fblogo   twlogo   ytlogo


četvrtak, 29 december 2016 14:35

Stvar je u tome da se svet promeni (feljton): 3c. Klasna borba

  Džon Molinju
Stvar je u tome da se svet promeni (feljton): 3c. Klasna borba

Nastavljamo sa najnovijim feljtonom Marks21. Radi se o knjizi britanskog revolucionarnog socijaliste Džona Molinjua napisanoj 2012. godine. U njoj, Molinju pokušava da pruži kratak pregled osnova filozofskog aspekta marksizma, međutim, ne sa idejom da se upušta u duboke filozofske ili teorijske rasprave, već da naoruža mlađe generacije revolucionarnih socijalista i socijalistkinja znanjima koja im mogu biti ključna za razumevanje načina na koji svet funkcioniše i, što je bitnije, načina na koji on može da se promeni.

Zbog preobimnosti trećeg poglavlja pod nazivom Otuđenje, eksploatacija i klasna borba odlučili smo da ga podelimo u tri dela. Pred vama se nalazi deo trećeg poglavlja posvećen klasnoj borbi.

Linkovi ka ostalim poglavljima: P123a3b, 3c, 45a, 5b6, 789a9b1011a, 11b, 12a, 12b, 12c...

Preveo Luka Trifunović.

Klasa je koncept koji se verovatno najviše povezuje sa Marksom i marksizmom, ali takođe i koncept koji se najčešće pogrešno razumeva. Konfuzija oko poimanja koncepta klase se sreće na svim nivoima: u medijima, u svakodnevnom životu i u akademskim krugovima. Jedna od najčešćih zabluda jeste verovanje da se klasa pre svega odnosi na društveno poreklo ljudi, njihovu poziciju na rođenju i nasleđene privilegije ili nedostatke. Ovo je jednostavno zaostavština iz buržoaske borbe protiv feudalizma, kada je buržoazija zagovarala „jednakost“ (zakonskih prava i mogućnosti) protiv naslednih privilegija i moći feudalne aristokratije. Dalje, ovaj stav vodi do krajnje pogrešne ideje da klasa nestaje ili postaje manje bitna u modernom društvu (ili da je Amerika besklasno društvo, zbog toga što nikad nije bila feudalna i nikad nije imala aristokratiju). Naravno, tačno je da nasleđene privilegije i bogatstvo i dalje igraju važnu ulogu u savremenom kapitalizmu (pogledajmo kabinet D. Kamerona sačinjen od bivših itonaca[1]) ali to nije centralna tema ni marksističke teorije niti stvarne društvene prakse. Od ključnog značaja je trenutna društvena pozicija, a ne društveno poreklo. Dete iz radničke porodice, kada postane menadžer ili šef, ponaša se kao menadžer ili šef, a ne kao radnik. Mladi/a crnac/kinja koji/a odrasta da bi postao/la predsednik/ca Sjedinjenih Američkih Država se ponaša kao politički/a predstavnik/ca Američkog imperijalizma, a ne kao predstavnik/ca crnaca.

Još jedna široko rasprostranjena zabluda je da se klasa prvenstveno odnosi na prihod i/ili životni stil. Klasa, očigledno, igra značajnu ulogu u određivanju prihoda i načina života, ali ni prihod ni životni stil ne određuju klasu. Nejednakosti u bogatstvu i u načinu života, koliko god one bile široke, ipak formiraju kontunuum od vrha do dna i samim tim ne mogu dati koherentnu analizu klasne strukture. Na osnovu prihoda i načina života moglo bi se zaključiti da postoji pet, deset ili petnaest klasa ili ni jedna: u svakom slučaju ta podela je arbitrarna. Povrh svega, pojedinci mogu imati iste prihode, a biti članovi različitih klasa, npr. vešt zanatlija i vlasnik male prodavnice; ili biti članovi iste klase, a živeti veoma različitim stilovima života, npr. rudari i medicinske sestre (oboje pripadaju radničkoj klasi).

