Marks, Kejnz i analiza trgovinskog ciklusa[28 min. za čitanje]

Preveo Nikola Tucakov

Objavljujemo prevod serije tekstova sa sestrinskog sajta Counterfire koji se bave kritikom kejnzijanske ekonomske teorije sa marksističkih pozicija. Smatramo da je u trenutku u kom kejnzijanizam ponovo postaje popularan na levici izuzetno bitno da razumemo domete do kojih on može biti koristan, ali i to da je njegov glavni cilj (u najboljem slučaju) radikalna reforma kapitalizma, a ne njegovo rušenje.
U trećem delu svoje serije tekstova, Dominik Aleksander usredsređuje se na cikluse, krizu i na to zašto kejnzijanizam večito teži da „popravi“ kapitalizam.

Pretpostavka ortodoksne ekonomije u Kejnzovo vreme bila je da će se kapitalistička privreda, uprkos povremenim poremećajima, uvek vratiti u stanje ravnoteže pri kojoj se proizvodni kapaciteti koriste u punoj meri, te je i zaposlenost na maksimalnom mogućem nivou. Najgora stvar koju bi država mogla da uradi jeste da se umeša u privredu, jer bi to samo poremetilo prirodno vraćanje tržišta u idealno ravnotežno stanje. Uzimajući u obzir brojne ekonomske krize u devetnaestom veku, teško je shvatiti kako je ova doktrina mogla da očuva ikakav kredibilitet. Uprkos tome, doktrina poznata kao Sejov zakon ostala je prihvaćena u oblasti ortodoksne ekonomije sve dok je Velika depresija 1930-ih nije učinila neodrživom, budući da se pokazalo da ravnoteža podzaposlenosti može da traje barem deceniju.[1] Ispostavilo se da je to bila samo privremena prepreka za ovaj zakon: duga vladavina neoliberalizma ga je, postupno, učinila ponovo prihvatljivim.

Sejov zakon kaže da ponuda stvara svoju sopstvenu tražnju. Ako jedna proizvodna grana proizvodi previše, a druga premalo, tržište će uspostaviti ravnotežu. To se može predstaviti kao plauzibilno u okvirima samoočigledne, zdravorazumske logike ponude i tražnje, ali je u stvari primenljivo samo na apstraktnom nivou, odvojenom od stvarnih kretanja u privredi. Marks se dosledno podsmevao Sejovim „besmislicama“, pišući, na primer:

Da bi se dokazalo da kapitalistička proizvodnja ne može dovesti do opštih kriza, poriču se svi uslovi, sve odredbe oblika, sva načela i differentiae specificae, ukratko sama kapitalistička proizvodnja, i u stvari se dokazuje, da ako kapitalistički način proizvodnje ne bi bio specifično razvijeni, osobiti oblik društvene proizvodnje, nego način proizvodnje najprimitivnijih početaka društvene proizvodnje, onda ne bi postojale ni njemu svojstvene suprotnosti, protivrečnosti, pa otuda ni njihovo izbijanje u krizama.[2]

Sej je tvrdio da ponuda stvara svoju sopstvenu tražnju zato što će, ako proizvođač proizvede neku robu, radnici i radnice dobiti platu i samim tim moći da kupe taj proizvod. Na opštem nivou to bi značilo da, kada se dobra proizvode, postoji i dostupna tražnja za njima. Ako bi jedan proizvođač proizvodio preveliku količinu jedne vrste robe, a drugi premalu količinu druge vrste robe, onda bi zakoni ponude i tražnje pre ili kasnije to poravnali. Ravnoteža bi bila uspostavljena.

Po Marksu, ovaj zakon ne funkcioniše, budući da zapostavlja samu prirodu proizvodnje – kako potrebu za akumulacijom kapitala, tako i potrebu za viškom vrednosti. Na najosnovnijem nivou, Sejov zakon pretpostavlja da se sve razmene dešavaju istovremeno, ali u stvarnosti nije tako. Zapravo, ako između činova prodaje i kupovine protekne previše vremena, rezultat je kriza.[3] Teškoće ovde tek počinju. Razmotrimo još jedan aspekt – budući da radnik/ca ne dobija naknadu u punoj vrednosti utrošenog proizvodnog rada, plata koju radnik/ca dobija nije jednaka vrednosti proizvedene robe. Postoji neusklađenost, usleg čega je kriza svojstvena sistemu. Istom dinamikom dolazi i do hiperakumulacije kapitala, budući da su proizvodne mogućnosti daleko veće od kapaciteta za potrošnju. Ortodoksni ekonomisti su, naravno, ignorisali Marksove argumente po ovom pitanju.

