Stvar je u tome da se svet promeni (feljton): 5b. Dijalektika, deo drugi[17 min. za čitanje]

Nastavljamo sa najnovijim feljtonom Marks21. Radi se o knjizi britanskog revolucionarnog socijaliste Džona Molinjua napisanoj 2012. godine. U njoj, Molinju pokušava da pruži kratak pregled osnova filozofskog aspekta marksizma, međutim, ne sa idejom da se upušta u duboke filozofske ili teorijske rasprave, već da naoruža mlađe generacije revolucionarnih socijalista i socijalistkinja znanjima koja im mogu biti ključna za razumevanje načina na koji svet funkcioniše i, što je bitnije, načina na koji on može da se promeni.

Zbog preobimnosti petog poglavlja, pod nazivom Dijalektika, odlučili smo da ga podelimo u dva dela. Pred vama je drugi deo petog poglavlja, u kome Molinju ilustruje različite praktične (zlo)upotrebe nekih od osnovnih dijalektičkih pojmova, nastojeći da u moru ideoloških struja (i skretanja) marksizma iznađe najdosledniji put za revolucionarnu borbu danas.

Linkovi ka ostalim poglavljima: P, 1, 2, 3a, 3b, 3c, 4, 5a, 5b, 6, 7, 8, 9a, 9b, 10, 11a, 11b, 12a, 12b, 12c, 13.

Preveo Pavle Ilić.

Jedinstvo suprotnosti

Prelazak kvantitativne promene u kvalitativnu koji smo prethodno opisali pretpostavlja da predmet, odnosno dati totalitet koji se menja, predstavlja jedinstvo suprotnosti: (privremenu) ravnotežu sukobljenih sila. To važi za sve – od jednog atoma (koji se sastoji od gustog jezgra koje okružuje oblak negativno naelektrisanih elektrona, a koje je i samo sastavljeno od mešavine pozitivno naelektrisanih protona i neutralnih neutrona^[1]) do „novog svetskog poretka“ koji predvode SAD (koji je „u ravnoteži“ između američke moći i antiimperijalističkog otpora i mnogih drugih suprotstavljenih snaga). Čak i na prvi pogled beživotan predmet, kao što je drvena stolica, samo je relativno stabilno stanje u sukobu sila koje je proizvode i onih koje je vuku njenom neizbežnom nestanku – stanje između živog drveta i gomilice prašine.

U neopširnim beleškama iz 1915. godine, naslovljenim „O pitanju dijalektike“, Lenjin – po mom mišljenju, s punim pravom – naročito naglašava ovaj aspekt dijalektike:

„Raslojavanje jedne celine i uviđanje njenih protivrečnih elemenata suština je (jedna od ‘suština’; jedna od glavnih – ako ne i glavna – karakteristika ili osobina) dijalektike. […] [Jedinstvo suprotnosti] znači prepoznavanje (otkrivanje) protivrečnih, međusobno isključivih, suprotstavljenih tendencija u svim prirodnim fenomenima i procesima (uključujući psihološke i društvene). Uslov za spoznaju svih procesa na svetu u njihovom ‘samokretanju’, u njihovom spontanom razvoju, u njihovom stvarnom životu, jeste njihova spoznaja kao jedinstava suprotnosti. Razvoj je ‘sukob’ suprotnosti.“^[2]

Uz to, Lenjin insistira i na tome da je u konceptu jedinstva suprotnosti element „ravnoteže“ ili stabilnosti od manjeg značaja u odnosu na element sukoba, koji dovodi do „skokova“, do „prekida kontinuiteta“, do „preobražaja u suprotnost“, do uništenja starog i stvaranja novog.

