Proteklih nekoliko godina svedočili smo krahu sistema socijalne zaštite i rapidnom urušavanju svakog minimuma socijalne pravde. To je, u određenim slučajevima, nemali broj ljudi platio životom. Korisnici socijalne pomoći morali su da čiste sneg, prošlog leta dve žene i jedno dete ubijeni su u centrima za socijalni rad, stopa femicida se ne smanjuje, sve više ljudi pod konstantnom je pretnjom da, zbog neefikasnog sistema socijalne zaštite i investitorskih špekulacija, bude izbačeno iz svojih domova. Nacrt zakona o izmenama i dopunama zakona o socijalnoj zaštiti, čija se nevidljiva i kratka javna rasprava (od sredine jula do početka avgusta) završila 5. avgusta, ima za cilj da uvede ili podigne na viši pravni nivo dosadašnje prakse koje će najranjivije grupe gurnuti u još dublje siromaštvo i zavisnost od milostinje države. Drugim rečima, ovo je udarac režima koji kurs neoliberalnog odumiranja socijalnih servisa okreće udesno. Grupa nevladinih organizacija (Trag fondacija, Autonomni ženski centar, A 11 – Inicijativa za ekonomska i socijalna prava, Evropski pokret u Srbiji, Astra, Inicijativa za razvoj i saradnju, Građanske inicijative, SeCons – Grupa za razvojnu inicijativu, Nacionalna koalicija za decentralizaciju, Fondacija centar za demokratiju, CRTA) pokrenula je peticiju (https://ukljucise.tragfondacija.org/) za povlačenje Nacrta, koji bi trebalo da uskoro prođe skupštinsku proceduru.
Šta donose ove zakonske izmene?
Prinudni rad
Najpre, legalizaciju prisilnog rada, jer je predviđeno da radno sposoban pojedinac/ka pravo na socijalnu pomoć može ostvariti samo ako u poslednjih šest meseci nije odbio/la učešće u javnim radovima. Još 2014. godine Vulin je, kao tadašnji ministar rada, doneo uredbu koja je otpočela ovu novu politiku „zbrinjavanja” socijalno ugroženih, a Ustavni sud već više od tri godine nije se oglasio povodom očigledne neustavnosti ove odredbe. No, ovaj korak dalje u gaženju socijalnih prava ne signalizira samo ono što već znamo – da neoliberalna država ukida javno finansirane servise, a odgovornost za nesigurnost i siromaštvo svaljuje na pojedince. Budući da je borba protiv siromaštva i nezaposlenosti u uslovima začaranog kruga politike privlačenja direktnih stranih investicija unapred osuđena na propast, ozakonjena eksploatacija socijalno najugroženijih znači upravo priznanje da će se država sve manje pretvarati da preduzima određene mere za pomoć ljudima koji žive u ekstremnom siromaštvu, već će zakonski regulisati prinudni rad. To će korisnicima socijalne pomoći dodatno smanjiti mogućnost za izlazak iz siromaštva (jer vreme provedeno na prisilnom radu svakako utiče na organizaciju poslova u domaćinstvu, mogućnost traženja dodatnih izvora zarade i sl.). Takođe, za radno sposobne korisnike prava na novčanu pomoć novi zakon predviđa primanje pomoći samo tokom devet meseci kalendarske godine, što deluje kao neverovatan cinizam zakona koji izgleda kao strategija za kriminalizaciju siromaštva i cementiranje svih postojećih oblika diskriminacije.
Odustajanje od sprečavanja nasilja prema ženama
Kao što je ovim Nacrtom poslata jasna poruka ne samo o odustajanju od brige za najsiromašnije već i o njihovom kažnjavanju prisilnim radom, kada se radi o daljem srozavanju postignutog nivoa ženskih prava, država nastavlja da u praksi negira pravo žena na život bez nasilja. Usluge socijalne zaštite zakonski se mogu klasifikovati kao opšte i specijalizovane. Budući da je rodno zasnovano nasilje kompleksan problem koji se mora rešavati uzimajući u obzir rodnu nejednakost u svakom segmentu društva – pravu, ekonomiji, porodici, kulturi – te da zahteva saradnju najiskusnijih ljudi iz različitih sfera pravno-socijalno-psihološke zaštite, usluge socijalne zaštite za žene žrtve nasilja i decu žrtve i svedoke nasilja u porodici morale bi biti klasifikovane kao specijalizovane. Svrstavanje ovih usluga pod opšte u okviru Nacrta, učinilo je nevidljivim sve one mere neophodne žrtvama nasilja da iz nasilja izađu, što znači da su ovim Nacrtom zakona o izmenama i dopunama zakona o socijalnoj zaštiti izostavljene usluge sigurne kuće i besplatnog SOS telefona na teritoriji cele Srbije za žene žrtve nasilja, kao i programi podrške deci svedocima nasilja u porodici.
Patrijarhalna svest, sistemska needukovanost zaposlenih u socijalnim službama o problemima rodno zasnovanog nasilja u susretu sa zabranom zapošljavanja u javnom sektoru kao jednom od mera „štednje“, zbog čega se konstantno rastući broj predmeta raspoređuje na isti (ili manji) broj zaposlenih, dovela je do smrti mnogih žena žrtava porodičnog i partnerskog nasilja, jer nadležni centri nisu reagovali pravovremeno. Potpuni slom socijalne zaštite žena, pri čemu to što mnogi zaposleni u ovim službama rade u katastrofalnim uslovima ne može biti opravdanje za to što je, usled njihove nebrige ili neadekvatnog reagovanja, neko izgubio život, ogoljen je u julu prošle godine, kada su u roku od nedelju dana dve žene i jedno dete po istom obrascu ubijeni u dva različita centra za socijalni rad.
