Pre stotinu godina revolucionarna kriza pretila je da raznese čitavu staru Evropu. Tokom te krize, život je položila jedna od najvećih revolucionarki XX veka, Roza Luksemburg. Njoj u čast, svakog četvrtka do kraja avgusta objavljivaćemo po jedno poglavlje pamfleta britanskog marksiste i revolucionara Tonija Klifa posvećenog njenim idejama i iskustvima.
Predgovor
Petnaestog januara 1919. godine vojnički kundak smrskao je lobanju Roze Luksemburg, genijalne revolucionarke, borkinje i misliteljke. Budući da je personifikovala jedinstvo teorije i prakse, život i delo Roze Luksemburg zahtevaju opis kako njenih aktivnosti tako i njenih misli – one su nerazdvojne. U sklopu jednog pamfleta ne možemo se, ipak, adekvatno posvetiti i jednom i drugom. Stoga će se ovaj pamflet u prvom redu usredsrediti na ideje Roze Luksemburg, budući da je u njima sadržan njen glavni trajni doprinos internacionalnom socijalističkom pokretu.
Veoma mali deo njenih spisa preveden je na engleski (a još manji na naš jezik – prim. prev.). Upravo zato je korisno napraviti što raznovrsniji izbor iz njenog sveukupnog dela.
Kao naučna socijalistkinja čiji je moto bio „sumnjaj u sve“, Roza Luksemburg ne bi ništa toliko pozdravila koliko kritičku procenu svog sopstvenog rada. Ovaj esej napisan je u duhu divljenja i kritike upućene delu Roze Luksemburg.
Biografska skica
Roza Luksemburg rođena je u malom poljskom gradu Zamošću, 5. marta 1871. godine. Od rane mladosti bila je aktivna u socijalističkom pokretu. Pridružila se revolucionarnoj partiji zvanoj Proletarijat, koja je bila osnovana 1882. godine, oko 21 godinu pre nego što je nastala Ruska socijaldemokratska partija (boljševici i menjševici). Proletarijat je po svojim principima i programu od samog početka bio daleko ispred revolucionarnog pokreta u Rusiji. Dok je ruski revolucionarni pokret i dalje bio ograničen na pojedinačne terorističke akte nekolicine hrabrih intelektualaca, Proletarijat je organizovao i vodio hiljade radnika i radnica u štrajk. Ipak, Proletarijat je 1886. godine bio praktično obezglavljen, nakon što je četvoro njegovih vođa pogubljeno, 23 osuđeno na dugotrajan prinudni rad, a još oko 200 prognano. Samo su mali kružoci uspeli da prežive ovu katastrofu; upravo se jednom takvom kružoku, sa svojih šesnaest godina, priključila Roza Luksemburg. No, 1889. godine policija ju je otkrila, zbog čega je morala da napusti Poljsku. Njeni drugovi i drugarice smatrali su da će moći da uradi više toga korisnog u inostranstvu nego u zatvoru. Otišla je u Švajcarsku, u Cirih, koji je bio najvažniji centar ruske i poljske emigracije. Tamo se upisala na univerzitet, kao studentkinja prirodnih nauka, matematike i ekonomije. Aktivno je učestvovala u lokalnom radničkom pokretu i u bujnom intelektualnom životu revolucionarnih emigranata i emigrantkinja.
Nakon svega nekoliko godina, Roza Luksemburg bila je prepoznata kao teorijska predvodnica revolucionarne socijalističke partije u Poljskoj. Postala je vodeća saradnica partijskog lista, Sprawa Rabotnicza, koji je izlazio u Parizu. Ime partije je 1894. godine promenjeno iz Proletarijat u Socijaldemokratka partija Kraljevine Poljske; nedugo potom je i Litvanija dodata u naziv. Roza je sve do kraja svog života ostala teorijska predvodnica partije (SDKPL).
U avgustu 1893. godine, Luksemburg je predstavljala SDKPL na Kongresu Socijalističke internacionale. Tamo je, sa svoje 22 godine, morala da izađe na kraj sa uveliko poznatim veteranima jedne druge poljske partije, Poljske socijalističke partije (PPS), čiji je vodeći cilj bio ostvarivanje poljske nezavisnosti i koja je uživala priznanje svih mudrih sedih glava internacionalnog socijalizma. Podrška nacionalnom pokretu u Poljskoj imala je dugu i snažnu tradiciju: i Marks i Engels isticali su poljsku nezavisnost kao jedan od značajnih ciljeva. Luksemburg se, uprkos tome, neustrašivo obrušila na PPS, optuživši ih za jasne nacionalističke težnje i za sklonost da radništvo skreću s puta klasne borbe; usudila se da zauzme drugačiju poziciju u odnosu na mudre sede glave socijalizma i usprotivi se sloganu nezavisnosti za Poljsku. (Više o ovome videti u poglavlju Roza Luksemburg i nacionalno pitanje.) Njeni protivnici zasuli su je uvredama, a neki su, poput iskusnog učenika i prijatelja Marksa i Engelsa, Vilhelma Libknehta, otišli toliko daleko da je optuže da radi kao agent carističke tajne policije. Ipak, ostala je pri svom stavu.
