Nastavljamo sa najnovijim feljtonom Marks21. Radi se o knjizi britanskog revolucionarnog socijaliste Džona Molinjua napisanoj 2012. godine. U njoj, Molinju pokušava da pruži kratak pregled osnova filozofskog aspekta marksizma, međutim, ne sa idejom da se upušta u duboke filozofske ili teorijske rasprave, već da naoruža mlađe generacije revolucionarnih socijalista i socijalistkinja znanjima koja im mogu biti ključna za razumevanje načina na koji svet funkcioniše i, što je bitnije, načina na koji on može da se promeni.
Zbog preobimnosti jedanaestog poglavlja pod nazivom Religija, moral i pravda odlučili smo da ga podelimo na dva dela. Pred vama se nalazi prvi deo jedanaestog poglavlja posvećen religiji.
Linkovi ka ostalim poglavljima: P, 1, 2, 3a, 3b, 3c, 4, 5a, 5b, 6, 7, 8, 9a, 9b, 10, 11a, 11b, 12a, 12b, 12c, 13.
Prevela Jovana Ristić.
Tri teme kojima se bavimo u ovom poglavlju [religija, moral i pravda] su očito usko povezane. Religija je vid filozofije na koji najčešće nailazimo i uglavnom se smatra najvažnijim izvorom moralnosti, na šta nailazimo i kod sociologa (i sociološkinja) poput Emila Dirkema i Talkota Parsonsa. Neki teoretičari čak smatraju da bez religije ne bi moglo biti morala. Pitanje pravde – šta je ona i i kako bi izgledalo pravično društvo – je jedno od ključnih pitanja etike i političke filozofije, kao i svakodnevnog političkog života.
Religija
„Religija opijum za narod“ je jedan od Marksovih najpoznatijih ali i najčešće pogrešno protumačenih citata. To je zato što on istovremeno može da ukaže na činjenicu da je Marks bio ateista i kritičar religije i da – kad se čita izvan konteksta – navede na pomisao da je Marks bio militantni sekularista i (neka vrsta preteče Ričarda Dokinsa) za koga je borba protiv religije bila ključan deo političkog programa i koji je čak bio za zabranu ili „uništenje“ religije nakon revolucije. Ne samo da je ovo drugo tumačenje netačno već ono ima vrlo štetne političke posledice, kao što ćemo videti.
Međutim, počnimo od Marksove kritike religije. Marksova skepsa oko religije je očigledna od njegovih najranijih radova – poput predgovora njegove doktorske disertacije o Epikuru iz 1841. godine (Pogledati Marksa i Engelsa, O religiji)[1]. Međutim, njegova konkretna analiza religije je prvi put (i najjasnije) iznesena u njegovom uvodu u Kritiku Hegelove filozofije prava 1843. godine, što je ujedno i prvi rad u kom je identifikovao radničku klasu kao subjekta revolucije. U vreme u kom Marks piše, religija je i dalje imala snažan uticaj na društvo i na opštu svest, ali je intelektualno bila ozbiljno oslabljena od strane francuskih enciklopedista XVIII veka, poput Holbaha i Didroa, i raznih mladih hegelijanaca poput Davida Štrausa i Ludviga Fojerbaha. Marks njihove argumente o istinitosti hrišćanstva i religije uopšte uzima manje-više zdravo za gotovo, kad kaže „U Nemačkoj, kritika religije je suštinski završena, a kritika religije je preduslov sve kritike.“ Zatim, direktno se nadovezujući na Fojerbahovo delo O suštini religije on kaže „Osnova nereligiozne kritike je: Čovek stvara religiju, religija ne stvara čoveka.“
Ovo je razarajuća kritika celokupne religije. Ako religiju stvaraju ljudska bića – odnosno ako je ona proizvod društva – i ako su razlike između učenja različitih religija i različitih učenja unutar istih religija u različitim vremenima primarno oblikovane različitim društvenim uslovima pod kojima se svaka religija formira i razvija, onda su tvrdnje o istini svih religija podjednako razorene. Međutim, umesto da ovu poentu razrađuje narednih nekoliko stotina stranica u duhu Ričarda Dokinsa ili Kristofera Hičensa[2] (koji su u teorijskom smislu još uvek na nivou osamnaestovekovnog materijalizma po pitanju religije), Marks odmah nudi odgovor na pitanje zašto ljudska bića imaju potrebu da stvore religiju:
„Religija je, zbilja, svest i samopouzdanje čoveka koji ili nije još dopreo do samog sebe, ili je već samoga sebe nanovo izgubio. Međutim čovek nije apstraktno biće koje čuči izvan sveta. Čovek je svet čoveka – država, društvo. Ova država i ovo društvo proizvode religiju, koja je izvrnuta svest sveta, jer su one izvrnuti svet.“
Ovo je referenca na otuđenje – čovek koji je „izgubio sebe samog“ – što znamo da je bilo jedno od ključnih pitanja kojima se Marks tada bavio (iste godine je napisao Ekonomsko-filozofske rukopise) je početna tačka Marksove istorijsko-materijalističke analize religije. Ljudska bića koja žive u ovom društvu stvaraju religiju jer su, kao što sam objasnio u trećem poglavlju, otuđena od sopstvenog rada, proizvoda svoga rada i samih sebe, i stoga žive u svetu koji je van njihove kontrole (i koji oni doživljavaju kao dominaciju nepoznate snage) iako su ga sami stvorili. Usled nemogućnosti da to shvate, ljudi zamišljaju da njima vlada viša sila ili sile (bog, bogovi, duhovi, sudbina, itd.) na koju projektuju svoje strahove, nadanja i težnje.
