Objavljujemo prevod serije tekstova sa sestrinskog sajta Counterfire koji se bave kritikom kejnzijanske ekonomske teorije sa marksističkih pozicija. Smatramo da je u trenutku u kom kejnzijanizam ponovo postaje popularan na levici izuzetno bitno da razumemo domete do kojih on može biti koristan, ali i to da je njegov glavni cilj (u najboljem slučaju) radikalna reforma kapitalizma, a ne njegovo rušenje.
U zadnjem delu serijala, Dominik Aleksander analizira kako radnička klasa mora da prevaziđe okvire reformizma da bi napredovala. Linkovi ka ostalim delovima: 1, 2, 3, 4, 5.
Formiranje vlade koja bi sprovodila kejnzijanski program stimulisanja ekonomije umesto da nameće mere štednje narodu i javnim službama može delovati kao glavni cilj u neposrednom interesu radničke klase. Iako bi takva vlada nesumljivo bila poželjnija, problemi počinju upravo u trenutku kada reformistički političari pokušaju da upravljaju kapitalizmom i istorijski kapitalističkom državom. Kejnzijanizam je stvoren s namerom da se kapitalizam stabilizuje pre nego da bi se radnička klasa oslobodila, što znači da istorijski uslovljene potrebe pojedinačnih vladajućih klasa postaju prioritet za svaku vladu prepuštenu samoj sebi. Kejnzijanska ekonomska politika je stoga deo šire slike razloga zašto reformističke vlade imaju sklonost ka neuspehu. Međutim, zahtevi za reformama unutar kapitalizma nisu tek uzaludan napor, a istorija borbi radničkog pokreta nudi objašnjenje kako i zašto.
Dominantni princip u politici tokom prvih decenija industrijskog kapitalizma bio je laissez-faire, ideja da će svima biti najbolje ako ne postoje ograničenja tržišta, i ako se vlada suzdržava od intervencija. Posredi je slobodnotržišna dogma koja se u različitim oblicima od tada ponovo pojavljivala u mejnstrim ekonomiji. Naravno, laissez-faire nikad nije bio u potpunosti primenjivan, naročito ne ako su opšti kapitalistički interesi zahtevali državnu intervenciju, na primer u slučaju izgradnje železnice. U Britaniji se dogma slobodnog tržišta suočila sa značajnim porazom maltene neposredno nakon što su interesi industrijalista u potpunosti politički priznati Parlamentarnim reformskim aktom iz 1832. godine. Delom iz osvete za ovu političku prepreku, Torijevski zemljoposednici su se suprotstavili liberalnoj ekonomskoj dogmi donevši Zakon o fabrikama iz 1833. godine, koji je na minimalan način ograničio upotrebu dečije radne snage u određenim delovima tekstilne industrije.
Glavna reakcionarna partija države (što su Torijevci tada bili) ne bi se prihvatila ovog pitanja kako bi udarila po svojim liberalnim rivalima da već tad nije postojao istaknut radnički pokret koji je zahtevao kako socijalne, tako i političke reforme. Nezadovoljstvo radničke klase je u različitim trenucima pretilo da dovede do revolucionarnih posledica. Pomenimo samo dva slučaja: Mertil Tidfil ustanak 1831. ili generalni štrajk 1842. koji su inspirisali čartisti.[1] Agitacija čartista, a naročito događaji iz 1842, nesumljivo su uticali na parlament da usvoji Zakon o desetočasovnom radnom vremenu 1847, koji je, iako nije ispunio obećanje iz sopstvenog naziva, prokrčio stazu ka desetočasovnom radnom vremenu kao normi nedugo zatim. Postepene reforme poput ovih vremenom dovele do žalopojki klasičnih ekonomista poput Nasaua Seniora o tome kako će ograničenje radnih sati uništiti industriju jer se sav profit stvara u poslednjem satu radnog dana. Svaki put kada bi laissez-faire princip bio prekršen, u Britaniji u devetnaestom veku, to se desilo zbog snage vanparlamentarnih radničkih pokreta, uprkos klasičnoj ekonomskoj teoriji.
