Predsednički izbori u Rusiji, održani 18. marta, okončani su očekivanom pobedom trenutnog predsednika Vladimira Putina. Iznova izabrani predsednik ostvario je u Rusiji do sada neviđen rezultat od 56.202.497 glasova, odnosno 76,65%. Međutim, sam izborni proces i njegovi rezultati govore upravo u prilog tome da u Rusiji ne postoji nikakva „demokratija“ kada je posredi održavanje državnokapitalističke klase na vlasti, a politička nestabilnost u zemlji sve je izraženija. Nakon godina krize, zaoštravanja hladnoratovske retorike izolacionizma, sveprisutnih represija i mera „štednje“, te porasta protestnog pokreta, Putin i njegova birokratska klika stoje pred ozbiljnim izazovima.
Šta režim nudi radničkoj klasi?
Izborna obećanja tokom proteklih 18 godina, koliko je Putin na vlasti u Ruskoj Federaciji, sve više gube bilo kakav dodir sa realnošću. Pred izbore 2012. godine, režim je mogao da računa na poverenje radništva, zavedenog u jednopartijski sistem tradicionalističkih vrednosti i potpunog izostanka alternative. Tada se povećanje životnog standarda, plata i penzija moglo učiniti ostvarljivim, a nacionalistički sentiment je, iako od sporednog značaja, bio prisutan. Međutim, 2018. godine nema sumnje da ruska ekonomija, devastirana krizom i ratovima, neće doživeti magični preporod; zanemarujući realne pokazatelje, Putin, pak, ponovo obećava sve i odjednom.
Doduše, u toku ove kampanje su ratnohuškačka retorika trke u nuklearnom naoružanju i pitanje odbrane nacionalnog suvereniteta Rusije izbili u prvi plan. Po brojnim navodima[1] stanovnika/ca Krima, lokalne vlasti su ove izbore predstavile kao drugi referendum o „krimskom pitanju“. Aneksija Krima sprovedena 2014. godine postala je oslonac legitimiteta Putinove vladavine (izbori su održani na dan njegovog prisvajanja), a ideološki okvir „opsednute tvrđave“ sve dublje se ukorenjuje u propagandne narative; istovremeno, socijalna baza režima tone u dugovima i preživljava na sve nižim platama.
Kao što smo već prenosili[2], represija nad „domaćim izdajnicima i stranim agentima“ porasla je do nebesa otkad su Rusiji uvedene sankcije zbog intervencije u Ukrajini. Krajem prošle godine, proganjanje pojedinih levih aktivista/kinja i organizacija preraslo je u pokušaj zabrane jednog od najborbenijih sindikata, Međuregionalnog sindikata „Asocijacija rada“, koji okuplja brojne radnike/ce iz automobilske industrije, po osnovu da je „strani agent“. Udar na radna, reproduktivna i životna prava žena sve je jači i sprovodi se uz potpuni pristanak, a ponekad i na inicijativu Ruske pravoslavne crkve. Prošle godine je dekriminalizovano nasilje u porodici, a fanatični pokret protiv prava na abortus se širi. Realni dometi konzervativne politike oslikavaju se u drastičnom porastu broja ljudi obolelih od HIV-a. Zbog zabrane seksualnog obrazovanja, stigmatizacije obolelih i konzervativnih politika, Rusija je trenutno poprište najveće epidemije HIV-a u Istočnoj Evropi i Centralnoj Aziji – procenjuje se da je samo u prvoj polovini 2017. godine oko 15.000 ljudi umrlo od simptoma koji se vezuju za AIDS.[3] Prava i životi pripadnika/ca seksualnih manjina u neverovatnoj meri su ugroženi. Informacije o koncentracionim logorima u Čečeniji određenim za mučenje gej osoba izazvale su šok i bes širom sveta. Najmanje 100 muškaraca bilo je mučeno u tim logorima, a trojica su ubijena. Predsednik Republike Čečenije, gde je Putin na ovim izborima osvojio 91,5% glasova, negirao je samo postojanje gej osoba u svojoj republici, i niko nije snosio odgovornost za učinjeno.
