Na današnji dan pre sedam godina, osnovan je Marks21. Započelo ga je nas par koji smo prethodno delovali unutar raznih zajedničkih levičarskih inicijativa u Beogradu, prvenstveno kao članice i članovi Socialnog fronta. SF je ekipa koja je 2006/7 akademske godine pokrenula prve studentske proteste petooktobarske Srbije koji su na dnevni red stavili pitanje komercijalizacije obrazovanja. Nakon gostovanja na anti-ratnoj turneji u Grčkoj početkom 2008. godine, impresionirani snagom radikalne levice i radničke klase u Grčkoj, odlučili smo da započnemo revolucionarnu marksističku organizaciju u Srbiji. Prvi broj našeg lista Solidarnost izašao je Prvog maja iste godine i od tada širom zemlje neprestano radimo na izgradnji mreže boraca i borkinja za radničku stvar. Ovim kratkim saopštenjem želimo da se predstavimo javnosti i pozovemo sve koji nas čitaju i podržavaju da nam se pridruže u borbi protiv kapitalizma.
Da bismo izgradili revolucionarnu partiju za 21. vek, nije dovoljno samo poznavati marksističku teoriju i istoriju radničkog pokreta i ponavljati stare formule, već pronalaziti nove, konkretne načine borbe, tako da pomognemo vraćanje samopouzdanja razorenoj radničkoj klasi i povedemo političku borbu za njene interese protiv kapitalističke države. Zato smo se uvek trudili da u isto vreme ponudimo analize stanja u današnjem društvu, povežemo ih sa postojećim idejama u radničkom pokretu i nudimo konkretnu solidarnost borbama koje podržavamo. Trudili smo se, dakle, da za ovih sedam godina počnemo da nudimo ono što je svima jasno da nedostaje: grupu sposobnu i za analizu i za akciju.
Budući da smo organizaciju započeli u jeku krize kapitalizma, ona nam je poslužila i kao logična polazišna tačka. Međutim, uprkos velikoj krizi kapitalizma, tokom proteklih 25 godina očigledno je da je i levica u dubokoj krizi. Nakon kraha Sovjetskog Saveza, ideja o mogućnosti alternative globalizovanom kapitalizmu gotovo da je nestala sa mape, osim kod onih koji kao nekakvu alternativu umereniji, nacionalni kapitalizam vide.
Protiv ponavljanja prošlosti
Mi nemamo zabluda u takve „alternative“ – polazimo od ideje da je kapitalizam svetski sistem i da ga je potrebno srušiti na međunarodnom nivou. Dovoljno je priznati da nijedan pokušaj izgradnje alternative u okviru nacionalnih granica ne samo da nigde nije uspeo, već se pretvorio u svoju suprotnost. U Sovjetskom Savezu je radničku revoluciju iz 1917. godine ugušila njena „sopstvena“ birokratija, u trenutku u kom je država počela da radničku klasu eksploatiše radi takmičenja sa Zapadom. Ni razne narodnooslobilačke revolucije, poput kineske, jugoslovenske i kubanske, nisu dovele do socijalizma. Često su na neko vreme održavale snažan socijalni sektor – što su, uostalom, u to vreme radile i glavne kapitalističke sile, poput SAD, Velike Britanije, Francuske, Zapadne Nemačke… Međutim, budući da im je glavni cilj bio razvoj radi razvoja, i one su silom gušile radničko nezadovoljstvo, eksploatisale radništvo i uspotavile diktaturu birokratske države nad radničkom klasom, seljaštvom i svima drugima koji žive od svog rada.
Vremenom su te države mahom primoravane da se radi uspešnijeg takmičenja sve više uključuju u globalni kapitalistički poredak. Uzimale su zajmove od Zapada, pokušavale da te kredite i uvoz tehnologije otplate izvozom sirovina i stezanjem kaiša u zemlji, da bi na kraju osamdesetih godina upale u krizu akumulacije. Za razliku od velikih kapitalističkih zemalja, koje su izazov prihvatile ne samo udarom ma sopstveno radništvo, već i izvozom proizvodnje i globalizacijom kapitala, zemlje tzv. socijalizma, tj. birokratskog državnog kapitalizma, nisu imale tu opciju, već su ušle u konflikt sa svojim stanovništvom. To ih je mahom vodilo u sigurnu smrt. Samo su Kina, Kuba, Vijetnam i Severna Koreja opstale, ali prve tri sve više prihvataju puno učešće u finansijskom i tržišnom sistemu Zapada, dok se Severna Koreja zatvara u svoje granice i nastavlja sa održavanjem režima etatističke despotije. Dok su ove ostale prihvatile permamentnu dužničku ekonomiju, Severna Koreja je nastavila putem permanentne ekonomije naoružavanja.