„Jedinstvo (sapostojanje, istodobnost, jednako dejstvo) suprotnosti je uslovno, privremeno, prelazno, relativno. Sukob međusobno isključivih suprotnosti je apsolutan, kao što su apsolutni razvoj i kretanje.“^[3]

Stoga je i Mont Everest jedinstvo suprotnosti – sudara tektonskih ploča koji ga uzdižu i sila erozije koje nastoje da ga sravne sa zemljom. Međutim, ovaj princip pokazuje svoju suštinsku vrednost u analizi konkretnih političkih situacija, režima i faza u klasnoj borbi.

Negacija negacije

Ovo je još jedan od Hegelovih pojmova koje su Marks i Engels povremeno koristili kako bi pojasnili dijalektički proces. On izražava činjenicu da kada se neko stanje promeni usled sopstvenih unutrašnjih protivrečnosti, menja se (negira) i sila (antiteza, negacija) koja je dovela do promene, a rezultat promene istovremeno zadržava neke elemente iz prošlosti i sačinjava novo stanje (sintezu), koje je više od pukog zbira pređašnjih delova. Ovo može da zvuči komplikovano, ali nadam se da ću uspeti da ideju pojasnim ilustrujući je često korišćenim primerom prelaska iz kapitalizma u socijalizam.

Kapitalizam ne prelazi u socijalizam postepeno, već se ta promena dešava kroz borbu suprotstavljenih snaga – buržoazije i proletarijata. Proletarijat je antiteza ili negacija kapitalizma i buržoazije, ali ne radi se o tome da on prosto uništava ili raspušta kapitalizam. On neizbežno mora da zadrži i preuzme veliki deo naučnog, industrijskog i kulturnog nasleđa iz prošlosti. Istovremeno, rušenjem kapitalizma proletarijat postaje nova vladajuća klasa i započinje proces uspostavljanja besklasnog društva, u kom i on sam prestaje da bude jasno uočljiva zasebna klasa. Drugim rečima, proletarijat – negacija kapitalizma – doživljava vlastitu negaciju nastankom besklasnog društva.

Engels je imao običaj da ovaj princip objašnjava primerima životnih ciklusa ječma (od semena, preko cveta, do ponovne oplodnje) i leptira (od jajeta, preko gusenice i lutke, do odrasle jedinke [imaga] i nove generacije jaja). U svakom prelasku iz jednog stadijuma u drugi ogleda se princip promene kroz sukcesivne negacije.^[4]

Trebalo bi naglasiti da su neki marksisti i marksistkinje odbacili negaciju negacije zbog determinističke zloupotrebe ovog principa u okviru staljinizma, koji je smenu feudalizma kapitalizmom i kapitalizma socijalizmom (negaciju negacije) predstavljao kao prirodni zakon i, samim tim, kao nešto neizbežno. Ovakav determinizam korišćen je da bi se vođstvo partije prikazalo kao otelotvorenje unapred određene istorijske sudbine, sa ciljem osnaživanja njegovog autoriteta. Međutim, ukoliko budemo odbacivali teorijske koncepte zbog toga što ih je staljinizam izvitoperio, na kraju ćemo dići ruke od marksizma u celosti. U suštini, ne postoji nikakav razlog zbog kog bi negaciju negacije trebalo tumačiti ili koristiti na ovako deterministički način. Ukoliko kažem da novorođenče mora da prođe kroz određene razvojne stadijume (rođenje, detinjstvo, pubertet, odraslost, srednje doba) da bi doživelo starost, time niti dokazujem niti tvrdim da će se ovo neizbežno desiti u bilo kom konkretnom slučaju (kao, na primer, u slučaju u kojem ovaj proces poremeti prerana smrt), niti da će ovaj proces u svakom pojedinačnom slučaju teći na istovetan način, niti da nije neophodno aktivno intervenisati i taj proces podržavati.

Uzgred, ovaj argument se može koristiti i protiv determinističkih tumačenja dijalektike kao celine. Dijalektika obuhvata i odražava logiku prirodnih i društvenih promena, ali ona sama po sebi ne dokazuje (i ne bi trebalo da tvrdi da može da dokaže) da će se bilo koji poseban oblik promene neizbežno odigrati.

