Protesti „1 od 5 miliona“, koji se nešto više od četiri meseca održavaju u Beogradu i drugim gradovima Srbije, ove sedmice pretvorili su se u otvoreno nadgornjavanje opozicije i vlasti. Opozicioni protest 13. aprila, pod nazivom „Svi kao jedan“, najavljivan je kao „dan D“ za Srbiju – kulminacija prethodnih meseci, tokom kojih su desetine hiljada ljudi širom Srbije izašle na ulice, izražavajući nezadovoljstvo kako vladajućim režimom, tako i ukupnim stanjem politike u državi. Ipak, subotnji „dan D“ pokazao je da njegovi vesnici – poluujedinjena opozicija, najvećim delom okupljena unutar Saveza za Srbiju – ni sada, kao ni pre četiri meseca, nemaju jasnu ideju kuda bi s protestima, a jedini izvestan proizvod mantre o građanskom sveujedinjenju jeste da se krajnja desnica, oličena u predvodniku Srpskog pokreta Dveri Bošku Obradoviću, nametnula kao udarna snaga buduće „pristojne Srbije“.
Nema sumnje da režim Aleksandra Vučića jeste pokušao da osujeti masovnost subotnjeg protesta. Od naprasnog otkazivanja autobuskog saobraćaja do Beograda, dobijanja informacija od prevoznika da su im za 13. april „popunjeni svi kapaciteti“ ili da strahuju od „vanrednog tehničkog pregleda“, do brojanja demonstranata/kinja „u glavu“ korišćenjem dronova i izjave ministra policije Nebojše Stefanovića da Vučić jeste „hteo da se obrati narodu, ali je odustao zbog malog broja ljudi“, režim nastavlja sa plasiranjem lažne slike o nekoliko hiljada nezadovoljnika koje opozicija uspeva da izvede na ulice. Istina je, međutim, da su ljudi izlazili na ulice ne toliko privučeni opozicijom koliko odbijeni opštom političkom situacijom u zemlji, kao i da je izlazilo mnogo više od nekoliko hiljada ljudi.
Beogradski protest „Svi kao jedan“, na koji su došli i ljudi iz drugih gradova – Kraljeva, Niša, Valjeva, Temerina, Sremske Mitrovice, Vršca, Jagodine, Novog Sada… – tako je bio i najbrojniji u seriji protesta „1 od 5 miliona“, iako je broj učesnika/ca drastično opao pre početka šetnje (zaslugom govora kojima se kraj nije nazirao): sa oko 25.000 na 17.000–18.000. Pa ipak, otkako je opozicija počela da izlazi iz senke organizacije protesta, rastao je broj ljudi koji su okretali leđa subotnjim protestnim šetnjama, ističući ono što se dalo pretpostaviti još u osvit protesta početkom decembra: opozicioni političari koriste opravdan narodni bunt kao poligon za prikupljanje političkih poena. A najviše poena prikupio je, sada bez ikakve sumnje, Boško Obradović. Na svom dugom i marljivom političkom putu – od osnivanja časopisa Dveri srpske na Savindan 1999. godine i redovnog pisanja za ljotićevski list Nova iskra, preko organizovanja prvih „porodičnih šetnji“ kao odgovora „normalne Srbije“ na održavanje prajda, do ulaska u skupštinske klupe na talasu protesta da koalicija DSS–Dveri pređe cenzus 2016. godine – Boško Obradović ima sve više uspeha u nastojanju da svoj politički „pokret“ profiliše kao bilo koju drugu građansku političku opciju, samo s malo „patriotskijim“ predznakom.
Nema (građanskog) srpstva bez krsta i tri prsta
Iako su protesti „1 od 5 miliona“ sazvani od strane opozicije, nakon što je predsednik Levice Srbije Borko Stefanović napadnut od strane pristalica SNS-a pred održavanje tribine Saveza za Srbiju u Kruševcu (zbog čega su isprva organizovani pod parolom „Stop krvavim košuljama“), sve do sredine februara opozicija je igrala na kartu nestranačkih, građanskih protesta. S govornice su se redovno obraćale „nepolitične“ javne ličnosti, a kao organizatori i organizatorke predstavljali su se navodno nestranački studenti i studentkinje – zapravo, omladina opozicionih partija. Otkako je, međutim, kao floskula ponuđen Sporazum sa narodom (nalik DOS-ovom Ugovoru s narodom iz 2000. godine), opozicioni političari su, mic po mic, počeli da se penju za govornicu. Ovog 13. aprila njih osmoro obratilo se demonstrantima/kinjama ispred Skupštine Srbije.