Prvu industrijalizovanu državu u kojoj je učinjen značajni pomak ka državi socijalnog staranja je ujedno vodila i jedna od najreakcionarnijih vladajućih klasa. U drugoj deceniji nakon ujedinjenja Nemačke , 1880-ih, tadašnji kancelar i glavna politička figura, Oto fon Bizmark, pokušao je da okupi patriote oko cara i da predstavi socijalistički pokret kao pretnju Rajhu. Podrška ujedinjenoj i formalno marksističkoj radničkoj partiji, osnovanoj 1875. godine, ubrzano je rasla. Bizmarkovi pokušaji da je suzbije su, međutim, samo ojačali organizaciju.
Očito je da je Bizmark u odgovoru na to uveo seriju mera socijalnog osiguranja: u slučaju bolesti, nesreća, i od 1889. za najstarije. Britanija nije usvojila slične mere sve do 1908. Kad je reč o industrijskom razvoju, Nemačka je znatno kasnila za Britanijom tokom 1880-ih, iako ju je nakon toga brzo sustigla. Međutim, hronologija socijalnih reformi ukazuje na to da ij je diktirala politika, a ne ekonomija. Bizmark nikada ne bi uveo ove mere da se nije plašio potencijala rastućeg radničkog pokreta, čije je političko krilo bilo daleko naprednije od bilo čega što je u u to vreme postojalo u Britaniji.
Prave osnove države socijalnog staranja u Britaniji postavila je radikalna liberalna vlada u periodu 1906-1914, pod pritiskom rastućeg radničkog pokreta i novonastale Laburističke partije. Ovo je značajno zbog toga što dokazuje da su prvi pokušaji „poboljšanja“ kapitalizma mnogo stariji od kejnzijanske ekonomske teorije. Zbilja, „kejnzijanske“ ekonomske mere prvi put su usvojene u Švedskoj tokom 1930-ih – pre nego što je sam Kejns razvio obrazloženje za njih.[2] Razlozi za to leže u odnosu klasnih snaga u Švedskoj u datom momentu. Ekonomske mere mogu biti usmerene od interesa kapitala ka interesu radništva samo u kontekstu klasne borbe i masovnih pokreta. Međutim, u kejnzijanska teorija, koja je odlučno odvojena od istorjskih društvenih odnosa, ne prepoznaje ovaj obrazac.
Reforme i njihovo ukidanje
Vrhunac britanskog reformizma ostvaren je tokom Atlijeve vlade (1945-1951) i sa njenim poznatim dostignućima uvođenja Nacionalnog osiguranja, državnog obrazovnog sistema, programa socijalnog stanovanja i, iznad svega, Nacionalne zdravstvene službe. Ovo su bile mere kolektivističke politike koje nisu proizašle iz ekonomske teorije, već odozdo, iz samog radničkog pokreta:
Ove mere su bile pakao za torijevce i liberale. O njima nije toliko diskutovalo i zagovaralo ih samo vođstvo Laburističke Partije, koliko njena baza koja je želela da promeni svet u kojem radi.[3]
Atlijeva vlada bila je daleko manje radikalna na polju ekonomije. Nakon prvobitnih tragova odvažnosti, ubrzo je odustala od progresivnih kejnzijanskih mera. Uprkos nacionalizaciji pojedinih industrija, koja je u to vreme bila prihvatljiva za kapital, najozbiljnije narušavanje tržišne autonomije bio je zakon koji je vladi omogućio da „redistribuira i reorganizuje industriju“ izmeštajući proizvodnju u osiromašena područja.[4] Van toga, laburistička vlada je ubrzo poklekla pod pritiscima ekonomske dogme u teškim posleratnim uslovima i, suočena sa krizom platnog bilansa, odlučila je da nametne štednju kroz seču u raspodeli, povećanje indirektnih poreza i značajne restrikcije plata. Pa ipak, industrija je dobro poslovala – proizvodnja je bila 30% veća nego 1938. godine, izvoz se uvećao za 55% u odnosu na veoma niski predratni nivo da bi postao najveći u Evropi.[5]
Ove očito deflatorne mere, nisu ni u kom smislu bile kejnzijanske, ali one pokazuju slabost vlada pod pritiskom kapitala. Kejnzijanska teorija pretpostavlja neutralnost države i njenu mogućnost da racionalno interveniše, postavljajuži se iznad konkurentnih interesa kapitala i rada. Posleratna Atlijeva vlada pružala je jednu od najpovoljnijih prilika za sprovođenje radikalne kejnzijanske strategije. Postojalo je nasleđe planiranja u ratnom period, u trenutku kada je legitimitet slobodnotržišnog kapitalizma bio na izuzetno nizak. Na sve to, vlada je imala ogromnu parlamentarnu većinu. Pa ipak, nije se poseglo za merama radikalnih reformi. Treba upamtiti kako se sam Kejnzijanizam u svojoj osnovi vrti oko sigurnosti kapitala, a upravo to je bio problem koji sa kojim su se laburistički ministri susreli.
