fblogo   twlogo   ytlogo


četvrtak, 09 jun 2016 12:54

Marks: Vodič za buntovnike (feljton) – 4. Niz revolucionarnu bujicu

  Majk Gonzalez
Marks: Vodič za buntovnike (feljton) – 4. Niz revolucionarnu bujicu

Rast globalnog pokreta za pravdu u poslednjih nekoliko godina je doveo do povećanog interesovanja za radikalne kritike kapitalizma kakve je izneo Karl Marks. Ovaj koncizan i konkretan vodič nudi kratak, pristupačan uvod u razvoj Marksovih ideja, od njegove analize toga šta pokreće korporativnu globalizaciju, do diskusije da li je i kako moguće postići ljudsko oslobođenje. Original je pisao Majk Gonzalez za Bookmarks, 2006. godine, pod naslovom „A Rebel’s Guide to Marx“. Pročitajte ovde četvrto poglavlje novog feljtona Marks21. Izlaziće, sada već tradicionalno, svakog četvrtka.

Linkovi ka ostalim poglavljima: 123, 45678910.

4. Niz revolucionarnu bujicu

Jedno od najvećih dostignuća Marksa i Engelsa bilo je to što su napisali delo koje je tako jasno izražavalo duh 1848. pre nego što je ovaj zapravo postao očevidan. To je svedočanstvo političkog pristupa svetu koji je zahtevao da se kao početna tačka uzme materijalna stvarnost jednog vremena, kao i da se pronađu tenzije i sukobi koji su, često jedva primetni, obitavali ispod površine.

„Bauk kruži Evropom – bauk komunizma“ (Marks, K., Engels, F., Komunistički manifest, Liber-CLS, Beograd, 2005, str. 29).

Ovo nije običan politički pamflet: to je strastveni manifest i vizija. Čitaocu/teljki XXI veka, kao i svima onima koji su ga u međuvremenu pročitali, zvučao je i zvuči neverovatno savremeno. Opisuje nam svet koji možemo prepoznati za tren oka. Ipak, kada su pisali Manifest, taj svet je bio u svom detinjstvu. Industrijski kapitalizam, koji je Marks shvatio sa svojevrsnom dubinom i pronicljivošću, bio je tek u prvoj fazi svog nezaustavljivog napretka. Marks i Engels su već razotkrili izrabljivanje na kojem je čitav sistem počivao, kao i dehumanizujući učinak želje za profitom; a ipak su to učinili pre nego što su uopšte i mogli znati kako će se njihove reči pokazati jezivo i snažno tačnim po generacije koje su usledile.

„Buržoazija ne može da postoji, a da neprekidno ne revolucioniše oruđa za proizvodnju, dakle odnose proizvodnje… pa dakle i celokupne društvene odnose… neprekidno potresanje svih društvenih odnosa, večna nesigurnost i kretanje odlikuju buržoasku epohu od svih ranijih. Ona rastvara sve čvrste, zarđale odnose… svi novi odnosi zastarevaju pre nego što mogu da očvrsnu. Sve što je čvrsto i ustaljeno pretvara se u dim, sve što je sveto skrnavi se, i ljudi najzad bivaju prisiljeni da na svoj životni položaj, na svoje međusobne odnose pogledaju trezvenim očima.“

„Potreba za sve raširenijim tržištima gde će prodati svoje proizvode goni buržoaziju preko cele zemljine kugle. Svugde ona mora da se ugnezdi, svugde da se naseli, svugde da uspostavi veze“ (Komunistički manifest, str. 36).

Čitaocu/teljki će trebati malo truda da se podseti kako je ovo delo napisano pre nego što je potraga za naftom progutala Bliski istok i pretvorila ga u bojno polje koje služi interesima koji su na drugoj strani sveta, pre nego što su Najki i Koka-Kola ostavili svoj trag na hiljadama različitih kultura, pre vremena u kome berzanska odluka u Londonu može uništiti živote miliona ljudi u siromašnim zemljama.

Nisu samo tačnost analize, opisi funkcionisanja i impulsâ kapitalističkog sistema ono što je ovde snažno, već i strastveno razgolićenje i snaga osude na kojima se ove reči temelje. Naposletku, ovo je komunistički manifest – on prepoznaje agresivnu dinamiku kapitalizma, ali dolazi kako bi sahranio, a ne hvalio sistem. Pitanje glasi: ko će biti pogrebnik?