Tokom istorije marksizma odvijala se značajna debata oko toga da li je dijalektika primenljiva na prirodu, kao što je Engels tvrdio, ili je treba ograničiti na polje ljudske istorije. Polemika je otpočela 1923. godine, fusnotom u delu Istorija i klasna svest mađarskog marksiste Đerđa Lukača, gde kritikuje Engelsa:

„Ovo ograničavanje metode na historijsko-socijalnu zbilju vrlo je značajno. Nesporazumi koji nastaju iz Engelsova prikazivanja dijalektike zasnivaju se bitno na tome što Engels – slijedeći krivi Hegelov primjer – proširuje dijalektičku metodu i na spoznaju prirode. Dok odlučujuća određenja dijalektike: uzajamno djelovanje subjekta i objekta, jedinstvo teorije i prakse, po jedna izmjena supstrata kategorija kao osnova njihove promjene u mišljenju itd. ne postoje u spoznaji prirode. Za opširnije razmatranje ovih pitanja nema ovdje na žalost nikakve mogućnosti.“^[5]

Ovaj argument prihvatili su razni marksistički filozofi i filozofkinje (kao i komentatori i komentatorke Marksovog dela), uključujući Karla Korša, Herberta Markuzea, Luja Altisea, Žana Pola Sartra, Lučija Koletija, Alfreda Šmita i Terela Karvera, dok su dijalektiku prirode branili Lenjin, Trocki, Roza Luksemburg, Gramši i naučnici poput Dž. B. S. Holdejna (videti Holdejnov predgovor Engelsovom izdanju Dijalektike prirode; London, 1941) i R. Č. Levontina (videti knjigu Dijalektički biolog koju je pisao sa R. Levinsom; Harvard, 1985).

Debata se delom vodi i oko toga šta je Marks mislio o ovom pitanju. Protivnici^/e dijalektike prirode ovu ideju uglavnom pripisuju Engelsu, koji ju je razvio u Anti-Diringu i Dijalektici prirode, tvrdeći da ona kod Marksa ne postoji, dok njeni^/e zagovornici^/e odgovaraju da je Marks ubedio Engelsa da napiše Anti-Diringa i da je poznato da je pročitao rukopis ove knjige pre nego što je objavljena. Uz to, oni tvrde i da je krajnje neverovatno da Marks i Engels tokom više od 30 godina najtešnje intelektualne saradnje nisu bili svesni tako velikog filozofskog razilaženja, naročito uzevši u obzir to da su obojica gajila strast prema prirodnim naukama. (Moram da kažem da, lično, ovaj argument smatram veoma uverljivim.) Štaviše, u prvom tomu Kapitala, dok istražuje „minimum sume vrednosti kojim svaki vlasnik novca ili robâ mora raspolagati da bi se iščaurio u kapitalistu“^[6], Marks eksplicitno kaže: „I ovde se kao i u prirodnim naukama potvrđuje tačnost zakona što ga je Hegel otkrio u svojoj Logici, zakon da se čisto kvantitativne promene na izvesnoj tački preokreću u kvalitativne razlike.“^[7]

Što se tiče same srži debate, Engelsovi kritičari i kritičarke tvrde jednu od ili više sledećih stvari: (a) da je dijalektika prirode nekritički preuzeta od Hegela; (b) da se u njoj ogleda uticaj devetnaestovekovnog pozitivizma i njegovog nekritičkog entuzijazma u vezi s naukom; (c) da bi marksizam trebalo tumačiti kao kritiku kapitalizma, a ne kao sveobuhvatni način gledanja na svet; (d) da u prirodi ne postoje protivrečnosti; (e) da je, kao što to kaže Lukač, „uzajamno delovanje subjekta i objekta“ ključna odrednica dijalektike koja je odsutna iz sveta prirode.