Zatim, u jednoj rečenici koja sadrži dovoljno ideja za nekoliko doktorskih teza, Marks oslikava obrise mnogih društvenih funkcija koje religija vrši: „Religija je opšta teorija ovog sveta, njegov sažet presek, njegova logika u popularnoj formi, njegovo duhovno pitanje časti, njegov entuzijazam, njegova moralna sankcija, njegova sveta dopuna, i njegova univerzalna osnova utehe i opravdanja.“ Već sama ova rečenica pokazuje koliko je lažna svaka tvrdnja da je Marks predstavio pojednostavljenu, jednostranu ili „redukcionističku“ teoriju religije po kojoj je ona puko „oruđe vladajuće klase“ (iako je, naravno, religija uglavnom služila toj svrsi). Marksov naredni pasus potkrepljuje ovu ideju:
„Religijska patnja je, istovremeno, izraz stvarne patnje i protest protiv stvarne patnje. Religija je uzdah ugnjetenog stvorenja, srce sveta bez srca, i duša bezdužnih uslova. Ona je opijum za narod.“
Kada se pročita u kontekstu u kom je napisana, fraza „opijum za narod“ ne znači da je Marks video religiju kao fenomen isključivo nametnut odozgo, uz pomoć kojeg su ljudi prevareni i izmanipulisani, već ujedno i kao sredstvo pomirenja ljudi sa statusom kvo, i izraz i protest protiv stvarne patnje. Ovo je ključno, jer istorija pamti mnoge primere kada je religija igrala obe ove uloge, uglavnom međusobno sukobljene unutar konkretnog društva.
Zaista, ova vrsta podele postoji kroz čitavu istoriju hrišćanstva. U Novom zavetu nam je rečeno „Blago niščnjima duhom, jer njihovo je carstvo nebesko. […] Blago krotkima, jer će naslediti zemlju.“ ali i „Dajte caru carevo.“ što pokazuje činjenicu da je hrišćanstvo u drevnom Rimu od religije siromašnih postalo vladajuća religija tog carstva. Zatim je u srednjem veku bila dominirala Rimska crkva, povezana sa feudalnom aristokratijom i kraljevima kojoj su se protivile jeresi Katara i Husita, koje su bile izraz prvih komešanja buržoazije u nastanku, koje će se kasnije razviti u protestantsku reformaciju Martina Lutera. Nakon toga je došlo do podele na Luterov konzervativni protestantizam, koji je pobedio seljake u Nemačkom seljačkom ratu iz 1525. godine, i revolucionarni protestantizam Tomasa Mincera (pogledati Engelsovu analizu uloge religije u Seljačkom Ratu u Nemačkoj u delu O religiji).
U skorijoj istoriji, tokom aparthejda u Južnoafričkoj republici mogli smo videti i hrišćanstvo Holandske reformisane crkve koja ga je podržavala nasuprot pobunjeničkom hrišćanstvu Dezmonda Tutua. Tu je takođe i antisegregacijsko, antirasističko hrišćanstvo Martina Lutera Kinga nasuprot konzervativnoj rasističkoj hrišćanskoj desnici u SAD, kao i reakcionarna, pro-oligarhijska pozicija katoličke hijerarhije u Južnoj Americi nasuprot koje stoji radikalna simpatija prema siromašnima koju baštini „teologija oslobođenja“. Gde god postoji klasni, nacionalni ili etnički konflikt, obe njegove strane će vrlo verovatno zadobiti religijski izraz – posebno kad je on izražen.
