Pre stotinu godina revolucionarna kriza pretila je da raznese čitavu staru Evropu. Tokom te krize, život je položila jedna od najvećih revolucionarki XX veka, Roza Luksemburg. Njoj u čast, svakog četvrtka do kraja avgusta objavljivaćemo po jedno poglavlje pamfleta britanskog marksiste i revolucionara Tonija Klifa posvećenog njenim idejama i iskustvima.
Roza Luksemburg bila je optuživana za mehanički materijalizam, koncepciju istorijskog razvoja prema kojoj su objektivne ekonomske sile nezavisne od ljudske volje. Ova optužba potpuno je neosnovana. Teško da je iko od velikih marksista i marksistkinja stavio veći naglasak na ljudsku aktivnost kao determinantu ljudske sudbine. Pisala je:
Ljudi ne stvaraju istoriju slobodnom voljom, ali zato stvaraju sopstvenu istoriju. Proletarijat zavisi u svom delovanju od datog stepena zrelosti u društvenom razvoju koji postoji u datom trenutku, ali društveni razvoj ne nastaje nezavisno i odvojeno od proletarijata i proletarijat je jednako njegov uzrok i sprega kao i njegov proizvod i posledica. Delovanje proletarijata je odlučujući faktor u istoriji, i premda ne možemo da preskačemo stadijume istorijskog razvoja ništa više nego što čovek može da preskoči sopstvenu senku, i dalje možemo ubrzati ili usporiti taj razvoj. Pobeda socijalističkog proletarijata biće rezultat gvozdenih istorijskih zakona i zavisiće od hiljadu koraka proteklog, mukotrpnog i presporog razvoja. Ipak, ona nikada neće biti postignuta ako materijalni uslovi koje istorijski proces prikuplja ne budu podstreknuti životvornom iskrom svesne snage volje pokrenute u velikim narodnim masama.
Prateći tok misli koji su izneli Marks i Engels, Roza Luksemburg verovala je da je svest o ciljevima socijalizma među masom radništva nužni preduslov za postizanje socijalizma. Komunistički manifest tvrdi:
Svi dosadašnji pokreti bili su pokreti manjina ili u interesu manjina. Proleterski pokret je samostalni pokret ogromne većine u interesu ogromne većine.
Engels je kasnije ponovio:
Prošlo je vreme revolucija koje su sprovodile osvešćene manjine na čelu neosvešćenih masa. Kada se radi o potpunoj transformaciji društvene organizacije, same mase moraju takođe biti njen deo, moraju i same postati svesne uloga i toga u šta se daju telom i dušom.
Roza Luksemburg pisala je sa sličnom mišlju, „bez svesne volje i svesne akcije većine proletarijata ne može biti socijalizma“.
Ponovo, Program komunističke partije Nemačke (Spartakista), po Rozinom nacrtu, kaže:
(1) Spartakistička liga nije partija koja želi da dođe do vlasti preko radničke klase niti pomoću nje. Liga Spartakista je samo onaj deo radničke klase koji je najviše uveren u njen cilj; ona je deo koji usmerava široki radnički pokret ka svojoj istorijskoj ulozi na svakom koraku; u svakoj fazi revolucije ona predstavlja konačni socijalistički cilj i u svim nacionalnim pitanjima ispituje interese proleterske svetske revolucije.
(2) Spartakistička liga nikad neće preuzeti državnu vlast osim na osnovu jasne, nedvosmislene volje velike većine nemačke radničke klase; ni na jedan drugi način osim kroz njeno svesno slaganje sa stavovima, ciljevima i borbenim taktikama Spartakističke lige.
Proleterska revolucija jedino može postići jasnoću i zrelost koračanjem teškim putem patnje, gorkih iskustava, kroz poraze i pobede.
Pobeda Spartakističke lige nije na početku, već na kraju revolucije; ona je isto što i pobeda višemilionske mase socijalističkog proletarijata.
Premda radnička klasa kao klasa mora biti svesna ciljeva socijalizma i metoda njegovog ostvarenja, njoj je i dalje potrebna revolucionarna partija da je vodi. U svakoj fabrici, u svakoj luci i na svakom gradilištu, postoje napredniji radnici – to jest, radnici sa više iskustva u klasnoj borbi, nezavisniji od uticaja kapitalističke klase – i manje napredni radnici. Na prvima je da se organizuju u revolucionarnu partiju i pokušaju da utiču na druge. Kao što je Roza Luksemburg rekla, „Ovom masovnom pokretu proletarijata treba vođstvo organizovane, principijelne sile“.