Prema rečima Tonija Klifa, čak je i levičar Anerin Bivan „nervozno uveravao privatne kapitaliste kako će njihovi interesi biti branjeni, kako bi se osigurala finansijska sigurnost za celokupnu ekonomiju“.[6] Čak se i predratni ministar Staford Krips, poznat po svojoj predratnoj reputaciji radikalnog antikapitaliste, kao kancelar blagajne (ministar finansija u Velikoj Britaniji, prim. ur.), „zalagao za donekle mesijanske ideale suzdržavanja, žrtve i štednje“.[7] Ovo je rezultiralo time da je vlada 1949. godine, kao odgovor na krizu devalvacije, ukinula brojne mere industrijske kontrole iz ratnog perioda, kako bi podigla samopouzdanje kapitala. Prema Polu Futu, Harold Vilson, ministar koji je te mere sproveo „uživao je u hvali torijevskih poslanika i počeo je da veruje kako se njegovi politički ciljevi ne razlikuju previše od njihovih“.[8] Usled svega toga je demoralisana konzervativna partija počela da ponovo razvija osećaje samopouzdanja i svrhe.
Napadi na radničku klasu koje je predvodila reformistička vlada imali su ozbiljne političke posledice i po sam radnički pokret. Zahtev za ograničavanjem plata doveo je do otpora koji su poslušne sindikalne vođe teško obuzdavale. Na relativno nizak nivo samih štrajkova se svejedno reagovalo na osnovu drakonskih zakona iz ratnog doba, poput Odredbe 1305, koja je proglasila štrajkove protivzakonitim, i čak predviđala upotrebu vojske kako bi se oni razbijali. Atmosferu hajke na levicu podsticala je i ta, najcenjenija od svih laburističkih vlada:
Ministar za rad redovno je pripisivao štrajkove komunističkom delovanju. Sindikalni predstavnici na radnim mestima, koji su tokom rata opisivani kao lojalne patriote, izloženi su ogromnom progonu i bili proglašeni za „ekstremiste“ i „subverzivne elemente“. Laburisti su postavili okvire dugogodišnjeg lova na borbene industrijske aktiviste i aktivistkinje.[9]
Laburistički poslanici su obavljali ideološki posao za kapital i pripremali teren za povratak torjevske vlade 1951. Vlada koja je nametala štednju, razbijala štrajkove i pokušavala da ukroti pokret koju je doveo na vlast, teško da je mogla da održi izborni zamah iz 1945. Konflkt između vlade i sindikalne baze nije mogao dovesti ni do čega drugog sem do dezorijentacije i razočaranja u pokret. Iz njih se izrodilo trianest godina torijevske vlasti pre sledeće, još tehnokratskije, laburističke vlade Harolda Vilsona, tokom koje je razlaz sa radikalizmom postao više nego očit.