Korisnice i korisnici raznih usluga, od besplatne pravne pomoći do slučajeva hitnih intervencija kada se radi o žrtvama nasilja i žrtvama trgovine ljudima, što je do sada najvećim delom obavljao civilni sektor, jesu nova meta politike stezanja kaiša, a same te usluge, ali i određena infrastruktura koju je NVO sektor izgradio postaju „kolateralna šteta“. To znači da će mnoge od tih usluga direktno ili indirektno biti poništene u praksi, a očigledna je i namera zakonodavca da se sva odgovornost prebaci na ionako potkapacitirane centre za socijalni rad. Vlast u Srbiji tako vrši dvostruku ofanzivu na žene: populacionom politikom čiji je cilj pretvaranje žena u sve fleksibilniju i višestruko prekarizovanu, a time i jeftiniju radnu snagu, te promenama zakonskih okvira koji institucijama omogućavaju da se sve manje bave nasiljem prema ženama i drugim oblicima tlačenja koji neproporcionalno pogađaju žene.
Ukidanje prava na obrazovanje najsiromašnijoj deci
Naravno, iluzorno bi bilo verovati da je pravedna i dosledno sprovedena zakonska reforma unutar kapitalističkog sistema dovoljna da potpuno iskoreni akutne probleme najpotlačenijih grupa, a kamoli sâmo postojanje raznih oblika socijalne isključenosti. Međutim, u trenutnom odnosu snaga između radničke klase, ženskog pokreta, progresivnih borbi, s jedne, i vladajuće klase, sa druge strane, svaka zakonska promena ukazuje da kapital, uz svesrdnu podršku desničarske vlasti, priprema nove udare na radna i socijalna prava i zato je važno pružati im otpor. Primera radi, javnost je nekoliko godina pripremana, pričom o blagodetima dualnog obrazovanja u Austriji i Švajcarskoj, na normalizaciju pomeranja granice između perioda školovanja i izlaska na tržište rada. Zatim se u široj javnosti vrlo lako pristalo na ideju da je zapravo u interesu dece iz najsiromašnijih slojeva da već sa 14, 15 godina „donose neki dinar u kuću“, pri čemu se potpuno ignorisala činjenica da se dualnim obrazovanjem uvodi praksa prema kojoj samo određeni slojevi društva imaju pravo na obrazovanje, a time i na mogućnost socijalne pokretljivosti, dok je najnižim društvenim slojevima, usvajanjem Zakona o dualnom obrazovanju 2017. godine, i formalno „omogućeno“ da što ranije budu uvučeni u proces eksploatacije. Zakon o dualnom obrazovanju raskrstio je sa idejom da je pravo na obrazovanje socijalno pravo svih ljudi. Zato ne treba da nas čudi što istovetnu logiku slede i odredbe Nacrta o izmenama i dopunama zakona o socijalnoj zaštiti, jer se pravo na novčanu pomoć dece iz socijalno ugroženih porodica uslovljava redovnim školovanjem i ostvarivanjem određenog uspeha (npr. deca koja padnu razred gube pravo na pomoć).
Umesto da socijalna pomoć bude upravo to – podsticaj da se može ostvariti neko bazično pravo dostupno većini stanovništva, pristup obrazovanju – država od najugroženijih sada zahteva da se postigne „rezultat“ da bi se ostvarilo pravo da se preživi. To će produbiti diskriminatorske prakse, jer će na taj način Zakon o socijalnoj zaštiti delovati kao mehanizam koji će decu iz marginalizovanih grupa, koja unapred imaju daleko manje šanse da završe školu, vrlo brzo udaljiti iz sistema obrazovanja. Ova nesuvisla i krajnje nehumana mera pokazuje kako neoliberalne politike neprekidno proizvode nove krugove eksploatacije i siromaštva, direktno razarajući živote svih onih koji nisu dovoljno isplativi za kapitaliste, jer ih i država i tržište tretiraju kao trošak na kome sada treba uštedeti.
Šta dalje?
U narednih 15 dana Ministarstvo za rad, zapošljavanje i boračka pitanja trebalo bi da odgovori na zahtev nevladinih organizacija za povlačenjem Nacrta. Ukoliko pritisak zaista urodi plodom, tj. Ministarstvo bude sastavilo novu radnu grupu za izradu zakona, to bi nam dalo vremena da se organizujemo povodom ovako snažnog udara države na socijalna prava. Uzrok ubrzanih zakonskih promena koje bi slomile i ovako krhke temelje sistema socijalne zaštite jeste kapital koji, zahvaljući desničarskoj vladi, sada ima priliku da, bez ikakvog otpora, i ovu sferu učini neopterećujućom za tržište tj. da je podredi tržištu, pa je važno napasti ne samo državnu birokratiju i njenu nesposobnost, već politiku „štednje“. Budući da osipanje sistema socijalne zaštite najviše pogađa žene, izbeglice, Rome i najsiromašnije slojeve stanovništva, a da je njegov uzrok politika „štednje“, otpor ovim zakonskim merama može biti važna prilika za levicu da izgradi neko od žarišta fronta protiv mera „štednje“ koje stvaraju spirale nejednakosti, a time i sve složenije mehanizme diskriminacije.