Revolucionarna partija, iako svesna svoje vodeće uloge, mora biti oprezna da ne upadne u mišljenje da je partija izvor svih ispravnih misli i dela, a da je radnička klasa inertna masa bez inicijative.
Naravno da je kroz teorijsku analizu društvenih uslova borbe socijaldemokratija unela element svesti u proletersku klasnu borbu do nezapamćenog stepena; dala je klasnoj borbi jasnoću cilja; stvorila je, po prvi put, stalnu masovnu radničku organizaciju, i time izgradila čvrst temelj za klasnu borbu. Ipak, bilo bi katastrofalno pogrešno kada bismo pretpostavili da je od sada svaka istorijska inicijativa naroda došla u ruke samo socijaldemokratske organizacije, da se neorganizovana masa proletarijata pretvorila u bezobličnu stvar, u istorijski teret. Naprotiv, narodne mase i dalje su živa materija svetske istorije, čak i u prisustvu socijaldemokratije; i samo ako krv teče između organizovanog jezgra i narodnih masa, samo ako jedno srce kuca za oboje, socijaldemokratija može dokazati da je sposobna za velika istorijska dela.
Partija, posledično, ne bi trebalo da izmišlja taktike ni iz čega, već da sebi postavi kao prvu dužnost da uči iz iskustva masovnog pokreta i onda odatle uopštava. Veliki događaji istorije radničke klase pokazali su tačnost ovoga van svake sumnje. Radnici i radnice Pariza 1871. godine osnovali su novi oblik države – državu bez stajaće vojske i birokratije, u kojoj su svi činovnici dobijali prosečnu radničku platu i bili podložni opozivu – pre nego što je Marks počeo da uopštava prirodu i strukturu radničke države. I ponovo, radništvo Petrograda 1905. godine ustanovilo je sovjet (radnički savet) nezavisno od Boljševičke partije, i, zapravo, protiveći se lokalnom boljševičkom rukovodstvu i uprkos barem sumnji, ako ne i neprijateljsskom stavu samog Lenjina. Prema tome, ne možemo se ne složiti sa Rozom Luksemburg kada 1904. piše:
Glavne karakteristike borbenih taktika socijaldemokratije se ne „izmišljaju“, već su rezultat povezanog niza velikih kreativnih činova puke klasne borbe. Ovde nesvesno prethodi svesnom, logika objektivnog istorijskog procesa dolazi pre subjektivne logika njegovog nosioca.
Radnici i radnice ne uče preko didaktičkog podučavanja partijskih vođa. Kao što je Roza Luksemburg odgovorila Kauckom i njegovim kompanjonima:
Oni misle da obrazovati proleterske mase u socijalističkom duhu znači držati im predavanja, deliti letke i pamflete. Ali ne! Socijalističkoj proleterskoj školi to ne treba. Sama aktivnost obučava mase.
Na kraju, Roza Luksemburg došla je do sledećeg zaključka: „Greške koje istinski revolucionarni radnički pokret počini mnogo su plodonosnije i istorijski vrednije od nepogrešivosti najboljeg Centralnog komiteta“.
Stavljajući takav naglasak (i to sasvim ispravno) na kreativnu moć radničke klase, Roza Luksemburg ipak je imala običaj da potcenjuje usporavajući, štetni uticaj koji konzervativna organizacija može imati na klasnu borbu. Verovala je da će uspon masa skloniti takvo vođstvo bez ozbiljne štete za sam pokret. Hiljadu devetsto šeste napisala je:
Ako bi bilo kada i pod bilo kakvim okolnostima Nemačka iskusila velike političke sukobe, istovremeno bi otpočelo doba neverovatnih ekonomskih borbi. Događaji se ni na trenutak ne bi zaustavili da bi pitali sindikalne vođe da li su dali svoj blagoslov pokretu ili ne. Ako bi oni stajali sa strane ili se usprotivili pokretu, rezultat takvog ponašanja bilo bi samo ovo: sindikalni ili partijski rukovodioci bili bi skrajnuti talasom dešavanja, a ekonomske, kao i političke borbe bile bi vođene do kraja bez njih.
Roza Luksemburg ponavljala je ovaj motiv iznova i iznova.
