Beogradski izbori kao ogledalo stvarnosti[15 min. za čitanje]

Dve nedelje nakon izbora u glavnom gradu, pravimo osvrt na karakter i domete kampanje u kojoj smo i sami učestvovali, analiziramo rezultate i izvlačimo lekcije za nastavak borbe na ulicama.

Konsolidacija režima i referendumska atmosfera

Pobeda liste Aleksandra Vučića na beogradskim izborima, na kojima je odnela skoro 45% glasova, osvojivši 64 mandata u Skupštini grada[1], samo je još jedna u nizu pobeda koje obezbeđuju prividnu nepokolebljivost režima. Kao i na vanrednim parlamentarnim izborima 2016. godine i na predsedničkim izborima prošle godine, atmosfera kojom je odisala ovogodišnja kampanja mogla bi se nazvati referendumskom. Vučić je, s jedne strane, bio primoran da odstupi od brojnim aferama kompromitovanog gradonačelnika Siniše Malog i da borbu za gradsku vlast predstavi kao svoju ličnu borbu protiv „tajkunskih bandi“ čiji su kandidati Dragan Đilas, bivši gradonačelnik i medijski magnat, i Aleksandar Šapić, bivši vaterpolista i predsednik opštine Novi Beograd. S druge strane, takav pristup kampanji mogao bi se nazvati prirodnim za SNS, u čijem je neposrednom interesu da se stvarna politička i ekonomska pitanja, čak i na nivou grada, prećutkuju. Delimični pristanak opozicije na postavljanje referendumskog pitanja „za ili protiv Vučića“ kao glavnog na ovim izborima nije ništa drugo do indikator njene političke impotencije, ali je i taj pristanak donekle nasleđen.

Na predsedničkim izborima 2017. godine, mesijansku figuru u „borbi protiv naprednog zla“ predstavljao je Saša Janković, dok je Vuk Jeremić bio drugi istaknutiji kandidat opozicije. Tada je, kao i prethodnih nekoliko meseci, liberalna javnost brujala od negodovanja na odbijanje antivučićevskih snaga da se ujedine i ispostave zajedničkog kandidata koji bi mogao da „pobedi Vučića“. Ni poraz Jankovića i Jeremića nije pomogao liberalnoj javnosti da ne zaobiđe činjenicu da nijedan od dotičnih opozicionih lidera, baš zbog jednostranosti referendumskog pristupa politici, nije bio u stanju da ponudi ni dobar program, a ni partijsku strukturu. Jankovićev pokret u pokušaju raspao se već na jesen, a Narodna stranka Vuka Jeremića, premda jeste pokušala da osmisli program, bila je u velikoj meri iskompromitovana političkom prošlošću i oportunizmom svojih osnivača.

Povratak Dragana Đilasa u politiku pokazao se kao donekle osvežavajući faktor, zbog kog se predviđala velika izlaznost na gradskim izborima. Objedinivši na jednoj listi nove stranke i pokrete Jeremića, Jankovića i Borka Stefanovića, i istakavši sebe kao kandidata za gradonačelnika, Đilas je sklopio nešto što bi se moglo nazvati DS-ovim Frankenštajnom. Ono što je trebalo da udahne novi život u politički leš Demokratske stranke bila je blago radikalizovana socijalna retorika s kojom se Đilas vratio u političku arenu. Vlasnik nekoliko marketinških agencija, kao i brojnih nekretnina u Srbiji i inostranstvu, bivši gradonačelnik Beograda – pod čijim mandatom su, između ostalog, potpisani ugovor o javno-privatnom partnerstvu sa Apex-om, kojim je određeno propadanje Gradskog saobraćajnog preduzeća, kao i ugovor o izgradnji mosta na Adi, a pendrekom je sprovođena getoizacija Roma – pokušao je ne samo da se vrati u politiku, već i da uđe u modu. Naglašeniji socijalni momenat u njegovoj retorici može se tumačiti kao pokušaj aproprijacije globalnih antikapitalističkih trendova – koji u Srbiji imaju utemeljenje u građanskim protestima i radničkim borbama poslednjih godina – od strane buržoaske opozicije u borbi za političku vlast.

