fblogo   twlogo   ytlogo


četvrtak, 16 jun 2016 12:04

Marks: Vodič za buntovnike (feljton) – 5. Osvrt na prošlost, pogled u budućnost

  Majk Gonzales
Marks: Vodič za buntovnike (feljton) – 5. Osvrt na prošlost, pogled u budućnost

Rast globalnog pokreta za pravdu u poslednjih nekoliko godina je doveo do povećanog interesovanja za radikalne kritike kapitalizma kakve je izneo Karl Marks. Ovaj koncizan i konkretan vodič nudi kratak, pristupačan uvod u razvoj Marksovih ideja, od njegove analize toga šta pokreće korporativnu globalizaciju, do diskusije da li je i kako moguće postići ljudsko oslobođenje. Original je pisao Majk Gonzalez za Bookmarks, 2006. godine, pod naslovom „A Rebel’s Guide to Marx“. Pročitajte ovde peto poglavlje novog feljtona Marks21. Izlaziće, sada već tradicionalno, svakog četvrtka.

Linkovi ka ostalim poglavljima: 1234, 5678910.

5. Osvrt na prošlost, pogled u budućnost

Marksova reputacija agitatora i intelektualnog vođe rastućeg revolucionarnog pokreta, značila je da su ga vlasti posmatrale sa sumnjom, gde god da je bio. Pod pritiskom da napuste Pariz, njegova porodica i on su se vratili u London 1849. Uskoro mu se pridružio i njegov prijatelj, drug i saputnik Fridrih Engels. U njihovom užem krugu, Engels je dobio nadimak General, što je bio odraz njegovog sve većeg interesovanja za organizovanje revolucionarnog ustanka, posle iskustava u Nemačkoj.

Iako su revolucionarni pokreti Evrope doživeli neuspeh, dvojac je bio još uvek optimističan u vezi sa izgledima za nove pobune u Nemačkoj i Francuskoj. Porodica Marks, kako nam Dženina prepiska jetko govori, bila je u kobnim ekonomskim okolnostima – ono malo para što su imali, verovatno su potrošili pomažući političkim istomišljenicima/ama koji/e su bežali/e iz Nemačke, i organizujući novi list, čiji je prvi od pet brojeva izašao u januaru. Dženi je trudna stigla u sivi, jesenji London u septembru; Marks nije bio nepažljiv prema njoj, ali ga je i dalje uzbuđivala ideja izgradnje pokreta na osnovu izvanrednih dešavanja 1848-49.

1848, Marks i Engels su tvrdili da Savez komunista treba raspustiti, i da je bilo hitnije za socijaliste/kinje da se uključe u šire pokrete nastale u revolucijama, boreći se za ideološku prevlast nad njima. Početkom 1850. godine, postalo im je jasno da su glavni zadaci sada drugačiji, i sa istom silinom su zagovarali ponovno uspostavljanje Saveza. Takođe su prepoznali da bi učenje i razumevanje događaja koji su i dalje bili sveži u sećanju radničkih aktivista/kinja i socijalista/kinja širom Evrope bili veliki doprinos sledećoj fazi stvaranja revolucionarne organizacije.

U tri istorijska dela Marks je analizirao te događaje – u Govoru pred Savezom komunista (u martu i junu 1850) i seriji eseja objavljenih u njegovim kratkotrajnim novinama (januar–oktobar), kasnije nazvanih Klasne borbe u Francuskoj 1848–1850. Treći zapis o događajima, Osamnaesti brimer Luja Bonaparte, verovatno je najbriljantniji primer Marksovog istoriografskog rada, međutim, ovo nisu samo forenzička tumačenja objektivnog posmatrača koji se nije mešao u događaje – Marks je, naposletku, ponovo izabran za predsednika Izvršnog komiteta Saveza komunista; on je aktivno i svesno doprineo izgradnji socijalističke organizacije koja je učila na revolucijama 1848. i na njima se izgradila. Kao što je rekao: „Revolucija je mrtva – živela revolucija!“

Ono što je Marks crpao iz iskustva 1848. su zaključci i uvidi koji ponovo deluju iznenađujuće savremeno, ali je, za razliku od mnogih komentatora/ki koji/e su izneli/e svoju verziju ovih događaja, Marks događaje tumačio sa stanovišta radničke klase, trudeći se da predstavi političke i organizacione posledice za buduće socijaliste/kinje.