U sociologiji, akademskoj disciplini koja se bavi klasom, klasa je obično definisana u terminima različitih životnih šansi (mogućnosti za dobijanje roba i usluga, za obrazovna postignuća sa ciljem dobijanja dobrog posla, za zdrav i dug život, itd.) , a marksističkom teorijom klase bavi se ugrubo, na sledeći način:

Prema Marksu, klasa je definisana kroz „odnose prema sredstvima za proizvodnju“ – što vodi do dvoklasnog modela društva koji se sastoji od kapitalističke klase koja poseduje imovinu (buržoazija), i radničke klase bez imovine (proleterijat). Ima istine u ovome, ali je ovo suviše jednostavno; za analizu savremenog društva potreban je kompleksniji model i njega je obezbedio Maks Veber i njegovi kasniji učenici. Za Vebera klasa nije samo pitanje vlasništva nad imovinom ili nedostatka iste, već položaj na tržištu rada. Između kapitalista i (manuelnih) radnika postoji srednja klasa zasnovana na umnim veštinama i obrazovnim kvalifikacijama koje donose na tržište rada. Kako kapitalizam postaje tehnološki sofisticiraniji ova klasa raste dok se radnička klasa smanjuje. Klasna polarizacija ne uspeva da se ostvari. Osim toga postoje i mnoge druge podele u društvu na osnovu „statusa“ (društveni ugled i poštovanje) – savremeni veberijanci bi posebno naveli rod i etnicitet, koji presecaju klasu i koji su često važniji od klase u određivanju identiteta ljudi, što su Marks i marksisti zanemarili.

Ovo je pogrešno viđenje Marksove teorije klase iz više aspekata. Marks nije imao jednostavan dvoklasni model i bio je svestan postojanja srednjih slojeva, takozvane srednje klase, i obratio je daleko više pažnje na probleme roda i rase nego što je Veber ikada učinio – ali ovo nije ključna stvar. Ključna stvar je da u samom srcu marksističke teorije klase ne leži nejednakost životnih šansi (koliko god one bile bitne) već eksploatacija, izvlačenje viška vrednosti o čemu se raspravljalo u prošlom odeljku. To je osnovna činjenica o eksploataciji, o sukobu interesa svojstvenom kapitalističkim društvenim odnosima, koji kapitaliste i radnike/ce čini suprotstavljenim klasama.

Kapitalisti su oni čiji opstanak (kao kapitalista) zavisi od profita, koji proističe iz viška vrednosti dobijenog od najamnog rada. Radnici i radnice su oni čiji opstanak zavisi od nadnica [plate] koje primaju, od prodaje vlastite radne snage kapitalistima. Ovakvim odnosom su i jedni i drugi zatvoreni u večitoj borbi. Bilo da je kapitalista nasledio ili stvorio svoj kapital, ili išao u javnu školu, ili rođen u elitnom naselju, ili da li radnik/ca zarađuje visoku ili nisku nadnicu, radi u kancelarili ili školi ili fabrici, ili uglavnom koristi svoju fizičku ili mentalnu snagu ne menja osnovni sukob interesa.

Sukob interesa, koji izvire u tački proizvodnje, razgranava se, poput otuđenja koje mu je analogno, u društvu koje je zasnovano na toj proizvodnji. To postaje sukob interesa, klasni sukob, u svim pitanjima državnih i javnih politika od oporezivanja zdravstvenih usluga do zločina i kazne, kao i do spoljne politike, potrošnje na oružja, ratove i očuvanje životne sredine.

Ni Veber ni njegovi sociološki naslednici, ni novinari, ni medijski komentatori, nisu uopšte razumeli ovo zbog čega je i njihova kritika Marksa potpuno promašila suštinu.

Srednje klase, od kojih su toliko mnogo napravili, zasigurno postoje, ali njihove pozicije nisu određene ni njihovim statusom, niti njihovim životnim stilom (da ponovim, status i životni stil nisu posledice izazvane klasnom pozicijom), već njihovom ulogom u procesima eksploatacije i klasnog sukoba. Između buržoazije (kapitalističke klase) i proleterijata (radničke klase) postoje dve poprilično velike društvene grupe. Prvu čine vlasnici malih preduzeća, sitna buržoazija, čiji je tipični predstavnik stini trgovac. Advokat je potlačen od strane velikih preduzeća i u izvesnoj meri eksploatisan (kroz finansijski kapital i banke) ali je takođe ključno to da je i eksploatator najamnog rada u manjoj meri. Druga grupa se sastoji od menadžera, plaćenih zaposlenih čija je uloga da nadgledaju izvlačenje viška vrednosti iz radnika i radnica. Na primer, menadžer supermarketa prima platu, ali ne zbog toga što puni rafove i uslužuje kupce, već da osigura da radnici/ce rade „efikasno“ – tj. na način koji donosi najviše profita poslodavcu – i ta plata je obično viša od plate radnika/ca kako bi se obezbedila lojalnost menadžera.

