Ženska sekcija naše organizacije bila je na jučerašnjem ročištu Milutinu Jeličiću Jutki kako bi pružila podršku Mariji Lukić i drugim ženama koje se neumorno bore da isteraju pravdu protiv seksualnog predatora, doskorašnjeg čelnika opštine Brus.
Oko sedam ujutru krenule smo sa ostalim aktivistkinjama, u organizaciji žena iz Inicijative „Ne da(vi)mo Beograd“, na ročište u Brus. Znale smo da to neće biti prijatno iskustvo, jer je sudski sistem skrojen tako da iznuri i obeshrabri žrtvu. Međutim, ovo iskustvo ponudilo nam je bitne uvide kako levica može i treba da integriše borbu protiv seksualnog nasilja u svoju agendu.
Stigle smo nešto pre jedanaest, kada je ročište bilo zakazano, a nedugo zatim pojavilo se pedesetak ljudi, mahom muškaraca, u majicama na kojima je pisalo „Pravda za Jutku“. Jedan od njih pokazivao nam je sliku na kojoj je navodno Milutin Jeličić Jutka sa nekim ambasadorom, verovatno pokušavajući da nas ubedi da čovek koji se slika sa ambasadorom ne može biti seksualni predator. To je argument koji se po pravilu koristi da se uruši moral i kredibilitet žrtve. Jedna starija žena pokušala je da nam objasni kako mi ne znamo koga branimo, tvrdeći da smo „izmanipulisana deca“, dok su nam okupljeni muškarci dobacivali, vređali nas, pokušavali da nas dodirnu ili da zaklone naše transparente. Upinjali su se da nam objasne da Mariji Lukić ništa ne fali: „Ako ju je pipao, nije je silovao“. Svi ovi komentari zapravo odslikavaju činjenicu da je opresija prema ženama toliko duboko ukorenjena da se napad na telo žene vidi kao normalno stanje stvari.
U atmosferi koja bi bez prisustva aktivistkinja izgledala kao pokušaj linča, prva se pojavila Marija Lukić sa svojim advokatom. To što se ona na ročištima pojavljuje bez pratnje porodice ili prijatelja pokazuje koliko je klijentelistički sistem uporan kada treba slomiti svakog ko se usprotivi doskorašnjem predsedniku opštine, pod čijom kontrolom su svi resursi u tom gradiću. Nedugo nakon Marije Lukić pojavio se i Milutin Jeličić Jutka u pratnji svoje četiri advokatice i dva advokata. Izviždale smo ga. Naše bubnjarke i naše neumorno skandiranje „Ua“ i „Pravda za Mariju“ nadjačali su aplauz na drugoj strani stepeništa ispred Prekršajnog suda u Brusu. Policajci su opušteno ćaskali sa muškarcima koji su nosili majice „Pravda za Jutku“, tek povremeno zauzimajući prostor između nas i njih.
Odugovlačenje procesa do zastarevanja strategija je kojom se nasilnici i sistem bore protiv postizanja ikakvog minimuma pravde. Zato nismo bile iznenađene što je optuženi zatražio izuzeće sudije, nakon čega je usledila pauza. Ročište, na kome je prvi put, godinu dana nakon pokretanja postupka, Jeličić trebalo da bude ispitan od strane advokata Marije Lukić, prekinuto je oko podne da bi se nastavilo negde oko 13.30. Otezanje, uvrede, dobacivanja, neprekidno stajanje u iščekivanju da Marija Lukić napusti sudnicu bili su nam podnošljivi upravo zato što smo sve uvidele kako bi to suđenje izgledalo da se, zajedno sa još tridesetak žena, nismo organizovale i došle da podržimo Mariju Lukić.
Bilo nam je drago da čujemo da se i u sudnici čulo naše skandiranje „Pravda za Mariju“. Ovo suđenje je važno, jer svakoj ženi koja trpi seksualno uznemiravanje šalje poruku da, ma koliko da je dostizanje sudske pravde iscrpljujuće, postoje druge žene koje će se solidarisati i koje neće dozvoliti da nas ućutkuju. Podsećanja radi, još sedam žena prijavilo je Milutina Jeličića za seksualno uznemiravanje, ali je samo u slučaju Marije Lukić podignuta optužnica.
Negde između 14.30 i 15 časova Jutka je napustio sud, a za njim su krenuli i ljudi koji su došli da ga podrže. No, želimo da verujemo da je trenutak u kome smo snažno zapljeskale kada je Marija Lukić izašla i prišla da se zagrli sa svakom ženom koja je stajala u našem bloku, trenutak od kog je odnos snaga između nasilnika i žena-žrtava, makar i u jednom malom mestu, počeo da se menja u korist žena. Suđenje jeste odloženo, ali aplauz, bubnjevi i parole podrške, koji su se orili Brusom dok je Marija Lukić odlazila, poslali su poruku da radimo na izgradnji snaga koje će biti u stanju da se razračunaju sa seksualnim nasilnicima i sistemom koji ih štiti.
Da bi levica izgradila front protiv „štednje“ i eksploatacije, neophodno je da na prvoj liniji te borbe budu žene, kao one koje su prve na udaru ukidanja socijalne države i radnih prava, one koje su diskriminisane na tržištu rada, kao one koje su dvostruko potlačene tj. kao one bez čijeg ućutkivanja ovaj sistem ne može da opstane. Međutim, da bi se muškarci i žene ravnopravno borili zajedno, neophodno je uvideti da je seksualno nasilje oblik političke kontrole i dehumanizovanja žena. Zato je važno da borba protiv seksualnog nasilja bude na agendi radikalne levice, koja staje u odbranu svih eksploatisanih i potlačenih, osnažujući ih za dalju borbu, jer bez slamanja mehanizama nejednakosti između muškaraca i žena društvo solidarnosti i jednakosti nije moguće.
Svaka žena koja imenuje nasilnika ili se odluči da traži sudsku pravdu otvara put za sve druge žene koje se bore protiv muškog nasilja, zbog čega je naš zadatak da izgradimo sisteme podrške i solidarnosti. Nijedna žena ne trpi nasilje zato što je slaba, već zato što nema adekvatan sistem podrške da se usprotivi i odbrani. U Brus smo otišle da bismo odbranile pravo svake žene da kaže „ne“, a vratile se još ubeđenije da su ženska ljutnja („a ne ćutnja“, kao što kaže jedna od naših parola), kao i ženska solidarnost, prvi koraci u izgradnji borbenog ženskog pokreta.