Ni Jugoslavija nije preživela svoju dužničku krizu. Osamdesetih je MMF pokušao da nametne centralizaciju države. Bogatije republike nisu htele da plaćaju za dugovanja ostatka nerazvijene zemlje, dok je Slobodan Milošević pokušao da ih na to primora nasilnim putem i povampirenjem srpskog nacionalizma. Stravični ratovi, etnička čišćenja i imperijalistička intervencija uništili su ostatke javnog sektora, a narod bacili u najveću bedu. Zemlje koje su nasledile Jugoslaviju ostale su još zavisnije od zapadnog kapitala, a neke su danas i neposredne neokolonije NATO pakta, poput Bosne i Hercegovine i Kosova, mada je i Makedonija u polu-kolonijalnom stanju još od građanskog rata s početka 2000-tih.
Ne dužničkoj ekonomiji – za jedinstveni klasni front protiv diktature kapitala, za srbijansku Sirizu, za Balkansku Socijalističku Federaciju
Mi smo prva revolucionarna marksistička grupa na prostorima bivše Jugoslavije koja je kao svoju startnu poziciju uzela potrebu da se raskrsti sa zabludama državnog kapitalizma, sa idejom da je jedini način za obnovu marksizma oslanjanje na autentične borbe odozdo i to na internacionalističkim osnovama. Najbolji primer za to je narodnooslobodilačka borba u Drugom svetskom ratu, koja je pokazala da je moguće izgraditi alternativu nacionalnim državama i vladajućim klasama, pokretanjem univerzalne, eksploatisane klase radnih ljudi. Nažalost, budući da je tu revoluciju vodio pokret vezan za državni kapitalizam u Sovjetskom Savezu, on je odmah po osvajanju vlasti ušao u unutrašnji sukob sa radnim narodom. Prva lekcija koju smo naučili je, dakle, da je potrebno stvoriti sistem novih, istinski demokratskih institucija, kako ne bi dolazilo do birokratizacije revolucinarne partije i nastavka eksploatacije.
Druga glavna lekcija je ta da je potrebno raskinuti sa dužničkom ekonomijom koju naše elite – nazivale se one komunističke, demokratske ili nacionalističke – decenijama sprovode. Mi smo prva revolucionarna grupa u Srbiji koja je taj fenomen analizirala i koja se jasno protivi evropskim integracijama. Srbija već godinama vodi sličnu razvojnu politiku kao i zemlje evropske „periferije“. Održavanjem jake valute pokušavamo da dođemo do jeftinijih stranih investicija i kredita. Neke druge zemlje, poput Grčke, vezane su za evro, koji je takođe suštinski prejak za njihove uslove. Zemlje periferije usled tehnološkog zaostajanja nisu u stanju da se takmiče sa razvijenijim i bogatijim „centrom“ Evrope. „Centar“ ima viši tehnološki nivo i uspeo je da cenu radne snage obori na istorijski minimum. „Periferija“ sistematski ne uspeva da na bazi izvoza otplati dugovanja i održi nivo valute. Zato je primorana da je brani drugim sredstvima: privatizacijom javnih preduzeća i resursa, udarom na potrošnju i vršenjem „unutrašnje“ devalvacije putem otpuštanja i kriminalizovanja štrajkova i protesta. Da bi otplatile dugove, potrebno je dodatno zaduživanje.
Umesto da se oslanjamo na Rusiju, kako traži naša desničarska opozicija, mi smo za treći put: dakle, ni Zapad ni Rusija, već Balkanska Federacija! Grčka je danas tamo gde je Srbija pošla: ka bankrotu. Siriza je u Grčkoj uspela da se postavi kao glavna opozicija upravo zato što je pozvala na raskid sa takvom politikom i na akciono jedinstvo svih snaga koje joj se protive. Ako levica u Srbiji još uvek nije izrasla do nivoa na kom je danas grčka levica, to je delom zato što grčka levica nikada nije bila na vlasti, pa nije imala priliku da se ukalja državno-kapitalističkim politikama, kako su to uradile KPJ/SKJ i SPS. Međutim, ona je osim toga uspela da se u velikoj meri ujedini i ponudi konkretnu borbu protiv štednje, privatizacije, otpuštanja, dužničke ekonomije i svake eksploatacije i ugnjetavanja u društvu. Mi u Marks21 od samog početka pozivamo na stvaranje takve koalicije i učestvujemo u raznim zajedničkim inicijativama, od kojih se do sada kao najuspešnija pokazao Levi samit Srbije, grupacija od 20 radničkih i levičarskih kolektiva, koja postoji već godinu i po dana. Kako Solidarni principi LSS-a pokazuju, već smo na putu izgradnje programa nalik Sirizinom. Inicijative slične Sirizi nastaju u celom regionu: Združena levica u Sloveniji i Radnička fronta u Hrvatskoj. Vreme je da se energičnije priđe stvaranju pokreta i partije protiv neoliberalnih vlasti i kod nas, jačanjem propagandnog rada LSS-a i njegovog tešnjeg povezivanja sa masovnim organizacijama radničke klase, na bazi borbenosti i programa protiv dužničke ekonomije.