Nije moguće ovde dati potpuni pregled debate^[8], ali moj stav je sledeći:

Marks i Engels su otvoreno priznavali koliko duguju Hegelu na polju dijalektike, ali je Engels snažno kritikovao mehanicistički materijalizam i devetnaestovekovni pozitivizam.

Ljudska bića potiču iz prirode i zauvek ostaju njen deo, zbog čega je Gramši opravdano zamerio Lukaču da „ukoliko tvrdi da postoji dualizam čoveka i prirode, onda greši“.

Marksizam nije samo kritika kapitalizma, već, Gramšijevim rečima, „sadrži sve osnovne elemente potrebne da bi se izgradila totalna i integralna slika sveta; totalna filozofija i teorija prirodnih nauka“.

Kao što se moglo videti u primerima koje sam naveo, u prirodi postoje protivrečnosti između sila koje dovode do nastanka određenih prirodnih stanja ili predmeta i sila koje vode njihovom nestanku.

U suštini, dijalektika je logika promene i razvoja i samim time je primenljiva na nauku i prirodu, budući da promena i razvoj prožimaju čitavu prirodu. Odsustvo subjektivnog faktora ne čini dijalektiku neprimenljivom na prirodu. Ovo ne znači da su istorija prirode i istorija čovečanstva iste – uloga svesti (subjektivnog faktora) pravi značajnu razliku, kao što su eksplicitno prepoznali i Engels i Trocki.

Iz svih navedenih razloga, smatram da je dijalektika primenljiva na prirodu i da može biti veoma korisna vodilja naučnog istraživanja. Međutim, moramo razumeti da „zakoni dijalektike“ koje su otkrili Hegel i Engels („prelazak kvantiteta u kvalitet“, „jedinstvo (ili međusobno prožimanje) suprotnosti“ i „negacija negacije“) nisu „prirodni zakoni“ u istom smislu kao zakon gravitacije ili zakoni kretanja. Oni ne mogu da proizvedu manje ili više matematički precizna i ispravna predviđanja; oni su pre smernice ili logički zakoni koji se odnose na prirodne nauke i pomažu njihov razvoj, zbog toga što bolje od formalne logike odražavaju i iskazuju stvarne procese promene, razvoja i evolucije u prirodi.

Želeo bih da zaključim ovo poglavlje naglašavajući značaj dijalektike za revolucionarnu praksu. Jasno je da će teorija koja razrađuje logiku promene biti korisna za one koji žele da promene svet. Što se tiče Marksa, jasno je da dijalektika potcrtava i prožima njegov čitav teorijski rad – od ranih Ekonomsko-filozofskih rukopisa do pozne Kritike Gotskog programa, a naročito njegovo remek-delo, Kapital. Isto se može reći za sve istaknute marksističke teoretičare^/ke – Engelsa, Lenjina, Trockog, Rozu Luksemburg i Gramšija.

Istorija marksističkog pokreta pokazuje da je svesna primena dijalektike u više navrata igrala značajnu ulogu u rešavanju ključnih političkih problema. Verovatno najbitniji i najdramatičniji ovakav slučaj je Lenjinova reakcija na Prvi svetski rat. Izbijanje rata u avgustu 1914. godine nije iznenadilo Lenjina – svako ko je pratio međunarodnu politiku već je neko vreme znao da će izvesno doći do rata u Evropi. Ono što ga je zasigurno šokiralo bila je reakcija međunarodnog socijalističkog pokreta koji je predstavljala Druga internacionala.

Pre 1914. godine, Internacionala se jasno i dosledno protivila ideji rata – no, kada je on izbio, većina vođa evropskog socijalizma, pre svih vođstvo SPD-a (vodeće partije Internacionale – Socijaldemokratske partije Nemačke), napustila je svoje antiratne stavove i pružila podršku sopstvenim imperijalističkim vladama. U nemačkom Rajhstagu, samo jedan od SPD-ovih 111 poslanika, Karl Libneht, glasao je protiv ratnih kredita za vladu. Ovaj potez je duboko šokirao Lenjina – on mu je doslovce prevrnuo ceo svet naglavačke. U skladu sa svojim običajem, odgovorio je najsnažnijim mogućim rečima se protiveći ratu, ali i temeljno preispitujući marksizam Druge internacionale. Da bi to preispitivanje sproveo, okrenuo se Hegelu i izučavanju dijalektike.