Da bismo razumeli korene mogućeg potcenjivanja uloge organizacije i mogućeg precenjivanje uloge spontanosti kod Roze Luksemburg, moramo se osvrnuti na okolnosti u kojima je radila. Pre svega, morala je da se bori sa oportunističkim vođstvom Nemačke socijaldemokratske partije. Ovo vođstvo naglašavalo je faktor organizacije van svake mere, a spontanosti masa pridavalo vrlo malo značaja. Čak i kada bi prihvatili mogućnost masovnog štrajka, na primer, reformističke vođe rezonovale bi na sledeći način: uslovi i vreme u kojima će masovni politički štrajk otpočeti – kao, na primer, kada su sindikalne blagajne pune – odrediće isključivo partijsko i sindikalno rukovodstvo, koje će zacrtati i datum. Njihov zadatak bio je i da odrede ciljeve štrajka, koji će, prema mišljenju Bebela, Kauckog, Hilferdinga, Bernštajna i drugih, ostvariti biračko pravo ili braniti parlament. Iznad svega, jedan princip mora biti nepovrediv: da radnici ništa ne rade bez zapovesti partije i njenog vođstva. Sa ovom idejom moćnog partijskog vrha i bednih masa Roza Luksemburg se hvatala u koštac. Ali možda je u tome otišla predaleko.
Još jedan ogranak radničkog pokreta sa kojim je Roza Luksemburg morala da se bori bila je Poljska socijalistička partija (PPS). PPS bila je šovinistička organizacija, a njen zakleti cilj nacionalna nezavisnost Poljske. Međutim, masovna društvena baza za njenu borbu nije postojala: zemljoposednici i buržoazija sklonili su se iz nacionalne borbe dok poljska radnička klasa (gledajući na rusko radništvo kao na svoje saveznike) nije imala želju da se bori za nacionalnu državu (videti Roza Luksemburg i nacionalno pitanje). U ovakvim uslovima PPS dala se u avanturističke aktivnosti, kao što je organizovanje terorističkih grupa i slično. Akcija nije bila bazirana na celokupnoj radničkoj klasi, već samo na partijskim organizacijama. Kod PPS-a je takođe društveni proces bio beznačajan, a odluke vođstva neprikosnovene. U svojoj dugoj borbi sa voluntarizmom PPS-a Roza Luksemburg takođe je naglašavala faktor spontanosti.
Treći trend u radničkom pokretu protiv kog se Roza Luksemburg borila bio je sindikalizam, mešavina anarhizma (bez svog individualizma i sa prenaglašenim isticanjem organizacije) i sindikata. Glavno uporište ovog trenda bila je Francuska, u čijem tlu industrijske zaostalosti i manjka koncentracije je on pustio korenje. Sindikalizam je ojačao nakon niza poraza koje je francuski radnički pokret pretrpeo 1848. i 1871. i nakon izdaje Milerana i Žoresove partije, što je stvorilo podozrivost među radništvom prema svim političkim aktivnostima i organizacijama. Sindikalizam je poistovetio generalni štrajk sa društvenom revolucijom, umesto da ga vidi kao samo jedan bitan element moderne revolucije. Verovao je da generalni štrajk može početi na komandu i da će za njim uslediti zbacivanje buržoaske vlasti. Zato je opet naglašavao i uprošćavao revolucionarni faktor; to jest, da slobodna volja vođa, nezavisno od spremnosti na masovni ustanak, može otpočeti odlučujuću akciju. Iako su se odricali ovakvog voluntarizma, sličan trend razvio se među nemačkim reformistima. Dok su francuski sindikalisti od masovnog štrajka i revolucije pravili karikaturu, nemački oportunisti su, smejući joj se, odbacili celokupnu ideju masovnih štrajkova i revolucija. Roza Luksemburg istovremeno se borila i protiv nemačkog oblika voluntarizma kao i protiv francuske sindikalističke verzije, pokazujući da je ona u suštini bila birokratsko negiranje radničke inicijative i samopokretanja.
Glavni razlog precenjivanja faktora spontanosti i potcenjivanja faktora organizacije kod Roze Luksemburg verovatno leži u potrebi da se, u okviru neposredne borbe protiv reformizma, naglasi spontanost kao prvi korak u svim revolucijama. Od ovog specifičnog stadijuma u borbi radničke klase, ona je preširoko uopštila tako da on obuhvati celokupnu borbu.