Odgovor se nalazi malo kasnije u delu. Kako se kapitalizam rađa iz starog društva, velike fabrike gutaju male radionice, mali/e zemljoradnici /e i seljaci/nke postaju radnici/e u intenziviranom sistemu proizvodnje na savremenim farmama koje snabdevaju velike gradove, male trgovce/kinje brišu unedogled rastuće organizacije nacionalne i međunarodne trgovine – nastaju firme poput Britiš Petrola i Haliburtona [i] .

Radništvo, privučeno industrijom koja se razvija u gradovima i oko njih, našlo se pod novom diktaturom:

„Mase radnika, saterane u fabrike, bivaju organizovane po vojnički, kao prosti vojnici industrije oni se stavljaju pod nadzor čitave hijerarhije industrijskih podoficira i oficira. Oni nisu samo robovi buržoaske klase, buržoaske države, njih svakog dana i svakog sata porobljava mašina, nadzornik, i pre svega sam pojedini buržuj koji se bavi proizvodnjom“ (Komunistički manifest, str. 41).

U početku, idući od jedne muke do druge, dok ih vlasnici fabrike i nadzornici maltretiraju, oni se ne opiru na organizovan način, iako s vremena na vreme bes i bol prevladaju u njima i oni uništavaju mašine.

Naravno, ironija počiva u tome što nisu mašine neprijatelj – već svrha kojoj služe. Kako je Marks uvideo, to je paradoks: što su više ljudska bića sposobna da proizvode, bliža su mogućnosti oslobođenja od ropskog rada. Ipak, u kapitalizmu, ta mogućnost im se oduzima; mašina sve više i više porobljava čovečanstvo umesto da ga oslobodi. Međutim, dešava se još nešto. Proletarijat, radnička klasa, nije okupljen samo u gradovima; on je sve više i više koncentrisan kako proizvodnja postaje sofisticirana i mehanizovana, dozvoljavajući gazdama da izvuku sve više profita. To zauzvrat radnicima/ama daje rastuću zajedničku snagu koja im omogućava da se organizuju i sukobe sa vlasnicima mašina.

Dakle, za Marksa je izvršiteljka socijalističke revolucije radnička klasa, ne zato što je on idealizovao radnike/ce na bilo koji način, ili mislio da su snažniji/e i bolji/e borci/kinje, ili da su izuzetak od svih protivrečnih stavova koji postoje u kapitalističkom društvu. Pojedinačni/e radnici/e mogu biti i sebični ljudi, mogu biti i seksisti i surovi kao i svi ostali. [ii] Jedinstveni položaj koji radnici/e imaju u kapitalističkom sistemu je ono što ih čini zainteresovanim za promenu društva, ono što im daje snagu da takvo nešto i učine. To je klasa ljudi bez svojine, čije je jedino oružje sopstvena zajednička snaga.

Marks je Manifest napisao u Briselu, uglavnom sedeći u kafeu Plavi papagaj na glavnom trgu – Place de la Ville. Na štampu je [ Manifest] otišao u februaru 1848; kada je izašao na ulice, stigle su vesti iz Francuske o barikadama i uličnim borbama; omraženi premijer Gizo dao je ostavku na svoje mesto, a kralj se odrekao prestola već sledećeg dana. Duh pobune je dopreo do Berlina za nekoliko nedelja i još jedna vlada je pala. Engels je uzbuđeno pisao: „Plamen dvorca Tiljeri i Pale-Rojala je zora proletarijata... Svugde će vladavina buržoazije pasti... Nadamo se da će Nemačka biti sledeća.“

Vlasti u Briselu su se uplašile plamenova širom Evrope i naglo su prestale da tolerišu Marksa. U martu, Marks je proteran u Pariz, koji je proglasio sedištem Saveza komunista. Engels mu se pridružio i počeli su da se spremaju za povratak u Nemačku. Međutim, među ovim prognanicima/ama koji /e je trebalo da se vrate, izbile su razjarene svađe, u kojima su neki/e zastupali/e stvaranje „naoružane čete“, „Nemačke legije“, čemu se Marks energično protivio. Za njega je ključna stvar bila organizovati radnički pokret, ali unutar šireg demokratskog pokreta. U aprilu, Marks se vratio u Nemačku i pripremao se za objavljivanje novih dnevnih novina u Kelnu, po imenu Nove rajnske novine (Neue Rheinische Zeitung – NRZ), koje će mu služiti za uključivanje u političke rasprave unutar revolucionarnog pokreta. Na vrhuncu je rasprodato pet hiljada primeraka ovih novina.