Neizvesnost životnih nagona

Kejnz je i sam odbacio Sejov zakon, ali su se njegovi razlozi razlikovali od Marksovih. Njega nije zanimala unutrašnja priroda proizvodnog procesa, niti je uzimao eksploataciju kao bilo kakav faktor. Jednostavno je rezonovao na osnovu principa ponude i tražnje i zadržao osnovnu pretpostavku Sejovog zakona da bi određenoj količini proizvodnje trebalo da odgovara jednaka tražnja. Problem je, po Kejnzu, ležao u motivaciji za ulaganje, pa samim tim i proizvodnju:

[…] akt štednje ne uslovljava zamenu za sadašnju potrošnju, koja bi bila jednaka vrednosti ušteđene svote, u vidu neke posebne naknadne potrošnje za čije bi pripremanje bilo potrebno isto toliko privredne aktivnosti koliko bi bilo potrebno i za sadašnju potrošnju, već uslovljava želju za „bogatstvom“ kao takvim tj. za mogućnošću potrošnje nekog neodređenog predmeta u nekom neodređenom času.[4]

Kejnz se u jednom aspektu približava Marksovoj formulaciji kapitalističkog ciklusa, oličenog u formuli M–C–M’ (od kapitala, preko robe, do kapitala sa profitom), za razliku od pretkapitalističkih razmenskih odnosa gde je ciklus bio C–M–C, budući da su upotrebne vrednosti dominirale nad razmenskim. Problem sa Kejnzovom koncepcijom je što ne pravi nikakve klasne razlike između kapitala i radnika, ili proizvođača i potrošača; klasična pretpostavka da su svi jednaki učesnici na tržištu ostaje neupitna. Ovaj suženi fokus kod Kejnza olakšan je odsustvom analize vrednosti, koja je kod Marksa ključna za otkrivanje skrivenih procesa u kapitalizmu.

Bez obzira na to, ishod je, po Kejnzu, taj da na kapitalističke cikluse utiče problem neizvesnosti, koji nagoni investitore da se radije odluče na to da zgrću ili štede kapital u određenim tržišnim uslovima. Umesto postizanja ravnoteže, dolazi do manjeg investiranja iz straha da se neće ostvariti prihvatljiv prinos na kapital. U ovom argumentu uspostavlja se direktan odnos između zaposlenosti i ulaganja:

Prema tome, proizilazi da će od iznosa tekućeg investiranja, pri datoj sklonosti zajednice ka potrošnji, kako ćemo je ubuduće zvati, zavisiti stanje ravnoteže zaposlenosti, tj. stanje pri kome svi poslodavci, uzeti u celini, nemaju nikakav podstrek ni da povećavaju ni da smanjuju nezaposlenost.[5]

Ulaganje zavisi od procene verovatne potrošnje, ali kako se to neminovno svodi na nagađanje, ono u krajnjoj liniji zavisi od raspoloženja ekonomskih aktera. Stoga se problem objašnjava Kejnzovim često navođenim konceptom „životnih nagona“:

Poduhvat, ma koliko bio otvoren i iskren, samo se pretvara da ga na akciju uglavnom pokreću računski izgledi. Tačan proračun predstojećih koristi u tome ima samo nešto malo veću ulogu nego kod neke ekspedicije na Južni pol. Otuda, ako životni nagoni oslabe, a spontani se optimizam pokoleba, prepuštajući nas da se isključivo oslanjamo na matematičko očekivanje, duh preduzetništva posustaje i gasi se ‒ mada strahovanja od gubitka mogu biti isto toliko neosnovana kao što su ranije bile nade u profit.[6]

Ako kapitalisti nisu sigurni da će dobiti prihvatljiv prinos na kapital koji ulažu, oni neće ulagati kapital, već će ga radije sačuvati kao gotovinu ili ušteđevinu. Ovaj problem poznat je kao zamka likvidnosti. Rezultat je da su radnici i radnice nezaposleni i da ne zarađuju plate. Time se smanjuje efektivna tražnja, a roba se ne kupuje. Zatim sledi ekonomski pad, koji pritom nije izazvan pravom krizom profita; on nije ukorenjen u eksploataciji, niti u ciklusu vrednosti, već nastaje kao posledica samopouzdanja kapitalista. To je pre psihološki, a ne problem određen vrednosnim ciklusima proizvodnje i cirkulacije.

No, naravno, ulaganje ne zavisi samo od samopouzdanja. Razmatrajući marginalnu efikasnost kapitala, Kejnz ocrtava kako motivacija za ulaganje jednim delom zavisi od krive potražnje za ulaganjem, a drugim delom od kamatne stope.[7] Kriva potražnje obuhvata trošak proizvodnje „dodatne jedinice tog dobra“, tj. autputa (output), koji može znatno da varira u zavisnosti od prirode dobra koje je posredi. Ipak, upozorava Kejnz, marginalna efikasnost kapitala ovde je definisana u smislu očekivanog prinosa i trenutno ponuđene cene kapitalne imovine.[8] Još jednom, subjektivno viđenje kapitaliste zauzima centralno mesto. Druga strana jednačine, poriv da se ne investira, zavisi od kamatne stope, ali ni to nije ništa objektivniji faktor: „Otuda nema nikakve sumnje da je kamatna stopa psihološki fenomen u najvećem stepenu“.[9]