Rezultati ovog izučavanja, sporedne beleške o Hegelovoj Logici i odgovori na druge tekstove mogu se naći [u engleskom izdanju, op. prev.] u 38. tomu Lenjinovih Sabranih dela. Oni otkrivaju stvaran razvoj, kvalitativni skok u Lenjinovom marksizmu, koji mu je omogućio da se pozabavi problemom mehanicističke i determinističke interpretacije marksizma koju su širile vođe Druge internacionale poput Karla Kauckog u Nemačkoj i Georgija Plehanova u Rusiji. Lenjin proglašava da je „nemoguće do kraja razumeti Marksov Kapital, a naročito njegovo prvo poglavlje, ukoliko se prethodno temeljno ne izuči i ne razume Hegelova Logika. Zbog toga, pola veka nakon Marksa, njega ne razume nijedan marksista!“

Da bi napao mehaničko viđenje o mislima i idejama kao prostim odrazima materijalne realnosti, koje su zastupali Plehanov i Kaucki (a nekada i on sam), Lenjin je rekao: „Odraz prirode u čovekovoj misli ne sme se razumeti ‘beživotno’ niti ‘apstraktno’, kao ni nepokretno ili bez protivrečnosti, već u večitom procesu kretanja, nastajanja protivrečnosti i njihovog razrešavanja.“

Političke posledice ove filozofske mini-revolucije postale su očigledne u nekim od Lenjinovih najvećih dela. U Imperijalizmu kao najvišem stadijumu kapitalizma (koji je objavljen 1916. godine), pokazao je kako su kvantitativne promene u kapitalizmu – koncentracija proizvodnje i rast monopola – dovele do novog kvalitativnog stadijuma kapitalizma: imperijalizma, i kako je taj novi stadijum, umesto da prevaziđe protivrečnosti urođene sistemu, njih samo reprodukovao na novom nivou, otvarajući vrata imperijalističkom svetskom ratu. U drugim delima o imperijalizmu, Lenjin je pokazao kako je ovaj novi razvojni stadijum transformisao najviše slojeve socijalističkog pokreta u saučesnike sistema, istovremeno, pak, stvarajući nove snage opozicije i revolucije u vidu antiimperijalističkih pobuna potlačenih nacija (poput Irske i Kine). Potom je u Državi i revoluciji i Aprilskim tezama iz 1917. godine oživeo autentičnu marksističku teoriju države: da će radnička klasa morati da sruši postojeći kapitalistički državni aparat umesto da ga jednostavno preuzme (što je zagovarala Druga internacionala). Pritom je tu teoriju produbio, pokazavši da su sovjeti (radnički saveti) koji su formirani tokom Ruske revolucije embrion novog radničkog državnog aparata.

U delima napisanim nakon 1914. godine, jasna je Lenjinova svesna upotreba dijalektičkog mišljenja. Isto važi i u njegovim debatama sa neiskusnim ultralevim tendencijama koje su se javljale u ranim godinama Komunističke internacionale (nove mreže revolucionarnih organizacija koju je pokrenuo Lenjin nakon što se Druga internacionala urušila). Teme oko kojih su se rasprave vodile tada relevantne su i za današnji pokret i služe kao dobri primeri korisnosti dijalektike za današnje aktiviste^/kinje. Jedna od tih tema je učešće u parlamentarnim izborima. Revolucionarni marksisti i marksistkinje ne veruju u parlamentarni put ka socijalizmu; pa ipak, oni bi trebalo da učestvuju u parlamentarnim izborima – ovo je svakako protivrečnost? Jeste, ali to je protivrečnost sa kojom se treba uhvatiti ukoštac, a ne izbegavati je, ostajući po strani. Lenjin je tvrdio da revolucionari^/ke moraju da učestvuju u izborima u okviru šire borbe za osvešćivanje masa (koje još uvek veruju u parlament), kako bi kroz parlament razvijali^/e borbu protiv parlamenta. Parlamentarni izbori su teren ideološke i političke borbe koji se ne sme predati buržoaskim i reformističkim partijama. (Lenjinovi argumenti na ovu temu izneti su u Dečjoj bolesti levičarenja u komunizmu, op. aut.)