Politički sistem u Rusiji jedva da je prošao kroz bilo kakve promene u zadnjih 20 godina. Sve veća koncentracija moći u rukama birokratske klike okupljene oko predsednika na osnovu ličnog poverenja, cilj je svakih izbora održanih u toj zemlji od 2000. godine nadalje. Ali Putinova Rusija nesumnjivo srlja u sve dublju ekonomsku i političku krizu, a nezadovoljstvo raste srazmerno stopi eksploatacije i represije. Pitanje da li u Rusiji postoji pouzdana opoziciona snaga koja bi ujedinila glasove potlačenih i eksploatisanih i koja bi mogla da pobedi Putina na ovim ili sledećim izborima deluje donekle izlišno.
Sistemska i vansistemska opozicija
Pored Vladimira Putina, na ove izbore izašlo je još šestoro kandidata i jedna kandidatkinja. Četvoro njih uspelo je da osvoji više od 1%, a to su:
Pavel Grudinjin, kandidat Komunističke partije Ruske Federacije, koja je od raspada Sovjetskog Saveza doživela potpuno utapanje u politički establišment, najbolji je primer fiktivne opozicije sa nostalgičnim kvazilevim programom koji, uglavnom, privlači glasove penzionera/ki. Grudinjin, bivši član Putinove partije Jedinstvena Rusija, vlasnik agrarnog kombinata, kog socijalisti u Rusiji nazivaju „Staljinom od malina“, završio je na drugom mestu sa 11,8% glasova.
Vladimir Žirinovski, politički pajac ruskog parlamentarizma, kandidat Liberalno-demokratske partije, inače sestrinske partije Srpske radikalne stranke. Večiti „opozicionar“ Žirinovski u Rusiji je poznat po primanju isplata direktno iz Kremlja, a na ovim izborima osvojio je 5,67%.
Ksenija Sobčak, debitantkinja na izborima. Trebalo je da privuče liberalne glasove namenjene Alekseju Navaljnom i da razbije njegov pokret u slučaju da mu kandidatura ipak bude odobrena. Voditeljka na opoziciono nastrojenom kanalu Dožd i zvezda rijaliti šoua Dom 2 osvojila je samo 1,66%.
Grigorij Javlinski, lider liberalne partije Jabloko, kao i Žirinovski, već više od 20 godina sedi u opoziciji u Parlamentu, ali za razliku od njega nema bagaž kompromitujućih skandala i afera. Još jedna zajednička stvar im je odsustvo politike koja bi mogla da reši gorostasne probleme ruskog proletarijata – stoga je gospodin liberal osvojio 1,04%.
Jedinom vansistemskom opozicijom među navedenih četvoro mogla bi se smatrati Ksenija Sobčak, ćerka bivšeg gradonačelnika Sankt Peterburga i bliskog Putinovog saradnika još s početka njegove karijere. Međutim, slabi rezultati i odsustvo bilo kakve mobilizacije iza njene persone izvan velikih gradova, kao i činjenica da je nezadovoljstvo trenutno sabrano u pokretu oko Navaljnog, govore u prilog tome da ona neće pokušavati da stvori novu političku partiju. Svakako bi bilo potrebno da Sobčak nastupi kao ozbiljna i nezavisna političarka, nezavisno od ikakvog vladinog projekta.
Aleksej Navaljni nije uspeo da se kandiduje zbog krivičnih prijava i suđenja sa državom koja su i dalje u toku. Njegovom štabu bilo je izvesno da će do te zabrane doći, te je još pre nekoliko meseci u Rusiji započeta kampanja bojkota ovih izbora. Ona, međutim, nije dovela do ozbiljnih promena u izlaznosti koja je iznosila 67,5%, samo 2% manje nego 2008, odnosno 2% više nego 2012. godine, kada je izborna krađa podstakla masovne proteste širom Rusije. Protestni glas bio je ugušen hapšenjima demonstranata u okviru Bolotnaja procesa. Neregularnosti na ovim izborima nisu uspele da dovedu do promene u rezultatima.