Otrov imperijalizma
Stepen u kome se Atlijeva vlada povinovala zahtevima kapitalističke države bio je posebno naglašen u sferi imperijalizma. Uprkos otporu unutar parlamentarne grupe laburističke partije, po prvi put je uveden obavezni mirnodopski vojni rok u trajanju od osamnaest meseci, usled toga što je celokupan vojni vrh pretio da da ostavke ukoliko se napravi kompromis na dvanaestomesečnom trajanju roka.[10] Prijatljstvo sa aparthejd režimom u Južnoj Africi održavano je zarad uranijuma potrebnog za program nuklearnog naoružanja, kao i zbog Hladnog rata.[11] Britanija je imala gadnu i krvavu ulogu u ponovnom uspostavljanju imperijalističke kontrole i kolonijalnom prisvajanju ne samo za sebe, već i za francuski i holandski imperijalizam.[12]
Kako bi laburistička vlada bila prihvaćena kao legitimna, morala je da pokaže kako je istovremeno privržena i imperijalističkim interesima britanskog kapitala ali i novoj posleratnoj imperijalističkoj hijerarhiji u koju su SAD neupitno predvodile. Maršalov američki program pomoći bio je moćan instrument u nametanju SAD kao predvodnice zapadnoevropskim državama, a ni sama Britanija nije bila izuzetak. Krajnji rezultat bilo je učešće Velike Britanije u Korejskom ratu koje je zahtevalo ogromno povećanje ulaganja u vojsku. Nikad nije bilo upitno ko će platiti ceh. Usledili su štednja i rezanje javnih troškova, simbolizovani uvođenjem naplate stomatoloških usluga i dioptrijskih naočara.[13]
Ovo je bilo daleko od obećanja Denisa Hilija 1945. o posebnoj spoljnoj politici koja bi „štitila, pomagala, podsticala i na svaki način osnaživala socijalističku revoluciju gde god da se javi“ i koja bi sprečila da Laburistička partija „korača pred tenkovima torijevskog imperijalizma i kontrarevolucije mašući crvenom zastavom“.[14] Međutim, upravo to su i uradili. Vojna sfera, sfera rata i spoljne politike, odnosno imperijalizma, nije sporedno pitanje ni za jednu reformističku vladu na kom se mogu praviti kompromisi kako bi se ostvarili ekonomska strategija i ciljevi. Imperijalistički zahtevi su direktno suprotstavljeni svim progresivnim ekonomskim merama i nameću štednju radničkoj klasi kako bi ona isplatila vojne potrebe kapitala.
Radikalne kejnzijanske mere nisu moge biti primenjene upravo zbog istorije interesa i investicija britanskog kapitala. Apstraktno gledano, može se tvrditi da kapital ne zahteva imperijalističku dimenziju. Međutim, u praksi, interesi koji su vezani za konkretne kapitale i institucije, poput državnih službi i vojske koje postoje kako bi štitile interese kapitala, neće prosto pokleknuti pred apstraktnim „razumnim“ argumentima. Jedina snaga koja ima sposobnost da promeni smer je sila organizovane radničke klase. Nažalost, u neposrednom posleratnom periodu radnički pokret je bio u najvećoj meri povezan sa i privržen laburističkom vođstvu koje se, na toliko mnogo načina, ubrzo okrenulo protiv njihovih interesa.
