Anja Ilić analizira događaje koji su obeležili prošlu sedmicu u najnovijem tekstu u rubrici „Nedelja za nama“.
Kako se sve može razoriti život u kapitalizmu?
Može na mnoštvo načina, i kapitalizmu, u njegovoj postojanosti, ne manjka kreativnosti u uništavanju života svih koje eksploatiše.
Neke metode su suptilnije. Recimo, kao kada MMF kaže da su ekonomske migracije neizbežne i da se trenutni i budući nedostatak – pardon, „nedostatak“ – radne snage u Srbiji može ublažiti time što ćemo produžiti radni vek ljudi, a posebno žene i starije radnike „ohrabriti“ da izađu na tržište rada. Rad i preko 65. godine… oslobađa?
Zakonski se već pristupilo blagom povećanju starosne granice za odlazak u penziju žena – sa 62 na 62,5 godine, u skladu s planom da se do 2032. godine dođe i do tih (zasad samo muških) 65. Kada naša država usvaja „blagonaklone“ sugestije MMF-a, jednakost muškaraca i žena postiže se samo kao jednakost u dužini izrabljivanja; „ohrabrivanje“ žena da izađu na tržište rada ide u paketu sa zakonodavstvom koje porodiljsko odsustvo diže u status ekskluzivnog prava, koje kažnjava žene s većim primanjima, i koje ih primorava da se hvataju za prvu poslovnu slamku spasa koja im se ukaže, ma koliko da su uslovi rada loši.
Zašto radno aktivno stanovništvo odlazi iz Srbije? Zato što mu niste dovoljno srezali plate, produžili radni vek, primorali ga da radi najmanje dva posla da bi preživelo, a penzije mu pretvorili u misaonu imenicu, odgovara MMF! A, da – i zato što ne upošljavate penzionere. Iste one kojima se već zarađene penzije retroaktivno režu u sklopu mera „štednje“.
Nije slučajno što se od izbijanja dužničke krize u Evropi broj ljudi u Srbiji koji rade najmanje dva posla povećao za čak 80%. Tako danas barem 195.000 stanovnika i stanovnica Srbije radi dva posla. Istovremeno, tvrdi Eurostat, skoro četvrtina mladih u Srbiji je 2018. godine bila nezaposlena i neuključena u obrazovni proces – žene disproporcionalno više nego muškarci. Da li MMF računa tu četvrtinu radno sposobnih ljudi koji imaju između 20 i 34 godine kada propoveda o navodnom nedostatku radne snage u Srbiji, i kada predlaže unapređene mere izrabljivanja kao privlačni faktor za rad u Srbiji?
Društvene borbe? Van zakona!
Jedno je sigurno: država je i više nego spremna i voljna da „unapređuje“ uslove rada onako kako MMF kaže. Svoju privrženost sugestijama međunarodnih ekonomskih institucija odnedavno dokazuje još jednom od „suptilnijih“ metoda uništavanja života radnika i radnica u kapitalizmu – gušenjem njihovog prava na sindikalno organizovanje.
Zaređala je tako država sa proglasima o nereprezentativnosti sindikata. Slučajnosti li, svi do jednog su sindikati koji su tokom poslednjih nekoliko meseci (i godina) organizovali štrajkove i bili aktivni u različitim protestima. Najpre je reprezentativnost oduzeta sindikatima u „zabranjenim područjima“ pobune – policiji i vojsci, udarnoj pesnici države. Potom su Jedinstvena organizacija sindikata i Nezavisnost, koji su organizovali štrajkove u Republičkom geodetskom zavodu, naprasno proglašeni nereprezentativnim.
Opravdanje je u sva četiri slučaja isto – u sindikatima nema dovoljno zaposlenih da bi mogli da budu reprezentativni. Na stranu što je to u sva četiri slučaja neistina, zanimljivo je da se kao kriterijum članstva u sindikatu ne uzima broj pristupnica, već broj članova koji plaćaju članarine – što se kosi sa Zakonom o radu. Još zanimljivije je da baš ovaj sporni kriterijum nije bio uzet u obzir kada je u martu osnovan novi, navodno direktoru RGZ-a lojalan Geosindikat. Pogodićete: on je proglašen reprezentativnim.
No, država ne samo da krši postojeće zakone kada joj je to u interesu – primera radi, da bi obeshrabrila, pa i onemogućila radničko organizovanje i štrajk – nego usvaja i nove antiradničke zakone. Tako je, bez puno pompe – ili, bolje rečeno, maltene bez ikakvog obaveštavanja javnosti – Skupština usvojila predlog novog Zakona o izvršenju i obezbeđenju.
Kao što smo ranije pisali, to znači da će od prvog januara sledeće godine izvršitelji imati još veća ovlašćenja koja su prethodno imali samo sudovi, da će policija imati odrešene ruke da primenjuje silu nad svakim ko pruži otpor prinudnim iseljenjima, a da će kazne za siromaštvo i za solidarnost sa ugroženim sugrađanima snositi – upravo siromašni i solidarni. Drugim rečima, mi smo ti koji plaćaju ceh, izvršitelji su preduzetnici koji zgrću pare, a država, naravno, ohrabruje preduzetništvo i nastavlja da steže obruč oko najranjivijih.
