Rusko-ukrajinski gasni spor i najava da „Fijat“ odlaže uplatu osnivačkog kapitala za rekonstrukciju i modernizaciju Fabrike automobila iz Kragujevca ozbiljni su nagoveštaji da se svetska ekonomska kriza zahuktava i da zaoštrava protivrečnosti destruktivne ekonomske politike naših vlasti.
Rusko-ukrajinski gasni spor i najava da „Fijat“ odlaže uplatu osnivačkog kapitala za rekonstrukciju i modernizaciju Fabrike automobila iz Kragujevca ozbiljni su nagoveštaji da se svetska ekonomska kriza zahuktava i da zaoštrava protivrečnosti destruktivne ekonomske politike naših vlasti.
Gorka ironija našeg vremena je to da će upravo tržišni i evropski kurs „socijalno odgovorne“ vlade negirati polaznu tačku petooktobarske revolucije: potrebu da se prevaziđu trulost i zastoj iz devedesetih godina.
Zavisnost naše privrede od „Gasproma“ i Međunarodnog monetarnog fonda (MMF) tek će se dokazati kao velika katastrofa za našu zemlju. Međutim, zbivanja u proteklih mesec dana potvrđuju u glavnim crtama analizu koju je uredništvo Solidarnosti razvilo u proteklih osam meseci. Ta analiza se sastoji od tri glavna zapažanja.
Na prvom mestu, Solidarnost je proučila i ponudila objašnjenje o tome kako će svetski fi nansijski krah u oktobru 2008. da se odrazi na Srbiju. U petom broju, analiza Andreje Živkovića (strana sedam) razjasnila je pukotine u neoliberalnom kursu u Srbiji. Članak je uspostavio zajmove centralnih banaka i porast u zajmovima potrošačima kao glavni razlog za brz ekonomski rast u proteklih pet godina na Balkanu.
Međutim, nastali imovinski i maloprodajni „balon“ nije podigao produktivnost radne snage na Balkanu i zavisio je od zaduživanja u inostranstvu. Taj veštački „bum“ mogao je da se nastavi samo u slučaju da se cena pozajmljivanja ne promeni i ukoliko direktne strane investicije nastave da pristižu, mahom iz Evropske unije.
Tokom poslednjih par meseci, svedoci smo upravo toga da vrednost dinara pada i da ključni strani investitori počinju da gube mogućnost ili sposobnost da ulažu u sprsku privredu. Sasvim je izvesno da bi nastavak u ovom pravcu označio još veću zavisnost naših vlasti od hitne finansijske pomoći MMF-a.
MMF je već izdvojio nekih 520 miliona dolara za korišćenje u slučaju krajnje nužde, uz zahtev da dođe do smanjenja potrošnje iz budžeta. Stoga smo i videli talas otpuštanja, rast cena potrošačkih dobara, zamrzavanje plata i penzija i sveobuhvatno „stezanje kaiša“ od strane radnog stanovništva, koje uvek nosi teret kapitalističke krize.
Ukoliko se kriza produbi, a sve su indikacije i na međunarodnom i na nacionalnom planu da će se to dogoditi, onda možemo očekivati da će vlada za dalju pomoć morati da pravi sve veće ustupke: dalje srozavanje budžeta i privatizaciju u bescenje, nalik prodaji NIS-a. Sledeći kandidati su EPS i Telekom.
Štaviše, kako je Blic petog februara preneo:
„Više od 200,000 radnika do kraja godine moglo bi da ostane bez posla… Pretpostavlja se da će ovolikom broju otpuštanja doprineti činjenica da ove godine ističu mnogi ugovori o privatizaciji. Naime, kako je predviđeno zakonom, nakon dve godine od kupovine preduzeća na aukciji, poslodavac stiče pravo da otpusti višak zaposlenih, dok je u slučaju tendera taj rok pet godina. Agencija za privatizaciju ne vodi evidenciju koliko bi radnika moglo da ostane bez posla u toku 2009, ali ono što se zna jeste da bi u 262 preduzeća moglo da dođe do otpuštanja.“
Ukoliko do masovnih otpuštanja zaista dođe, doći će i do stvaranja još većeg broja problema: nema kupaca, nema otplate hipotekarnih kredita, ali se beleži rast potražnje za socijalnim uslugama. Što je kriza dublja, to su veće šanse da će recesija prerasti u potpuni kolaps. Da li će se to i dogoditi nemoguće je predvideti, ipak ekonomska kriza će svakako prouzrokovati spoljnopolitičku, političku i ideološku krizu za vladajuću klasu.
Kako će se taj niz problema razvijati odnosi se na drugo zapažanje Solidarnosti tokom proteklih osam meseci: povezanost spoljnopolitičkog, političkog i ideološkog faktora u Srbiji.
Naime, Solidarnost od početka tvrdi da ne postoji suštinska podela između liberala i nacionalista u Srbiji, uprkos takvom postrojenju na predsedničkim i parlamentarnim izborima početkom 2008.
Oba krila vladajuće klase su, zapravo, smatrala da im je nužna pomoć spolja, tj. da su potrebni i Brisel i Moskva, radi uspotavljanja makroekonomske i geopolitičke stabilnosti. Ono što ih je razlikovalo bila je samo procena o tome da li će im naginjanje ka ekonomskoj, s jedne, ili ka energetskoj supersili, s druge strane, obezbediti bolji aranžman.