Ekonomija permanentnog naoružanja
Zapravo, celokupni posleratni period koji se često pamti kao zlatno doba kejnzijanizma nije bio ni nalik tako nečemu. Zapadne ekonomije nisu napredovale zbog radikalnih mera posvećenih planiranim investcijama u javna dobra i povećanu potrošnju, već usled vojnog kejnzijanizma koji je prioretizovao kapitalne investicije u naoružanje. Vojna potrošnja jeste stimulisala ekonomiju, pa se tako čak i Ronald Regan može smatrati „kejnzijancem“.[15] Galbrajt je isticao koliko je američku ekonomiju koštalo oslanjanje na vojnu proizvodnju po završetku rata, sa rashodima koji su iznosili „otprilike 26,5% ukupnih federalnih javnih troškova“, dodajući da je udeo u zaposlenosti iznosio „čak trećinu sveg američkog inženjerske i naučne radne snage“ uposlene u vojne svrhe.[16]
Ovo je suprotno iskustvima Nemačke i Japana, čija je ograničena vojna potrošnja značila da su bili „dobitnici na sopstvenom porazu“.[17] Ovo je tačno, ali samo ako dosta usko sagledavamo situaciju, jer bi trebalo da je Galbrajt bio sasvim svestan toga da je uspeh nemačkog i japanskog izvoza zavisio od potražnje naročito na tržištu SAD. Oporavak nemačke ekonomije posle rata umnogome je uslovljen skokom u potražnji koji je izazvao Korejski rat. Galbrajt je u ovoj svojoj analizi suštinski prepoznao fenomen koji su pojedini marksisti i marksistkinje nazvali „teorijom permanentnog naoružanja“ u 1960-im.
Problem koji leži u temelju nagona ka ovakvom obliku kejnzijanizma, umesto ka njegovoj socijalnijoj varijanti, je, u istorijskom smislu kompleksan ali ključan, aspekt hiperakumulacije kapitala. Sa sve većim količinama kapitala koji traži profitabilne investicije, kapital ne postaje jeftiniji i njegov uticaj na društvo u celini se ne smanjuje, kako je Kejns predviđao. Namesto toga, imperijalizam postaje neophodno sredstvo kontrole nad pristupom prilikama za reprodukciju i akumulaciju kapitala, usled toga što je kapital ugrađen u institucije i društvenu moć, i u stanju da oblikuje ekonomiju prema sopstvenim interesima. On je istovremeno i moćno oružje za uništavanje, ili barem podređivanje, konkurentnih kapitala.
Štaviše, vojna potrošnja je idealna forma investicije u situaciji hiperakumulacije kapitala „jer u sebi sadrži sistematsko uništenje vrednosti, a ne promenu mesta njene upotrebe, što je dovelo do daleko efektivnije integracije sistema nego bilo koja druga forma potrošnje“.[18] Sledbenici Kejnsa nisu prosto mogli da eliminišu ovaj impuls u posleratnom kapitalizmu svojim mislima. Kraj Hladnog rata samo je pocrtao centralno mesto vojne potrošnje jer su njene stavke u budžetu SAD ostale ogromne kao i pre, uprkos „mirovnim dividendama“ koje su mnogi očekivali.
Kejnzijanističke reforme i klasna borba
Iz ovih razloga moguće je tvrditi, na Galbrajtovom tragu, kako istinski kejnzijanizam nikad nije bio prihvaćen i testiran, jer nikada nije ni isproban. Međutim, razlozi toga leže u slabosti same njegove teorije. Kriza 1970-ih, kada se standardni kejnzijanizanski zahtev za upravljanjem srušio pred novim fenomenom „stagflacije”, odnosno simultanog rasta cena i niskog rasta BDP-a, bila je, u osnovi, problem padaprofitne stope.
Kejnzijanska teorija nikada nije zaista objasnila problem stagflacije, niti razloge za promenu razmišljanja elita ka neoliberalizmu krajem 1970-ih. Galbrajt, na primer, jednostavno ukazuje na kontekst internacionalne ekonomije koja sužava prostor za upravljanjem potrebama.[19] Sloboda kapitala pod „globalizacijom“ mu svakako pruža mehanizme da disciplinuje nacionalne vlade, ali ne razjašnjava interes i odlučnost elita da poguraju taj; na kraju krajeva, po sredi su bili politički ciljevi. Kejnzijanska teorija se ne bavi niti temeljnim i kompleksnim porivima akumulacije kapitala, niti prihvata da ekonomske mere zavise od odnosa snaga u klasnoj borbi.