Ipak, autentična nositeljka duha i zahteva tih borbi bila je lista Inicijative „Ne da(vi)mo Beograd“, u čijoj kampanji smo učestvovali i mi. Lista Inicijative prva je predstavila program kojim su adresirani mnogi problemi običnih i radnih ljudi u Beogradu, kao što su radna prava, polna jednakost i rodna ravnopravnost, funkcionisanje javnih preduzeća, bazična ekološka i brojna druga pitanja. Inicijalno udruženi u borbi protiv urušavanja javnih dobara i prostora, aktivisti i aktivistkinje Inicijative, ne prihvatajući Đilasove pozive da se utope u njegovu koaliciju, izašli su na izbore kako bi borbe iz godine u godinu vođene na ulicama Beograda dobile glas i u gradskoj skupštini.

Ostali dobro poznati akteri na beogradskim izborima ostali su raštrkani pred njenim novonametnutim vođstvom. Politička matica Đilasove koalicije, Demokratska stranka, okupila je drugi deo svojih renegata u koaliciji pod nazivom „Da oslobodimo Beograd“, uključujući Socijaldemokratsku stranku bivšeg predsednika Srbije Borisa Tadića, Novu stranku Zorana Živkovića i Zelenu ekološku partiju… ko god bili ti ljudi. Pokret Dosta je bilo stupio je u sramotnu koaliciju s Dverima, čime je praktično legitimisao krajnju desnicu u cilju prelaženja cenzusa. Ljubiša Preletačević Beli odvojio se od svog pokreta Samo jako i samostalno nastupio na izborima, kao i Aleksandar Šapić.

Finalno, stanovnici i stanovnice Beograda stavljeni su pred izbor od 24 liste. Datu situaciju predsednik Republike nazvao je „festivalom demokratije“. Kao što smo se uverili neposredno učestvujući u kampanji, ovi izbori bili su nešto sasvim drugo.

Grad po meri investitora, kampanja po meri SNS-a

Iako su izbori raspisani 15. januara, kampanja je počela znatno ranije. Zbog pritiska javnosti povodom brojnih afera – od projekta „Beograd na vodi“, preko stanova u Bugarskoj, do novogodišnje rasvete i postavljanja možda najskuplje jelke na svetu na Trgu republike, gradonačelnik Siniša Mali bio je primoran da se povuče iz prvog plana, ali je svejedno završio na listi SNS-a, kao i njegov saradnik, gradski menadžer Goran Vesić. Vučić je tu priliku iskoristio da istakne svoju personu i mitologiziranu istoriju uspeha SNS-a, dobro zaokruživši praksu Demokratske stranke dok je još bila na vlasti. Pored Vučića, zloupotrebom svojih funkcija zarad uspeha kampanje istakli su se i premijerka Ana Brnabić, te ministri Vulin, Stefanović i Šarčević.

Naravno, bezobzirno trošenje para iz budžeta na „potrebe“ kampanje nešto je što se podrazumeva kada bilo koja vladajuća partija u nju ulazi. Međutim, potpuna hegemonija SNS-a u medijima – gde je, prema navodima organizacije Transparentnost Srbija, učestvovala sa 70% troškova (oko 2 miliona evra!) na TV stanicama i 77% (oko 300.000 evra) u štampi[2] – očigledno nije dovoljna. Selektivnom primenom Zakona o budžetskom sistemu, na osnovu kog je na snazi zabrana zapošljavanja u javnom sektoru, režim je na odgovorne pozicije u javnim preduzećima doveo svoje kadrove, obezbeđujući klijentelistički odnos između javnog sektora i vladajuće partije. Naime, kao što smo videli na primeru GSP-a[3], zaposleni u tim preduzećima ucenjuju se od strane uprave kako bi se SNS-u obezbedili kapilarni (sigurni) glasovi. Taj način sticanja „poverenja i podrške“ nikako nije jedini. Kupovina glasova takođe je čest fenomen, što je potvrđeno isplatom 208,5 miliona dinara stanovnicima/ama gradskih opština Obrenovac, Barajevo, Vračar, Grocka, Sopot i Lazarevac preko Centra za socijalni rad neposredno pred izborni dan, tokom kog su vođeni paralelni glasački spiskovi kako bi se utvrdilo ko je izašao da glasa za Vučića, a ko će, možda, izgubiti posao.