Revolucije zaista počinju kao spontani činovi bez vođstva ijedne partije. Francuska revolucija počela je napadom na Bastilju kog nije organizovao. Da li je postojala partija na čelu pobunjenog naroda? Ne. Čak i buduće jakobinske vođe, na primer Robespijer, još uvek se nisu protivile monarhiji, i nisu još bile organizovane u partiju. Revolucija 14. jula 1789. bila je spontani čin masa. Isto je važilo za ruske revolucije iz 1905. i februara 1917. godine. Revolucija iz 1905. počela je krvavim okršajem između careve vojske i policije na jednoj strani, i mase radništva, muškaraca, žena i dece na drugoj, predvođenih sveštenikom Gaponom (koji je zapravo bio caristički provokator). Da li je radnike i radnice organizovalo jasno i odlučno vođstvo sa sopstvenom socijalističkom politikom? Naravno da ne. Noseći ikone, došli su da mole svog voljenog „baćušku“ – cara – da im pomogne protiv njihovih tlačitelja. Ovo je bio prvi korak ka velikoj revoluciji. Dvanaest godina kasnije, u februaru 1917. godine, mase, ovaj put iskusnije, među kojima je bio mnogo veći broj socijalista nego tokom prethodne revolucije, ponovo su se spontano uzdigle. Nijedan istoričar ne bi mogao da uperi prstom u organizatora Februarske revolucije, jer ona jednostavno nije bila organizovana.
Međutim, nakon što ih pokrene spontani ustanak, revolucije se nastavljaju na drugačiji način. U Francuskoj, prelaz sa polurepublikanske vlade Žirondinaca u revolucionarnu, koja je u potpunosti zbrisala feudalne svojinske odnose, mase nisu izvršile neorganizovane i bez ikakvog partijskog vođstva, već pod odlučnim vođstvom Jakobinaca. Bez takve partije na čelu, ovaj važni korak, koji je zahtevao sveopšti okršaj sa Žirondincima, bio bi nemoguć. Narod Pariza mogao je spontano, bez vođa, da ustane protiv kralja nakon decenija tlačenja, ali njegova većina bila je konzervativna i imala je premalo istorijskog iskustva i znanja da bi nakon samo dve ili tri godine revolucionarnog iskustva mogla da razlikuje one koji su hteli da revoluciju odvedu najdalje moguće od onih koji su težili kompromisu bilo koje vrste. Istorijska situacija zahtevala je nemilosrdnu borbu protiv partije kompromisa, dojučerašnjih saveznika. Svesno vođstvo ovom velikom poduhvatu pružila je Jakobinska partija, koja je odredila dan i do tančina organizovala svrgavanje Žironde 10. avgusta 1792. Nalik tome, Oktobarska revolucija nije bila spontani čin; naprotiv bila je organizovana od strane boljševika maltene u svim bitnim pojedinostima, uključujući i datum. Tokom krivudanja revolucije između februara i oktobra – junskih demonstracija, julskih dana i potonjeg mirnog povlačenja, odbijanja Kornilovljevog desničarskog puča – radništvo i vojska potpadali su sve više pod uticaj i usmeravanje boljševika. A takva partija bila je od ključe važnosti da bi se revolucija izdigla od svojih početnih faza do konačne pobede.
Iako treba prihvatiti da je Roza Luksemburg možda potcenila važnost takve partije, moramo istaći njenu istinski veliku istorijsku zaslugu, jer je ona, suočena sa rasprostranjenim reformizmom, isticala glavnu silu koja može probiti konzervativnu ljušturu – radničku spontanost. Njena neiscrpna snaga ležala je u njenom potpunom poverenju u istorijsku inicijativu radnika i radnica.
Premda se daju primetiti neke manjkavosti u poziciji Roze Luksemburg o vezi između spontanosti i vođstva u revoluciji, trebalo bi izbeći zaključak da su njeni kritičari u revolucionarnom pokretu, pre svih Lenjin, u svakom trenutku bili bliži tačnijoj, uravnoteženijoj, marksističkoj analizi nego što je ona bila.
Dok je Roza Luksemburg radila u okruženju u kojem je glavni neprijatelj revolucionarnog socijalizma bio birokratski centralizam, što je dovelo do njenog stalnog naglašavanja neophodne aktivnosti masa, Lenjin je morao da se nosi sa bezobličnošću radničkog pokreta u Rusiji, gde je najveća opasnost ležala u potcenjivanju faktora organizacije. Kao što se stavovi Roze Luksemburg ne mogu razumeti van konteksta zemalja i radničkih pokreta u kojima je radila, tako se i Lenjinova pozicija teško može razumeti bez dužnog obzira prema istorijskim okolnostima radničkog pokreta u Rusiji.
