Ne prođe ni nedelju dana a da Vlada Srbije ne izađe u javnost sa novim „paketom mera“ za rešavanje krize, koji se valjda tako zove zbog nadljudskih napora koje ministri ulažu ne bi li „stezanje kaiša“ učinili što primamljivijom ponudom. Poslednji put u javnost su izašli 7. aprila, primoravši nas da u poslednjem trenutku menjamo uvodnu reč.
Ne prođe ni nedelju dana a da Vlada Srbije ne izađe u javnost sa novim „paketom mera“ za rešavanje krize, koji se valjda tako zove zbog nadljudskih napora koje ministri ulažu ne bi li „stezanje kaiša“ učinili što primamljivijom ponudom. Poslednji put u javnost su izašli 7. aprila, primoravši nas da u poslednjem trenutku menjamo uvodnu reč.
Naime, Vlada je konačno priznala da nije ona bila ta koja je osmislila ozloglašeni „solidarni“ porez, već da je to bila ideja MMF-a.
„Ja sam odmah u subotu, dva dana nakon dogovora, pozvao MMF i rekao da ćemo naći druge mere kojim ćemo napraviti uštedu“, izjavio je novinarima Dinkić. Bez blama.
Nove mere na prvi pogled deluju kao da je Vlada konačno uspela da nađe rešenje koje obične stanovnike Srbije neće previše boleti.
Izuzmemo li činjenicu da tek treba da se vidi da li će ovaj plan dobiti zeleno svetlo od MMF-a – kao i to da se srpska ekonomija nalazi na Mont Everestu na kom se, prema rečima ministarke Dragutinović, „u svakom trenutku…menjaju uslovi i duvaju razni vetrovi, pa je nemoguće na duži rok bilo šta planirati“ – plan koji je Vlada donela svakako neće biti bezbolan, ako se uopšte može nazvati i razumnim.
Za početak, Dinkić najavljuje da će do kraja godine 10% zaposlenih u sektoru državne administracije biti otpušteno, dok će ostatku biti smanjene plate. Plate i penzije u javnom sektoru ostaće zamrznute, dok će se dodatno oporezivati samo plate koje prelaze 40,000 dinara.
Planira se da se povećanjem akciza na dizel i benzin i uvođenjem takse na impulse u mobilnoj telefoniji, uštedi 8 milijardi dinara. Sa druge strane, samo će smanjenje troškova ministarstava navodno uštedeti oko 40 milijardi.
Ono što unosi priličnu pometnju u ovu računicu jeste stavka naslovljena kao „Bespovratna sredstva za podršku inovacijama, izvoznicima i nefinansijska podrška malim i srednjim preduzećima“, koja predviđa državni rashod u iznosu od 285 milijardi dinara! Da li je suvišno pitati odakle nama u budžetu tolika sredstva?
„Mi smo sa ovim paketom izašli sada, ali je moguće da za dva meseca po potrebi uvedemo nove mere, bilo da su popularnije ili nepopularnije“, izjavio je ministar Cvetković. Toliko o tome, čujemo se za koju nedelju ponovo.
Pardon, vidimo se Prvog maja.
I pored toga što Vlada i ove godine tempira svoje poteze tako da u danima koji predstoje početku maja deluje što prijateljskije prema radničkoj klasi, neće moći da u nedogled odlaže masovno izbijanje nezadovoljstva na površinu.
No, kad smo već kod nezadovoljstva mogli bi da potrošimo nekoliko reči i na njegovu artikulaciju.
Kada je atinska policija početkom decembra 2008. na ulici upucala i na mestu ubila mladog Aleksandrosa Grigoropulosa, cela Grčka je izletela na ulice, okupirala radna mesta, univerzitete i škole – kao čin solidarnosti, ali i kao konkretan čin otpora režimu koji uništava standard stanovništva i pritom daje sebi za pravo da ga na najdirektniji mogući način brutalno teroriše.
Poređenja radi, 19. marta u Beogradu, pripadnik Interventne policijske jedinice na mestu je hicem u glavu ubio dvadesettrogodišnjeg Đorđa Zarića, nakon što je automobil u kom se on vozio na suvozačkom sedištu napravio nekoliko uzastupnih saobraćajnih prekršaja. Reakcija javnosti je bila hitra – ali i kratkog veka.
Jasno je da Srbija nema tradiciju studentskih, radničkih i uopšte levičarskih pokreta kakvu ima Grčka. Upravo su ovi pokreti preuzeli inicijativu nakon tragične epizode s početka decembra, jasno podvlačeći opšti karakter bunta koji je potom nastao.
Generalizacija nezadovoljstva je ono što mogu da pruže samo dobro organizovane revolucionarne organizacije intervenisanjem unutar pokreta otpora.
Takođe, jedino masovnim delovanjem revolucionarnih organizacija sprečila bi se situacija do koje je došlo tokom jednog od pomenutih protesta u Beogradu, kada se grupa okupljena oko fašističkog Obraza u jednom trenutku odvojila od ostatka okupljenih i preteći krenula ka noćnom klubu Apartman u kom se okuplja LGBT (lezbejska, gej, biseksualna i transrodna) populacija.
LGBT osobe svakako nisu krive za loše socijalno stanje u društvu, kamo li za pomenuto brutalno policijsko ubistvo.
Međutim, nedostatak adekvatne političke artikulacije koji bi ukazao na sistemske uzroke zbog kojih kapitalistička država koristi represivni policijski aparat (kao i na način na koji ga koristi) i koji može doći jedino od strane organizovane revolucionarne levice, ostavlja prostor ekstremnoj desnici da bes kanališe na načine koji su već decenijama dobro poznati.
U tom smislu, članak „Pismo iz Mađarske“ koji smo objavili u specijalnom izdanju Solidarnosti za 21. mart i koji ponovo štampamo u ovom broju, može poslužiti kao korisna ilustracija scenarija kog bi bilo dobro izbeći.
Kako bi se to postiglo moramo da delamo što pre i što organizovanije. Ne smemo čekati na izgradnju organizacije, isto kao što ne smemo čekati ni da se nešto desi „samo od sebe“.
Nalazimo se u istorijskom trenutku koji se mora iskoristiti za obe stvari, jer će u suprotnom rasti mogućnost nastupanja perioda sveopšte apatije ili čak naglog uspona radikalne desnice, u kom će vođenje emancipatorskih borbi iz dana u dan biti sve teže.
Vlada neće rešiti probleme zaoštrene ekonomskom krizom. Vremena ponestaje, moramo biti spremni na borbe koje nam predstoje.