Državna ulaganja, plate i inflacija

Kejnz je napisao svoju Opštu teoriju kao odgovor na očigledno propalu klasičnu teoriju da će se kapitalizam uvek vratiti na nivo pune zaposlenosti u stanju ravnoteže. Celokupan problem sveo je na problem ulaganja: samo ako je nivo ulaganja dovoljno visok, proizvodnja može dosegnuti nivo koji će obezbediti punu zaposlenost. Ipak, ulaganje zavisi od kamatne stope, za koju se obično smatra da je ukorenjena u objektivnim razlozima – no, Kejnz je pokazao da zavisi od subjektivnih faktora. Ima nade, smatrao je, da „baš zato što se ne zasniva na sigurnom znanju, neće uvek biti suviše nepopustljiva prema donekle istrajnoj i doslednoj politici monetarne vlasti“.[10]

Ovo je Kejnzovo opravdanje mešanja države u tržište da bi se stimulisala tražnja; ako su kamatne stope po svojoj prirodi subjektivne, a ne objektivne, nema mesta formalnim prigovorima ekonomista na podešavanje podsticaja za ulaganje spolja, od strane aktera koji se nalazi „izvan“ tržišta. Zaista, kao što primećuje Skidelski, ishod analize marginalne efikasnosti kapitala i njenog odnosa sa kamatnim stopama jeste da „samo spoljašnja injekcija tražnje može ponovo da pokrene privredu“ kada zapadne u stanje niskog samopouzdanja i, samim tim, depresije.[11]

No, kako analiza teče, ovaj optimistični zaključak se podriva, jer čak ni podsticaj investitorskom samopouzdanju ne sprečava brojne druge faktore da smanje marginalnu efikasnost kapitala i nivo samopouzdanja u budućim rundama ulaganja. Monetarna vlast će biti ograničena strahom od nagomilavanja duga, a niske kamatne stope same po sebi mogu navesti ljude da zadržavaju novac umesto da ga ulažu: „U ovom slučaju monetarna vlast gubi uspešnu kontrolu nad kamatnom stopom“.[12]

Čak i u slučajevima kada državna intervencija uspe da oživi privrednu aktivnost, „čim se proizvodnja dovoljno poveća da ponovo počnu da se stvaraju ’uska grla’, verovatno je da će doći do naglog rasta cena određenih roba“. Ovo potom smanjuje efektivnu tražnju, odnosno vrši pritisak na plate da porastu srazmerno porastu cena. Rezultat je taj da „jedinica najamnine može porasti pre nego što se postigne potpuna zaposlenost“.[13] Ovo na neki način zvuči kao kritika kapitalizma, utoliko što Kejnz pretpostavlja da puna zaposlenost nije verovatna u normalnim [kapitalističkim] uslovima.

Bez obzira na to, Kejnzova analiza završava se na štetu radnika i radnica. Ona pruža opravdanje za klasičnu spletku koja služi da se radnici/e okrenu jedni protiv drugih: naime, zaposleni su sebični zato što traže veće plate, jer će to sprečiti nezaposlene da nađu posao. Radništvo je tako saterano u ćošak – tvrdi se da zdrava privreda zavisi od njihovog „stezanja kaiša“ i odustajanja od zahteva za većim platama. U suprotnom će taj nežni cvetak – pouzdanje kapitaliste u sopstveni profit – biti oštećen, na štetu svih. Zaista, Kejnzova bliska saveznica, Džoan Robinson, ukazala je na pregovaračku moć sindikata kao ključni činilac u izbijanju krize tokom perioda visoke zaposlenosti.[14] Kejnz u ovom pogledu ne samo da nije ekonomista u službi društva – kamoli radničkog interesa – već se odlučno svrstava na stranu kapitala. Drugačije ne može ni biti, budući da njegova analiza uvek počinje iz perspektive kapitala u odnosu na ceo privredni proces.

Kejnz ide u ovom smeru zato što, zapravo, postoji rupa u samoj srži njegove celokupne analize. Kejnzova teorija ne pruža nikakvo materijalno objašnjenje zašto dolazi do uspona i pada samopouzdanja kapitalista, pa time i nivoa ulaganja, osim tautologije da, tokom vremena prosperiteta, preveliko samopouzdanje vodi prevelikim ulaganjima, što se u vreme pada samopouzdanja pretvara u trku za postizanjem likvidnosti. Ono što nedostaje jeste, naravno, analiza profitabilnosti u pogledu proizvodnog procesa, kakvu je Marks dao.

Važno je analizirati cirkulaciju vrednosti, ali ova analiza mora biti zasnovana na razumevanju strukture proizvodnje.[15] Kejnzov implicitni argument protiv bavljenja dinamikom proizvodnje jeste princip neizvesnosti, po kojem ne postoje nikakvi „naučni“ procesi na kojima se cirkulacija dobara zasniva. Međutim, nije neophodno prihvatiti neoklasični mit da svaki akter na tržištu poseduje savršene informacije o svakom njegovom delu da bi se pretpostavilo da su kapitalisti svesni verovatne profitne stope za različite investicije, i da se prema tome vladaju. Analiza može da pretpostavi društveni prosek, u kome se potiru neizvesnosti individualnog donošenja odluka, kako bi procenila koji su to objektivni procesi koji upravljaju proizvodnjom. Stoga će se u marksističkoj vizuri problem sa investicijama koji vodi sistemskoj krizi tumačiti kao rezultat materijalnih problema u privredi, a ne samo psihološkim razlozima.