Lenjinovo shvatanje odnosa između spontanosti i organizacije izloženo je u dva glavna dela: Šta da se radi? (1902) i Jedan korak napred, dva koraka nazad (1904). U vreme kada su napisana, ruski radnički pokret nije se mogao porediti po snazi sa zapadnoevropskim, naročito nemačkim. Bio je sačinjen od izolovanih, malih, manje-više autonomnih grupa bez ikakvih zajednički utvrđenih principa, i samo površno pod uticajem vodećih marksista iz inostranstva – Plehanova, Lenjina, Martova i Trockog. Usled slabosti i izolovanosti, očekivanja ovih grupica bila su niska. Dok je rusko radništvo dostizalo visok nivo borbenosti u masovnim štrajkovima i demonstracijama, socijalističke grupe nisu pozivale ni na šta više od odmah ostvarivih ekonomskih zahteva; ova tzv. „ekonomistička“ tendencija bila preovladavala je socijalističkim krugovima. Lenjinovo delo Šta da se radi? bilo je nemilosrdan napad na „ekonomizam“, odnosno čist sindikalizam. Tvrdio je da spontanost borbe masa – toliko očigledna posvuda u tadašnjoj Rusiji – mora biti poduprta svesnošću i organizacijom partije. Nacionalna partija sa sopstvenim centralnim glasilom mora biti stvorena kako bi ujedinila lokalne grupice i ubacila političku svest u radnički pokret. Socijalistička teorija mora se doneti radničkoj klasi od spolja; ovo je bio jedini način da se radnički pokret pokrene direktno u borbu za socijalizam. Zamišljena partija bi bila sačinjena uglavnom od profesionalnih revolucionara koji rade pod izuzetno centralizovanim vođstvom. Političko vođstvo partije bilo bi urednički odbor centralnog glasila. Ono bi trebalo da ima moć da organizuje ili reorgnizuje partijske ogranke u državi, primi ili isključi članove i postavi lokalne komitete. Kritikujući menjševike, Lenjin je 1904. napisao:
Osnovna ideja druga Martova… upravo je lažni „demokratizam“, ideja da je Partija sazdana odozdo nagore. Moja ideja, naprotiv, je „birokratska“ u smislu da bi Partija trebalo da bude izgrađena od vrha nadole, od Kongresa do pojedinačne partijske organizacije.
Koliko su samo često staljinisti, i mnogi takozvani nestaljinisti, koji su na vlast došli nakon Lenjina, citirali Šta da se radi? i Jedan korak napred, dva koraka nazad kao da su apsolutno primenjivi, u svim zemljama i pokretima, bez obzira na stupanj razvoja!
Lenjin je bio daleko od ovih takozvanih lenjinista. Već 1903. na Drugom kongresu Ruske socijaldemokratske partije, ukazao je na neke preuveličane formulacije u Šta da se radi?: „Ekonomisti su iskrivili štap na jednu stranu. Da bi se on ispravio, morao se iskriviti na drugu stranu i to sam i uradio.“ Dve godine kasnije, u nacrtu rezolucije kog je napisao za Treći kongres, Lenjin je istakao da njegovi organizacioni stavovi nisu univerzalno primenjivi: „U okolnostima političke slobode naša partija može biti i biće izgrađena sasvim na principu izbornosti. Pod apsolutizmom to je neostvarivo.“ Tokom revolucije iz 1905, sa ogromnim uvećanjem partijskog članstva, Lenjin je prestao da govori o profesionalnim revolucionarima. Partija više nije trebalo da bude elitna organizacija:
Na Trećem kongresu izrazio sam želju da u partijskim komitetima budu dva intelektualca na svakih osam radnika. Ova želja je tako prevaziđena. Sada bi bilo poželjno da u novim partijskim organizacijama, za svakog socijaldemokratskog intelektualca bude nekoliko stotina socijaldemokratskih radnika.
Dok je u Šta da se radi? Lenjin pisao da radnici kroz sopstvene napore mogu dostići samo sindikalnu svest, sada je pisao da je „radnička klasa instinktivno, spontano socijaldemokratska“. „Posebne okolnosti proletarijata u kapitalističkom društvu vode težnji radništva ka socijalizmu; ujedinjenje između njih i socijalističke partije rađa se spontanom silom u vrlo ranim razdobljima pokreta.“ Dok je 1902. Lenjin želeo da partija bude uska, zbijena grupica sa veoma visokim standardima za članstvo, 1905. je pisao da radnike treba uvrstiti „u redove partijske organizacije u stotinama i hiljadama“. Opet je 1907. u predgovoru za zbirku Dvanaest godina Lenjin rekao:
Osnovna greška onih koji danas polemišu protiv Šta da se radi? je što čupaju ovo delo iz konteksta određenog istorijskog konteksta, određenog i sada već odavno prošlog perioda razvoja naše partije /…/ Šta da se radi? je polemički ispravio ekonomizam, i pogrešno je promatrati sadržaj tog pamfleta van zadatka kom je služio.