Treba li onda svi koji žele radikalnu transformaciju društva u potpunosti da odbace kejnzijanizam? Naposletku, može se postaviti i pitanje jesu li reformističke vlade uopšte neophodne. Istina je da su posleratne vlade Zapadne Nemačke, Francuske, pa čak i Španije, bez socijaldemokratskih vlada razvile daleko velikodušnije programe socijalne pomoći nego što je to uradila Britanija.[20] Svakako, bitno je ne potcenjivati šta se može postići čak i bez izbornih pobeda reformista, ali socijaldemokratske vlade ipak postižu bitne napretke, uprkos njihovim urođenim ograničenostima.
Atlijeva vlada je stvorila Nacionalnu zdravstvenu službu (NHS), što ne bi uradila nijedna torijevska vlada. Drugi državni zdravstveni programi su u svojoj osnovi sistemi osiguranja, dok je izvorna struktura NHS-a zasnovana na kolektivnom izdvajanju iz centralnog budžeta na osnvu poreza. Da bi se razumela uloga reformističke vlade, ključno je shvatiti to da je NHS proizašao iz socijalističkog pokreta, i da ga je pogurala aktivistička baza pre nego vođstvo Laburističke partije. Ono je otvorilo tu mogućnost, ali su snaga i asertivnost društvenih pokreta bili nezamenljivi da bi se pobeda ostvarila.
Opasnost vreba i s druge strane; apsolutno odbacivanje kejnzijanske politike može odvesti revolucionare i revolucionarke u sektaški ćorsokak. Može se tvrditi da, usled toga što se uzrok kapitalističke krize svodi na problem profitabilnosti, ne može biti drugog rešenja za krizu osim revolucije. Ovaj tip tvrdnje rizikuje da postavi marksiste i marksistkinje na trag desničarskog recepta po kome samo umanjivanje, na primer, plata i socijalnih davanja može povratiti rast profitne stope i time dovesti do ekonomskog napretka.
Vrlo je bitno da marksistička analiza ne dovede do zaključka o beznadežnosti trenutne situacije. Za početak, Marks je dokazao kako zapravo postoji niz mehanizama kojima se može povratiti profitabilnost kapitalističke ekonomije, iako smanjenje životnog standarda radnica i radnika deluje kao najočiglednija za poslodavce. Kejnzijanske mere pružaju praktičan protivotrov nepromišljenosti štednje. Na primer, državno sprovedene infrastrukturne investicije neposredno povećavaju zaposlenost i kroz efekat multiplikacije utiču na celu ekonomiju kao stimulus. Ovaj vid investicija pruža osnovu za porast produktivnosti, podržavajući novi talas investicija i rasta, odnosno akumuacije – gledano kroz oči kapitala. Takođe, državne investicije, koje zahtevaju samo povraćaj na osnovu kamatne stope, utiču na ponovno podizanje prosečne profitne stope u ostatku ekonomije.[21]
Za kejnzijance tu je kraj problema i stvaraju se uslovi za ekonomski rast, međutim Marks je pokazao kako protivrečna kretanja akumulacije kapitala proizvode nove krize iz rešenja za stare. Mehanizmi koji se suprotstavljaju krizi će već biti upregnuti, čak i u trenutku kad se profitna stopa ponovo kreće ka pređašnjem nivou, i upravo ona sredstva koja su ranije stabilizovala sistem će sada postati prepreke za dalji rast kapitala. Samopouzdanje kapitala da investira će opasti, a svaka vlada će se suočiti sa oštrim zahtevima za poboljšanjem uslova za profitabilnost.
Štaviše, mnoge forme investicija, poput istraživanja novih tehnologija – posebno danas – mogu dovesti do pritiska ka povećanju nezaposlenosti, sa posledicom smanjenja potražnje i cena. U posleratnom periodu je postalo izrazito teško načiniti progresivne kejnzijanske mere efikasnim u obnavljanju rasta kapitala. Rezultat toga je da će pritisak da se ukinu progresivne ekonomske mere koje zastupaju reformističke vlade biti ogroman. Razumevanje protivrečnosti kapitalizma koje prevazilazi kejnzijanske recepte biće ključno za odbranu interesa radničke klase u ovom momentu.