Bitno je imati na umu ove razlike u pristupima kako nas ne bi zavarala prividna sličnost između Kejnzove teorije i jednog aspekta Marksove analize. Kejnz tvrdi da kapitalizam ima postojanu tendenciju da razvije problem manjka efektivne tražnje. Ovo se može uporediti sa čitanjem Marksa iz perspektive nedovoljne potrošnje, kada proizvodni kapacitet nije u srazmeri sa mogućnošću radnika/ca da troše proizvode svog rada.

Jaz između ove dve teorije leži u činjenici da kod Kejnza izostaje analiza klase i eksploatacije. Dok je po Marksu gorepomenuti problem neizbežan i predstavlja jedan od pokretača tendencije ka krizi, po Kejnzu je on zavisan od ravnoteže investitorskog samopouzdanja; po potrebi se može rešavati tako da kapitalizam postigne dugoročnu, pa čak i trajnu stabilnost. Ono što se tada javlja kao problem jeste pokušaj da se raznim podsticajima ohrabri ulaganje. Neizvesnost i špekulacija postale su ključne odrednice u analizi trgovinskih ciklusa, umesto materijalnih problema koji leže u prirodi kapitalističke proizvodnje.

Finansijalizacija teorije

U nedostatku teorije vrednosti na osnovu koje bi mogao da analizira kruženje kapitala i odnose između proizvodnje, raspodele i razmene, kejnzijanizam teži da fenomene objašnjava kroz psihologizovani subjektivizam. Stoga je sam Kejnz mogao da analizira oblast finansija i kredita samo na ovaj način:

Tendencija je Amerikanaca da se preterano zanimaju iznalaženjem šta prosečno javno mnjenje smatra prosečnim mnjenjem. Ova nacionalna slabost sveti im se na tržištu akcija. […] [Š]pekulanti mogu da budu bezopasni kada su mehuri na mirnoj reci preduzetništva. Međutim, stanje je ozbiljno kada preduzetništvo postane mehur na vrtlogu [š]pekulacije. Kada rast kapitala neke zemlje postane uzgredni proizvod aktivnosti kockarnice, onda je verovatno da će posao biti loše urađen. […] Ove tendencije su gotovo neizbežna posledica našeg uspeha u organizovanju „likvidnih“ investicionih tržišta.[16]

Primetno je da se ovde ne objašnjavaju okolnosti u kojima „špekulacija“ dominira nad „preduzetništvom“, niti, obratno, u kojima preduzetnici imaju kontrolu nad špekulacijama. Problem je, naravno, veoma složen i težak u okviru Marksove analize, ali teorija vrednosti nudi način da se razume dinamika koja vlada u oblasti kredita i špekulacija. Kejnzijanizam ima tendenciju da ignoriše načine na koje su različiti ciklusi povezani – kao što je, recimo, „kredit zasnovan u robnom novcu“, što su „kejnzijanske politike nakon tridesetih godina prošlog veka nonšalantno zaobilazile“.[17]

Tendencija da se analiza preusmeri ka ravni psihološkog samo je postala izraženija nakon Kejnzove smrti. Ovako je čak i među kejnzijancima/kama koji naginju ulevo, čija pažnja je sve manje usmerena na ono što se ponekad naziva „realnom ekonomijom“, a sve više na sferu finansija, za koju se smatra da određuje prvu, iako je, suštinski, odvojena od nje. Tačno je da u kapitalizmu postoji dugoročna tendencija da razvija sve veći finansijski sektor nasuprot sektoru neposredne proizvodnje, kao i da je ova tendencija naročito vidljiva u decenijama nakon šezdesetih godina prošlog veka.

Za razliku od Kejnza, Marks može da, zahvaljujući svojoj analizi vrednosti, pruži nekoliko uvida u tendencije kreditnog sistema, kao i u njegov odnos prema proizvodnji i cirkulaciji dobara. Kredit – ne tek „špekulacija“, po Kejnzovom shvatanju – ne samo da je neophodan za cirkulaciju kapitala, već i stvara nestabilne oblike fiktivnog kapitala.[18] Sve veći stepen „finansijalizacije“ ekonomije takođe se može delimično objasniti porastom organskog sastava kapitala. Kada povećano korišćenje tehnologije smanjuje udeo rada u proizvodnji, time se smanjuje i relativna količina viška vrednosti koji se proizvodi. Budući da je rad jedini izvor vrednosti, sa povećanjem udela tehnologije u proizvodnji, profitna stopa će padati.

Drugačije rečeno, postoji sve veća masa kapitala koji traži oblasti za ulaganje, ali, krajnje iracionalno iz perspektive čitavog sistema, on se ne ulaže nužno u aktivnosti koje proizvode višak vrednosti. Rezultat je taj da se kapital preusmerava sa proizvodnje na špekulativnu aktivnost u nadi da će se tako ostvariti veći udeo viška vrednosti. Na ovaj zaključak ukazuje i Kejnzova teorija „zamke likvidnosti“, ali analiza vrednosti objašnjava razloge koji stoje iza čitavog procesa, dok se kejnzijanizam zadržava na pukom uvidu o rastu i padu samopouzdanja [kapitalista].