Ova „srednja klasa“ nije stvarno posebna klasa; to je pre hijerarhija srednjeg sloja čija društvena uloga kombinuje (u različitim proporcijama na različitim nivoima) elemente kapitalista i elemente proleterijata. Svojim gornjim krajem srednja klasa se preklapa sa vladajućom klasom (viši korporativni menadžeri, viši državni službenici i policijski šefovi su primeri za to), dok se svojim donjim slojevima preklapa sa proleterijatom (samozaposleni vodoinstralater, slikar i dekorator ili menadžer nižeg reda). U borbi između kapitalističke klase i radničke klase, srednja klasa oscilira prema jačini gravitacionog privlačenja ovih dveju fundamentalnih klasa.

U mirnim vremenima, kada je vladajuća klasa čvrsto u sedlu i dominira čitavim društvom, srednja klasa – u velikoj većini – premda nevoljno, prihvata vođstvo i autoritet više buržoazije. Kada stisak vladajuće klase oslabi ili nastane kriza, određeni delovi srednje klase, posebno oni iz nižih slojeva, mogu preći na stranu proleterijata pod uslovom da radnička klasa izgleda kao da je u stanju da razreši krizu. Ako se čini da radnička klasa nije u stanju da obavi ovu ulogu, srednja klasa može da skrene udesno i postane društvena baza fašizma.

Različita razumevanja klase u marksističkim i veberijanskim „zdravorazumskim“ perspektivama vodi do drastično drugačijih slika klasne strukture modernog kapitalizma. Marks je odlučno tvrdio da „U istoj mjeri u kojoj se razvija buržoazija, tj., kapital, u istoj mjeri razvija se i proletarijat, klasa modernih radnika koji žive samo dotle dok nalaze rada i koji samo dotle nalaze rada dok njihov rad uvećava kapital.“[2] i to da je „[p]roleterski pokret [...] samostalan pokret ogromne većine u interesu ogromne većine.“[3]

Suportno tome, veberijanska/zdravorazumska perspektiva pretpostavlja da razvoj kapitalizma dovodi do smanjenja proleterijata kao dela populacije. Pitanje se ne može rešiti jednostavnim prebrojavanjem glava, jer se sporno koje glave prebrojati. Prema veberijancima proleterijat se sastoji samo od „industrijskih“ ili „manuelnih“ radnika/ca (ovi termini su sami po sebi problematični – ne koriste li programeri u radu svoje ruke, ili električari svoje mozgove?) i on se zaista brojčano smanjuje u razvijenim kapitalističkim zemljama, dok se „beli okovratnici“ i „nemanuelni“ zaposleni, viđeni kao srednja klasa, uvećavaju. Međutim, sa marksističke tačke gledišta većina (ali ne svi) belih okovratnika (nastavnici/ce, socijalni/e radnici/e, državni/e službenici/e, sekretari/ce, prodavci/ačice, medicinske sestre ili braća, i sl.) živi od prodaje svoje radne snage i eksploatisani su od strane kapitalista. Eksploataciju nekih belih okovratnika, poput nastavnika/ca i zdravstvenih radnika/ca u javnom sektoru teže je primetiti od eksploatacije radnika i radnica u proizvodnji robe u privatnom sektoru, ali ono što stvarno rade jeste proizvodnja i reprodukcija radne snage za kapitalistički sistem, te su, kao ostali/e radnici/e , plaćeni/e manje od vrednosti koju proizvode. Oni su, stoga, deo radničke klase i u praksi se tako i ponašaju. PCS (Sindikat državnih službenika i službenica) i NUT (Nacionalni sindikat nastavnika i nastavnica) su bili u prvom planu tokom nedavnih borbi za penziona prava u Velikoj Britaniji, dok su nastavnici/ce i poreski/e službenici/ce igrali/e važnu ulogu tokom Egipatske revolucije. Kada se ovo shvati, postaje jasno da radnička klasa ili proleterijat kontinuirano čini veliku većinu stanovništva u razvijenim kapilatiličkim zemljama, oko 70% ili više, i da je na putu da kao celina postane najbrojnija klasa na svetu.