Maratonski protest u subotu nije se razlikovao od pređašnjih samo po neverovatnom broju govornika – čak 16 muškaraca (ne računajući dvojicu voditelja programa i glumca koji je strastveno recitovao Disove „Naše dane“) i čitave dve žene (od kojih se jedna obratila ne svojim, nego rečima svog muža, a on se obraćao rečima „večnog vladike Nikolaja“) – već i po otvorenom i izrazitom pomeranju narativa „građanske Srbije“ udesno. Nije bilo potrebe da jedan Boško Obradović – koji je na binu pozvan rečima „Žene, spremite se da bežite“ i „Svi fašisti, ruke gore“, na šta je masa okupljenih digla ruke i počela da skandira „BO-ŠKO! BO-ŠKO!“ – sâm desničari s govornice, kada su to pre njega uradili toliki liberalni intelektualci, poneki čestiti srpski domaćin i jedna sveštenička supruga. Tako se u naizgled beskrajnom monologu Čedomira Čupića, profesora Fakulteta političkih nauka i ponosnog eskivatora mnogobrojnih optužbi studentkinja za seksualno uznemiravanje, moglo čuti da je „Srbija biblijska zemlja“ – što je verovatno kvalifikuje da Božjim proviđenjem bude spasena od režima kome su se s bine vrlo oskudno upućivale konkretne političke kritike, a najčešće je određivan jednostavno kao „režim ludaka“.
Glumica i pravoslavna spisateljica Anastasija Ilić okupljenima je pročitala pismo svog supruga, sveštenika Nenada Ilića, u kome se Srpska pravoslavna crkva poziva da stane na stranu „onih koji traže istinu i pravdu“. Iz vizure bračnog para Ilić, među najsvetlijim primerima upravo takvih crkvenih velikodostojnika je, ni manje ni više, vladika Nikolaj Velimirović – jedan od inspiratora Ljotićevog Zbora, antisemita kog je Hitler lično 1934. godine odlikovao zbog obnavljanja nemačkog vojnog groblja u Bitolju, i osnivač ideologije svetosavskog nacionalizma koju danas baštine Dveri. Poetičnom rečniku pravoslavlja nije odoleo ni novinar Srđan Škoro, koji je u niz poziva na građanski bunt uvrstio i poziv Crkvi „da pomogne da vaskrsne Srbija“. U farsičnom (ili tragičnom?) spoju „prve“ i „druge Srbije“, sekularizam kao državni princip prinet je kao žrtva na oltar uzdizanja srpskog nacionalnog bića.
Nije žrtvovan samo sekularizam, već i suštinske političke razlike između levice i desnice. Na protestima „naroda“ nema mesta za ideologiju, nema mesta za politička podvajanja – ima mesta samo za sveujedinjenje srpskog naroda, „braće i sestara, građana i građanki“, u alarmantno desničarskom ključu. S govornice se podvlači da Srbija „nestaje i izumire“ dok Vučić „hoće da sela naseli migrantima, svojim budućim glasačima“; dok malinar iz Ivanjice uverava da do toga neće doći „zbog srpske tradicije i srpske porodice“, Sergej Trifunović svega nekoliko minuta nakon politički korektnog obraćanja različitim narodima i veroispovestima na tlu Srbije upozorava da je Vučić „doveo Sirijce i Mađare“. Desničarske teorije zavere, kao i poziv da se „ujedinimo u Hristu“, očigledno ulaze u kanon vaskrsle građanske Srbije.
Protesti svih građana… sve dok nisu levica
Bez obzira na činjenicu da opozicija u Srbiji ne može da ponudi „dan D“ koji bi otišao dalje od zahteva za promenom sastava REM-a, novom upravom RTS-a i RTV-a i uspostavljanjem fer izbornih uslova – sve ovo u dogovoru s vlašću – sve desnija kretanja na političkoj sceni trebalo bi da nas alarmiraju. Ako Šesti oktobar svane uz klicanje Bošku Obradoviću kao srčanom opozicionaru koji je predvodio „proboj RTS-a“, i ako noseća snaga narodnog nezadovoljstva ostane urbana srednja klasa, relativno autokratski i klijentelistički režim Aleksandra Vučića mogao bi da bude smenjen istorijski opasnijim oblikom vlasti čiji stub su srednje klase nezadovoljne svojim ekonomskim propadanjem i širim društvenim i kulturnim „zaostajanjem“.