Pa opet, uprkos inherentnim poteškoćama, odbaciti težnju ka izboru reformističkih vlada, koje bi se neminovno, u određenoj meri, oslanjale na neku formu kejnzijanskog programa ekonomske politike bi značilo pasti u sektaštvo i težnju ka revolucionarnom čistunstvu zarad njega samog. Međutim, podjednako je naivno verovati i da bi izglasavanje reformističke vlade, ma koliko principijelno njeno partijsko vođstvo naizgled delovalo, stvorilo uporište moći nad kapitalom. Reformističko vođstvo se nebrojeno puta povlačilo ili čak rušilo pred pritiskom državnih institucija i predstavnika industrijskog i finansijskog kapitala. Objektivni pritisci međunarodnih tržišta stvaraju razloge za povinjavanje interesima kapitala, a samopouzdanje kapitala će uvek snažno pritiskati reformističke ministre naoružane jedino kejnzijanskom teorijom.
Ovo ne znači da se ništa ne može postići van suštinski revolucionarnih situacija. Jedina snaga koja može pružiti kontratežu moći kapitala je snaga organizovane radničke klase. Međutim, ako proleterske organizacije nemaju dovoljnu autonomiju ili previše zavise od reformističkih projekata onda su povlačenja, kompromisi i na kraju poraz, izgledni čak i za vreme istorijski najpogodnijih situacija, poput one iz 1945. godine u Britaniji. Neophodno je da pokret izvrši pritisak na kapital kako bi reformistička vlast učinila pomak. Izbor takvih vlada najlakši je deo procesa, osiguravanje da sprovedu značajne sistemske reforme je ono oko čega će se voditi suštinska borba.
Pokretu je stoga neophodno nezavisno, revolucionarno jezgro koje shvata ograničenost kejnzijanističkih mera i prirodu neprijatelja unutar države koji će se boriti do poslednjeg daha protiv svih mera koje ograničavaju kapital. Ovo ne znači samo da je nužno izgraditi najširi mogući masovni pokret, nezavisan od reformističke partije, već i svesno revolucionarnu organizaciju. Ona ujedno mora biti sposobna da reaguje unutar šireg pokreta na najkonstruktivniji mogući način i da zadrži perspektivu i strategiju koja seže dalje do reformističkih ciljeva. Reformistička vlada će se ili završiti sopstvenim porazom i generacijskim porazom za cilj radništva, ili će je nezavisan socijalistički pokret pogurati napred. U tom momentu, morala bi da istupi izvan granica kejnzijanskih mera i, stoga, izvan granica kapitalizma. Tek tada bi dugotrajniji pomaci bili na dohvat ruke.
[1] O ovim događajima pogledati Gvin A. Vilijams The Merthyr Rising (London 1978), i Mik Dženkins, General Strike of 1842 (London 1980).
[2] Džon K Galbrajt, World Economy, str.122.
[3] Pol Fut, The Vote: How it was Won and How it was Undermined (London 2005), str. 312.
[4] Isto, str. 322
[5] Toni Klif i Doni GlukštajnThe Labour Party: A Marxist History (London 1988), str. 230-232.
[6] Isto, str. 222.
[7] Fut, The Vote, str. 321.
[8] Isto, str. 329.
[9] Klif i Glukštajn, The Labour Party, str. 233.
[10] Isto, str. 242.
[11] Isto, str. 244.
[12] Videti Džon Njuzinger, The Blood Never Dried: A People’s History of the British Empire (London 2006), konkretno str. 198-213.
[13] Fut, The Vote, str. 333.
[14] Klif i Glukštajn, The Labour Party, str. 240.
[15] Džon K. Galbrajt, World Economy, str. 235
[16] Isto, str.218.
[17] Isto, str. 219.
[18] Majkl Kidron, Capitalism and Theory (London, 1974), str. 19
[19] Džon K. Galbrajt, The Good Society: The Humane Agenda (London 1996), str. 115
[20] Klif i Glukštajn, The Labour Party, str. 226.
[21] Harvi, Companion to Capital, Vol. 2, str. 250.