Luksemburg je intelektualno napredovala neverovatnom brzinom. Privlačilo ju je središte međunarodnog radničkog pokreta, Nemačka, te se tamo i preselila 1898. godine.
Počela je predano da piše i s vremenom postala jedna od glavnih saradnica tada najvažnijeg časopisa za marksističku teoriju, Die Neue Zeit. Čak je ni ogroman prestiž tadašnjeg urednika časopisa Karla Kauckog, koga su zvali „papom marksizma“, nije mogao odvratiti od čvrsto zauzetih stavova jednom kada bi postala uverena u njih – bila je dosledno nezavisna u svojim zaključcima i kritikama.
Roza Luksemburg se svim srcem i dušom posvetila radničkom pokretu u Nemačkoj. Bila je redovna saradnica većeg broja socijalističkih listova – u nekim slučajevima i njihova urednica – govorila je na mnogim masovnim skupovima i energično učestvovala u svim zadacima koje je pokret stavljao pred nju. Njeni govori i članci oduvek su predstavljali originalne i stvaralačke radove – obraćali su se razumu pre nego emocijama, a čitaocima i čitateljkama otvarali su šire i veće horizonte od onih koje su dotada poznavali.
Nemački radnički pokret je u to vreme bio podeljen na dva glavna tabora, reformistički i revolucionarni, pri čemu je prvi dobijao na snazi. Nakon recesije iz 1873. godine, Nemačka je postojano napredovala: životni standard radnika i radnica neprekidno je (iako sporo) rastao, a sindikati i kooperative su jačali.
U takvom okruženju se birokratija ovog pokreta, zajedno sa sve većim brojem poslanika Socijaldemokratske partije, odaljila od revolucionarnog cilja i pružila značajnu podršku onim snagama koje su već zagovarale gradualizam ili reformizam kao politički princip. Perjanica ove rastuće struje bio je Engelsov učenik Eduard Bernštajn. On je između 1896. i 1898. godine napisao niz članaka u Die Neue Zeit-u o „problemima socijalizma“, sve otvorenije napadajući marksističke principe. Razvila se duga i žustra rasprava. Roza Luksemburg, koja tek što je pristupila nemačkom radničkom pokretu, odmah je stala u odbranu marksizma. U svom pamfletu Socijalna reforma ili revolucija, Luksemburg se sa zadivljujućom snagom i briljantnošću suprotstavila sve raširenijoj reformističkoj zarazi. (Za objašnjenje njene kritike reformizma, videti poglavlje Reforma ili revolucija.)
Nedugo potom, 1899. godine, francuski „socijalista“ Mileran ušao je u koalicionu vladu sa kapitalističkom strankom. Roza Luksemburg pažljivo je pratila ovaj eksperiment i analizirala ga u nizu sjajnih članaka koji su se bavili generalnom situacijom u francuskom radničkom pokretu, a naročito pitanjem koalicionih vlada (videti poglavlje Reforma ili revolucija). Nakon fijaska Makdonaldove vlade u Britaniji, Vajmarske republike u Nemačkoj, Narodnog fronta u Francuskoj tridesetih godina prošlog veka, a potom i koalicionih vlada nakon Drugog svetskog rata, jasno je da lekcije koje je izvukla Roza Luksemburg nisu samo od istorijskog značaja.
Luksemburg se između 1903. i 1904. godine upustila u polemiku s Lenjinom, s kojim se nije slagala oko nacionalnog pitanja (videti poglavlje o nacionalnom pitanju), oko vizije partijske strukture i odnosa između partije i aktivnosti masa (videti poglavlje Partija i klasa).
Nakon što je 1904. godine „uvredila kajzera“, osuđena je na tri meseca zatvora, od čega je odslužila mesec dana.