Kampanja Inicijative „Ne da(vi)mo Beograd“, uz sve nedostatke, ipak je bila drugačija od onoga što je zvanična opozicija ponudila. Neki od tih nedostataka jesu slaba organizaciona struktura i neodlučnost u retorici, koja je tokom kampanje lavirala između umereno leve i „postideološke“ pozicije. Takvim pristupom, Inicijativa nije uspela da se direktnije obrati tradicionalno apstinentskom glasačkom telu – mladima i siromašnima, niti da izvrši uticaj na radničku klasu. Nedovoljna politička jasnoća u javnom nastupu isprečila se na putu uključivanja većeg broja ljudi u kampanju (i na biralištima), ali i radikalizacije za koju program Inicijative predstavlja sasvim solidnu podlogu. Tako su akcije održane u poslednjih nekoliko dana kampanje – protiv Bus Plusa i komunalne policije, kao i za solidarno korišćenje napuštenih i nekorišćenih javnih prostora i za javna preduzeća oslobođena stega privatizacije i partokratije – pokazale da radikalni sadržaji odjekuju kod mnogo većeg broja ljudi koje politička ponuda nema čime da zainteresuje. Uz to, može se primetiti i da su određene teme koje je tek Inicijativa stavila na dnevni red doprinele skretanju celokupnog narativa kampanje koliko-toliko ulevo, utkavši se i u politički mejnstrim. Tako smo mogli čuti Đilasova obećanja da će demokratiju vratiti mesnim zajednicama i raskinuti ugovor o izgradnji spalionice u Vinči, a Dveri su širom otvorile dveri sloganu Inicijative „Protiv investitorskog urbanizma“. Progresivne borbe su te koje diktiraju teme izvan uobičajenih međusobnih prepirki političara – ali se za te teme moramo neprestano boriti kako bi zadržale svoj politički dom.

Ni ova kampanja nije bila lišena blaćenja opozicionara – kako od strane vlasti, tako i međusobnog. Optužbe za sve moguće krađe, od novca iz gradske kase do tema kampanje, unakrsno su ispaljivane uzduž i popreko predizbornog bojnog polja. Na taj način je tema gradskog metroa došla u prvi plan, uz sve tobožnje pokušaje lidera opozicije Đilasa da ispostavi drugačiji pristup politici grada. Fokusiranje glasačke dileme na pitanje „za ili protiv Vučića“, a ne na alternativnu politiku ni u ovom slučaju nije dovelo do veće izlaznosti, a kamoli do nekog značajnijeg uspeha opozicije.

Apatija u apsolutnim brojevima

Izborni rezultati nisu mogli da iznenade, jer se, s(k)u(p)štinski, ništa nije promenilo. Ako uporedimo rezultate ovogodišnjih izbora za Skupštinu Beograda sa onima iz 2014. godine, odnosno brojeve mandata koje su poslaničke grupe osvojile, videćemo da je odnos snaga ostao manje-više isti. Lista Aleksandra Vučića pobedila je sa 64 osvojena mandata, za jedan više nego 2014. godine; Đilasova lista dobila je 26 mandata prema 22, skupštinska mesta Dačićeve liste prepolovila su se sa 16 na 8, a umesto liste DSS-a, koja je 2014. godine osvojila 9 mesta, u skupštinu je ušlo 12 poslanika sa liste Aleksandra Šapića.

Prema podacima organizacije Transparentnost Srbija, od 24 liste koje su učestvovale na izborima njih 14 nije dobilo ni 1% glasova, samo su četiri prešle cenzus, a za pet je glasalo manje ljudi nego što je dalo potpise za njihovu kandidaturu. Među raznovrsnim trojanskim konjima ispod cenzusa našle su se i dobro poznate opozicione i poluopozicione opcije kao što su DS, DSS, SRS, LDP, DJB i Dveri. Pri tome, od svih njih je samo koalicija neoliberala i šovinističke desnice uspela da osvoji više glasova od debitantske liste NDB-a – i to samo 3500 glasova više. Nije neumesno pretpostaviti da je određeni broj ljudi glasao za njihovu listu samo zbog njenog imena, koje odista prenosi raspoloženje većine stanovnika i stanovnica Beograda: „Da ovi odu, a da se oni ne vrate“. Pa ipak, „ovi“ nisu otišli, a „oni“ se donekle jesu vratili, predvođeni dvema moćnim figurama koje su upregle političku i ekonomsku mašineriju koja im stoji na raspolaganju i (neravnomerno) raspodelile glavninu biračkog dela.