Još jedna od ovih tema je taktika jedinstvenog fronta. Početna pretpostavka Komunističke internacionale, osnovane 1919. godine, bila je potreba za političkim i organizacionim raskidom sa reformističkim partijama Druge internacionale – potreba za stvaranjem nezavisnih revolucionarnih partija. Međutim, 1921. godine, nakon što se revolucionarni talas koji je zapljusnuo Evropu neposredno nakon Prvog svetskog rata povukao, te kada se kapitalizam privremeno stabilizovao, Lenjin i Trocki su zagovarali nužnost formiranja jedinstvenog fronta sa istim tim socijaldemokratima, a protiv napada kapitala. Nekima od ultralevih, ovo je delovalo kao izdaja. Lenjin i Trocki su, međutim, tvrdili da ovo nije značilo napuštanje borbe protiv reformizma (ili napuštanje nezavisnosti revolucionarne partije), već upuštanje u tu borbu na novi način – vršenjem pritiska na reformističke vođe i raskrinkavanjem njihove nesposobnosti da se bore, dok se istovremeno povećava borbena snaga radničke klase. (Videti, na primer, Trockijevih Prvih pet godina Komunističke internacionale, op. aut.)

Jedinstveni front je bio i nastavlja da bude odličan primer dijalektike u praksi, ali nužno je izneti još jedan (dijalektički) argument vezan za tu temu. Kao što smo videli, istorija uvek podrazumeva kontinuitet i promenu – to važi i u ovom slučaju. Jedinstveni front danas ne sme da ima isti oblik kao 1920-ih (niti oblik koji je Trocki zagovarao tokom 1930-ih u borbi protiv fašizma). Naime, ti oblici bili su u suštini formalni savezi između masovnih komunističkih partija i masovnih socijaldemokratskih partija. U najvećem delu sveta danas, nijedna od ove dve snage ne postoji na način na koji je nekada davno postojala. Naročito često su socijaldemokratske partije koje su prihvatile neoliberalizam neprijatelj protiv koga treba napraviti jedinstveni front. Međutim, ovo ne znači da treba odustati od taktike jedinstvenog fronta, budući da je protivrečnost zbog koje je ona nastala – potreba radničke klase za ideološkom i političkom jasnoćom, s jedne strane, i njena potreba za maksimalnim jedinstvom u tekućoj borbi, s druge – još uvek na snazi. To znači da moramo nalaziti nove oblike jedinstvenog fronta, kao što su antiratni pokreti, kampanje protiv rezova u javnom finansiranju ili, na primer, Zajedno protiv fašizma.

Bilo bi besmisleno i uzaludno zahtevati od svih revolucionarnih aktivista i aktivistkinja da se upoznaju sa Hegelom i da ovladaju dijalektikom prirode, kao što bi bilo besmisleno i uzaludno očekivati da svi revolucionarni radnici i radnice, naročito u masovnim pokretima i masovnim partijama, čitaju Kapital i Nemačku ideologiju. Bez obzira na to, dijalektički materijalizam Marksa i Engelsa je izuzetno koristan alat za analizu i praktično rešavanje nebrojenih problema koje stvara klasna borba (koja je i sama dijalektički proces par ekselans), baš zbog toga što objašnjava unutrašnju logiku promene.