Četiri godine ranije, prva verzija novina je imala podršku nemačke frustrirane srednje klase. Ovoga puta nisu bili radi da podrže Marksov poduhvat, koji je bio vrlo kritički nastrojen prema ustanovama koje su stvorene nakon pada starog režima, poput nove Narodne skupštine. Radničke grupe su se formirale širom Nemačke, premda su njihovi zahtevi težili da se usredsrede samo na trenutne ekonomske ili čisto demokratske probleme. Kada su Nove rajnske novine izašle u junu, Marks i Engels su to videli kao žižu organizacije komunista/kinja.

Šta se dogodilo sa Savezom komunista? I Marks i Engels su osećali da je isuviše mali da bi imao veći uticaj na dešavanja koja su uvlačila hiljade ljudi u javne aktivnosti. U vreme preokreta i naglih promena bilo je ključno imati uticaj na širi pokret, pre nego odvajati ili mu čak suprotstavljati komuniste /kinje. Središnja tačka u Marksovom novom pogledu na svet bila je ideja da velike promene u svesti nastupaju u kontekstu materijalnih promena, ali ne i same od sebe. Nove ideje će biti prihvaćene i primljene do one granice do koje su prisutne unutar pokreta. To je bio argument koji je pokrenuo Marksovu besnu raspravu sa drugim vodećim nemačkim socijalistom, Gotšalkom (Gottschalk), koji je bio popularan među nemačkim radništvom, ali čije su zamisli išle ruku podruku sa idejom da radnici/e ne treba da učestvuju u širem revolucionarnom pokretu.

Istina je počivala u činjenici da je nemački radnički pokret bio na tom stupnju razvoja gde je imao za cilj sticanje demokratskih prava. U Britaniji, naprotiv, čartistički pokret je dostigao vrhunac uticaja, a Marks i Engels su ga bez sumnje posmatrali kao prethodnicu radničke borbe u Evropi. Isto tako, bilo im je jasno da saradnja sa liberalnim elementima nikada ne sme značiti prepuštanje i odstupanje od političkog vođstva nad pokretom.

Tek što su NRN doživljavale svoja prva izdanja, dešavanja u Evropi su ponovo prelazila u novu fazu. U Francuskoj, demokratska obećanja liberalne vlade koja je zamenila monarhiju u februaru su se izjalovila. Desničarska većina novoizabrane Narodne skupštine ugrozila je privremene ciljeve postignute u februaru. U junu su ukinute nacionalne radionice koje su obezbeđivale sredstva preživljavanja gradskim radnicima/ama, što je radnike /ce osiromašilo. Mase su izašle na ulice Pariza da protestuju, ali su se ovoga puta suočile sa brutalnom represijom. Kada je Marks osudio kukavičko ponašanje francuske buržoazije, njihove nemačke kolege/inice su shvatile da je to upereno i protiv njih i istog časa su prestale da podržavaju novine.

U julu, Nemačka je doživela da relativno liberalnu vladu smeni ona bliža reakciji; Marks i njegove novine bili su među prvim metama represije, a vlast je sprečila objavljivanje novina više puta u narednih nekoliko meseci. U trenucima kada su demokratska prava bivala sve ugroženija, od Beča do Berlina, Marks je sa svojim novinama ostajao dosledan i glasovit prvak u borbi za radnička prava. Njegov autoritet je stalno bio podređen strategiji širenja uticaja među radništvom – ono što je kasnije nazivao „permanentnom revolucijom“; međutim, neprestano se borio protiv naglih akcija koje bi doprinele jačanju pritiska reakcije pre nego što bi pokret bio spreman da joj se suprotstavi. Bilo je to vreme, kako su Marks i Engels rekli, „revolucionarnog uzdržavanja“, jer je bilo očigledno da se kontrarevolucija priprema da uzvrati udarac.

U Beču se pokret susreo sa represijom na ulicama; u Nemačkoj se na masovnim demonstracijama zahtevala podrška za braću i sestre u austrijskoj prestonici. Do oktobra su bili poraženi, ali će proći još dva meseca pre nego što kontrarevolucija proglasi pobedu u Berlinu i čitavoj Nemačkoj, državnim udarom koji je postavio Fridriha IV na čelo pruske države. Narednih meseci, Marks i Engels su besomučno radili, naročito na novinama, na okupljanju demokratskih snaga, stvaranju saveza radništva i seljaštva, i, što je najvažnije, na analiziranju i razumevanju pokreta u Nemačkoj kao dela međunarodne slike.