Analizirajući statističke podatke o svim izborima održanim od 2016. godine naovamo, možemo zaključiti da je većina stanovnika/ca Beograda ostala duboko nezainteresovana „demokratskim“ procesima. Naime, 2016. godine, kada su paralelno bili održani izbori za lokalne samouprave i za Narodnu skupštinu, izlaznost u Beogradu bila je samo 52%, oko 840.000 ljudi. Na predsedničkim izborima 2017. godine, zbog građanskog interesovanja za Sašu Jankovića i srazmernog povećanja ucena i represije od strane vlasti, izlaznost je porasla do blizu 56%, odnosno oko 915.000 ljudi. Na ovim izborima izlaznost je pala za više od 100.000 i činila je 51%, odnosno oko 814.000 ljudi, uz sve ideološke, političke i tehničke manevre vlasti i opozicije.[4] Dragan Đilas uspeo je da pobedi u samo dve opštine, i to na Starom gradu i Vračaru. Na svim ostalim opštinama pobedu je odnela lista Aleksandra Vučića.

Gorepomenute malverzacije u Centru za socijalni rad ovako su uticale na izlaznost i rezultate glasanja:

Izlaznost (u %) Glasanje za SNS (u %)
Lazarevac 60% 52%
Barajevo 49% 60%
Obrenovac 52% 59%
Sopot 51% 64%
Grocka 48% 57%
Vračar 52% 28% (!)

 

Navedene opštine, sem Vračara, jesu opštine radničke klase. U Lazarevcu, rudarskom kraju koji nije do kraja deindustrijalizovan i u kojem opozicione liste nisu sprovodile vidljivu kampanju, izlaznost je iznad proseka, ali je i tu opala u odnosu na prošlogodišnje izbore, kada je izašlo 65% glasača/ica, odnosno 34.000 ljudi. Đilas je u toj opštini osvojio nešto iznad 10%, tj. samo 3.132 glasa.

Ipak, u drugim radničkim krajevima izlaznost ne prelazi 55%. To govori o neuspehu glavne opozicione struje koju Đilas predvodi da osvoji poverenje većinskog dela radničke klase, čak i ako uzmemo u obzir do koje mere je radnička klasa ucenjena i ugnjetena. Izborna apatija vlada većinskim delom stanovništva Srbije, a opozicioni lideri mogu samo da maštaju o rezultatima iz 2000. godine, kada je izlaznost premašila 70%. Doduše, današnji opozicionari su zbog apatije biračkog tela ukinuli kvorum za priznavanje legitimnosti izbora na republičkom nivou 2011. godine.

Odakle dolazi promena?

Ogromna razlika u glasovima između centralnih i perifernih delova grada govori o tome da ujedinjena opozicija ne može da ostvari uverljiv rezultat ni na svom jedinom polju političke borbe – elektoralnom. Đilasov poziv opoziciji da se ujedini na republičkom nivou kako bi na sledećim parlamentarnim izborima nastupila sa zajedničkim predsedništvom i stručnim timovima teško da će uroditi zadovoljavajućim plodom, jer se nastavlja u istom maniru nostalgičnog putovanja ka sveujedinjenoj Demokratskoj stranci. Šanse da se naredna kampanja ne pretvori u još jedno „Ua, Vučić“, uz sve pokušaje aproprijacije popularnih društvenih borbi, u većoj meri zavisi od eventualnog pada popularnosti samog Vučićevog režima, negoli od rasta popularnosti Dragana Đilasa i njegovih partnera. Međutim, rizik da Đilasov levopopulistički narativ zauzme prazno mesto za ikakvu, makar i retoričku levicu na zvaničnoj političkoj sceni i dalje postoji. Stoga bi aktivisti i aktivistkinje koji su učestvovali u kampanji Inicijative „Ne da(vi)mo Beograd“ trebalo da precizno lociraju odakle najavljena promena dolazi.