Zaključak koji Marks izvlači iz ove analize je taj da je „Borba protiv religije, stoga, indirektna borba protiv onog sveta čija je duhovna aroma religija“. Jednostavnije rečeno, da bismo se otarasili religije, moramo promeniti svet tako da ljudi više nemaju potrebu za njom. Marks iznova i iznova iznosi ovu poentu, koja potpuno promiče Dokinsu i sličnima, koristeći more različitih metafora:
„Zahtev za ukidanjem religije kao iluzorne sreće ljudi je zahtev njihovom stvarnom srećom. Tražiti od njih da se otarase iluzija o svom stanju je tražiti da se otarase stanja koje zahteva iluzije. Kritika religije je, dakle, u svom korenu, kritika tužnog ovozemaljskog života čiji je religija oreol.“
„Kritika je počupala izmišljeno cveće sa lanaca ne da bi čovek nastavio da njima bude okovan bez fantazije ili utehe, već da bi zbacio lance i ubrao živi cvet. […] Stoga je, dakle, zadatak istorije da kada drugi svet istine nestane, uspostavi istinu ovog sveta. Neposredan zadatak filozofije, koja je u službi istorije, je da raskrinka svetovne oblike samootuđenja onda kad se raskrinkaju sveti oblici ljudskog samootuđenja. Stoga kritika raja postaje kritika Zemlje, kritika religije postaje kritika zakona, a kritika teologije postaje kritika politike.“
Pokazavši kako „kritika raja postaje kritika zemlje“ i „kritika politike“, koja ubrzo postaje kritika političke ekonomije, Marks filozofski i teorijski završava sa religijom. Iako je njegov dalji rad začinjen religijskim aluzijama i metaforama, on se nikada nije vratio religiji kao zasebnom teorijskom pitanju.
Stoga, ono što preostaje je da iz Marksove analize religije izvučemo sugestije za političku i revolucionarnu praksu danas. Ovo je nužno jer je pitanje religije uopšte, a naročito jedne religije – islama – tokom poslednjih nekoliko decenija zauzelo politički značaj koji se dotad činilo da gubi.
Pre svega, iz cele ove analize jednostavno proizilazi to da autentičan marksizam niti implicira niti zagovara bilo koju vrstu zabrane religije ili religijskog slavljenja bilo sada bilo u budućem socijalističkom društvu. Kada su sledbenici francuskog socijaliste Luja Blankija predložili takvu zabranu 1874. godine, Engels[3] je njihov predlog podrugljivo odbacio govoreći da bi zabrana bila potpuno uzaludna i da je „progon najbolji način promocije nepoželjnih uverenja.“ Umesto zabrane religije, marksizam smatra da bi ona trebalo da bude lična stvar u odnosu na državu i da bi potpuna sloboda veroispovesti trebalo da postoji i u kapitalizmu i u socijalizmu. Ovo je takođe bila politika boljševika. Lenjin je to nedvosmisleno izrekao:
„Religija ne sme biti briga države, a religijska društva ne smeju biti povezana sa vladajućim strukturama. Svi moraju imati slobodu da se izjašnjavaju kao vernici koje god religije da žele, ili pak nijedne, odnosno da budu ateisti/tkinje, što socijalisti i socijalistkinje po pravilu jesu. Diskriminacija među stanovništvom na osnovu religijskih ubeđenje je potpuno nedopustiva. Čak bi i sam spomen vere stanovnika u zvaničnim dokumentima trebalo bez ikakve dileme eliminisati.“[4]
Jedini smisao u kojem marksisti i marksistkinje spominju ukidanje religije je kroz njeno postepeno odumiranje kao rezultat nestanka njenih temeljnih uzroka – otuđenja, eksploatacije i tlačenja.