Finansijalizacija kejnzijanske teorije vrhunac je dostigla sa Hajmanom Minskim, po kome bi ekonomska profesija mogla u potpunosti da se usredsredi na finansijsku sferu. Zaista, Minski je iz Kejnzove teorije izvukao misao da sami špekulativni mehuri prouzrokuju depresije; kriza iz 2008. godine ponekad se naziva „Minskijev momenat“. To znači da je kapitalističko tržište nesavršeno, utoliko što ga pokreće iracionalna dinamika, ali znači i to da u kapitalizmu ne postoje unutrašnje protivrečnosti koje je Marks uvideo i zbog kojih kapitalizam teži samoukidanju. Umesto toga, on će reagovati isključivo na regulaciju špekulativne delatnosti.

Minski je dopunio Kejnzovo razumevanje investitorskog samopouzdanja i špekulacija svojom analizom uloge duga u kapitalističkoj privredi. Kako objašnjava Stiv Kin, poslovni ciklus počinje sa privredom u kojoj je rast dovoljno veliki da smanji nezaposlenost, ali gde firme i banke nisu voljne da ulažu niti da pozajmljuju. Međutim, ishod toga je situacija u kojoj „većina projekata uspeva“, te se:

[…] investicioni projekti procenjuju na osnovu manje konzervativnih predviđanja o potencijalnim kretanjima novca, tako da sa ovim rastućim očekivanjima rastu i ulaganja i cene imovine.[19]

Rezultat je taj da i firme i banke odustaju od oprezne politike: preuzimaju veće dugove, kreditiranje se povećava, privreda ulazi u „euforičnu“ fazu, a „poncijevski“ finansijeri ulaze u jednačinu. Tako se uskoro stvara mehur koji će nužno pući usled pritisaka koji se stvaraju u sistemu, što će dovesti do kolapsa investicija i do depresije.[20]

Prema ovom gledištu, recesija i depresija nastaju kao posledica unutrašnjih ciklusa samih finansija, a ne zbog bilo kakvih protivrečnosti unutar kapitalizma. Implikacija je ta da se krize mogu kontrolisati, pa čak u velikoj meri i sprečiti putem intervencije monetarnih vlasti; ukratko, kapitalizam se može spasti od samog sebe, i ne poseduje dugoročne tendencije ka sve češćim i opsežnijim krizama.

Sam Kejnz je tvrdio da su ekonomski bumovi „gotovo uvek izazvani zakasnelim ili neadekvatnim reagovanjem bankarskog sistema“.[21] Prema ovom argumentu, recesije „ponekad mogu da se otmu kontroli i odupru se svim uobičajenim metodama kontrole“, ali to bi samo značilo da je potrebna još obuhvatnija državna intervencija od one koju nalažu „uobičajene“ mere. Nadaje se zaključak da je kriza, u najmanju ruku, podložna ublažavanju. Uloga kriza je, po Minskom, da ojačavaju kapitalizam.[22] Bez obzira na to, razlog iz kog mejnstrim ekonomisti uglavnom ignorišu ili odbacuju Minskog jeste njegov sud o kapitalizmu: „Ne samo da je stabilnost nedostižan cilj, već se, kad god se postigne nešto što liči na stabilnost, aktiviraju destabilišući procesi.“[23]

Eutanazija rentijera

Kejnzovo rešenje za tendenciju kapitalizma ka nestabilnosti bila je ideja o podruštvljavanju investicija, iliti o tzv. „eutanaziji rentijera“.[24] Ovo je bio odgovor na njegovu strepnju da, „ukoliko je zajednica bogatija, utoliko će razlika između njene stvarne i njene potencijalne proizvodnje ispoljavati tendenciju da se sve više povećava [budući da će kapitalu biti sve teže da nađe zadovoljavajuće investicione prilike – prim. aut.], pa su, prema tome, i nedostaci privrednog sistema upadljiviji i svirepiji“. Ovde se Kejnz naizgled približava Marksovoj analizi opadajuće profitne stope, ali mehanizam je posve drugačiji:

[…] Jer siromašna zajednica će biti sklona da troši daleko veći deo svoje proizvodnje, tako da će i vrlo skromne investicije biti dovoljne da se ostvari puna zaposlenost. Bogata zajednica, naprotiv, moraće da iznalazi mnogo šire mogućnosti investiranja da bi se sklonost ka štednji njenih najbogatijih članova dovela u sklad sa zaposlenošću njenih siromašnijih članova.[25]

Ovako funkcioniše zamka likvidnosti, što Kejnza navodi na pomisao da bi društvo, usled sve šireg jaza između potencijalnog i stvarnog napretka, zahtevalo da se sistem u celini ukine.

Kejnz je smatrao da je ovo realističan scenario na osnovu toga što bi, sa razvojem privrede, akumulacija počela da podrazumeva da kapital postaje sve izobilniji, a prema zakonu ponude i tražnje, to bi značilo da postaje i jeftiniji. Pa ipak, bez obzira na ogromne količine akumuliranog kapitala od Kejnzovog vremena do danas, ne živimo u svetu gde „rentijeru“ preti izumiranje. Razlog je delimično taj što sistem zapravo ne funkcioniše po jednostavnim zakonima ponude i tražnje, već na temelju vrednosnog ciklusa kapitala, gde je profit vrhovni pokretač svih procesa. Problematični su i Kejnzovi jednostavni koncepti kamate i novca – a, svakako, i koncept „rentijera“ – ali i oni su vezani za njegovo odbacivanje teorije vrednosti.