Za nezavisnu revolucionarnu partiju – pridružite se Marks21
Međutim, kako i iskustvo Sirize pokazuje, levica se na vlasti suočava sa velikim pritiscima da pravi kompromise. Nije još jasno da li će se postepeno prilagođavati zahtevima EU ili će tražiti podršku Rusije, ali je baš zbog toga važno podsetiti se toga da je reforma sistema nemoguća. Zato se mi kao Marks21 uvek držimo pristupa jedinstvenog klasnog fronta protiv kapitala, ali se istovremeno organizujemo i nezavisno, kao grupa revolucionarki i revolucionara. Na taj način garantujemo svoju nezavisnost od prevelikih kompromisa i održavamo tesnu vezu sa radnim ljudima. Smatramo da je u krajnjoj liniji potrebno oboriti kapitalističku državu i izgraditi narodnu demokratiju predvođenu radničkom klasom. Takav program nužno odbacije izgradnju socijalizma u granicama jedne države. Umesto da se ulazi u kompromise sa EU ili Rusijom, potrebno je ići u pravcu povezivanja na nivou Balkana, gde će narodnooslobodilački karakter svake borbe protiv kapitala postajati jasan u sukobu sa imperijalističkim silama. Za Sirizu je podjednako važno da se suprotstavi „Trojci“ – kako god se ona zvala, ali suštinski koaliciji Evropske komisije, Evropske centralne banke i Međunarodnog monetarnog fonda – ali i da nađe saveznike u drugim radnim ljudima na Balkanu. Štaviše, potrebno je da se pokreti koji se rađaju u BiH i na Kosovu suprotstave svima koji spolja pretenduju da vladaju nad njima, ne samo u redovima susednih država, već i putem „međunarodnog protektorata“. Tako i Srbija mora da se oslobodi okova MMF-a, od kog je nedavno uzela još milijardu evra, Evropske unije, Rusije i NATO-a, sa kojim je nedavno potpisala Individualni partnerski akcioni plan. Ako širom Balkana nastupimo zajedno, uspećemo tamo gde partizanski pokreti sredinom dvadesetog veka nisu – da kroz borbu izgradimo čvrstu federaciju kao osnovu za širenje svetske revolucije.
Ukoliko ste za radničku vlast odozdo i za internacionalističku borbu protiv diktature kapitala, vreme je da se angažujete. Iako smo aktivna grupa, iako učestvujemo u studentskim i radničkim borbama, feminističkim i LGBTQ inicijativama, antifašističkim i antirasističkim mobilizacijama, teško da sami možemo da iniciramo bilo kakve masovne akcije koje mogu da menjaju odnos snaga u društvu u korist radničke klase i svih potlačenih. Ni LSS još uvek nije dostigao nivo na kom će moći tako nešto da samostalno radi. Iako se trudimo da sarađujemo sa svima koji se borbe protiv efekata dužničke ekonomije, i tako korak po korak gradimo levu alternativu, pozivamo vas da se pridružite i M21 i da počnemo da se organizujemo i u drugim gradovima. Mi već postojimo u Beogradu, Novom Sadu, Kruševcu i Bajinoj Bašti. Što nas bude više, to su veće šanse da možemo da utičemo na dešavanja oko nas i da stvaramo pokret koji će moći da menja društvenu stvarnost. Pojedinci mogu da doprinesu, ali ako su deo kolektiva njihov doprinos još je veći. Hoćemo da sledeću godišnjicu dočekamo sa duplo većom revolucionarnom organizacijom i s LSS-om koji je radni ljudi širom zemlje prepoznaju kao svoju političku opciju.