Dok pukovnik Gadafi nemilosrdno ubija svoje protivnike neki pozivaju na oživljavanje koncepta „humanitarne intervencije” – vojnog odgovora drugih zemalja, pod izgovorom zaštite ljudskih prava.
Razlozi za intervenciju su različiti.
Deo podrške toj ideji potiče iz zgroženosti nad Gadafijevim delima. Neki izgnanici iz Libije i neki od pristalica u Egiptu pozivaju na neku vrstu intervencije – poput zone zabrane letova nad Libijom. Iako je takav stav razumljiv, on u najmanju ruku otuđuje revoluciju u Libiji od libijskog naroda.
Još zloslutnije je pismo koje su pristalice neokonzervativnog Projekta za novi američki vek poslale američkom predsedniku Baraku Obami, zahtevajući vojnu intervenciju kako bi se zaustavila „moralna i humanitarna katastrofa” i „okončao” Gadafijev režim.
Za druge u vašingtonskom političkom establišmentu, stvarna opasnost tek predstoji jednom kada Gadafi padne – stručnjaci za „bezbednost” predviđaju propalu državu kojom će se Al Kaida proširiti kao kuga.
Akademik Bernard Luis smatra da Arapi „jednostavno nisu spremni za slobodne i poštene izbore”.
Nekadašnji britanski ambasador u Libiji, ser Ričard Dalton, zalaže se za „oružanu humanitarnu intervenciju” kako bi se sprečili post-revolucionarni neredi i obezbedila nafta.
Desničar Jon Gont predlaže slanje SAS trupa (britanske specijalne vojne snage – prim.prev.) u Libiju kako bi se zaštitili „naši” (britanski – prim. prev.) naftni interesi, sa manjim osvrtom na „zaštitu” Libijaca.
Ipak, lekcija iz Iraka poručuje da uvek možeš pogoršati stvari. Koliko god režim bio loš, okupacija i rat ubijaju i sakate još više ljudi. U Iraku je rat koji predvode SAD pobio oko milion ljudi, a četiri miliona oterao u izbeglištvo.
Pečat
Gadafi jeste brutalan, ali bi morao još dosta da se potrudi da bi dostigao taj nivo. Uz to, britanska i američka vlada bi volele da se umešaju kako bi učvrstile svoj autoritet unutar regionalnog sistema i njegovih resursa.
Javila se i ideja, opovrgnuta u Egiptu i Tunisu, da demokratija nije proizvod snage naroda već vojne sile zapadnih zemalja.
Imperijalističke snage koje su u poslednje vreme bile Gadafijevi (kao i Ben Alijevi i Mubarakovi) saveznici sada su navodno zastupnici ljudskih prava.
Ovo je stara ideja, sa prošlošću natopljenom krvlju.
Istorija humanitarnih intervencija došla je u prvi plan tokom XIX veka. Tada su liberali, poput britanskog filozofa i kolonijalnog zvaničnika Džona Stjuarta Mila, zagovarali kolonijalizam pod izgovorom da je po sredi misija civilizovanja.
Opravdavali su imperijalizam liberalnim jezikom koji je isticao navodne koristi za kolonijalizovane narode.
U kontekstu Hladnog rata i dekolonijalizacije, SAD su vojnim nasiljem pružile potporu marionetskim režimima, pod izgovorom da su ti režimi nudili modernizaciju naspram „totalitarne” komunističke alternative.
To opravdanje urušilo se u Vijetnamu.
Od 1989. pa nadalje, bivši levi i liberalni intelektualci očekivali su od SAD da zaustavi „genocid” na Balkanu i van njega.
Ideja je bila da su u svetu podeljenom između demokratije i raznih nacionalističkih i religijskih strujanja SAD na strani demokratije.
Narodima Trećeg sveta je, navodno, bilo potrebno još više američkih intervencija, a ne manje. Rezultat je bila serija krvavih intervencija u Jugoslaviji, a potom i Avganistanu i Iraku.
Ono što „humanitarni intervencionisti” ignorišu je to da su imperijalističke sile na koje se pozivaju oduvek bile najdosledniji protivnici demokratije i ljudskih prava.
Pred njihovim očima narodi dokazuju da su sasvim sposobni da sami sebe oslobode.