Po Marksu, problem sa objašnjenjima koja se temelje na zakonima ponude i tražnje jeste taj što, kada je postignuta tržišna ravnoteža, ponuda i tražnja više ništa ne mogu da objasne.[26] Drugim rečima, „fluktuacije u recipročnom odnosu između ponude i tražnje mogu da objasne samo odstupanja cene od vrednosti, ne i samu vrednost“.[27] Umesto toga, potrebno je istražiti vrednosne cikluse kapitala. Jedan aspekt problema je da hiperakumulacija kapitala vodi krizama profitabilnosti. Kapital ne postaje ekstremno jeftin, već zahteva prinose koje je sve teže obezbediti, imajući u vidu društveni kapacitet za potrošnju.

Dejvid Harvi analizira posledice ovoga, pokazujući da je finansijalizacija kapitalizma u poslednjih nekoliko decenija zavisna upravo od kapitala koji traži oblasti u kojima može da ostvari više prinose nego što je to slučaj u proizvodnji samih dobara. To znači da kapital ulazi u oblasti kao što je špekulisanje nekretninama, koje parazitiraju na proizvodnom sektoru privrede, ali gde pojedinačni kapitali mogu da ostvare spektakularne dobitke. Ovo traje sve dok se kula od karata ne sruši, kao što se desilo 2008. godine. Minski je, prema tome, bio u pravu kada je ukazao na tendenciju kapitalizma da stvara pogodne momente za tzv. Poncijevu prevaru. On, međutim, nije uspeo da iznađe korene te tendencije u dubljim procesima vrednosne cirkulacije kapitala, upravo zato što kejnzijanska škola odbacuje analizu vrednosti, zadržavajući se na apstraktnoj analizi ponude i tražnje.

Bez razumevanja tokova vrednosti i načina na koje je vrednost ugrađena u konkretne, istorijske društvene odnose, kejnzijanska teorija može da uoči mane u kapitalizmu, ali ne i da objasni zašto se krize tokom vremena menjaju po svojoj prirodi i efektima. Rezultat toga je da kapitalizam, kroz prizmu kejnzijanske analize, deluje popravljivo; budući da se njegova dinamika promišlja na apstraktnom nivou, a ne na osnovu konkretnih istorijskih okolnosti, trebalo bi da je kapitalizam podložan tehničkim prilagođavanjima koja će sistem dovesti u ravnotežu.

Postoji čitav spektar mera koje se mogu primeniti da bi se ta prilagođavanja ostvarila. Na konzervativnom kraju spektra nalaze se, recimo, prčkanje po kamatnim stopama ili politika kvantitativnog popuštanja koja pogoduje kapitalu – mere koje su osmišljene da osnaže „samopouzdanje“ kapitala. Na najradikalnijem kraju spektra nude se rešenja poput podruštvljavanja investicija – koje, barem na kratak rok, može da ima progresivne posledice. No, nijedna od ovih mera ne uzima u obzir beskompromisnu težnju za profitom koju kapital ima, kao ni činjenicu da će se kapital na svaki mogući način opirati nastojanjima da mu se smanji prinos na uloženo.

Zbog toga neka kvazikejnzijanska rešenja, poput politike kvantitativnog popuštanja udružene sa državnim merama „štednje“, zapravo postaju sredstvo kojim kapital pokušava da reši krizu tako što će uvećati svoj udeo u vrednosti nauštrb ostatka društva. Takve mere prisiljavaju narod – što će reći, proletarijat u najširem smislu – da plati trošak krize, dok se profitabilnost štiti svim mogućim sredstvima. Tako, recimo, nije ostvareno podruštvljavanje finansijskog sektora, koje se ukazalo kao jedna od mogućnosti tokom 2008. godine, kada su se mnoge velike banke suočile sa krahom. Umesto toga su vlade u najvećem delu razvijenog sveta socijalizovale troškove spasavanja banaka, istovremeno obezbeđujući da ove institucije ponovo postanu profitabilne.

Razlog zbog kog naizgled radikalan predlog o „eutanaziji rentijera“ ne uspeva da zaživi leži u neuspehu kejnzijanizma da adresira kako društvene odnose proizvodnje, tako i način na koji je kapital ukotvljen u društvenom i političkom sistemu koji je usmeren na zaštitu sposobnosti kapitala da se samoreprodukuje; reč je o osiguravanju M–C–M’ ciklusa, odnosno profitabilnosti. Štaviše, sam predlog uopšte nije toliko radikalan kao što zvuči, budući da se zasniva na nedijalektičkom razdvajanju proizvodnje i finansijskog kapitalizma. Kao prvo, cilj nije da se kapitalizam ukine, već da se sačuva. Kao drugo, problem sa ovim rezonovanjem je što nije moguće razdvojiti „dobre“ proizvodne kapitaliste od „loših“ finansijskih kapitalista, pošto su te dve uloge u praksi sasvim isprepletane.[28] Nije moguće ukloniti problematične delove kapitalizma tako što će se zauzdati ili transformisati isključivo priroda finansijskog sektora; celokupan sistem, od proizvodnog sektora do sfere investicija, mora se socijalizovati.

