Marks21 nastavlja sa objavljivanjem novog feljtona. U pitanju je pamflet američkog revolucionarnog socijaliste Hala Drejpera napisan 1966. i dopunjen 1970. godine. Ovo značajno delo, sada prvi put prevedeno na srpskohrvatski jezik, bavi se ključnom razlikom između dve struje koje postoje u socijalističkoj misli od samog njenog začetka – „socijalizma odozgo“ i socijalizma odozdo. Prva od njih, koja smatra da socijalizam može nastupiti kroz akciju prosvetljene manjine, istorijski ne samo što je redovno završavala u tiraniji, već se pokazuje da je diktatura manjine duboko ukorenjena u njenom idejnom sistemu. Takvom viđenju suprotstavljena je druga ali zasenjena tradicija koja podrazumeva to da socijalizam mora biti osvojen kroz kolektivnu akciju ogromne većine čovečanstva – tradicija čiji je najpoznatiji i najveći predstavnik i sam Karl Marks.
Ovaj pamflet, ključan za svakoga ko želi da se bavi izgradnjom revolucionarne levice u XXI veku, objavljivaćemo, već tradicionalno, svakog četvrtka. Pred vama se nalazi prvo poglavlje.
Linkovi ka ostalim poglavljima: U, 1, 2, 3, 4, 5, 6, 7, 8, 9 i 10.
Preveo Pavle Ilić.
1. Neki od „predaka“ socijalizma
Karl Kaucki, vodeći teoretičar Druge internacionale, svoju knjigu o Tomasu Moru otvara tvrdnjom da su Mor i Mincer dve velike figure koje stoje na samom početku istorije socijalizma, ali da su obojica ipak nastavljači „duge loze socijalista – od Likurga i Pitagore do Platona, braće Grah, Katiline, Hrista…“
Ovo je svakako vrlo impresivan spisak ranih „socijalista“, a Kaucki je, uzevši u obzir poziciju na kojoj se nalazio, svakako bio sposoban da proceni da li je neko socijalista ili ne. Međutim, ono što je najfascinantnije vezano za ovaj spisak je to što se on jasno deli na dve grupe kada se podrobnije pogleda.
Plutarhov opis Likurgovog života naveo je rane socijaliste da ga tumače kao osnivača spartanskog „komunizma“ – zbog čega ga Kaucki i pominje u svom spisku. Međutim, Plutarhov opis spartanskog uređenja govori o sistemu koji se zasnivao na jednakoj raspodeli zemlje pod privatnim vlasništvom – takav sistem nikako nije mogao biti nalik socijalizmu. Osećaj „kolektivizma“ koji neko može izvući iz opisa spartanskog života dolazi iz suprotnog smera: njega prozivodi životni stil same spartanske vladajuće klase koja je bila organizovana po principu disciplinovanog garnizona u stanju permanentne opsade. Ukoliko na ovo dodamo teror režima koji je nametan helotima (robovima), zaista ne vidim kako moderna socijalistkinja može čitati o Likurgovoj vladavini, a da ne stekne utisak da se pre upoznaje sa praocem fašizma nego sa pretečom socijalizma. Postoji ogromna razlika između ta dva sistema! Kako to da ju je vodeći socijaldemokratski teoretičar prevideo?
Pitagora je bio osnivač elitnog reda koji je služio kao politički organ zemljoposedničke aristokratije usmeren protiv plebejsko-demokratskog pokreta; i on i njegov pokret su na kraju zbačeni i prognani tokom jednog revolucionarnog ustanka. Deluje kao da Kaucki brani one sa pogrešne strane barikada! Štaviše, među samim pitagorejcima vladao je režim potpunog autoritarizma i vojničke discipline. Bez obzira na to, Kaucki je odlučio da Pitagoru uvrsti među pretke socijalizma zbog ubeđenja da su organizovani pitagorejci sprovodili zajedničko uživanje dobara. Čak i da je ovo istina (a Kaucki je kasnije saznao da nije) ovaj detalj bi pitagorejski red načinio onoliko komunističkim koliko i prosečan manastir. Na Kauckijevoj listi ovo je druga recka za preteče totalitarizma.
Ono za šta se Platon zalaže u svojoj Državi je dobro poznato. Jedini element „komunizma“ sadržan u njegovoj idealnoj državi je recept manastirski zajedničkog uživanja u dobrima za malu elitu „čuvara“ koji bi činili birokratiju i vojsku. Sistem izvan te elite podrazumeva postojanje privatnog vlasništva, a ne socijalizam. I – evo opet lajtmotiva – Platonov model države podrazumeva vlast aristokratske elite, a njegov argument pocrtava ideju da demokratija bez izuzetka vodi propadanju i slomu društva. Platonov politički cilj je zapravo bio da oživi i pročisti vladajuću aristokratiju kako bi se ona borila protiv talasa demokratije. Smatrati njega socijalističkim pretkom značilo bi pod socijalizmom podrazumevati sistem za koji demokratska kontrola nema nikakvog značaja.
Sa druge strane, Katilina i braća Grah nisu imali nikakve veze sa kolektivizmom. Njihova imena se vezuju za masovne pokrete popularno-demokratskih pobuna protiv establišmenta. Oni svakako nisu bili socijalisti, ali u klasnom ratu antičkog sveta su se nalazili na strani narodnih pokreta odozdo, a ne protiv njih. Deluje kao da ovaj detalj ne utiče na razmišljanje našeg socijaldemokratskog teoretičara.
Ovde, u praistoriji naše teme, nalaze se dva tipa već izlivenih idola, spremnih da budu uvršteni u panteon socijalističkog pokreta. To su, sa jedne strane, figure sa primesom (navodnog) kolektivizma koji su pored toga bili temeljni elitisti, autoritarci i anti-demokrati. Sem njih, tu su figure bez ikakve veze sa kolektivizmom koje su bile povezane sa demokratskim klasnim sukobima. Imamo dakle kolektivističku tendenciju bez demokratije i demokratsku tendenciju bez kolektivizma, ali još uvek nemamo ništa što spaja te dve struje.
Nagoveštaj tog spoja dolazi tek sa Tomasom Mincerom, vođom levog krila nemačke protestantske Reformacije – društvenog pokreta vođenog (Mincerovim) komunizmolikim idejama, koji je istovremeno bio povezan sa duboko ukorenjenim popularno-demokratskim borbama odozdo. Ser Tomas Mor je ovome sušta suprotnost: jaz između ove dvojice savremenika spušta se do srži naše teze. Morova Utopija oslikava društvo koje je temeljno vojnički uređeno – i kao takvo pre podseća na 1984. nego na socijalističku demokratiju – koje je elitističko do koske, sa sve robljem; to je društvo koje je tipičan „socijalizam odozgo“. Ne čudi stoga što se jedan od ove dvojice „socijalističkih predaka“ koji stoje na vratnicama modernog sveta (Mor) gnušao ovog drugog i pružio podršku dželatima koji su mu presudili i uništili pokret na čijem je čelu stajao.
Koji je onda smisao socijalizma? Od trenutka kada je on kročio na svet, smisao socijalizma je rascepan između njegove dve duše koje su u stalnom ratu.