Zanimljivo je napomenuti da, dok većina buržoazije posmatra klasnu podelu između radničke klase i srednje klase kao podelu prema zanimanjima (npr. rudari i nastavnici), za marksiste linija razdvajanja prolazi unutar zanimanja. Stoge, većina nastavnika su radnici/ce ali direktor škole je menadžer, većina socijalnih radnika/ca su radnici/ce ali (u Velikoj Britaniji) tim menadžer i ostale pozicije iznad ove spadaju u srednju klasu. U državnoj službi niže pozicije su radnička klasa, ali više pozicije su manje-više deo vladajuće klase. Takođe je zanimljivo pomenuti da su, dok većina akademskih sociologa zanemaruje ili ne uzima u obzir ove razlike, radnici i radnice, a posebno sindikalci, koji zapravo rade ove poslove, svesni tih razlika.

Međutim, za Marksa, najvažnija karatkeristika njegove teorije klasa bila je identifikacija revolucionarne uloge radničke klase. Ona je sačinjena od tri elementa. Prvi, sukob interesa radničke klase sa kapitalističkom klasom (koji sam već objasnio); drugi, njena moć; treći, njena sposobnost da stvori besklasno društvo. Moć radničke klase proističe iz činjenice da je njen rad glavni proizvođač bogatstva i profita u društvu, iz zavisnosti svih sistema transporta, proizvodnje energije, komunikacije i državnih poslova od njenog rada, i iz njene visoke prisustnosti na radnim mestima i u gradovima. Ova snaga daje radničkoj klasi kapacitet da porazi buržoaziju i njenu državu. Njen kapacitet za stvaranje besklasnog društva proističe iz nužno kolektivne prirode njene borbe (od najmanjeg lokalne rasprave pa do najšireg generalnog štrajka ili pobune), iz činjenice da se jedino kolektivno mogu preuzeti sredstva za proizvodnju, i iz njenog potencijala, za razliku od bilo koje klase u istoriji, da bude istovremeno i proizvodna i vladajuća klasa u društvu i time okonča samu osnovu klasne podele.

Revolucionarna uloga radničke klase je i politička i filozofska srž doktrine marksizma.[4] Politički gledano, to je centralno pitanje, jer se marksizam bavi menjanjem sveta. Ako radnička klasa nema kapaciteta da postane revolucionarna, kapitalizam se ne može zbaciti i socijalizam se ne može postići – osim, naravno, ako se socijalizam može ostvariti parlamentarnim reformama ili, alternativno, nametanjem državnog udara ili zavere odozgo, u kom slučaju bi marksizam bio temeljno pobijen i suvišan. Filozofki gledano, to je centralno pitanje zbog toga što je borba radničke klase materijalistička osnova na kojoj je marksizam iznikao, a zauzimanje stanovišta radničke klase je gledište koje mu je pomoglo da razvije sve svoje teorije, uključujući i radnu teoriju vrednosti i istorijski materijalizam. Ovoj ideji ću se vraćati i dodatno je elaborirati u različitim delovima knjige.[5]

Međutim, to je verovatno najviše kritikovan i odbacivan aspekt marksizma, ne samo od prokapitalistički orijentisanih sociologa, veberijanaca, liberala i socijal demokrata, već i od radikalnih intelektualaca, „akademskih“ marksista i tako dalje. U različitim trenucima između 50-ih i 80-ih godina 20.veka revolucionarna uloga proleterijata je bivala odbijena od strane levih sociologa poput Si Vrajt Mislsa (C Wright Mills), Džona Reksa (John Rex), Ralfa Darendorfa (Ralf Dahrendorf), Toma Botomora (Tom Bottomore) i Entonija Gidensa (Anthony Giddens); filozofa frankfurtske škole poput Adorna, Herberta Markuzea (Herbert Marcuse) i Jirgena Hebermansa (Jürgen Habermas); teoretičara pobuna iz Trećeg sveta poput Franca Fanona (Frantz Fanon) i Režiza Debrea (Régis Debray); američkih marksističkih ekonomista Pola Barana (Paul Baran) i Pola Svizia (Paul Sweezy); francuskog filozofa Andrea Gorza (André Gorz) (koji je 1980. godine napisao Zbogom proleterijatu, klasični tekst ovog žanra); komunističkog istoričara Erika Hobsbauma (Eric Hobsbawm), i mnogih drugih. Zaista je bilo trenutaka kada je izgledalo da će se dostići intelektualni konsenzus po ovom pitanju. Glavni izuzeci su bili levičari pod uticajem maoizma, poprilično snažni tokom 60-ih i početkom-70ih (ali čija posvećenost „proleterijatu“ je bila apstraktna i retorička, pre nego stvarna: u srcu maoizma ležala je ideja partije ili „vođstva“ koje deluje u ime proleterijata), te trockisti različitih vrsta koji su pokušavali da izgrade revolucionarne partije radničke klase.