Prvi zaključak je bio da je u svakom pojedinačnom slučaju revolucija u početku uključila značajne delove srednje klase u zajedničke akcije sa radničkom klasom. Međutim, to jedinstvo u akciji se pokazalo kratkotrajnim, u Nemačkoj kao i u Francuskoj. U oba slučaja, buržoazija, koja bi najviše stekla uspostavljanjem parlamentarne demokratije – što je bila glavna kratkoročna pobeda revolucija izvedenih 1848. – sada se pribojavala da se proces ne bi zaustavio na tome, i da bi radnička klasa zajedno sa svojim saveznicima/ama mogla odvesti stvari dalje i brže, sve dok ne bi ugrozila sâmo postojanje privatnog vlasništva. Na taj način su se buržuji okrenuli protiv svojih prvobitnih saveznika, tražeći kompromis i dogovor na mnogim poljima sa starim vladajućim klasama, koje su tako nedavno želeli/e da svrgnu.

S obzirom na to da promenu kapitalističkog društva nikad neće izvršiti klasa koja ima udela u njegovom očuvanju, postaje nezaobilazno da radnička klasa postane sposobna da istraje u ovoj promeni nezavisno od jučerašnjih saveznika/ca. Privesti revoluciju kraju što je brže moguće bilo je u interesima buržoazije, „dok je naš interes, i naš zadatak, učiniti revoluciju permanentnom“. Ova ideja trajne revolucije je poistovećena sa mišlju Lava Trockog; ipak, njeno poreklo je ovde, u Marksovim razmišljanjima o 1848. godini.

Istovremeno, Marks je bio umešan u još jednu vatrenu raspravu sa pristalicama Blankija, koje su, odigravši važnu ulogu u Pariskom ustanku, sada jasno ponavljale svoje mišljenje kako revolucionari/ke moraju delovati u tajnosti. Marks i Engels su bili uporni po ovom pitanju. Ključno je da se radnička klasa organizuje nezavisno od buržoazije, znajući da će buržoazija kad-tad pokušati da zaustavi pokret. Ovo se može desiti samo ukoliko radnički pokret ima jasno shvatanje svojih klasnih interesa, interesa drugih klasa jednog društva, i toga kako će se revolucija odvijati. Od životne je važnosti da barem deo radništva razume ovo pre nego što sledeća pobuna nastupi.

Sada je zadatak bio izgraditi revolucionarnu partiju radničke klase. Možda je Marks bio isuviše optimističan u pogledu šansi za revoluciju u tom času (što je Engels i priznao u novom predgovoru Klasnim borbama u Francuskoj, napisanom posle Marksove smrti). Međutim, bilo je potpuno opravdano njegovo insistiranje na tome da se zadatak revolucionara/ki sastoji u izgradnji partije koja bi mogla da preuzme kormilo revolucionarnog pokreta i dovede ga do cilja. Taj cilj, kako ga je ovde definisao, bio je „diktatura proletarijata“.

Malo je Marksovih reči bilo podložno pogrešnom tumačenju i nerazumevanju kao što je slučaj sa ovima. Reč „diktatura“ je poprimila smrtonosna značenja u svetu koji zna za nacizam, staljinizam i razne varijante tiranije koje je kapitalizam stvorio u poslednjih sto i nešto godina. U Marksovoj upotrebi, ona nema to značenje. U stvari, on je govorio o svim oblicima države, na kakvom se god stupnju demokratije one nalazile. Za Marksa je svaka država oruđe klasne vladavine.

U Francuskoj i Nemačkoj, vlade koje su uspostavljene posle revolucije, čiji su ministri nakratko bili saveznici radničke klase u njenoj borbi za demokratiju, okrenule su se protiv radništva, i to sa neverovatnom surovošću. Koja bi država mogla zastupati interese većine, pitao se Marks – njegov odgovor je bio: „isključivo politička vladavina radničke klase, sa svim revolucionarnim promenama u društvenim uslovima, koje su neodvojive od nje“. Samo bi takva država mogla sačuvati radničke pobede i nadgledati menjanje društvenih uslova koji bi ih jamčili[1]. Na ovom stupnju, Marks je raspolagao samo opštom idejom – teorijom. Pariska komuna 1871. će rasvetliti stvarnost.