Drugo, marksisti i marksistkinje ne baziraju svoju procenu konflikata, borbi i pokreta na osnovu njihove religijske obojenosti, već prema klasnim i društvenim snagama koje su u njih uključene, pogotovo spram toga ko tlači, a ko je potlačen. Na primer nijedan/na ozbiljan/na marskista/tkinja ne bi za polaznu tačku procene Uskršnjeg ustanka u Irskoj 1916. uzeo/la činjenicu da je većina vođa i učesnika i učesnica bilo katoličke veroispovesti, nasuprot britanskog protestantizma. Takođe bi potpuno promašio poentu svako ko bi procenjivao značaj Malkoma Eksa na osnovu njegovih reakcionarnih i bizarnih religijskih pogleda (dok je bio član Islamske nacije Elajdže Muhameda verovao je da su belci đavoli koje je naučnik „doktor Jakub“ napravio na ostrvu Patmos pre 6000 godina) pre nego na osnovu činjenice da je, možda moćnije nego bilo ko drugi, artikulisao bes crnih Amerikanaca i Amerikanki prema 400 godina tlačenja koje su doživeli.
U današnjoj klimi snažne islamofobije neophodno je podvući da se ovo ujedno i pogotovo odnosi i na takozvane islamističke pokrete ili borbe ljudi koji su sticajem okolnosti muslimani i muslimanke. Arapske revolucije 2011. godine – u Tunisu i Egiptu, praćene ustancima i pokušajima revolucija u Libiji, Bahreinu, Jemenu i Siriji – su pre svega ustanci protiv diktatura i tlačenja, to jest demokratske revolucije (sa potencijalom da prerastu u radničke revolucije), nezavisno od toga da li su ljudi koji su ih podigli muslimani i muslimanke ili ne; da li su suniti, šiiti ili sufisti; i da li dobar deo tih ljudi glasa za Muslimansko bratstvo ili neku drugu islamističku organizaciju. Čak su i takozvani „islamski fundamentalisti“ i „terorističke“ oganizacije poput Talibana i Al Kaide primarno vođeni ekonomskim i političkim pitanjima, iznad svega opštim besom prema Zapadnom imperijalizmu, pre nego religijskom doktrinom.[5]
Sa marksističkog stanovišta uobičajena tvrdnja da je religija glavni uzrok rata i konflikta je podjednako netačna i za prošlost i za sadašnjost. Vezano za XVI vek, Engels piše:
„U takozvanim religijskim ratovima XVI veka, u igri su bili vrlo nepobitni materijalni klasni interesi, a ti ratovi su bili klasni ratovi isto kao što su to bili kasniji sukobi u Engleskoj i Francuskoj. Ako klasni sukobi tog vremena imaju religijski žig, ako se interesi, uslovi i zahtevi raznih klasa kriju iza religijskog platna, to slabo menja pravo stanje stvari, i da se objasniti tadašnjim uslovima u Nemačkoj.“
U pogledu Irske tokom XX veka sam već pisao:
Stav kako je konflikt u Irskoj bio suštinski ili primarno pitanje religije je ujedno očigledno pogrešan i prosto reakcionaran. On je netačan čak i u odnosu na javne izjave i svest njegovih glavnih protagonista. Iako su mnogi republikanci/ke, mada svakako ne svi, bili katolici/kinje, nijedan republikanac/ka ne bi rekao/la (ili mislio/la) da se bori za katoličanstvo – oni su se borili za nezavisnu, ujedinjenu Irsku. Stvari su nešto manje jasne na unionističkoj strani sukoba gde su religijske predrasude igrale daleko veću ulogu. No, uprkos tome, glavni propagirani cilj je bio „nacionalni“ – naime, ostati delom Britanije. Štaviše, kristalno je jasno da iza ovih konfliktnih nacionalnih aspiracija ne leže religijske razlike u doktrini transsupstancijacije ili o papinoj pogrešivosti, već stvarna ekonomska, društvena i politička pitanja eksploatcije, siromaštva, diskriminacije i tlačenja. Videti konflikte primarno kao religijske je reakcionarno jer odgovara rasističkom steretipu o irskom narodu kao primitivnom i glupom (na kraju krajeva „mi“ smo odustali od religijskih sukoba pre nekoliko vekova) i pomaže u legitimaciji britanske vladavine kao neutralnog arbitra među zaraćenim religijskim frakcijama.[6]
Nalik tome, marksistički stav o izraelsko-palestinskom konfliktu je taj da on uopšte nije određen religijom. Nevezano čak ni za to da su prve vođe obeju strana većinski bili sekularisti, a mnogi od njih i ateisti, stvarni problemi su imperijalizam, zemlja i nacionalno ugnjetavanje. Osnovni stav marksista i marksistkinja u ovoj situaciji, odnosno solidarnost sa palestinskim narodom, ne bi bio promenjen ni da su Izraelci/ke budisti/kinje a Palestinci/ke Zoroastrijanci/ke ili obratno.
