koji će, zbog idealno uklopljenih sastavnih delova i zupčanika, raditi uz najmanje moguće trenje proizvodeći maksimalno bogatstvo i slobodno vremene za sve.

Belami rešava pitanje osnovnog problema organizacije društva – kako razrešiti problem različitog mišljenja i interesa među ljudima – na isti jalov način kao što to čine i anarhisti, pretpostavkom da će vladajuća elita biti nadljudski mudra i nesposobna da čini nepravdu (što je u suštini isto kao i mit o nepogrešivosti Partije popularan među staljinistima), čija je svrha da obesmisli bilo kakvu zabrinutost oko izostanka demokratske kontrole odozdo. Ta kontrola je Belamiju nezamisliva zbog toga što on mase radnica i radnika smatra samo opasnim čudovištem; hordom varvara. Pokret belamijevaca, poput fabijanaca, bio je organizovan tako da privlači srednju klasu – samog sebe je nazivao „Nacionalizmom“ i u početku je bio rešen da bude antisocijalistički kao i antikapitalistički.

Ovom pokretu su pripadali veoma popularni prosvetitelji „domaćeg“ krila američkog socijalizma, čije ideje su dobrim delom XX veka imale odjeka među nemarksističkim i antimarksističkim delovima socijalističkog pokreta, uz javljanje „belamističkih klubova“ čak i tokom 1930-tih, kada je Džon Djui hvalio Gledajući unazad kao „izraz američkog ideala demokratije.“ Tehnokratija, koja otvoreno pokazuje neke od svojih fašističkih karakteristika, jedan je od direktnih naslednika ove misaone tradicije. Ako nekoga zanima koliko je tanka linija između fašizma i nečega što se naziva socijalizmom, valjalo bi da pročita jezovit prikaz „socijalizma“ iz pera Čarlsa P. Štajnmeca, svojevremeno poznatog izumitelja i naučnika, člana Socijalističke partije. Njegova Amerika i nova epoha (1916) mrtva ozbiljna poziva na tačno onu antiutopiju koja je ranije satirizovana u jednom naučnofantastičnom romanu, u kojoj su Kongres zamenili direktni senatori iz Dipona^[3], Dženeral motorsa i drugih džinovskih korporacija. Štajnmec predlaže da se politička vlast ukine i zameni direktnom vlašću ujedinjenih monopolističkih korporacija koje (uključujući među njih i Dženeral elektrik, firmu u kojoj je zaposlen) predstavlja kao najveći domet industrijske efikasnosti.

Mnogima je belamizam bio prva stanica na putu ka socijalizmu, međutim, taj put se račvao. Do početka XX veka, američki socijalizam je izrodio najsvetliju antitezu „socijalizmu odozgo“ na čitavom svetu: Eugena Debsa. Još 1897. godine, Debs je još uvek pokušavao da ubedi samog Džona D. Rokfelera da sponzoriše uspostavljanje socijalističko-utopističke kolonije u jednoj od zapadnih saveznih država, međutim, nedugo nakon toga on će iskovati svoj socijalizam u klasnim sukobima borbenog radničkog pokreta i pronaći svoj pravi poziv.

Srž ovog „debsovskog socijalizma“ bio je njegov poziv na (i vera u) samoorganizovanje masa odozdo. Debsova pisana reč i njegovi govori natopljeni su ovom mišlju. Imao je običaj da često citira ili svojim rečima iznosi smisao Marksovog „Prvog principa“: „Veliko otkriće do kog je došlo moderno roblje jeste to da ono samo mora izboriti svoju slobodu. Ovo je tajna njihove solidarnosti; srž njihove nade…“ Njegov poznat citat je: „Predugo su radnici i radnice čekali nekakvog Mojsija da ih izvuče iz okova. On se nije pojavio, niti će se ikada pojaviti. Ja vas ne bih vodio, čak ni kad bih mogao to da radim – jer ako vas je moguće izvući iz okova, moguće vas je u njih i vratiti. Želim samo da vas ubedim u to da ne postoji ništa što ne možete sami da uradite.“ U ovome se čuje odjek Marksovih reči iz 1850. godine:

„Ne možemo dovoljno potcrtati to da sve u borbi radničke klase za samooslobođenje od najamnog ropstva zavisi od nje same. Pitanje je prosto: mogu li radnici i radnice, obrazovanjem, organizovanjem, saradnjom i samonametnutom disciplinom sami sebe osposobiti da preuzmu kontrolu nad proizvodnim snagama društva i da upravljaju proizvodnjom u interesu naroda i za dobrobit društva? To je sve.“

Mogu li radnici i radnice sami sebe osposobiti? On nije imao nikakvih zaluđenih iluzija o o tome šta je radnička klasa bila (ili šta jeste). Međutim, cilj koji je on predlagao bio je različit od onoga za koji su se zalagali elitisti i čija se čitava mudrost zasnivala na upiranje prstom u trenutnu zaostalost ljudi i propovedanje da se to stanje nikad neće promeniti. Ideji elitnog vođstva odozgo, Debs je suprotstavio dijametralno suprotnu ideju revolucionarne avangarde (koja je takođe manjina), čije ubeđenje je pokreće da zagovara teži put koji mora preći većina.

„Manjine su uvek bile tvorci naše istorije [rekao je tokom antiratnog govora 1917. godine zbog kojeg ga je Vilsonova vlada zatvorila]. Njima su pripadali malobrojni koji su imali hrabrosti da odu na front; koji su bili dovoljno iskreni prema sebi da govore istinu koja se u njima nalazila; koji su se usudili da se pobune protiv ustanovljenog poretka; koji su se založili za stvar napaćene i izmučene sirotinje; koji su bez zadrške i obzira na posledice po lični život stupili u borbu za pravdu i slobodu.“

„Debsovski socijalizam“ ovog tipa je naišao na ogromnu podršku u srcima običnih ljudi, međutim, niko nije nasledio Debsa na poziciji narodnog tribuna revolucionarno-demokratskog socijalizma. Nakon posleratnog talasa radikalizacije, Socijalistička partija je ublažila svoju politiku kako bi postala „ugledna“, a Komunistička partija se staljinizovala. Američki liberalizam, na trećoj strani, sam po sebi je već duže vreme prolazio kroz proces „etatizacije“, koji je kulminirao iluzijom „Nju dila“ tokom ’30-ih. Elitna vizija „preraspodele odozgo“ pod okriljem Predsednika-Spasitelja privukla je čitav soj liberala kojima je džentlmen-veleposednik u Beloj kući bio isto što i Bizmark Lasalu.

Prvi predstavnik tog soja je bio Linkoln Stefens, kolektivistički liberal kojeg je (poput Šoa i Žorža Sorela) Musolini privlačio isto koliko i Moskva i to iz istih razloga. Apton Sinkler je (nakon što je napustio Socijalističku partiju pod izgovorom da je previše „sektaška“) pokretnuo svoj „široki“ pokret „Za ukidanje siromaštva u Kaliforniji“ manifestom prigodnog naslova Ja, guverner Kalifornije i Kako sam ukinuo siromaštvo (verovatno jedini radikalni manifest u istoriji koji je imao dva „ja“ u naslovu^[4]) vodeći se motivom „socijalizma odozgo u Sakramentu“. Jedan od likova karakterističnih za taj period je bio i Stjuart Čejs, koji je vrludao od reformizma Lige za industrijsku demokratiju do tehnokratskog polufašizma. Staljinoidni intelektualci tog vremena su uspevali da iskažu svoje istovremeno divljenje Ruzveltu i Rusiji tako što su istovremeno hvalili i NRA^[5] i Moskovska suđenja.

„Nju dil“, koji se često s pravom naziva „američki socijaldemokratski period“, istovremeno je bio i period ozbiljnog flerta liberala i socijaldemokrata sa „socijalizmom odozgo“, odnosno utopijom Ruzveltove „narodne monarhije“. Iluzija ruzveltovske „revolucije odozgo“ objedinila je na jednom mestu „socijalizam puževim korakom“, birokratski liberalizam, staljinoliki elitizam i iluzije kako oko ruskog kolektivizma, tako i oko kolektivizovanog kapitalizma.