fblogo   twlogo   ytlogo


četvrtak, 22 septembar 2016 11:16

Dve duše socijalizma (feljton): 2. Prvi moderni socijalisti

  Hal Drejper
Dve duše socijalizma (feljton): 2. Prvi moderni socijalisti

Marks21 nastavlja sa objavljivanjem novog feljtona. U pitanju je pamflet američkog revolucionarnog socijaliste Hala Drejpera napisan 1966. i dopunjen 1970. godine. Ovo značajno delo, sada prvi put prevedeno na srpskohrvatski jezik, bavi se ključnom razlikom između dve struje koje postoje u socijalističkoj misli od samog njenog začetka – „socijalizma odozgo“ i socijalizma odozdo. Prva od njih, koja smatra da socijalizam može nastupiti kroz akciju prosvetljene manjine, istorijski ne samo što je redovno završavala u tiraniji, već se pokazuje da je diktatura manjine duboko ukorenjena u njenom idejnom sistemu. Takvom viđenju suprotstavljena je druga ali zasenjena tradicija koja podrazumeva to da socijalizam mora biti osvojen kroz kolektivnu akciju ogromne većine čovečanstva – tradicija čiji je najpoznatiji i najveći predstavnik i sam Karl Marks.

Ovaj pamflet, ključan za svakoga ko želi da se bavi izgradnjom revolucionarne levice u XXI veku, objavljivaćemo, već tradicionalno, svakog četvrtka. Pred vama se nalazi drugo poglavlje.

Linkovi ka ostalim poglavljima: U, 1, 2, 345, 678, 9 i 10.

Preveo Pavle Ilić.

2. Prvi moderni socijalisti

Moderni socijalizam je rođen periodu od nekih pola veka koji se proteže između Francuske revolucije i revolucionarnog talasa 1848. U istom periodu se javlja i moderna demokratija. Međutim, oni nisu bili rođeni srasli poput sijamskih blizanaca, već su se dugo vremena razvijali različitim putevima. Kada su se ti putevi prvi put ukrstili?

Iz razvalina Francuske revolucije izdigle su se različite vrste socijalizma. Mi ćemo se među njima pozabaviti trima koje su najznačajnije za naše pitanje.

1. Babef – Prvi moderni socijalistički pokret („Zavera jednakih“) koji je – pod Babefovim vođstvom – delovao u poslednjoj fazi Francuske revolucije je nastao kao nastavak revolucionarnog jakobinizma uz dodatak doslednijeg socijalnog cilja: društva komunističke jednakosti. Ovo je po prvi put u moderno doba označilo venčavanje ideje socijalizma sa idejom masovnog pokreta – kombinaciju od izuzetnog značaja.[1]

Ona automatski dovodi sledećeg kritičnog pitanja: Kakav je tačno odnos u svakom pojedinačnom slučaju između određene socijalističke ideje i konkretnog masovnog pokreta? Ovo će postati ključno pitanje socijalizma narednih 200 godina.

Babevistički odgovor na to pitanje je glasio otprilike ovako: pokret narodnih masa je propao – izgleda kao da su one digle ruke od Revolucije. Međutim, mi shvatamo da narod još uvek pati i da mu još uvek treba komunizam. Revolucionarnu volju naroda je pobedila desničarska zavera. Stoga, nama treba levičarski zaverenički klub koji će ponovo stvoriti pokret za ostvarenje revolucionarne volje. Ipak, narod više nije spreman da uzme vlast u svoje ruke, što znači da je nužno da mi preuzmemo vlast u njegovo ime, kako bi smo uzdigli narod do tačke u kojoj će biti sposoban da vlada. Ovo podrazumeva privremenu diktaturu – i to manjine, priznajemo – ali posredi će biti Prosvetiteljska diktatura usmerena ka stvaranju uslova koji će omogućiti demokratsku kontrolu u budućnosti (i u tom smislu mi smo demokrate). Ovo ne bi bila diktatura naroda (na način na koji će to kasnije postati Pariska komuna), kamoli diktatura proletarijata. Bila bi to otvorena diktatura nad narodom - vođena veoma dobrim namerama.

U pola veka koji su usledili, ideja Prosvetiteljske diktature nad narodom je ostala je u programu revolucionarne levice posredstvom tri B (od Babefa, preko Buonarotija, do Blankija) i Bakunjina (ukoliko im priključimo i anarhističko praznorečje). Revolucionarna grupica će napaćenom narodu odozgo uručiti novo uređenje. Ovakav tipičan „socijalizam odozgo“ je najraniji i najprimitivniji vid revolucionarnog socijalizma, međutim i danas se mogu naći Kastrovi ili Maoovi obožavaoci koji smatraju da je takav program poslednji krik revolucionarstva.

2. Sen Simon – Njegov bistri um, iskovan tokom revolucionarnog perioda, krenuo je sasvim drugim putem. Sen Simonovo stvaralaštvo vodila je odbojnost prema revoluciji, neredu i društvenim poremećajima. Ono što ga je fasciniralo su bili potencijali koji su ležali u industriji i nauci.

Njegova vizija nije imala nikakve veze ni sa čime nalik jednakosti, pravdi, slobodi, pravima čoveka ili ljudskim strastima. Takve humanističke ideje bile su strane Sen Simonu, koji je bio zagledan isključivo u modernizaciju, industrijalizaciju i planiranje. Po njegovom mišljenju, planirana industrijalizacija bila je ključ novog sveta, a ljudi koji bi je sproveli bili su, očigledno, pripadnici oligarhije finansijera i biznismena, naučnika, tehnologa i menadžera. Kada nije nastojao da pridobije ove slojeve, Sen Simon bi pozivao Napoleona ili njegovog naslednika Luja XVIII da sprovedu u delo planove za kraljevsku diktaturu. Iako su njegovi modeli varirali, oni su bez izuzetka bili autoritarni do najsitnijeg propisa u njih ucrtanog. Ovaj sistematični rasista i ratoborni imperijalista je mrzeo ideje jednakosti i slobode smatrajući ih decom Francuske revolucije, i one su u njemu imale krvoločnog neprijatelja.