Sa izbijanjem Prve ruske revolucije 1905. godine, napisala je seriju članaka i pamfleta za poljsku partiju, u kojima je razvila ideju permanentne revolucije; ovu ideju su nezavisno razvili i Trocki i Parvus, ali je mali broj tadašnjih marksista i marksistkinja podržavao. Dok su i menjševici i boljševici, uprkos dubokim međusobnim razlikama, verovali da će Ruska revolucija biti buržoasko-demokratska, Roza je tvrdila da će revolucija otići dalje od nivoa buržoaske demokratije i da će se završiti ili radničkom vlašću ili potpunim porazom. Njen slogan bio je „revolucionarna diktatura proletarijata zasnovana na seljaštvu“. (Nije je Staljin bez razloga 1931. godine posthumno optužio za trockizam!)
Međutim, misliti, pisati i govoriti o revoluciji nije bilo dovoljno za Rozu Luksemburg. Njen životni moto bio je „U početku beše delo“. Iako je u to doba bila lošeg zdravlja, Luksemburg se prvom prilikom, u decembru 1905. godine, prebacila u Poljsku pod tadašnjom ruskom upravom. Vrhunac revolucije već je bio prošao. Mase su i dalje bile aktivne, ali su sada oklevale dok se reakcija budila. Svi skupovi bili su zabranjeni, ali su se radnici i radnice i dalje nalazili u svojim uporištima – fabrikama. Sva radnička štampa bila je ugušena, ali su partijske novine SDKPL-a nastavile da se pojavljuju iz dana u dan, iako su bile štampane tajno. Luksemburg je četvrtog marta 1906. godine bila uhapšena i zadržana četiri meseca, najpre u zatvoru, a potom u tvrđavi. Posle toga je, na temelju svog lošeg zdravlja i nemačke nacionalnosti, puštena, a potom i proterana iz zemlje.
Ruska revolucija iz 1905. godine dala je podstrek ideji koju je Roza Luksemburg osmislila nekoliko godina ranije: da masovni štrajkovi – politički i ekonomski – čine glavni element u revolucionarnoj radničkoj borbi za vlast, što razdvaja socijalističku od svih prethodnih revolucija. Sada je, na temelju svog novostečenog istorijskog iskustva, Luksemburg mogla da razvije ovu ideju (videti poglavlje Masovni štrajkovi i revolucija).
Kada je o ovome govorila na jednom javnom skupu, bila je optužena za „pozivanje na nasilje“ i provela je još dva meseca u zatvoru – ovoga puta, u Nemačkoj.
Učestvovala je na Kongresu Socijalističke internacionale u Štutgartu 1907. godine. Govorila je u ime ruske i poljske partije, razvijajući dosledno revolucionarni stav prema imperijalističkom ratu i militarizmu (videti poglavlje Borba protiv imperijalizma i rata).
Rascep između Roze Luksemburg i centrističkog vođstva SPD-a, čiji je teorijski zastupnik bio Karl Kaucki, produbio se između 1905. i 1910. godine. Luksemburg je već 1907. godine izrazila strah da će partijske vođe, bez obzira na deklarativno pozivanje na marksizam, pokleknuti u situaciji koja bude zahtevala odlučno delovanje. Vrhunac je nastupio 1910. godine, kada su se Roza Luksemburg i Karl Kaucki u potpunosti razišli po pitanju načina na koji radnici i radnice osvajaju vlast. Nemačka socijaldemokratska partija tada se podelila u tri odvojene struje: jednu su činili reformisti, koji su postepeno prihvatili imperijalističku politiku; drugu je činio takozvani marksistički centar, predvođen Kauckim (kome je Luksemburg nadenula nadimak „vođa močvare“), koji je ostao radikalan na rečima, ali se u praksi sve više i više ograničavao na parlamentarne metode borbe; finalno, tu je bilo i revolucionarno krilo, kom je Roza Luksemburg bila glavna inspiracija.
Luksemburg je 1913. godine objavila svoje najznačajnije teorijsko delo, Akumulacija kapitala: Prilog ekonomskom objašnjenju imperijalizma. Ovo je nesumnjivo jedan od najoriginalnijih doprinosa marksističkoj ekonomskoj doktrini još od Kapitala. Zahvaljujući bogatstvu znanja koje pruža, izvrsnom stilu, prodornoj analizi i intelektualnoj nezavisnosti, ova knjiga se, rečima Marksovog biografa Meringa, više nego bilo koje drugo marksističko delo približava Kapitalu. Centralni problem kojim se bavi od neizmernog je teorijskog i političkog značaja: naime, kako se širenje kapitalizma na nove, nerazvijene teritorije odražava na unutrašnje kontradikcije koje razaraju kapitalizam i na ukupnu stabilnost sistema (za analizu ovog dela, videti poglavlje Akumulacija kapitala).