U razmišljanju o ovom uzbudljivom vremenu koje je menjalo svet, Marksove oprezne analize su jasno povezale revoluciju i krizu unutar ekonomskog uređenja. Krize nisu samo proizvod greške ili slučaja, već posledica unutrašnjih sukoba sâmog kapitalizma. Zaključio je da je odsustvo krize – ili, drugačije rečeno, talas prosperiteta i ekonomskog rasta u Engleskoj kasnih 1840-ih, bilo ono što je umanjilo revolucionarni potencijal čartizma. S druge strane, radnička klasa u Francuskoj još uvek nije bila dovoljno snažna ili značajna za ekonomiju kako bi učvrstila svoj revolucionarni potencijal.

Za revolucionarnog materijalistu poput Marksa, bilo je jasno da „ideje ne menjaju istoriju“ osim ako nisu otelotvorene i sadržane u živim društvenim snagama koje deluju u materijalnim uslovima koji takvu promenu i omogućavaju. Razumevanje ritma i impulsâ koji upravljaju kapitalizmom, kao i toga koje okolnosti dovode do krize – to je bio temeljni Marksov zadatak, zajedno sa stvaranjem radničkih organizacija i političkom pripremom njihovog članstva.

 

[1] O kakvoj se vladavini radi najbolje pokazuju reči Roze Luksemburg: „Ova diktatura se sastoji iz načina primene demokratije, ne njene eliminacije, već iz snažnog, odlučnog napada na dobro ušančena prava i ekonomske odnose buržoaskog društva; bez ovih napada, socijalističke promene ne mogu biti ostvarene. Ova diktatura mora biti delo klase, a ne manjine koja vodi u ime klase – to jest, ona mora slediti korak po korak iz aktivnog učešća mase; mora biti pod njenim neposrednim uticajem, podređena kontroli čitave javne aktivnosti; mora nastati iz rastuće političke obuke mase naroda“ (Roza Luksemburg, Ruska revolucija).

Pročitano 1089 puta

Ostavi komentar

Polja obeležena zvezdicom je obavezno popuniti. Po potrebi možete koristiti i bazične HTML kodove. Komentari se moderišu tako da neće biti odmah dostupni. Desničarske komentare ni ne objavljujemo. Ovo je platforma za diskusiju i organizovanje levice, tako da apelujemo na drugarski ton u diskusijama.

Prijavi se na mejling listu

Društvo POLITIKA i ekonomija

Radnička borba

Iz arhive - Sindikalni pokret u Srbiji danas: Šta nam je činiti?

Odlučili smo da objavimo ovaj članak iz naše arhive - tačnije iz prva dva broja našeg lista Solidarnost objavljene r...

Imperijalizam

Haos u Makedoniji: ima li nade za rešenje?

Vladimir Unkovski-Korica analizira skorašnja događanja u Makedoniji – napad u parlamentu, njegovu pozadinu i put izl...

Radnička borba u Evropi

Šta nećete pročitati u vestima o izborima u Francuskoj

Kako tumačiti rezultate predsedničkih izbora u Francuskoj i šta to znači za radikalnu levicu širom Evrope?

POKRET Teorija i istorija

Istorija

Divovi u magli – Artur Ransom o Ruskoj revoluciji

Povodom stogodišnjice Ruske revolucije, započinjemo s novim feljtonom. Svakog četvrtka objavljivaćemo prevode tekstova p...

Istorija

Toni Klif ili Kako je marksizam spašen od Hladnog rata

Pored istorijskog značaja Oktobarske revolucije čiju stogodišnjicu obeležavamo ove godine, na današnji dan se navrš...

Istorija

Put ka revolucionarnoj 1917. godini

Povodom stogodišnjice Ruske revolucije, započinjemo s novim feljtonom. Svakog četvrtka objavljivaćemo prevode tekstova p...

Nauka, kultura i umetnost

Marks21 | Solidarnost 2017. Podstičemo preuzimanje i korišćenje materijala koji se nalazi na sajtu, osim u komercijalne svrhe.