Izbori u širem kontekstu
Po ustavu Ruske Federacije, osoba ima pravo da obavlja funkciju predsednika ukupno četiri puta, i to je bio jedan od razloga zbog kojih je 2012. godine predsednički mandat produžen sa četiri na šest godina. Putinov režim preduzima sve mere kako bi potpuna ekonomska i politička vlast ostala u rukama nekolicine poverenika, šefova državnih korporacija i odanih vlasnika privatnih firmi. Indirektni sukob SAD i Rusije u Siriji i Iranu, kao i sve očajniji pokušaji Putina da se usprotivi širenju NATO-a u Evropi diktiraju potrebu za povećanjem budžetskih izdataka na naoružanje. Nekoliko desetina hiljada zaposlenih u javnom sektoru doživeli su prošle godine „zamrzavanje“ plata na po pet do sedam meseci, dok Vlada sprema novi projekat podizanja starosne granice za odlazak u penziju. Izdaci za penzionere/ke smanjuju se iz godine u godinu, a institucija za socijalnu brigu sve je manje.
Kao jednu od posledica svetske ekonomske krize od 2008. godine naovamo možemo identifikovati definitivno skretanje vladajućih klasa udesno, kao i sve češće udare na demokratska prava. Prošle godine smo se na brojnim primerima uverili u to kako svetske imperijalističke institucije reaguju na autoritarne poteze lokalnih političkih i ekonomskih elita: od strahovitog gaženja po pravu naroda Katalonije na samoopredeljenje, preko pobede krajnjih desničara na izborima u Austriji i ulaska fašista iz AfD-a u nemački parlament, do sve veće konsolidacije vladajuće klase u SAD, koja sve ubedljivije staje iza Donalda Trampa. Sve izraženija represija kapitala u nameri da teret krize koja se i dalje širi svetom prenese na radno stanovništvo zahteva od levih snaga odlučno i beskompromisno organizovanje. Kao što vidimo, pod udarom vladajuće klase sve češće se nalaze najosnovnija ljudska prava i demokratske procedure.
Za revolucionarnu levicu u Rusiji neophodno je da pronađe način da zajedno sa borbenim sindikatima radi na širenju istinski demokratskog pokreta radničke klase. Rusija je zemlja izraženih nejednakosti, gde se ogroman deo bogatstva gomila u rukama poslovno-birokratske klike koja silom suzbija svaki pokušaj otpora. Ali u radničkoj klasi rađa se nova, revolucionarna svest. Socijalističke organizacije koje učestvuju u masovnim protestima prethodnih godina počele su da se ujedinjuju, a na hiljade mladih ljudi u Sibiru, na Uralu i u drugim oblastima Rusije agituje u sve učestalijim štrajkovima. Naime, omladinska organizacija Iskra, koja broji nekoliko hiljada članova i članica, zvanično je ušla u Ruski socijalistički pokret koji nastavlja da koordiniše aktivnosti sa Revolucionarnom radničkom partijom. Takav pokret mogao bi da preraste trenutnu formu protesta koju otelovljuje Navaljni – jednom kada postane dovoljno jak, a nesumnjivo je da će umeti da ponudi adekvatnu alternativu zvaničnim snagama „levice“ okupljenim u KP Ruske Federacije.
Možda je ovo zaista poslednji Putinov mandat.
[1] Videti: https://meduza.io/en/feature/2018/03/19/the-results-of-russia-s-2018-presidential-election
[2] Videti: http://marks21.info/ko-se-protivi-putinu-u-rusiji/
[3] Više u tekstu: https://www.politico.com/magazine/amp/story/2018/02/25/russia-hiv-aids-epidemic-social-conservatism-orthodox-church-217011