Ne želeći da se Šta da se radi? zloupotrebljava, Lenjin se protivio predlogu da se knjiga prevede na strane jezike 1921. Saopštio je Maksu Levinu, „to je nepoželjno; prevod makar mora biti propraćen dobrim komentarima koje bi morao da napiše neki drug iz Rusije koji je jako dobro upoznat sa istorijom Komunističke partije Rusije kako bi se izbegla pogrešna primena“.
Kada je Komunistička internacionala razmatrala svoje osnovne principe, Lenjin se protivio prvim predlozima jer su, kako je rekao, bili „previše ruski“ i prenaglašavali centralizaciju, iako su ti principi dopuštali slobodu kritikovanja u okviru partija i kontrolu partijskog rukovodstva odozdo. Precentralizacija, smatrao je Lenjin, nije odgovorala okolnostima zapadne Evrope. (Tačno je da je u Lenjinovoj partiji u to vreme organizacija bila veoma centralizovana, čak poluvojna, ali ovaj oblik su joj nametnule surove okolnosti građanskog rata.)
Lenjinova mišlenja o organizaciji, njegovo krivljenje štapa previše u smeru centralizma, mora se razmatrati uz kontekst stanja u Rusiji.
U nazadnoj carskoj Rusiji, gde je radnička klasa bila mala manjina, ideju da se radnička klasa može sama osloboditi bilo je lako odbaciti. Još lakše time što je Rusija imala podugačku tradiciju manjinskih organizacija koje su pokušavale da zamene nužnu aktivnost masa. U Francuskoj je narod bio taj koji je zbacio monarhiju i feudalizam; u Rusiji, taj zadatak sebi su zadali dekabristi i narodnjački teroristi.
Marksov iskaz o demokratskoj prirodi socijalističkog pokreta, koji je već citiran, i Lenjinov iskaz da revolucionarna socijaldemokratija predstavlja „jakobince koji su neraskidivo vezani sa organizacijom proletarijata“, definitivno su protivrečni. Svesna, organizovana manjina na čelu neorganizovane mase naroda odgovara buržoaskoj revoluciji, koja je, ipak, revolucija u interesu manjine. Međutim, odvajanje osvešćene manjine od neosvešćene većine, razdvajanje umnog i fizičkog rada, postojanje upravnika i nadzornika sa jedne strane i mase poslušnih radnika sa druge, može se nazvati „socijalizmom“ samo ako se ubije istinska suština socijalizma – a to je kolektivna kontrola radništva nad sopstvenom sudbinom.
Jedino putem upoređivanja koncepcija Roze Luksemburg i Lenjina možemo pokušati da procenimo istorijska ograničenja svake od njih koje su, neizbežno, bile oblikovane posebnim okolnostima u kojima je svako od njih dvoje radio.
Koliko god da je uporno tvrdila da se oslobođenje radničke klase može postići samo od strane same radničke klase, Roza Luksemburg nije tolerisala nikakve sektaške tendencije koje su se izražavale kroz odvajanje od masovnog pokreta i masovnih organizacija.
Iako je godinama bila u sukobu sa većinom vođstva Nemačke socijaldemokratske partije, nastavila je da insistira da je dužnost revolucionarnih socijalista i socijalistkinja da ostanu u toj organizaciji. Čak i nakon što se SPD priklonila strani imperijalističkog rata, te nakon izbacivanja Karla Libknehta iz SPD-ove parlamentarne grupe (12. januara 1916.), ona i Libkhent nastavili su da se drže partije uvereni da bi odvajanje pretvorilo revolucionarnu grupu u sektu. Luksemburg je ostala pri ovom stavu ne samo kada je bila predvodnica sitne, beznačajne revolucionarne grupe. Naprotiv, zadržala ga je i tokom rata kada je Liga spartakista stekla uticaj i postajala jasna prepoznata sila.