Inicijativa je nesumnjivo postigla dobar rezultat, kao neko ko na izbore izlazi po prvi put i imajući u vidu uslove u kojima se kampanja odvijala. Međutim, kako je Vladimir Unkovski-Korica već potcrtao u svojoj klasnoj analizi[5] izbora, ona nije uspela da ostvari bilo kakav značajan rezultat među radničkom klasom u Beogradu. Ovde se ne postavlja pitanje da li će Inicijativa uz podršku levih snaga da učestvuje na sledećim izborima, već koliko svojim trenutnim pristupom politici može da dopre do glasača/ica iz radničke klase kako bi ih ohrabrila da se nezavisno organizuju – nezavisno od partija establišmenta, pa možda i Inicijative same.

Brojni štrajkovi i progresivni protesti koji su se odvijali prošle godine ostali su većinskim delom atomizovani, nepovezani i poraženi. Politička snaga koja želi da donese korenitu promenu u Srbiji mora poći od analize trenutne političke i ekonomske situacije u njenom istorijskom razvoju. Kako nas poučava iskustvo petooktobarske revolucije, organizovana i borbena radnička klasa može da iznese revoluciju na svojim plećima, ali kako ne bi pristajala na ustupke koje joj u različitim oblicima nudi buržoaska opozicija, ma koliko progresivna bila, klasi je potrebno radikalno vođstvo na putu ka ostvarenju njenih političkih zahteva. Nivo političnosti na kojem vladajuća klasa veštački održava naše društvo svojim velikim referendumskim i nacionalnim pitanjima ne govori u prilog tome da smo iole blizu situaciji koja bi se mogla nazvati revolucionarnom. No, ako želimo da promenimo tok istorije, moramo iz nje da učimo.

Socijalisti i socijalistkinje moraju da se bore za kompletnu promenu trulog političkog sistema koji prikriva i legitimiše devetnaestovekovnu stopu eksploatacije, napade na prava i živote žena, koji se poigrava nacionalističkim mitovima i ratnohuškačkom politikom, ne staje na put ksenofobiji prema izbeglicama i žrtvama ratova i guši javnu raspravu skoro potpunom kontrolom nad medijima. Popularne borbe, ukoliko se povežu i jasno politički artikulišu tako da direktno adresiraju one u čijem se interesu vode, tako da ih učine akterima promene za sebe, mogu odnositi pobede. Inicijativa „Ne da(vi)mo Beograd“ napravila je još jedan korak napred u tom smeru, i zato nastavljamo da zajedno radimo na povezivanju i produbljivanju progresivnih borbi u našem gradu i šire. U okviru kolektiva Združena akcija Krov nad glavom, koji sprečava prinudna iseljenja pojedinaca/ki i porodica u režiji spregnutih banaka i izvršitelja, prošle nedelje smo okupirali ekspozituru Eurobanke kako bi odustala od iseljenja porodice Maurer (juče bez najave i naprečac iseljene), a sledeće nedelje, 22. marta, organizujemo protest povodom godišnjice samoubistva Dragana Mladenovića, bivšeg radnika Goše, kao i svih ostalih ljudi koje su neizdrživi uslovi života naterali da ga sebi oduzmu.

Nijedna politička snaga ne može da promeni svet bez fizičke snage obespravljenih i potlačenih. Promena dolazi iz njihovih ruku.

[1] Svi statistički podaci preuzeti su sa sajta: https://www.izbori.live

[2] Više na: https://www.danas.rs/politika/transparentnost-neophodno-poboljsanje-propisa-i-aktivnosti-drzavnih-organa-u-kontroli/

[3] Izveštaj dostupan na: https://marks21.info/represija-u-gsp-u-ko-sme-da-vodi-kampanju/

[4] Statistički podaci o izlaznosti moraju se analizirati uz veliku dozu rezerve zbog mahinacija u ažuriranju biračkih spiskova i brojnih slučajeva masovnog prijavljivanja ljudi koji žive izvan Beograda neposredno pre izbora.

[5] Tekst (na engleskom jeziku) dostupan na: http://www.criticatac.ro/lefteast/belgrades-municipal-elections/