Uprkos nizu neuspeha unutar Nemačke, borbe drugde u Evropi su se nastavljale i podstakle su Marksa da optimistički gleda na revolucionarne mogućnosti i da podržava organizacije poput Badenske i Frankfurtske pokrajinske skupštine, koje su i dalje pružale nešto otpora.

Sredinom 1849, revolucionarni pokret se povlačio; mađarski ustanak ugušen je vojskom ruskog cara, a u Nemačkoj je reakcija očigledno pobedila. Šesnaestog maja iste godine, Marksu je stigao nalog o proterivanju iz Kelna, i otišao je za Pariz već sledećeg dana. U međuvremenu, Engels se pridružio ustaničkim snagama u Badenu. Pre nego što su otišli, poslednje izdanje Novih rajnskih novina je u potpunosti odštampano crvenom bojom.

„Morali smo da predamo svoje utvrđenje, ali smo povukli armije i opremu, sa dobošarima i lepršajućom zastavom... naše poslednje reči uvek i svuda će biti: oslobođenje radničke klase” (citirano prema Nimcu, str. 101).



[i] Halliburton, multinacionalna naftna korporacija koja posluje u više od 70 zemalja. Postoje tvrdnje da je dobijala olakšane uslove rada i poseban tretman tokom ratova u Iraku, Kuvajtu i na Balkanu.

[ii] Antonio Gramši, italijanski revolucionar, ovo naziva „kontradiktornom svešću“, jer se u njoj nalaze i ideje solidarnosti, uzajamne pomoći, potrebe za revolucionarnom borbom i jedinstvom proletarijata, kao i svesti o sopstvenom položaju; ali, s druge strane, prisutne su i mnoge buržoaske ideje, od nacionalnih, rasnih i polnih predrasuda, preko nacionalizma i verskog fanatizma, pa sve do duboke ukorenjenosti raznih predrasuda o čoveku samom, o njegovoj „nepromenljivog pohlepnoj prirodi“, „nemogućnosti pravednog društva usled potrebe za nadmetanjem i za zgrtanjem bogatstva“ itd. itd.

Pročitano 1218 puta

Ostavi komentar

Polja obeležena zvezdicom je obavezno popuniti. Po potrebi možete koristiti i bazične HTML kodove. Komentari se moderišu tako da neće biti odmah dostupni. Desničarske komentare ni ne objavljujemo. Ovo je platforma za diskusiju i organizovanje levice, tako da apelujemo na drugarski ton u diskusijama.

Prijavi se na mejling listu

Društvo POLITIKA i ekonomija

Radnička borba u Evropi

Šta nećete pročitati u vestima o izborima u Francuskoj

Kako tumačiti rezultate predsedničkih izbora u Francuskoj i šta to znači za radikalnu levicu širom Evrope?

Imperijalizam

Trampovi ratovi: još jedan razlog za demonstracije protiv Vučića

Treba nam protestni pokret koji je nezavisan i protiv velikih sila, kao i protiv Vučića, piše Vladimir Unkovski-Kori...

Politika i društvo

Orbanova ofanziva na CEU

Stefan Gužvica piše o najnovijoj represivnoj meri Orbanovog režima: napadu na Srednjoevropski univerzitet (CEU) u Budimp...

POKRET Teorija i istorija

Teorija

Stvar je u tome da se svet promeni (feljton): 12c. Altise

Nastavljamo sa najnovijim feljtonom Marks21. Radi se o knjizi britanskog revolucionarnog socijaliste Džona Molinjua ...

Teorija

Stvar je u tome da se svet promeni (feljton): 12b. Gramši

Nastavljamo sa najnovijim feljtonom Marks21. Radi se o knjizi britanskog revolucionarnog socijaliste Džona Molinjua napi...

Teorija

Stvar je u tome da se svet promeni (feljton): 12a. Lukač

Nastavljamo sa najnovijim feljtonom Marks21. Radi se o knjizi britanskog revolucionarnog socijaliste Džona Molinjua napi...

Nauka, kultura i umetnost

Marks21 | Solidarnost 2017. Podstičemo preuzimanje i korišćenje materijala koji se nalazi na sajtu, osim u komercijalne svrhe.