Treće, marksisti i marksistkinje se zalažu za sekularizam i pod kapitalizmom i pod socijalizmom. Međutim sekularizam (poput prava naroda na samoopredeljenje) ne može biti posmatran kao apsolutni princip koji je iznad svih drugih principa kao što su to antirasizam ili antiimperijalizam. Ovde, kao i po drugim pitanjima, važi stanovište totaliteta – sveukupnog interesa radničke klase i revolucije – kao odlučujućeg kriterijuma. Takođe je neophodno shvatiti da je vladajuća klasa itekako sposobna da implementira sekularističke (i feminističke) argumente radi opravdavanja imperijalističkih ratova i okupacija kao što je radila u Avganistanu i kao što trenutno radi kada preti Iranu.
Veliki deo ove debate fokusiran je na pitanje hidžaba (i burke i drugih oblika muslimanske nošnje). Iz marksističke odgovornosti ka slobodnom religijskom verovanju i praksama proizilazi da nije u pitanju to šta marksisti i marksistkinje, ili ma ko drugi, želi da muslimanke odevaju, to šta one imaju pravo da odevaju bez zakonskog, fizičkog ili društvenog zastrašivanja. Sa stanovišta totaliteta bi trebalo da bude jasno da je svaki pokušaj zabrane, ograničavanja ili demonizacije nošenja hidžaba itd – bilo na sekularističkim, bilo na feminističkim ili bilo kojim drugim osnovama, ide na ruku rasizmu i objektivno je po sebi rasistički u smislu da uvećava društvenu izolaciju i pritisak na muslimanske žene, dok ujedno verovatno i podstiče nošenje hidžaba kao oznake identitetskog ponosa.
Iz Marksove analize religije proizilazi da nije neophodno da svi ili većina radnica i radnika usvoje sekularizam ili ateizam pre nego što može nastupiti radnička revolucija ili početak socijalističke transformacije društva. Naprotiv, zapravo je malo verovatno da će doći do takve transformacije svesti masa pre masovne revolucionarne borbe, usled toga što se radnička klasa, kako su Marks i Engels napisali 1845. godine, može osloboditi „sveg mulja istorije“ jedino kroz revolucionarnu borbu. Istina je da su religijske ideje, u bilo kojoj formi, prepreka naučnoj marksističkoj analizi društva. Međutim, radni ljudi sa religijskim uverenjima treba da su dobrodošli i u revolucionarnom pokretu i u revolucionarnim partijama. Lenjin, koji je bio apsolutno beskompromisan u svom filozofskom protivljenju religiji je bio podjednako uporan u ovoj poenti: „Moramo ne samo prihvatiti radnike i radnice koji zadržavaju svoje verovanje u Boga u Socijaldemokratsku partiju, već ih moramo svesno regrutovati; apsolutno se protivimo i najmanjoj uvredi njihovih religijskih uverenja“ tražeći samo uslov da „ih regrutujemo kako bismo ih edukovali u duhu našeg programa, a ne kako bismo omogućili aktivnu borbu protiv njega.“[7]
Time se sve vraća na Marksov originalni zaključak iz 1844. da je, kako bismo prevazišli religiju, neophodno promeniti društvo koje joj omogućava uspon.
[1] Svi citati u iz dela O religiji ovom poglavlju prevedeni su sa engleskog po navodu u originalu. Svi citati čije poreklno nije navedeno su uzeti iz O religiji. (op. prev.)
[2] Za marksističku kritiku Dokinsa i Hičensa videti tekst Džona Molinjua More than Opium: Marxism and Religion. (op. aut.)
[3] Engels se temom bavi na još mesta (mada uglavnom u prolazu) u Antidiringu ili istorijskim istraživanjima (poput Seljačkih ratova u Nemačkoj ili O istoriji ranog hrišćanstva u prethodno pomenutom delu O religiji) gde razvija i ilustruje ideju o na prvi pogled religioznim pokretima kao artikulaciji stvarnih materijalnih interesa. (op. aut.)
[4] Vladimir Lenjin, Socijalizam i religija.
[5] Za sjajnu i inovativnu marksističku analizu uspona Islamizma pročitati knjigu Krisa Harmana Prorok i proleterijat.
[6] Džon Molinju, More than Opium: Marxism and Religion.
[7] Vladimir Lenjin, Stav radničke partije prema religiji.