Kao što smo videli, drugog decembra 1914. samo je jedan poslanik, Libkneht, glasao protiv ratnih kredita. U martu 1915. pridružio mu se drugi poslanik, Oto Rile. U junu 1915. hiljadu partijskih funkcionera potpisalo je manifest protiv politike klasne kolaboracije, a u decembru 1915. čak dvadeset poslanika glasalo je protiv ratnih kredita u Rajhstagu. U martu 1916. rastuća opozicija izbačena je iz parlamentarne grupe SPD-a, mada njene članove nije bilo moguće izbaciti iz partije.
Ono što se desilo u parlamentu bilo je odraz onoga što se dešavalo izvan njega, u fabrikama, ulicama, partijskim ograncima i Organizaciji socijalističke omladine.
Antiratni list Internacionala (Die Internationale) koji su uređivali Roza Luksemburg i Franc Mering, prodao je 5000 primeraka svog prvog i jedinog broja za jedan dan (policija ga je odmah zabranila). Na tajnoj konferenciji na Uskrs 1916. Socijalistička omladina je ogromnom većinom stala na stranu spartakista. Na prvi maj 1916. nekih 10 000 radnika izašlo je na antiratne demonstracije na Potsdamer placu u Berlinu. U drugim gradovima – Drezdenu, Jeni, Hanauu – takođe su izbili antiratni protesti. Dvadeset i osmog juna, na dan kada je Libkneht osuđen na dve i po godine teškog rada, 55 000 radnika u berlinskim fabrikama municije stupilo je u štrajk u znak solidarnosti. Istog dana odvijale su se demonstracije i štrajkovi u Štutgartu, Bremenu, Braunšvajgu i drugim gradovima. Pod uticajem Ruske revolucije, u aprilu 1917. godine ogroman talas štrajkova radnika u fabrikama municije raširio se kroz zemlju: 30 000 radnika samo u Berlinu. Još jedan talas štrajkova u fabrikama municije u januaru i februaru 1918. godine podigao je čak 1,5 miliona radnika.
Ovi štrajkovi uglavnom su bili političkog karaktera. Berlinski štrajk pola miliona radnika i radnica zahtevao je hitan mir bez aneksija i reparacija i pravo na samoopredeljenje naroda; kao svoj centralni slogan iskoristio je revolucionarni poklič „Mir, sloboda, hleb.“ Šest radnika ubijeno je tokom štrajka, a mnogi su ranjeni. Hiljade štrajkača mobilisano je u vojsku.
U ovakvim okolnostima Roza Luksemburg nastavila je da se zalaže za ostanak u SPD-u sve do aprila 1917. godine, kada se centar, pod vođstvom Kauckog, Bernštajna i Hazea, odvojio od desnog krila i formirao novu partiju – Nezavisnu Socijaldemokratsku Partiju (USPD). USPD je bila čisto parlamentarna partija koja nije želela da podstiče radnike i radnice na masovne štrajkove i demonstracije protiv rata, već je težila da vrši pritisak na vlade zaraćenih zemalja da ispregovaraju mir. Liga spartakista, oformljena u januaru 1916. godine kao frakcija u okviru SPD-a, tada se labavo povezala sa USPD-om, zadržavši pritom odvojenu organizaciju i pravo na nezavisnu akciju. Tek nakon izbijanja Nemačke revolucije 29. decembra 1918. Liga se konačno odvojila od USPD-a i osnovala nezavisnu partiju – Komunističku partiju Nemačke (Spartakisti).
Šestog januara 1917. godine Roza Luksemburg iznela je argumente protiv onih revolucionara koji su želeli da se odvoje od SPD-a:
Koliko god da su pohvalni i razumljivi nestrpljenje i ogorčenost koji vode toliko najboljih elemenata da danas napuste partiju, beg je beg. To je izdaja masa koje, prodane buržoaziji, grću i guše se pod stiskom Šajdemana i Legijena. Iz malih sekti može se izaći kada nam više ne odgovaraju da bi se osnovale nove sekte. Želeti da se oslobodi proleterska masa od ovog teškog i strašnog tereta buržoazije jednostavnim povlačanjem i njegovim hrabrim primerom nije ništa više od nezrele zablude. Bacanje članskih karata kao iluzija oslobođenja nije ništa drugačije od obrnute iluzije da sama članska karta donosi moć. Oba ova stava su različiti polovi organizacionog kretenizma, ustavne bolesti stare nemačke socijaldemokratije. Propast nemačke socijaldemokratije je istorijski proces neizmerne veličine, opšta borba između radničke klase i buržoazije, te sa ovog bojnog polja ne treba bežati da bi se udahnuo čist vazduh u sigurnosti šipražja. Ova bitka divova mora se voditi do kraja. Borba protiv smrtonosnog stiska zvanične socijaldemokratije i zvaničnih sindikata, koje je vladajuća klasa nametnula izdanoj i prevarenoj radničkoj klasi, mora se voditi do kraja. Trebalo bi da stojimo uz mase do kraja, čak i u najstrašnijim bitkama. Likvidacija ove „hrpe organizovane korupcije“, koja sebe danas naziva socijaldemokratijom, nije posao nekolicine pojedinaca, niti nekolicine grupa /…/ Već decenijama, odlučujuća sudbina klasne borbe u Nemačkoj je borba socijaldemokratije i sindikata protiv vlasti, i stoga se ove reči daju primeniti na svakog od nas do samog kraja: „Ovde stojim, ništa drugo ne mogu učiniti“.