Ipak, velike klasne borbe su u ovom periodu nastavile da se odvijaju, poput velikih industrijskih bitaka u Velikoj Britaniji početkom 70-ih i italijanska „Vruća jesen“ 1969, ponekad dostižući predrevolucionarne proporcije, kao što je bio francuski generalni štrajk u maju 1968, Čile 1972/73, Portugalska revolucija 1974., Iranska revolucija 1979., Poljska 1980/81 (za analizu ovih događaja vidi C Barker, ed, Revolutionary Rehearsals, London, 1987). Porast međunarodnog anti-kapitalističkog pokreta praćenog demonstracijama u Sijetlu 1999. proizveo je novi sloj radikalnih teoretičara i filozofa od kojih su neki dostigli neki vrstu "statusa intelektualne zvezde" i široko čitalaštvo za svoj rad: Majkl Harti i Antonio Negri, Naomi Klejn, Džon Holovej, Dejvid Harvi, Slavoj Žižek, Alan Badju i Teri Iglton su imena koja padaju na pamet. Većina ovih teoretičara i teoretičarki (sa izuzetkom Igltona) su takođe odbaciji centralnu ulogu radničke klase. Najvažnije od svega, Hard i Negri u svojih uticajnim knjigama Carsto i Mnoštvo, tvrde da je „mnoštvo“ zamenilo radničku klasu kao revolucionarni subjekat našeg vremena. Ova i slične ideje su zasigurno imale odjeka u skorašnjem događajima kao što su indignados i pokret Occupy. Ova pitanja zajedno sa nekim drugim kritikama koncepta radničke klase razmotriću u dodatku na kraju ove knjige.

Ovde treba izvući dve poente. Prvo, savremena radnička klasa, definisana kao oni koji su prinuđeni da prodaju svoju radnu snagu daleko je od nestajanja i nikad nije bila brojnija nego danas. Kris Harman je 2002., u pažljivoj analizi zasnovanoj na Din Filmersovom izveštaju iz 1995. za Svetsku banku, Estimating the World at Work, zaključio da je „ukupna svetska cifra za radničku klasu između 1.5 i 2 milijarde“ i komentarisao „Svako ko veruje da smo rekli „zbogom“ ovoj klasi ne živi u stvarnom svetu“ (C Harman, "The Workers of the World", International Socialism 96 (jesen 2002), p6). Od tada je veličina radničke klase znatno uvećana, a to ni najmanje nije posledica masivnog ekonomskog rasta u Kini i Indiji. Minki Li (Minqi Li) piše:

Nepoljoporivredno zaposlenje, kao udeo u ukupnom broju zaposlenih u Kini, povećalo se sa 31% u 1980. godini na 50% u 2000. godini, te dalje na 60% u 2008. godini. Prema izveštajima Kineske akademije društvenih nauka iz 2002. godine, oko 80% nepoljoprivredne radne snage se sastoji od proleterizovanih radnika za nadnicu, poput industrijskih radnika, uslužnih radnika, administrativnih radnika i nezaposlenih. S obzirom da ogromnu većinu nepoljoprivrednih radnika čine radnici za nadnicu koji moraju da prodaju svoju radnu snagu da bi zaradili za život, nagli porast nepoljoprivrednog zaposlenja ukazuje na ogromne formacije proleterizovane radničke klase u Kini.