Imperijalizam kao najviši stadij…
Ne može se reći da zaostajemo za najrazvijenijim, najdemokratskijim demokratijama – po kapitalističkim merilima! Jedna takva demokratija – kako SAD ocenjuje, jedina demokratija na Bliskom istoku – prošle nedelje dopisala je još jedan groteskni doprinos sopstvenoj praksi prisilnog iseljavanja. U ranim jutarnjim časovima prošlog ponedeljka, izraelske trupe počele su da isteruju palestinske porodice iz stotinak stanova u selu Sur Baher, u istočnom Jerusalimu; s trupama su došli i buldožeri, koji su palestinske domove sravnili sa zemljom. Vrhovni sud Izraela dao je ausvajs za nastavak etničkog čišćenja Palestinki i Palestinaca, mimo svakog međunarodnog zakonodavstva, s objašnjenjem da su žitelji Sur Bahera preblizu nelegalno podignutog Zida koji razdvaja državu Izrael i (od Izraela okupiranu) Zapadnu obalu; oni stoga predstavljaju „bezbednosni rizik“ po izraelske oružane snage i treba ih „ukloniti“.
Ne zna se šta je ciničnije: da li tvrdnja da palestinski narod, koji živi pod višedecenijskom okupacijom od strane Izraela, predstavlja „bezbednosni rizik“ za vojsku u koju SAD ulažu milijarde dolara kako bi branila američke interese na Bliskom istoku, ili činjenica da se „uklanjanje“ Palestinki i Palestinaca iz nedelje u nedelju sprovodi u najbukvalnijem mogućem smislu. Otkad su krajem marta prošle godine žitelji Gaze počeli sa redovnim protestima, tražeći ono što im i po međunarodnom zakonodavstvu pripada – da se vrate na zemlju s koje su proterani još 1948. godine – država Izrael postigla je novi rekord u broju ubijene i povređene palestinske dece, nadmašivši sopstveno „postignuće“ iz 2014. godine, kada je bombama zasula Gazu.
Umesto da Bliski istok proglasimo nekakvim trajnim „buretom baruta“ koje nije ikako relevantno, pa ni shvatljivo za nas koji ne živimo na Bliskom istoku, trebalo bi da se zapitamo na koji način naše države doprinose tome da Bliski istok opstaje kao „bure baruta“. Hrvatska je pre nekoliko dana poslužila kao neslavan ali rečit primer, kada je stigla vest o pogibiji jednog hrvatskog vojnika u Kabulu, glavnom gradu Avganistana; uz njega, povređena su još dvojica hrvatskih vojnika.
NATO napolje sa Balkana, Balkan napolje iz NATO-a!
Dok je hrvatski ministar odbrane pohrlio da kaže kako je vojnik Josip Briški „hrabro i časno“ poginuo „uz rame najvećih velikana i ratnika“, nekako je propustio da kaže da je Briški poginuo u „mirovnoj misiji“ NATO-a. Hrvatska je članica NATO-a postala 2009. godine; udeo njenog vojnog budžeta u BDP-u je, poređenja radi, konzistentno viši od istog udela u Nemačkoj. To važi i za niz drugih balkanskih zemalja: Crnu Goru, Bugarsku, Rumuniju, Grčku, koje su članice NATO-a.
Umesto u ratnu industriju, sve ove zemlje mogle bi da ulažu u zdravstvo, školstvo, socijalnu zaštitu, privrednu obnovu. Njihovom stanovništvu to bi svakako više značilo od basnoslovnih svota koje se ulažu u „odbranu“ – a još više bi značilo stanovnicima zemalja, među kojima su bliskoistočne deo standardnog repertoara, koje imperijalističke sile nemilosrdno eksploatišu, izgladnjuju i bombarduju uz pomoć balkanskih saveznica.
Nema ničeg hrabrog niti časnog u doprinosu „humanitarnim intervencijama“ NATO-a, koje smo pre svega dvadeset godina iskusili i na svojoj koži. Nema ničeg suptilnog u doprinosu ljudskom razaranju negde tamo, van našeg vidokruga, kuda vode lanci trgovine oružjem u koje su i naše zemlje aktivno uključene.
Zato nas se tiču i Bliski istok, i Daleki istok, i Afrika, i Južna Amerika – tiče nas se svaki kraj sveta u kome imperijalisti ne broje ljudske žrtve ali broje milijarde dolara koje obrnu u industriji ratovanja. Zato su relevantne palestinske porodice koje prinudno iseljava izraelska država, ili one u Libanu koje imaju zabranu zapošljavanja u barem 70 profesija; zato je potrebno da razumemo zašto Trampova administracija pokušava da izazove rat sa Iranom, ili zašto su torijevci u Britaniji izabrali baš Borisa Džonsona – podržavaoca rata u Jemenu i trgovine oružjem između Britanije i Saudijske Arabije, koja vodi rat protiv Jemena – za novog vođu partije i premijera Britanije.
Razaranje života, suptilnim i manje suptilnim metodama, u srži je kapitalizma. Kao što podržavamo radničke štrajkove i proteste i pravo radnika da se samoorganizuju, kao što branimo – i nastavićemo da branimo – radničku klasu i siromašne od prinudnih iseljenja, tako treba i da se organizujemo protiv ulaska – ili, u slučaju nekoliko drugih balkanskih zemalja, za izlazak iz NATO-a, kao najmoćnijeg imperijalističkog saveza koji na svetskom nivou vodi permanentni rat protiv radničke klase. U borbi protiv međunarodne ratne industrije, i naša solidarnost mora biti – međunarodna.