Protivljenje Roze Luksemburg napuštanju masovne radničke partije nije značilo bilo kakav ustupak reformizmu. Zato je na konferenciji spartakista 7. januara 1917. godine izglasana sledeća rezolucija, nadahnuta njenom mišlju: „Opozicija ostaje u partiji da bi osujetila i napadala politiku većine na svakom koraku, da bi branila mase od imperijalističke politike pokrivene plaštom socijaldemokratije, i da bi koristila Partiju kao prostor za regrutaciju za proletersku, anti-militarističku klasnu borbu“.
Staljinisti često ističu oklevanje Roze Luksemburg da oformi nezavisnu revolucionarnu partiju kao katastrofalnu grešku i bitan uzrok poraza Nemačke revolucije 1918. godine. Oni kažu da se Lenjin protivio tome što se levo krilo držalo SPD-a i nastavljalo saradnju sa Kauckim.
U tom viđenju nema ni trunke istine. Zapravo, Roza Luksemburg jasnije je procenila Kauckog i njegove kompanjone i od njih se odvojila mnogo pre Lenjina. Nekih dvadesetak godina Lenjin je smatrao Kauckog najvećim živim marksistom. Nekoliko primera: U Šta da se radi? Kaucki je citiran kao glavni autoritet za centralnu temu teksta, a Nemačka socijaldemokratska partija se hvali kao uzor za ruski pokret. U decembru 1906. godine Lenjin je napisao, „Avangarda ruske radničke klase zna Karla Kauckog već neko vreme kao svog pisca“; opisao je Kauckog kao „vođu nemačkih revolucionarnih socijaldemokrata“. U avgustu 1908. godine citirao je Kauckog kao autoritet po pitanju rata i militarizma. Tokom 1910. godine, u isto vreme kada su Roza Luksemburg i Kaucki raspravljali o putu do vlasti, Lenjin je stao na njegovu stranu. Čak i u februaru 1914. godine, Lenjin se pozivao na kauckijev marksistički autoritet u svojoj raspravi sa Rozom Luksemburg o nacionalnom pitanju. Tek su se sa izbijanjem rata i Kauckijevom izdajom internacionalizma razbile Lenjinove iluzije o njemu. Tada je priznao „Roza Luksemburg je bila u pravu; davno je shvatila da je Kaucki dokoni teoretičar koji služi većini Partije, ukratko, služi oportunizmu.“
Oblik organizacije socijalističkog radničkog pokreta svuda i u svakom stadijumu razvoja borbe za vlast ima značajan uticaj na oblikovanje same radničke vlasti. Stoga debata o obliku organizacije revolucionarne partije ima značaj koji nadilazi stadijum u kojem se određeni prihvaćeni oblik organizacije primenjuje. Ni u jednoj zemlji debata o organizacionim problemima nije dobila tako oštar ton kao u ruskom radničkom pokretu. Ovo je velikim delom bio rezultat ogromne razdaljine između konačnog cilja pokreta i autokratske polufeudalne stvarnosti u kojoj je nastao, realnosti koja je sprečavala slobodno organizovanje radništva.
Dok je pozicija Roze Luksemburg o odnosu između spontanosti i organizacije bila odraz neposrednih potreba revolucionara u radničkom pokretu koji je kontrolisala konzervativna birokratija, Lenjinova prvobitna pozicija – ona iz 1902-1904 – bila je odraz bezobličnosti ključnog, borbenog revolucionarnog pokreta u prvoj fazi svog razvoja pod nazadnim, polufeudalnim i autokratskim režimom.
Za marksiste u naprednim industrijskim zemljama, Lenjinova prvobitna pozicija daleko je manje korisna kao uputstvo nego pozicija Roza Luksemburg, bez obzira na njena preterivanja po pitanju spontanosti.