Urbanizacija nije isto što i proleterizacija, ali su usko povezane. Činjenica je da je procenat ljudske populacije koji živi u gradovima prešao granicu od 50% u 2010. godini, u poređenju sa 37% u 1970. godini., što može značiti samo to da je došlo do velikog porasta radničke klase. Jedini način da se ovo porekne jeste izjednačavanje radničke klase isključivo sa tradicionalnom industrijskom radničkom klasom, što je perspektiva kojoj sam se već usprotivio.

Drugo, ova radnička klasa pokazuje snažne znake borbenosti u mnogim zemljama, posebno u poslednje dve godine. Tokom Tunižanske revolucije 2010/11. godine, tamošnje radnička klasa i glavna sindikalna organizacija su igrale vodeću ulogu u zbacivanju diktatora Bena Alija, kao što je u Egiptu kombinacija masovnih uličnih mobilizacija (koje su uključivale ogroman broj radnika i radnica) i radničkih štrajkova dovela do pada Mubaraka. U Grčkoj i Španiji je dolazilo do brojnih generalnih štrajkova i velikih okršaja na ulicama. U Kini postoji značajan talas štrajkova i protesta radničke klase. Čak je i Velika Britanija u martu 2011. godine videla masovne sindikalne demonstracije koje su brojale preko pola miliona ljudi, praćene masovnim štrajkom 30. novembra u kom je učestvovalo više od dva miliona. Drugim rečima, napuštanje Marksove ideje da je radnička klasa glavni nosilac socijalističke promene nema smisla.

 

[1] Iton – prestižni koledž u Velikoj Britaniji.

[2] Marks, K. & Engels, F. (1998), Komunistički manifest, Arkzin, Zagreb, str. 81-137.

[3] Isto.

[4] „Glavna stvar u doktrini Marksa je to da donosi istorijsku ulogu proleterijata kao graditelja socijalističkog društva.“ -V. I. Lenin, Collected Works, Vol 18, Moscow, 1975, p582.

[5] Odnos između društvenog bića proletarijata i razvoja marksističke teorije je prikazan i u knjiži Šta je prava tradicija marksizma? Džona Molinjua iz 1985. godine.

Pročitano 1896 puta

Ostavi komentar

Polja obeležena zvezdicom je obavezno popuniti. Po potrebi možete koristiti i bazične HTML kodove. Komentari se moderišu tako da neće biti odmah dostupni. Desničarske komentare ni ne objavljujemo. Ovo je platforma za diskusiju i organizovanje levice, tako da apelujemo na drugarski ton u diskusijama.

Prijavi se na mejling listu

Društvo POLITIKA i ekonomija

Intervju

Kostas Lapavicas: EU nije moguće reformisati

Prenosimo intervju sa Kostasom Lapavicasom objavljen na portalu Prometej.ba. Kostas Lapavicas (1961, Solun) grčki je mar...

Intervju

Džozef Čunara: Oprezni optimizam levice u Britaniji

Na ovogodišnjem Marx is’ Muss kongresu u Berlinu, razgovarali smo sa britanskim socijalistom Džozefom Čunarom, autor...

Radnička borba

Iz arhive - Sindikalni pokret u Srbiji danas: Šta nam je činiti?

Odlučili smo da objavimo ovaj članak iz naše arhive - tačnije iz prva dva broja našeg lista Solidarnost objavljene r...

POKRET Teorija i istorija

Istorija

Mase ulaze u istoriju: uvod u Trockijevu Istoriju Ruske revolucije

Povodom stogodišnjice Ruske revolucije, započinjemo s novim feljtonom. Svakog četvrtka objavljivaćemo prevode tekstova p...

Istorija

Proglas Aleksandre Kolontaj

Povodom stogodišnjice Ruske revolucije, započinjemo s novim feljtonom. Svakog četvrtka objavljivaćemo prevode tekstova p...

Teorija

Lenjinova „Država i revolucija“

Povodom stogodišnjice Ruske revolucije, započinjemo s novim feljtonom. Svakog četvrtka objavljivaćemo prevode tekstova p...

Nauka, kultura i umetnost

Marks21 | Solidarnost 2017. Podstičemo preuzimanje i korišćenje materijala koji se nalazi na sajtu, osim u komercijalne svrhe.