Ta se analiza potrvrdila nakon izbora. Koalicija ZES-SPS naginje prema Evropi, ali je takođe spremna na truli sporazum sa Rusijom, u zamenu za ruski veto na kosovsku nezavisnost u Ujedinjenim nacijama, po formuli: „NIS damo, Kosovo ne damo“.
Uspeh tog manevra prouzrokovao je rascep u SRS, upravo zbog toga što je sve većem broju glasača izgledalo kao da šešeljevska ratnohušačka politika ima manje izgleda od „pro-evropskog kursa“ da obezbedi dobar standard i odbrani državni suverenitet. Nikolić je to dobro primetio.
Doduše, sada je došlo do novog raspleta na ideološkom polju. Odmah pošto je ministar ekonomije i regionalnog razvoja Srbije, Mlađan Dinkić, 2. februara najavio da nije predviđeno raspisivanje novog tendera za RTB Bor, ministarka fi nansija Diana Dragutinović senzacionalno je izjavila da će se kapital koji će biti uložen u Bor najverovatnije preliti iz budžetskog fonda za zajedničko preduzeće „Fijata“ i „Zastave“.
Drugim rečima, vlada okrenuta modelu tržišnog fundamentalizma po uzoru na EU, prihvatila je potrebu da država povremeno interveniše u privredi i tako određene grane industrije sačuva od takmičenja na svetskom tržištu, obezbeđujući makar minimalnu alternativu ruskom gasu u nacionalnim okvirima. Takvu bismo reakciju prirodno očekivali tokom devedesetih od strane socijalista ili dvehiljaditih od strane radikala.
Do sada je bilo vidno da su se socijalisti i radikali po ekonomskim pitanjima približavali demokratama. Međutim, početkom februara je došlo do koraka u drugom pravcu. To je novi momenat u situaciji koja je nastala tek nakon što je postalo jasno da se strani investitori povlače i nakon prvog ozbiljnog znaka nepouzdanosti ruskog snabdevanja gasom, usled širih previranja između velikih sila.
Vladin korak u pravcu državne intervencije u ekonomiji svakako je značajan zbog toga što potvrđuje da je moguće regulisati privredu. Ipak, postavlja se pitanje: od strane koga i u čijem interesu?
U tom smislu, treća smernica u analizama Solidarnosti u ovom trenutku postaje veomo bitna. Već u prvom broju, Dragan Plavšić je na trećoj strani postavio našu kritiku bivših uređenja u tzv. „socijalističkim“ zemljama, kao u biti državnokapitalističkih tvorevina, u kojima je država funkcionisala kao kolektivni kapitalista, eksploatišući radničku klasu kako bi akumulirala kapital i bolje se takmičila na svetskom tržištu.
Takav pristup je otvorio mogućnost da se rešenje za ovu krizu traži ne u određenom stepenu nacionalizacije privrede u jednoj maloj državi, već u povezivanju regionalnog radničkog pokreta odozdo.
Vezanost za državni aparat i nacionalnu državu već se dokazala kao nemoćan odgovor imperijalističkom napadu tokom devedesetih godina. Za sve one koji ostaju ograničeni na nacionalne okvire, jedini odgovor na spoljašnji pritisak je oslanjanje na jednu ili na više velikih sila.
U trenutku kada se svetska privreda kreće sve brže u pravcu ambisa i naša vladajuća klasa ponovo gubi kompas, dalje oslanjanje na MMF ili „Gasprom“ može samo da nas uvuče još dublje u geopolitičko takmičenje Vašingtona i Moskve oko Balkana kao ključne energetske maršute.
Pritisci svakako postaju sve oštriji i regionalna previranja mogu iznenadno da prouzrokuju ekonomske poremećaje, nalik na gasnu krizu pri rusko-ukrajinskom sporu, ili čak vojne sukobe, nalik na konflikt između Rusije i Gruzije oko Južne Osetije.
Jedini saveznik za razvoj i mir kog radnička klasa u Srbiji ima su, stoga, radnice i radnici u susednim zemljama, jer smo upravo mi ti koji će plaćati ekonomski i vojni teret krize – samim tim, mi smo ti koji joj moraju pružiti najodlučniji otpor.
Najbolji dokaz za takvu perspektivu na Balkanu je grčki narodni ustanak od prošlog decembra. Tada se ubistvo jednog tinejdžera pretvorilo u varnicu koja je zapalila ogroman požar.
Taj požar lako može da se proširi čitavim Balkanom. Ne treba zaboraviti da smo i mi u Srbiji ne tako davno srušili jedan režim, jer je njegov opstanak na vlasti pretio dugim i bolnim periodom zaostalosti.
Organizovali smo se u školama i fakultetima, na radnim mestima i na ulicama. Da bismo oborili vlast morali smo da povežemo mnoštvo interesa odozdo. Ipak, političko vođstvo tadašnjeg pokreta nije predstavljalo interese najširih društvenih slojeva a, osim svrgavanja Miloševićeve autoritarne vladavine, pokret nije napravio dalje korake ka oslobađanju od stega klasne potčinjenosti.
Zbog toga je neophodno da već danas počnemo sa povezivanjem svih naprednih pojedinaca i pojedinki, u cilju izgradnje revolucionarne radničke partije u Srbiji i socijalističke federacije na Balkanu.