Oživljavanje rentijera

Ovi problemi povezani su sa još jednom oblašću u kojoj se kejnzijanska teorija suštinski razlikuje od marksističkog objašnjenja krize. Kejnzijanci nastoje da teret krivice za krizu svale na podbačaj državnih mera – na primer, u regulaciji banaka i pozajmica – i stoga vide sam finansijski sistem kao neposrednog uzročnika kriza. Marks je smatrao da ovaj sektor može doprineti krizi (recimo, 1847–8. i 1857. godine), ali ne i da je sam po sebi ključan za krizu.[29] Da je kriza iz 2008. godine bila puka posledica državnih mera i regulacije finansijskog sektora, onda bi u međuvremenu došlo do stvarnog oporavka. Njegov izostanak ukazuje na mnogo pogubniju boljku savremenog kapitalizma.

Kejnzova teorija je dvolična; ona, s jedne strane, poseduje radikalan aspekt, ali s druge je u celosti usmerena ka ohrabrivanju kapitala. Ona uzima kao nepobitnu činjenicu, umesto kao istorijski određen fenomen, to da je kapital jedini društveni činilac koji je sposoban da pokreće privrednu aktivnost. Iz toga proizlazi barem jedan argument sa zabrinjavajućim društvenim implikacijama. Kejnz je pribeležio da rudnici zlata ne donose korist, utoliko što ne dodaju „baš ništa realnom bogatstvu sveta“, ali mu je pala na pamet ideja da državna vlast puni „upotrebljene boce novčanicama“ i potom ih zakopava „na odgovarajuće dubine u napuštenim rudokopima koji bi do površine bili napunjeni gradskim đubretom“.[30] Vlast bi potom iznajmljivala ove rudnike privatnim preduzećima, koja bi, da bi došla do novca, upošljavala radnike/ce. Ovo bi smanjilo nezaposlenost, a budući da ljudi zarađuju novac, privreda bi, zahvaljujući „multiplikatorskom efektu“ njihove potrošnje, rasla po višoj stopi od one koju je državni izdatak podrazumevao.

Ovaj scenario odvija se u stvarnom životu putem politike kvantitativnog popuštanja, kada država kupuje sopstvene obveznice, time čineći kredit jeftinijim i, navodno, ohrabrujući investicije. Razlika je u tome što kvantitativno popuštanje neposredno ne stvara bilo kakvu zaposlenost, dok bi Kejnzova ideja o „kopanju rupa u zemlji“ u praksi to radila. Kejnz je rekao da bi „bilo razumnije graditi kuće i slično, ali ako to otežavaju političke i praktične smetnje, onda bi navedeno bilo bolje nego ništa“.[31]

Međutim, „političke i praktične smetnje“ uvek će se pojaviti usled društvene moći kapitala. Našli smo se u još goroj situaciji od one koju je Kejnz zamislio, u kojoj kvantitativno popuštanje ide u prilog kapitalu, a finansijske špekulacije od krova nad glavom prave misaonu imenicu. Minski priznaje da, kada su „konzervativci ujedno i kejnzijanci, poreska politika i državna potrošnja vrlo lako mogu da se stave u službu oživljavanja rentijera, umesto da ubrzaju njihovu eutanaziju“.[32] Daleko od toga da dolazi do eutanazije rentijera – „političke i praktične smetnje“ garantuju da se samo interes kapitala zaista uzima u obzir u privrednoj politici.

Dok bi se levo orijentisani kejnzijanski ekonomisti protivili sprovođenju mera poput kvantitativnog popuštanja kao neodgovarajućoj vrsti državnog intervencionizma, čitava teorija zasnovana je na pogrešnom uverenju da je bolje da nešto stimuliše kapital nego da ga ništa ne stimuliše. Druga strana medalje jeste da bilo šta što ometa kapital nužno mora biti ograničeno ili odstranjeno. Ovde se vidi politička slabost logike koju prati kejnzijanska teorija, budući da ishoduje protržišnim stavom da sva ograničenja koja se postavljaju pred kapital nužno škode stvaranju bogatstva i tako čine sve ljude siromašnijima.

Jasno je da ovaj problem leži u pozadini ambivalentnog stava koji kejnzijanci imaju prema sindikalnim organizacijama. Minski, sa očiglednim odobravanjem, citira Kejnzov esej napisan 1920-ih godina, u kome govori da su sindikati „nekada bili ugnjeteni, a sada su tirani čijim se sebičnim i rascepkanim interesima moramo odlučno suprotstaviti“.[33] Kejnz je mislio da se rešio onoga što je shvatao kao „zabunu“ marksističke ekonomije i odbacivao je „etatizam i homogenost“ koji su proizlazili iz socijalističkih ideja.[34] Zahtev koji su, čak i pre kriza sedamdesetih godina prošlog veka, isticale sve socijaldemokratske vlade – da se radnici/e i sindikati „zauzdaju“ u svojim zahtevima za višim platama – jednim delom proističe iz glavne tendencije kejnzijanskog načina mišljenja.