Tek u suton svog života – 1825. godine – nakon što ga je razočarala nevoljnost elita da se prihvate svoje dužnosti i formiraju novu modernizatorsku oligarhiju, Sen Simon će pogledati nadole ka radnicima i radnicama. On je osmislio „Novo hrišćanstvo“ kao masovni pokret, međutim uloga tog pokreta bi bila prosto da ubedi vlastodršce da poslušaju savete sensimonističkih planera. Radništvo bi trebalo da se organizuje – kako bi podnelo molbu svojim kapitalistima i menadžeriji da preuzmu kormilo od „besposličarskih [aristokratskih] klasa“.

Kakav je onda bio odnos između ideja Planskog društva i masovnog pokreta? Narod, odnosno pokret, bi bio koristan kao ovan za probijanje vrata u službi nekog drugog. Poslednja Sen Simonova ideja je bio pokret odozdo koji bi ostvario „socijalizam odozgo“. Međutim, moć i kontrola moraju ostati tamo gde su uvek i bili – na vrhu.

3. Utopisti – Treći tip socijalizma koji se javlja sa gerenacijom koja je živela posle Francuske revolucije su razvili utopistički socijalisti u užem smislu: Robert Oven, Šarl Furije, Etjen Kabe, itd. Oni su izrađivali detaljne nacrte idealnih komunitarnih kolonija, idejno potpuno formiranih u glavi velikog vođe, koje bi finansirala velihodušnost bogatih filantropa pod patronatom „blagonaklone vlasti“.

Oven, koji je verovatno bio najsaosećajniji od svih utopista, se slaže sa njihovim opštim stavom: „Ova velika promena [...] mora biti i biće delo bogatih i moćnih. Ne postoje druge snage koje je mogu sprovesti. [...] Potpuno je bacanje vremena, talenta i novčanih sredstava da se siromašni takmiče i suprotstavljaju bogatima i moćnima.“ Očekivano, on je bio protivnik „klasne mržnje“, odnosno klasne borbe. Retko ko među mnogima koji su ikada delili njegova ubeđenja je toliko nedvosmisleno napisao da je cilj ovog „socijalizma“ da „upravlja (tretira) celim društvom na način na koji najveštiji lekari upravljaju (tretiraju) svojim pacijentima u najuređenijim mentalnim bolnicama“ uz „strpljenje i nežnost“ prema nesretnicima koji su „takvi postali usled iracionalnosti i nepravde sadašnjeg najiracionalnijeg društvenog uređenja.“

Recept Kabeovog društva bi uključivao izbore, ali ne i slobodnu diskusiju. A kontrolisana štampa, sistematska indoktrinacija i vojnički disciplinovana uniformnost bi bile njegovi obavezni delovi.

Koji je bio odnos između socijalističke ideje i masovnog pokreta za ove utopističke socijaliste? Pa, trebalo je da mase nahrle pod skute dobrog pastira koji bi ih štitio. Bitno je da shvatimo da „socijalizam odozgo“ ne podrazumeva uvek okrutne i despotske namere.

Ova karakteristika „socijalizama odozgo“ je daleko od toga da postane prevaziđena. Naprotiv, ona je toliko aktuelna da jedan moderan pisac poput Martina Bubera u svojim Stazama utopije može da devetnaestovekovne utopiste smatra velikim demokratama i „slobodarima“! Ovaj mit je naširoko rasprostranjen i jasno ukazuje na neverovatnu neosetljivost socijalističkih autora i istoričara na duboko ukorenjenu tradiciju „socijalizma odozgo“ kao dominantniju od dve duše socijalizma.

 


[1] Strogo govoreći, ova kombinacija nagoveštena je već u delu Džerarda Vinstenlija i „Istinskih levelera“, levog krila Engleske revolucije. Međutim, njihova tradicija se, u istorijskom smislu, izjalovila i pala je u zaborav (op. aut.).

Pročitano 2243 puta

Ostavi komentar

Polja obeležena zvezdicom je obavezno popuniti. Po potrebi možete koristiti i bazične HTML kodove. Komentari se moderišu tako da neće biti odmah dostupni. Desničarske komentare ni ne objavljujemo. Ovo je platforma za diskusiju i organizovanje levice, tako da apelujemo na drugarski ton u diskusijama.

Prijavi se na mejling listu

Društvo POLITIKA i ekonomija

POKRET Teorija i istorija

Istorija

Povratak Revoluciji: Oktobar 1917. godine

Povodom stogodišnjice Ruske revolucije, započinjemo s novim feljtonom. Svakog četvrtka objavljivaćemo prevode tekstova p...

Istorija

Uspon i pad Kominterne

Pred vama je recenzija Kominterne Dankana Halasa, knjige koja je originalno izdata 1985. godine. Kako piše naš č...

Istorija

Mase ulaze u istoriju: uvod u Trockijevu Istoriju Ruske revolucije

Povodom stogodišnjice Ruske revolucije, započinjemo s novim feljtonom. Svakog četvrtka objavljivaćemo prevode tekstova p...

Nauka, kultura i umetnost

Marks21 | Solidarnost 2017. Podstičemo preuzimanje i korišćenje materijala koji se nalazi na sajtu, osim u komercijalne svrhe.