Dvadesetog februara 1914. godine Roza Luksemburg je uhapšena zbog podsticanja vojnika na pobunu. Osnov za optužbu bio je govor u kom je poručila: „Ako od nas očekuju da ubijamo svoju francusku ili drugu stranu braću, recimo im, ‘Ne, nipošto’.“ Na sudu se iz optuženika pretvorila u tužioca i njen govor, kasnije objavljen pod naslovom Militarizam, rat i radnička klasa, jedna je od najinspirativnijih revolucionarnih socijalističkih osuda imperijalizma. Osuđena je na godinu dana zatvora, ali nije na mestu zatvorena. Po napuštanju sudnice odmah je otišla na masovni skup na kojem je ponovila svoju revolucionarnu antiratnu propagandu.
Kada je izbio Prvi svetski rat, bezmalo sve vođe SPD-a poneo je talas patriotizma. Trećeg avgusta 1914. godine parlamentarna grupa Socijaldemokratske partije Nemačke odlučila je da glasa za odobrenje ratnih kredita kajzerovoj vladi. Od 111 poslanika, samo njih 15 pokazalo je ikakvu želju da glasa protiv. Međutim, nakon što je njihova molba da im se dopusti da to učine bile odbijena, povinovali su se partijskoj disciplini, i četvrtog avgusta cela socijaldemokratska grupa jednoglasno je glasala za odobrenje. Nekoliko meseci kasnije, drugog decembra, Karl Libkneht odrekao se partijske discipline da bi glasao po sopstvenoj savesti. Njegov glas bio je jedini protiv ratnih kredita.
Odluka partijskog vođstva bila je okrutan udarac za Rozu Luksemburg. Ipak, nije pala u očajanje. Istog dana, četvrtog avgusta, kada su socijaldemokratski poslanici razvili kajzerov barjak, mala grupa socijalista i socijalistkinja okupila se u njenom stanu i odlučila da se bori protiv rata. Ova grupa, koju su vodili Luksemburg, Karl Libkneht, Franc Mering i Klara Cetkin, na kraju će postati Spartakistička liga. Tokom četiri godine, uglavnom iz zatvora, Roza je nastavila da vodi, inspiriše i organizuje revolucionare i revolucionarke, držeći visoko zastavu internacionalnog socijalizma (za više detalja o njenoj antiratnoj politici, videti Borba protiv imperijalizma i rata).
Početak rata je Rozu Luksemburg odsekao od poljskog radničkog pokreta, ali sasvim sigurno joj je prijalo to što se njena poljska partija sve vreme odano držala ideja internacionalnog socijalizma.
Revolucija u Rusiji u februaru 1917. godine bila je ostvarenje Luksemburgine politike revolucionarnog protivljenja ratu i borbe za rušenje imperijalističkih vlada. Iz zatvora je neumorno pratila dešavanja, pomno ih proučavajući da bi izvukla lekcije za budućnost. Bez oklevanja je izjavila da februarska pobeda nije bila kraj borbe već samo njen početak – da će samo radnička vlast moći da obezbedi mir. Iz zatočeništva je uputila poziv nemačkom radništvu i vojsci da se ugledaju na svoju rusku braću, zbace junkere i kapitaliste, i time istovremeno potpomognu Rusku revoluciju i spase se od smrti pod ruševinama kapitalističkog varvarizma.
Kada je izbila Oktobarska revolucija, Roza Luksemburg dočekala ju je sa oduševljenjem, hvaleći je na sav glas. Pritom nije verovala da će nekritičko prihvatanje svega što su boljševici radili biti od koristi radničkom pokretu. Jasno je predvidela da će, ako ostane u izolaciji, Ruska revolucija biti sputana brojnim skretanjima; sasvim rano u razvoju sovjetske Rusije ukazala je na takva skretanja, naročito po pitanju demokratičnosti (videti Roza Luksemburg i kritika boljševičke vlasti).
Osmog novembra 1918. godine Nemačka revolucija oslobodila je Rozu iz zatočeništva. Svom snagom i entuzijazmom ona se posvetila revoluciji. Nažalost, sile reakcije bile su jake. Desno krilo socijaldemokratskog vođstva i generali stare kajzerove vojske udružili su se u gušenju revolucionarne radničke klase. Hiljade radnika i radnica je pobijeno; petnaestog januara 1919. godine Karl Libkneht je ubijen; istog dana vojnički kundak smrskao je lobanju Roze Luksemburg.
Sa njenom smrću, internacionalni radnički pokret izgubio je jednu od svojih najplemenitijih duša. „Najbritkiji um među naučnim naslednicima Marksa i Engelsa“, kako ju je Mering opisao, nestao je. U svom životu, kao i u smrti, dala je sve za oslobođenje čovečanstva.