Ako ovaj trend zaista uzme maha u Srbiji, ni ona neće zaostajati za širim evropskim i svetskim trendom normalizovanja krajnje desnice, ovde oličene u Dverima, kao sasvim legitimne građanske opcije. Bilo bi preterano reći da se to već dogodilo: istraživanje kojim su početkom februara ispitivani i stavovi učesnika/ca protesta „1 od 5 miliona“ pokazalo je visok stepen nepopularnosti, odnosno nizak stepen popularnosti Dveri i Boška Obradovića (trećina „nesimpatija“ prema različitim političkim opcijama u protestima otpada na Dveri i Obradovića, a tek nešto više od 4% anketiranih učesnika/ca protesta smatra da Dveri predstavljaju njihove interese). Prema istom istraživanju, ukoliko se učesnici/e protesta opredeljuju za neku političku opciju, najčešće su u pitanju „neukaljane“ liberalne ili levoliberalne opcije, poput Pokreta slobodnih građana ili Inicijative „Ne da(vi)mo Beograd“.
Ipak, ako se prostor za kritiku režima bude prepuštao građanskoj desnici i krajnjoj desnici, a građanska levica nastavi da drži svoje političko opredeljenje unutar svoja četiri zida, paralelno bez reči kritike sarađujući sa krajnjom desnicom na postizanju fer izbornih uslova, normalizacija krajnje desnice mogla bi se odviti brže i nesmetanije nego što bi bio slučaj kada bi ideje i konkretni rad levice bile složnije i odlučnije nametnute kao kontrateža. Građanska levica je, u tom smislu, imala priliku da iskoristi pozitivan prijem među učesnicima/ama protesta za udruživanje sa radikalnom levicom i snaženje ideja i borbi u kojima zajedno učestvuju. To i dalje ne znači da bi levica u Beogradu zasigurno povela proteste u drugačijem pravcu, ali izvesno znači da bi otežala organizatorima da ih odvedu ovoliko udesno – i vrlo verovatno znači da bi više ljudi nego što je trenutno slučaj ostalo na ulicama.
Gde su u ovoj priči radikalna levica i radnička klasa? Prve na protestima više nema, a sa njom je otišao i privid da su na protestima „dobrodošli svi“. Pokazalo se da nisu bili dobrodošli kritičari opozicije, nisu bile dobrodošle poruke solidarnosti sa radnicima koji ginu na svojim radnim mestima jer su skretale pažnju sa krvave košulje Borka Stefanovića, niti su bili dobrodošli politički zahtevi koji ciljaju na poboljšanje položaja većine stanovništva. Radikalna levica je učešćem u protestima uspela da privuče određeni broj ljudi koji ne vide rešenje za Vučićev režim u Savezu za Srbiju i povampirenim postpetooktobarcima van SzS-a – ali da bismo zadržali te ljude i uključili još mnogo više drugih, moraćemo da im ponudimo stabilne frontove borbe (protiv iseljenja, protiv kršenja radničkih prava i sl.), politički dom (zasad u vidu pojedinačnih organizacija, u perspektivi u vidu jasno opredeljene socijalističke koalicije) i odgovore na krizu političkog i ekonomskog sistema koji otvoreno kritikuju kapitalizam i nude socijalizam kao jedinu realnu alternativu.
Radnička klasa, za razliku od petooktobarske revolucije, u talasu protesta „1 od 5 miliona“ nije noseća snaga: kao organizovana snaga u protestima gotovo i da ne uzima učešće, a štrajkovi i radnički protesti koji se odvijaju tokom poslednjih nekoliko meseci ne uvezuju se sa opozicionim šetnjama. S jedne strane, opozicija ni ne adresira radničku klasu, njeno višedecenijsko ekonomsko srozavanje i mogući izlazak iz začaranog kruga zaduživanja i bede, zadržavajući se isključivo na izbornoj ravni bavljenja politikom. Štrajkovi i protesti u Pošti, Geozavodu, Zastava oružju i drugde ne dobijaju podršku opozicije, kao što ni prošlogodišnje 53 žrtve na radnom mestu nisu pružile dovoljno dramatičan povod da iko od opozicionih političara organizuje protest povodom krvavih radničkih odela.
S druge strane, očito je da ni radnička klasa nije ubeđena u mogućnosti aktuelnih protesta i njihovog vođstva da dovedu do značajnijih boljitaka za radnike i radnice u Srbiji – inače bi, uprkos pritiscima, u većoj meri koristila i opozicione proteste kao kanal borbe. A bez pobune radničke većine stanovništva, teško da će biti srušen vladajući režim. Dok sazru uslovi za tu pobunu, nad levicom u Srbiji stoje dva glavna zadatka: da nastavi da jača svoje kapacitete i ohrabruje postojeće borbe radničke klase, utirući put izgradnji masovnog i jakog radničkog pokreta, i da ne dopusti da široko narodno nezadovoljstvo bude iskorišćeno i usmereno od strane najkonzervativnijih, ali trenutno glasnijih snaga u našem društvu.