Plan iseljenja Mare, starice od 90 godina koja se još uvek oporavljala od plućne bolesti, i njene ćerke Danijele, osmišljen od strane izvršiteljke Mirjane Dimitrijević, bio je jednostavan: policijski službenici upadaju prvi, načelnik policije podmeće nogu na vrata, otima Danijeli mobilni telefon kako ne bi kontaktirala sa aktivistima, medicinski tehničari sediraju staricu i odvode je u Klinički centar – naravno, samo na 24h. Bravar menja bravu na stanu, dok nosači iznose stvari (uključujući i lična dokumenta sada već bivših stanarki) i voze ih na skladište na periferiji grada.
Plan šta će se sa Marom i Danijelom desiti nakon toga, nema niko. Nema ga država, koja u Beogradu raspolaže sa manje od 1% stambenog fonda u službi socijalnog stanovanja; nema ga ni izvršiteljka, koja nije dužna da stanarkama obezbedi nužni smeštaj čak ni kada nekretnina koju je zaplenila višestruko prevazilazi iznos duga.
Naravno, lako je reći da su starica i njena ćerka same krive. Zbog čega su bile glupe da pomisle da mogu da reše svoje stambeno pitanje zaduživanjem? Zbog čega bi bilo ko mislio da će imati posao koji će pošteno raditi, a koji će mu omogućiti da plati račune, prehrani se i plati ratu za dug?
Krivica i strah. To su dva osećanja koja drže jaram na našim leđima i koja izvršitelji seju već više od sedam godina. Ukoliko ne možeš da platiš račune – kriv si. Ukoliko nemaš posao – kriv si. Ukoliko izgubiš stan – kriv si. I naravno, u strahu od ove krivice, prihvatićeš bilo koji posao na kome ćeš možda biti meta zlostavljanja, seksualnog napada, na kraju krajeva, kao u slučaju preko 30 radnika na građevini u 2018. godini – smrti.
Ovo, naravno, nije priča o „zločinu i kazni“. Ovo je priča o klasnoj eksploataciji. U zemlji gde su fabrike rasprodate i gde pristojnog posla nema, a u kojoj se nova vladajuća klasa političara i kapitalista gradi i reprodukuje preko građevinskog sektora, zna se ko ostaje na ulici: radnice i radnici koji žive od svog rada. Zna se i ko ih tera na ulicu: kapitalisti čiji su politički interesi trenutno oličeni i u vlasti i u „zvaničnoj“ opoziciji.
Izvršitelji su uvedeni na osnovu Zakona o izvršenju i obezbeđenju, usvojenom u maju 2011. godine, dakle, kada su na vlasti bili Demokratska stranka, odnosno Boris Tadić, kao i Dragan Đilas. Takozvani „javni izvršitelji“ zapravo su privatni preduzetnici kojima je država dala pravo da ljude izbacuju na ulicu i donose pravno obavezujuće odluke.
Ono što je posebno skaredno jeste da izvršitelja u datom postupku bira poverilac – ukoliko nije zadovoljan kako izvršitelj radi posao, s kojom brutalnošću i bezobzirnošću izbacuje nekog na ulicu, poverilac može uvek, i u toku samog postupka, da se odluči da promeni izvršitelja i izabere bržeg, jačeg i boljeg. Institucija „javnih izvršitelja“ navodno uvodi pravnu sigurnost, dok takođe uvodi pravilo da „žalba ne odlaže izvršenje“. Jasno je da kada političari govore o „pravnoj sigurnosti“, oni govore o sigurnosti za sebe i svoju zaradu, a ne za obične ljude.
Međutim, činjenica je da veliki broj radnica i radnika i dalje ima u svom posedu stanove u kojima stanuje, a da podjednako velika grupa stanove iznajmljuje od sitnih stanodavaca, a ne od kartela rentijera. Zbog toga će napadi na pravo na stanovanje postajati sve veći. Oni ne žele da se osećate sigurno u svom stanu. Oni žele da se bojite. Zato će rasti kamate, računi za struju i komunalije, plate će postajati tanje, a ovlašćenja poverilaca i izvršitelja će biti veća, sve dok bukvalno sve nas koji živimo od svog rada samo nekoliko neplaćenih računa za grejanje ne bude delilo od ulice.
Samo u prošloj godini izvršitelji su prodali više od 3.736 dužničkih stanova. I nemojmo se zavaravati, stanove koje oni prodaju na polutajnim licitacijama dok vi još uvek živite u njima ne kupuju ljudi nalik vama, koji samo žele da se skuće i da se osećaju sigurno u svom domu; kupuju ih njihovi prijatelji, poznanici, kolege, koji će vašim stanovima mešetariti kao robom.
Mi umesto krivice i straha nudimo bes i otpor. Smatramo da se principijelna borba protiv izvršitelja tiče svih nas. To je borba protiv sistema u kome se društveni problemi rešavaju preko leđa najsiromašnijih, u kome se bazičnim uslovima života nemilsrdno raspolaže na „slobodnom“ tržištu, u kome se javne institucije osnivaju kao privatne podružnice koje su leglo korupcije i kriminala, protiv sistema u kome država tvrdi da nije nadležna da se stara o pravu na dom. Tražimo momentalni moratorijum na sva prisilna iseljenja. Tražimo obustavljanje svih licitacija i prodaja stanova koji su nečiji dom.
Tražimo ukidanje privatnih-„javnih“ izvršitelja i vraćanje izvršnog postupka u nadležnost sudova. Konačno, tražimo da država interveniše u stanovanje i izgradi socijalno stanovanje koje će osigurati da niko nije bez krova nad glavom.
Ovo nisu zahtevi koji se tiču samo onih koji su trenutno pod udarom izvršitelja – ovo je naš front odbrane prava radnica i radnika na dostojansten život. Istovremeno, ovi zahtevi su temelj našeg pokreta i oni su sadržani u svakoj našoj blokadi rada izvršitelja i u svakom sprečenom izbacivanju na ulicu.
Združena akcija „Krov nad glavom“ je mesto gde svi koji žive od svog rada mogu da se organizuju i zaštite svoje pravo na stanovanje. Priključite se našem pokretu – ukoliko ne uspevate da redovno izmirujete račune i komunalije, ukoliko ste podstanarka ili podstanar kome bi državna intervencija u stanovanje pomogla, ukoliko grcate pod bankarskim kamatama i, konačno, ukoliko vam preti iseljenje. Samo rastom i omasovljavanjem pokreta možemo promeniti sistem koji dom tretira kao robu.
Ova borba tiče se svih nas! Pridruži nam se!
Solidarnost je naša snaga!
Četvrtak, 18. april – Benefit za baka Maru – Kvaka 22, Ruzveltova 39, 22:00
Petak, 19. april – Odbranimo porodicu Krivokuća – Vojvode Savatija 16a (Zvezdara), 7:00
Sreda, 24. april – Projekcija filma No Place Like Home (1989) i diskusija, Magacin, Kraljevića Marka 4–8, 20:30
Nedelja, 5. maj – Otvoreni sastanak Združene akcije o dugovanjima i računima za komunalije – Magacin, Kraljevića Marka 4–8, 17:00