Ozloglašena „bela knjiga“ laburističke vlade, „Umesto razdora“ (‘In Place of Strife’, iz 1969. godine), koja je predložila da se ograniče sindikalna prava, nije bila slučajnost niti jednostavan rezultat slabosti pred snagama desnice. Kejnzijanizam kojim se generalno vode socijaldemokratske politike poseduje unutrašnju logiku koja teži ka ograničavanju radnika i radnica – barem u istoj meri u kojoj teži ograničavanju kapitala. Ova težnja je prisutna čak i pre nego što se institucionalna moć kapitala nad vladom uzme u obzir kao vid pritiska na socijaldemokratske vlade da „ublaže“ svoje zahteve prema kapitalu.

[1] John Kenneth Galbraith, The World Economy Since the Wars (London 1994), str. 80.

[2] Karl Marks, Teorije o višku vrednosti (četvrti tom „Kapitala“) (Beograd, 1972), drugi deo, glava sedamnaesta, str. 400; a „besmislice“ (Karl Marx, Kapital, I–III (Beograd, 1973), prvi tom, str. 390) koje iznosi isto tako „besmisleni“ Sej (Karl Marx, Kapital, I–III (Beograd, 1973), treći tom, str. 1833) su sledeće: on zaključuje da se „celokupni bruto-proizvod“ raspada na najamnine, profit i rentu, ignorišući nadoknađivanje postojanog kapitala, „koji se nikad ne može pretvoriti u dohodak“. To znači da se Sejov zakon ispostavlja netačnim čim u razmatranje uključimo nužnost reprodukcije kapitala. Prema Marksu, Sej je svoju analizu zasnovao isključivo na tački gledišta kapitaliste, a ne društva u celini, što ga je i dovelo do grešaka i „besmislica“.

[3] Marx, Capital I, str. 113–14.

[4] Džon Majnard Kejnz, Opšta teorija zaposlenosti, kamate i novca (Beograd, 2013), str. 209.

[5] Isto, str. 36.

[6] Isto, str. 159.

[7] Isto, str. 137.

[8] Isto, str. 136.

[9] Isto, str. 200.

[10] Isto, str. 202.

[11] Robert Skidelsky (ed.), The Essential Keynes (London 2015), str. 182.

[12] Kejnz, Opšta teorija, str. 204.

[13] Isto, str. 294. U zborniku Kejnzovih radova The Essential Keynes, Skidelski dodaje da je, „u susretu sa neumoljivom neizvesnošću, gomilanje zaliha racionalnije od investiranja“, što znači da pod uobičajenim okolnostima privatna ulaganja ne uspevaju da u potpunosti iskoriste „dostupne ljudske i tehničke resurse“, što bi vodilo punoj zaposlenosti (str. 183). U skladu sa ovim argumentom, što je neka privreda razvijenija, to će sistemska nezaposlenost biti njeno trajnije obeležje.

[14] Joan Robinson, Economic Philosophy (Harmondsworth 1962), str. 88–89.

[15] Videti: David Harvey, Marx, Capital and the Madness of Economic Reason (Profile Books 2017).

[16] Kejnz, Opšta teorija, str. 157.

[17] David Harvey, A Companion to Marx’s Capital (London 2013), drugi tom, str. 217.

[18] O tome raspravlja Harvi u Companion to Marx’s Capital – videti drugi tom, poglavlja 5–7. O vezi između fiktivnog kapitala i krize Harvi piše na 181. stranici.

[19] Steve Keen, Debunking Economics (London 2001), str. 327–8.

[20] Isto, str. 328–9.

[21] Keynes, ‘A Treatise on Money’, u: The Essential Keynes, str. 138.

[22] Robert J Barbera, predgovor knjizi Hajmana Minskog John Maynard Keynes (London 1975), str. X.

[23] Isto, str. 59.

[24] Kejnz, Opšta teorija, str. 365.

[25] Isto, str. 39.

[26] David Harvey, Companion to Marx’s Capital, drugi tom, str. 25, 57 i 306.

[27] Rosa Luxemburg, ‘The Accumulation of Capital: A Contribution to the Economic Theory of Imperialism’, u: The Complete Works of Rosa Luxemburg, Volume II: Economic Writings 2 (London 2015), str. 6–342 i, posebno, str. 11.

[28] Videti: Tony Norfield, The City: London and the Global Power of Finance (London 2016), kao i Harvijevu analizu.

[29] Harvey, Companion to Capital, drugi tom, str. 216–17.

[30] Kejnz, Opšta teorija, str. 131.

[31] Isto, str. 131.

[32] Minsky, John Maynard Keynes, str. 158.

[33] Isto, str. 144.

[34] Isto, str. 145 i 166. Minski je tvrdio da je konzervativna teorija počela da dominira iskrivljenom verzijom kejnzijanizma u praksi, koji se zalaže za „visokopotrošački, egalitarni režim“, ali ne predlaže nikakav društveni mehanizam niti političku snagu koji bi mogli da dovedu do takve promene.